НАШ МАЛАПАРТЕ

Кратак осврт на Калајића и Дугу

Дечко који обећава, Дуга и Калајић!? За упућене, и само име одаје утицај из Калајићевог ближег окружења – раније поменутих средњих страница Дуге. 'Дечко који обећава' је, наиме, наслов филма снимљеног по сценарију Небојше Пајкића, а знаменити скринрајтер и теоретичар је, у годинама које помиње колега Вронски, био и филмски критичар 'Дуге' и најдубљи идеолог (мистификатор) новохоливудског и Б филма, наравно.

Када сам, почашћен позивом, ономад прихватио да учествујем на Соколу, свој ангажман сам осмислио као допринос расветљавању неких појава у нашој култури и друштву . Тада сам и дошао на идеју да напишем текст о утицају Дуге на мој интелектуални развој и кроз то сведочанство пружим мали подсетник на феномен овог двонедељника у нашој (и светској!) јавности с краја двадесетог века. Испало је раније него што сам желео и принудом тужне вести.

Колега Вронски је дао један општи осврт на Драгоша, тако да сам се ја одлучио за један више лични доживљај и приказ Дуге, у којој је Калајић био нешто попут силе осовине.

Тек недавно сам, наиме, схватио, да сам уствари одрастао и образовао се читајући Дугу током тих деведесетих. Закључио сам да би ме објективни посматрач, да му којим случајем паднем под лупу, првенствено описао као жртву индоктринације са поменутих ‘средњих страница’ београдског часописа. Тачније, први утисак на мене оставио је џет-сет амбијент који је Дуга форсирала, прилозима из светске политике, високог друштва, света моде, и тајних трансакција иза кулиса.

Зато је и логично да се у такав светоназор тадашњег главног уредника, који ће нешто касније наставити са истом причом у Профилу, Калајић фантастично уклапао, и часопису давао свој пресудни печат. Рекао бих да ме по упућености у европски џет-сет, а и по десном држању, Драгош највише подсећа на Такија из Тhe American Conservative-а, с тим што је Калајић био много више од фрајера из хај-нехај друштва и трач-колумнисте. Ипак је најближе поређење са његовим узором, елитистом и авантуристом Малапартеом, будући га је и сам Драгош свесно подражавао у наступу и интелектуалном раду.

Што се саме Дуге тиче, она се може критиковати на више нивоа. Оптужити за легално дубиозно дизање страница из модних и светских часописа; (морализаторски) за неукусно форсирање paparazzo прозора на свет у времену у ком је Србија била под санкцијама а грађански рат буктао у суседним републикама. А политички коректно се могу чак извести и много озбиљније оптужбе - за естетизацију рата или мистификацију сукоба Србије са светом, за популаризацију конспирологије и ноншалантно поигравање са истом (или је то похвала?), за наводни елитизам, а уствари фасцинацију џеп-светом и паковање истог масама, значи популизам … Јел треба још?

На све то Дko, цитирајући Р. Скрутона, превентивно одговара: гобл-ди-гук! Управо то што потпада под ову озбиљнију оптужбу је нешто што је Дугу чинило аутентичном и неодољиво привлачном; нешто што је дизало ван сфере провинцијске имитације једног Vanity Fair-а, на пример. А за то је првенствено крив Калајић.

Свакако, испод тог глам и политичког слоја крио се, на средњим странама, део из културе, који је за мене представљао један митски интелектуални простор. Езотеричност ме заинтригирала, а елитизам збуњивао и увек од мене тражио више у разумевању задатих интелектуалних загонетки или формирању укуса. Имена и идеје из света уметности, књижевности, идеологије, филозофије, филма – све је то представљало један Шангри Ла, још увек недокучив простор и због тога тако привлачан. Ту је Драгошев утицај био пресудан. И као есејисте, а и као ментора млађој екипи коју је око себе окупио, а којој је својевремено, као апартна појава на нашој културној сцени био узор; сада и саборац на истим страницама. Пајкић који ми је постављао ребус са важношћу Клинта Иствуда или америчке Б- продукције за српску десницу, текстови о Шејки и Медијали, текст о Магичном Ћири и Роберту Мичаму; за мене преломни текст о Хамвашу, јер сам у њему наслућивао нешто, и још значајнији о Владану Радовановићу јер ту нисам разумео апсолутно ништа. Са друге стране, али комплементарно, уместо званичне (анти)ратне реторике - репортаже Небојше Јеврића без анестезије.

Сам Калајић је у Дуги био упечатљив и као есејиста и као репортер. Поред самосвесног и елитистичког тона и препознатљивог стила, поседовао је и изузетно широко образовање. Тако да је на страницама Дуге долазило до непредвидивих и интересантних те бизарних епизода, као што је она у којој тадашњи гувернер Народне Банке, Драгослав Аврамовић, шаље Калајићу писмо-захвалницу у којој објашњава да се у потпуности слаже са Калајићевим предлозима, базираним на немачкој историјској школи, за сузбијање инфлације и подизање производње, а који су били штампани нешто раније у Дуги.

Управо овакво сналажење у наизглед различитим пољима је било оно што је импоновало једном омладинцу. Од лепотица са модних писта Милана и приказа, рецимо, Дворниковића, до сарајевског ратишта и ситне књиге Д. Аврамовића. Естетика, мистагогија, џеп-свет, добре рибе - мало ли је, што би рекао Милутин-Бгд! Шта рећи осим се сложити са колегом Вронским - туто комплето образовање. Све о чему нас нису учили у школи.

Слободан сам закључити да сам читајући Дугу суштински формирао свој поглед на овај један свет у коме живимо, да варирам на Калајићев познати наднаслов.

Oво сведочење би требало схватити и као мој поглед на један митски свет Дуге, каквим се чинио с ове стране часописа, бар у истој мери колико и као приказ Дуге као прозора у свет српском тинејџеру.

Наравно, Дуги је екстра сексапиил давала идеолошка шароликост, (самоиронично ‘за националисте свих боја’) и кредибилитет њених ‘левих’ колумниста, како опозиционих, тако и једне владајуће, а који су служили као противтежа десници окупљеној око јунака наше приче.

Сам Калајић је свакако уживао у таквом прожимању супротности, по формули Кузануса, коју је често помињао. Сви су се тада, са ове читалачке стране часописа, питали - како могу сви ти људи заједно у једним новинама! Са ове дистанце се лако може закључити да је то био још један аспект који оправдава и рехабилитује Дугу као заиста аутентичан феномен. И да апострофирамо, одвраћајући раније наведене могуће критике:

Важност и оригиналност Дуге лежи управо у учешћу у светској историји – у издизању из локала, које је ишло паралелно са претварањем Србије у центар светског сукоба тих година. Наиме, игром намера (гео)политике – Србија се после слома биполарне равнотеже нашла на тапету – а један часопис је имао ту част да буде стожер осмишљавања контрастратегије. Заиста звучи као сценарио за филм, али стварно било, жив ми ти.

Србија је тада била једини проблематик овога света, у коме су се сви наводно слагали, а уствари лагали да су мирно упловили у луку Фукујама, негде између Лос Анђелеса и Ријада. Дуга је одговорила том великом и високом свету – из ког је крала естетику слатког живота – и у суштинској ствари се показала аутентичном, пружајући један неминовно српски одговор, пресудно формулисан Калајићевим идејама и остављен за надградњу генерацијама које долазе. Једно поређење би било упутно.
И случајном пролазнику је очигледна историјска кривица Дуге у односу на један провинцијски часопис какав је био Start, а са којим се често пореди. Другим речима, Дуга би лако могла да се нађе у Хагу, док Старт само и једино може да се нађе у аналима југоносталгије.

Идеологија Дуге је била Калајићев лични одговор ‘Империји’, каквом је назива Небојша Малић, тојест ‘Псеудоимперији’ по самом Калајићу, који је термин imperia љубоморно чувао за ону римску. Ја не знам да ли данас уопште више и постоји нешто што се зове Београдски издавачко-графички завод, нити ме то интересује. Знам да Дуга више не излази, као што се може рећи да је пре профилисања током свог златног доба, била једна ирелевантна појава, управо на нивоу казаног Старта. Како било, за мене ће она увек бити ван-временска, сходно свом иступу у историју.

После бел епока Дуге, Калајића сам проналазио неочекивано. Она иста естетика која ме је привукла на ‘средњим страницама’, одвела ме је нешто касније и белини корица библиотеке часописа Градац - само да би убрзо открио да је Калајић и ту имао удела. На крају сам га открио из најранијих дана његовог интелектуалног рада, на страницама београдског Дела - чији су бројеви били дубоко скривени на једној нетакнутој полици најнижег спрата универзитетске библиотеке.

Говорити нешто експлицитније и у детаљима о његовој идеологији или политичком ангажману било би сувишно. Ко ово чита, већ зна. То је нешто по чему је првенствено и био познат (за разлику од сликарства, рецимо) и што га је чинило контраверзним а тиме и интересантним.

Ипак, није наодмет поменути његов тон, увек пун поштовања према политичким непријатељима и неистомишљеницима, а за шта се управо може рећи да је и било део његове идеологије. Полазећи од староримске дефиниције личног пријатеља а политичког непријатеља, коју је често потенцирао, додатно изоштрене тезама Карла Шмита, слао је похвале (ne)пријатељима из Босне и Хрватске у току рата у бившој СФРЈ, као и у годинама после самих сукоба. (Питам се, да ли је ово јединствен случај!) Његова пажња и поштовање упућени њима остали су очекивано неузвраћени. Одрастајући у време рата био сам спреман да прихватим те ‘непријатеље’ као своје; уствари, још интересантније од својих, баш зато што нису били моји - само на основу Калајићевих препорука. И спреман сам да посведочим да сам ја о поштовању страног или непријатеља (‘другог’) научио од овог човека.

Недавно је на националној телевизији једна српска феминисткиња констатовала да је највећи Југословен двадесетог века био Милош Црњански. Калајић би се сложио са том констатацијом, будући да је и сам више пута слично говорио о великану. Црњански је Калајићу био, уз Малапартеа, Паунда или Еволу, и лични узор, а слободан сам да кажем да је за моју генерацију залуђеника, Калајић био наш Малапарте, наш Црњански.

По опхођењу и физичкој сличности, које је очигледно био свестан, најближи је био Малапартеу. Од младости маркантан, шармантан, апартан. Другачији од осталих.

Калајића не гледам само као становника вечне Европе коју је толико волео, чини ми се више од иједне жене. Пре га замишљам у неком његовом дому… Нешто попут самосвесне Casa come me.

Анатомија мржње

Нова српска политичка мисао је један од ријетких алтернативних гласова колективној хистерији постмодерног етатистичког нихилизма који хара Србијом. Било би добро да им је страница мало читљивија, и да редовно наводе датуме чланака, али као што то код нас често бива, иза донекле незграпног паковања се крије одличан садржај.

Такав је случај и са недавним чланком Мирјане Радојичић, научним текстом који се бави „невладиним“ организацијама у Србији и њиховом интерпретацијом новије историје. Мада пати од претјеране склоности да непотребно користи стране изразе (нпр. „нелукративног“, „инсуфицијентност“, „атрибуирала“ и сл.), Радојичић нам свима чини огромну услугу скупивши на једном мјесту премисе и аргументе Сорошевих штићеника.

Имао сам намјеру да цитирам дијелове текста које сматрам најбитнијим. Међутим, ради се о скоро пола чланка, који је писан таквим стилом и језиком да је тешко изузети тек пар реченица а да све остане у правом контексту. Зато ћу да парафразирам основне тезе злонамјерних и гласних људи који, што рече Брана Црнчевић, не могу да смисле Србију, али би итекако да је „замисле“. Препоручујем да текст у цјелини прочитате сами.

Дакле, по „невладиним“ заштитницима људских права (а пошто Срби нису људи, на њих се то, је ли, не односи), ево како је изгледала историја деведесетих:

• СФРЈ се распала дјеловањем искључиво дјеловањем унутрашњих актера; вањски фактори су били искључиво невољни, немоћни, а иначе добронамјерни посматрачи. Ријетке примједбе на њихово дјеловање своде се на повремену, благу критику средстава, али су њихови званично прокламовани циљеви морално и политички беспрекорни и не смију се доводити у питање.
• Сваки покушај другачије интерпретације улоге страних фактора проглашава се теоријом завјере и изразом колективне српске „склоности параноји и самосажаљењу“.
• Српски национализам је аутохтони и једини битан национализам за распад Југославије. Сви остали се сматрају реактивним. Сваки покушај да се ова теза оспори се осуђује као покушаје релативизације апсолутне српске одговорностиза све конфликте који су довели до распада СФРЈ.
• Фокусом на неколико специфичних догађаја, намјерно лишених контекста, сукоби и звјерства која су их пропратила се дефинишу као котинуитет српских ратних злочина,увијек као „иницијални и самосврховити акти српског агресора на међународно признате државе“ Хрватску и БиХ.
• Злочини осталих, ако се уопште и спомињу, сматрају се реактивним и одбрамбеним, и не завређују ни пажњу ни осуду. Одговорност за њих, каже се, у ствари лежи на Србима, који су приморали остале народе да прибјегну и злочинима као непходном средству одбране. Њихови политички циљеви су, дакако, беспрекорни и сасвим у складу са свјетским нормама и процесима.
• Српска православна црква се кроз Слободана Милошевића „самоконституисала као кључни операционализатор његовог великосрпског државног пројекта“. Али, силаском Милошевића са власти дошло је до још веће „десекуларизације“ односно „клерофашизације“ Србије. Посебно опасно, веле, је дјеловање цркве у Црној Гори и Македонији, које би могло да угрози „легитимне“ тежње црногорских сепаратиста и канонски непризнате македонске цркве.
• Напад НАТО са прољећа 1999. није био агресија, већ изнуђени покушај добронамјерне међународне заједнице да обори злочиначки режим и оконча његову геноцидну политику; кажу, не само да је та интервенција била неопходна и легитимна, већ је дошла прекасно, и премалом обиму. Тпебало је да се заврши потпуним војним поразом и окупацијом Србије
• Ad hoc трибунал у Хагу је не само легитимна и респектабилна институција коју искључиво интересује појединачна одговорност за злочине, већ и мјесто „на коме се исписују једине поуздане странице новије политичке историје“ екс-Југославије, чему према сопственом признању огроман допринос дају баш НВО из Србије.
• Дејтонски споразум је озваничио подјелу БиХ насталу као резултат српске агресије и етничког чишћења, па се зато укидање РС сматра праведном казном за пред Трибуналом пресуђен геноцид над Муслиманима, а ампутација Косова праведним исходом деценијске политике репресије Албанаца. Даље, како би се побиједио великосрпски хегемонизам, потребно је и признање независности Црне Горе, и слично рјешење сваког мањинског питања унутар преостале Србије. Логика распада СФРЈ треба да се примијени на Србију, и све док се Србија не распарча неће бити мира на Балкану.
• Октобарска револуција 2000. представља неискориштену шансу да се преокрене националистичко-империјалистичка политика Србије. Изузетак представља владавина Зорана Ђинђића, који се сматра про-западним реформатором.

Према томе:

„Свеколиком својој, а напосе новијом историјом, српски народ је потврдио своју инхерентну милитаристичку (29), традиционалистичку, (30) антимодернизацијску, (31) и ирационалистчку (32) вредносну оријентацију и као такав је, упозорава се, непожељан у породици евро-атланстких народа... биће у њу добродошао тек након вишегодишњег, а можда и вишедеценијског етно-карактреног дисциплиновања („денацификација“) и политичко-културалног ресоцијализовања под протекторатом, односно једном врстом колонијалне управе међународне заједнице. (33) Повлашћену улогу у том процесу би требало да имају Сједињене Америчке Државе, као, наглашава се, једини неспорни политички ауторитет међу готово свим државама Западног Балкана, превасходно онима још увек оптерећеним неразрешеним етничким питањима. (34)“

Као што се види из цитата, Радојичић поткрепљује своју анализу фуснотама. Најамници Империје се поносе својим опусом, тако да су сви аспекти њене анализе дужно документовани. На основу свега овога, и по мом мишњељу сасвим оправдано, Радојичић закључује да су основне карактеристике самозваних бранилаца људских права „арогантност и екстремизам као стил, фалсификаторство и контрафактуалност као стратегија, и антисрпски национализам и расизам као идеолошко упориште“.

Тек да се зна.

Демократија, дабоме

Још откако су штићеници америчких псеудовладиних организација, скупљени с коца и конопца да сруше Слободана Милошевића у томе и успели октобра 2000. године, Србија проживљава једну врсту политичког „реалити шоуа“ најгоре врсте. Политички опортунисти, жељни моћи и власти, лишени икаквих скрупула, „ослобођени“ од етике, морала и обзира подршком Империје и експлоатацијом народног незадовољства стањем за које је окривљен искључиво Милошевић, „Досманлије“ (како им је нимало одмилоште тепао Коста Чавошки док се Глас Јавности још усуђивао да објави његове коментаре) су ослободиле своје најпримитивније страсти.

И међу лоповима постоји нека врста части. Међу политичарима, никаква. Прве две година ДОС-а су протекле у покушајима Зорана Ђинђића да за себе осигура апсолутну власт, попут великог везира Изногуда из Удерзовог стрипа (познатог читаоцима Политикиног Забавника) и реши се мрског ривала Коштунице. Кад му је то коначно пошло за руком, постао је жртва фаталног тровања експлозивом убрзаним оловом. Они који тврде да „сви знају“ ко је то урадио и зашто, пуким су тек случајем највише добили тим атентатом, заводеђи у Србији ванредно стање, хапсећи политичке и друге ривале, и цензуришући медије. Док је Коштуница стајао по страни, његови дојучерашњи савезници су демонстрирали сву вулгарност Политичког Куплераја Србија. Кад је 17 глава владајуће аждаје почело да се отворено међусобно гризе, оно неизбежно није морало дуго да се чека, па је на изборима у децембру 2003. стављена тачка на ДОС. Бар се тако чинило.

Ал' не лези враже... И после ДОС-а, ДОС. Србија се ратосиљала Живковића, Мићићке, Батића, Протића, Кораћа, Јовановића (бар на власти) и осталих вајних Досманлија, али је добила Драшковића. Лоша трговина. А што је још горе, није се решила шарлатана типа Веље Илића и убитачних квази-стручњаци Г17 Плус. Пљачка Србије је настављена, све у име демократије и евро-атлантских интеграција.

А о каквој демократији се ради? Једина права дефиниција подразумева владавину народа већинским гласањем. А овде ни народа - ни гласања. Изгледа да је некима то, после пет година, коначно постало јасно. Вели Србољуб Богдановић у данашњем НИН-у ("Криза легитимитета"):

Најгора је чињеница што Србијом управљају и пресудне одлуке доносе политичари који не морају да се брину шта ће рећи бирачи јер бираче углавном и немају.

Вук Драшковић тако несметано спроводи концепт спољње политике у складу са сопственим виђењима, неометан од власти у Србији, којима формално не полаже рачуне, а ни од оних у тзв. Државној заједници, јер та скупштина пркатично и не постоји. Г17 Плус је читав политички стил изградио као експертска група, као група политичких технократа, али узима себи право да се меша у питања која су тако мало ствар експертског тумачења, као што је питање заједнице између Србије и Црне Горе. Са три одсто бирача, Млађан Динкић је спреман да проузрокује политичку кризу ако не добије неограничену контролу над трошењем новца у Војсци СЦГ, уверен да је он тај који зна најбоље и други легитимитет му не треба. Шта рећи о Велимиру Илићу, за којег, додуше, новине пишу да га је премијер оценио као најуспешнијег министра, али би се успешан министар можда могао наћи и у некој партији која је изнад нивоа статистичке грешке.

Једног јутра можемо се пробудити у земљи без Косова, без Црне Горе, без војске, вез устава и без новца и питаћемо се – ко је за то крив?

Људи за које нико није гласао.

Извитоперена мишоловка

Једна од напомена коју сам намјеравао да објавим на овом блогу имала је за тему јаз између терминологије и стварности, односно тешкоће на које наилазим у представљању аргумента против свемоћне државе; оно што мени представљају појмови попут анархије, демократије, републике, слободе, капитализма и томе слично у главама већине људи значи нешто сасвим друго. Најчешће су то флоскуле, ријечи које су престале да буду појмови - дакле, из којих је исисано значење и замијењено једном аморфном измаглицом која се дефинише по потреби.

Један такав примјер је „демократија“, владавина народа која у свом првобитном, атинском облику значи тиранију просте већине. А сад је оно и само оно што каже Вашингтон, или можда Брисел, како им падне на памет. Није довољно да се одрже избори (мада су избори важни као манифестација демократије, тријумф површине над суштином), већ на њима мора да побиједи „демократска“ опција. Дефинисање нечега самим собом је још Аристотел сматрао погрешном логиком...

Сјетио сам се свега овога кад сам прочитао чланак Николе Кајтеза „ Негативна селекција“ у данашњем НИН-у (број 2852, 25.08.2005). На интернету је само за претплатнике, па сам издвојио по мени најбитнији дио. Не знам шта је г. Кајтез по струци; можда филозоф или социолог. Склон је кориштењу страних израза гдје би домаћи сасвим добро послужили. Иако се буни против силовања језика и проглашавања лажи за истину, ипак му промиче да и даље некритички прихвата савремене, испразне и погрешне дефиниције демократије и слободног тржишта. Свеједно, великим дијелом се слажем са сљедећим:

Слобода, у најбољој европској мисаоној традицији, ипак подразумева могућност да учинимо нешто од инертних структура у које нас претвара естаблишмент. Одсуство фундаменталних моралних судова, као резултат празног плуралитета, не ствар аорганску, хомогену заједницу која гаји универталне и културолошке цивилизацијске врлине већ рудиментарну заједницу са пуким механичким везама које постоје тек као спољашњи оквир за изражавање најрђавијих личних склоности. Стога не изненаћује да је данас постало готово скандалозно ствари називати правим именом: политичке и економске уцене су добре услуге и пословна решења, освајачки ратови и окупације су хуманитарне интервенције и кампање, зеленашки кредити су помоћ, пљачкање увозом јефтиних сировина и извозом скупе робе и услуга сумњивог квалитета (*) је пословање у тржишним условима, странци нису овде да би зарадили већ да би нам помогли и понудили пословна решења, глобализација светског управљања уз игнорисање интереса локалних заједница је урављивање корпорацијске структуре, несигурна радна места сз флексибилни послови, отпуштање радника је процес повеђања ефикасности, смањење плата је стратегија повећања конкурентности, безусловно испуњавање диктата моћних је хармонизација и сарадња. С друге стране, чување интереса малих народа и афирмација малих језика и малих култура квалификују се као криминално супротстављање међународном правном поретку.
Данашњи свет је увреда за демократију, извитоперено схваћена правичност.

(* Ваљда обрнуто: извоз јефтиних сировина а увоз скупе робе и сумњивих услуга је пљачка. Овако како је срочено, то је врло уносан посао...)

Закључак је, међутим, јасан. Ни сам не бих то срочио боље:

Данашња Србија, мања од маковог зрна, без идеје, без визије, без иницијативе, ради лојалности Западу убија критички дух својих грађана, а све који се томе противе настоји да једном заувек пошаље у мишију рупу. Као да не схватамо шта све властитим природним и пре свега људским ресусрима можемо учинити. Оно што можемо сами, никакав Запад не може нам поклонити. Уосталом, одавно је познато да је на Западу бесплатан једино сир у мишоловци.

Исељавање из себе

Двадесет седам црногорских професора српског језика је остало без посла у октобру прошле године, јер су се успротивили декрету дукљанских сепаратиста да се српски језик у школама Црне Горе замијени „матерњим“ (јер ни Дукљани нису могли да сваре „црногорски“, ваљда). Његош и краљ Никола, који су се изјашњавали као Срби и писали на српском, сасвим сигурно се преврћу у гробу.

Скоро годину дана по почетку професорске голготе, прошлонедељни НИН је објавио да је неколико професора затражило политички азил на Западу. Међу њима је и Веселин Матовић, који је свој захтјев образложио овако:

Замислите земљу у којој је богохуљење издигнуто на ниво прворазредног државног интереса, у којој се на вратима сопствене редакције убија уредник једног опозиционог листа, у којој се организовано, од стране власти, насилно мења идентитет једног народа, у којој су буквално, на умирање осуђује 27 средњошколских професора само зато што су устали у одбрану Устава, закона, научне истине, своје професије и свог људског интегритета.

Свако ко иоле прати догађања у Миловој Дукљи зна да се овде ради о измишљеној  „Црногорској православној цркви“, убиству уредника листа „Дан“, и стварању  „Дукљанске академије“, поред већ споменуте чистке професора. О силовању историје, културе и образовања које систематски спроводи сепаратистички режим, проф. Матовић је већ детаљно писао овог прољећа.

Вјероватно нисам једини који види иронију у томе што прокажени професори траже азил баш од земаља које политичким и финансијским средствима на власти одржавају дукљанске сепаратисте, и без којих би ти данашњи „бранитељи неовисне Црне Горе“ остали ситни преваранти и бољшевичке бирократе.

Ја у свему овоме видим нешто што је промакло и професорима и НИН-у. Проблем није само што је образовни систем под контролом дукљанских сепаратиста, већ што је под контролом државе, коју ето контролишу сепаратисти. Кад би се образовање изузело од државне контроле, када би постојале приватне школе, нико не би могао да спроведе овакву чистку професора, нити да силом врши замјену српског „матерњим“ или ко зна каквим језиком, нити да сву дјецу лажно учи историју Срба и Црне Горе, као што се сад ради. Дукљанска лаж не би имала монопол, већ би морала да се такмичи на тржишту идеја са истином. А ту јој никакве стране донације и пропаганда не би помогле.

Не кривим ни професоре, ни НИН, што на ово нису помислили; сто и кусур година државног школовања је створило поимање да другачије никад није било, нити може бити. Исто као што народ који је одрастао у свемоћној, социјалној држави не може да замисли да негдје у свијету постоји мјесто гдје само стока носи етикете (личне карте), право на својину је апсолутно, а закони су окови који спутавају државу, а не њене становнике. Или је бар постојало, не тако давно.

Гротеска на швејковски начин

Прочитах данас блог Кристофера Делиса на Antiwar.com-y. Из цитираног извештаја неке чешке агенције о „прослави“ десетогодишњице окупације Крајине, одржаној ових дана у Хрватској, издвајам следећи део:

...Ante Pavelic, the Fascist leader of Croatia from 1941 to 1945, responsible for the genocide of Roma, Jews, and other minority groups.

Читалац запажа да, у набрајању жртава „поглавникове“ кољачке творевине недостају - Срби. Чудно, да се баш педантним Чесима омакне да забораве стотине хиљада (ако не и читав милион) покланих Срба. Замислите да неко помене Холокауст а „заборави“ жртве јеврејског народа? Жртве турског геноцида над Јерменима?... И да притом не буде чак ни опоменут да није пристојно ругати се било чијим жртвама. Немогуће, наравно, јер поменути народи, на срећу, држе до себе и до својих страдалних саплеменика. Да и не помињемо чињеницу да је, у пристојном свету, негација холокауста кривично дело. Али, Срби су, изгледа, сами себи доделили улогу отирача пред вратима. А ту ни закони ни обичаји нису од помоћи.

Систематска настраност

Министарство спољних послова СЦГ је реаговала данас на наводе појединих чланова владе Србије да је споразум са НАТО о слободном пролазу трупа потписан без одобрења и дозволе, наводећи низ чињеница које указују да је споразум потписан у складу са прописима, и уз учешће свих владајућих структура - тј. није нешто што је Вуку Драшковићу тек тако пало на памет (ма колико се то на први поглед чинило).

Како преноси Глас Јавности:

„...из документа правне службе МСП-a јасно је да су сва три министарства [правда, финансије и полиција] и њихове припадајуђе службе, попут Управе царина, дале сагласност на „неприхватљиви“ споразум, који је иницирао бивши генерални секретар НАТО Џорџ Робертсон у октобру 2001. године.“

Чек' мало, Робертсон, пре четири године? Па како то да јавност тек сад сазнаје за постојање овог споразума? Кад већ у Србији постоји толико силна љубав према НАТО бомбардерима, што није народу речено колико дуго траје веза ДОСманлија са страним „ослободиоцима“?

Даље се каже:

„...први конкретни разговори о споразуму [су] обављени у фебруару 2002. и од тада није било значајнијих помака у реализацији споразума све до усвајања Стратегије одбране државне заједнице СЦГ“.

Наводи се и да су „догађаји“ на Косову у марту 2004. убрзали рад на споразуму. Дакле, већ од октобра 2001. ДОС је радио на споразуму са НАТО, али га није могао провући мимо војске. За то су се побринули министри Тадић и Давинић, као и низ хашких оптужница и правовремено пласираних и никад расветљених скандала. Тек када је донесена нова „стратегија“ одбране - која је, колико се сећам, предвиђала стављање војске у службу Империје, односно борбе против тероризма, а не заштиту територијалног интегритета земље, који је нечијом одлуком одједном постао безначајан - створени су услови да се споразум потпише, а мартовски погром („догађаји“, у речнику МИП-а) је обезбедио импулс. Не бих сад да кажем да је НАТО намерно дозволио погром како би имао адут за потписивање баш оваквог споразума, али и то би питање ваљало поставити. Мотив је сигурно ту.

У сваком случају, јасно је да капитулација од 19. јула није само још један ексцентрични испад Вука Драшковића, већ да иза ње стоје и претходна, „револуционарна“ власт, а и садашња, у којој седе многи „револуционари“. Политичка настраност сpпског естаблишмента је изгледа систематске природе.

Срамота, дабоме

Министарство иностраних послова државне заједнице Србије и Црна Горе ћути кад треба да се, рецимо, упути демарш Конгресу САД због блатантних и дезавуисаних лажи изнетих у недавно изгласаној Резолуцији о Сребреници. Ћути и кад се у Конгресу предложи амандман на буџет Стејт департмента по коме би се мисија САД у Приштини претворила у праву амбасаду, јасно прејудицирајући независност окупираног Косова. Али зато лаје на сав глас кад се неко усуди да критикује најблаже речено катастрофалну спољну политику СЦГ, као што је то недавно урадио Срђа Трифковић у ТВ-емисији Оље Бећковић „Утисак недеље“.

Вели Министарство:

Najoštrije osudjujemo izjave Srdje Trifkovića o ambasadoru SAD u Beogradu Majklu Poltu, izrečene na Televiziji B 92, 24. jula, u emisiji "Utisak nedelje". Te izjave nisu smele ostati bez reakcije voditelja, koji je bio dužan da zna ne samo ko je čovek koji je uvrede izrekao, nego i to da se najviši predstavnici stranih država u Srbiji i Crnoj Gori ne smeju vredjati.

Како извештава Блиц, Трифковић је изјавио да „сада балканску политику воде трећеразредни бирократи из трајног чиновничког апарата Стејт департмента“. Ово очигледно не вређа амбасадора Полта, пошто је он извршилац те политике, а не њен творац. Трифковић је јасно мислио на Николаса Бернса, бившег портпарола Клинтон-Олбрајтовог СД који је у међувремену обријао бркове и сада води Бушову балканску политику. Пјер-Ришар Проспер, Клинтонов амбасадор за питања ратних злочина (функција малтене измишљена да би се оправдала америчка интервенција у Југославији) је недавно представљао САД на исполитизованој комеморацији у Сребреници у друштву злогласног Ричарда Холбрука, који се изгледа на мала врата вратио у америчку дипломатију.

Али чак и да је Трифковић својом изјавом увредио Полта, Холбрука или Бернса - а није - он на то као амерички држављанин има апсолутно право. Слободно мишљење је можда забрањено у Србији, али је у САД још увек загарантовано Уставом, ма колико често се то игнорише у пракси.

Слобода мишљења и говора је очигледно непозната МИП-овцима, иначе не би прозивали Ољу Бећковић. Откуд је то њена дужност да брани америчке бирократе од критике америчких грађана? Откуд, и откад, је то посао МИП-а? Зар није њихов посао да заступају интересе Србије и Црне Горе у иностранству, а не странаца у СЦГ? Што није МИП реаговао, па макар и дипломатски (ако то тамо неко још уопште и зна!) на разне изјаве Мајкла Полта и осталих америчких и европских душебрижника, који већ годинама „соле памет“ Србији на највулгарнији и нимало дипломатски начин? Зар није ГенСек НАТО Јап де Хоп Схефер пре неки дан, сред Београда, изјавио да је поносан на агресију из 1999. и да је то био праведан рат?

У том грму и лежи зец. Вук Драшковић и његов чопор су до те мере опседнути лизањем америчке чизме да их и најмања критика њихових господара баца у хистерију. Не смеју ни да зацвиле на свог истинског господара, па своје фрустрације лече режањем и уједањем свог номиналног господара, народа Србије и Црне Горе.

Живи пример за то је њихова интернет-страница. Скраћеница у адреси је на енглеском (Ministry of Foreign Affairs), као и цела прва страница. На српску верзију се долази притиском на дугме у доњем десном углу, које открива страницу на кљастој латиници (нпр. одсуство слова „ђ“ у горе наведеном тексту) упркос чињеници да Микрософтови програми - које држава користи - подржавају употребу и ћирилице (овај блог је само један пример) и коректне латинице, са све словом „đ“.

Прозвана Оља Бећковић је изјавила за Блиц:

Било ме срамота да читам то саопштење на сајту Министарства, а могу тек мислити како је било срамота оног ко је то морао да пише... Понижавајуће је што МИП сматра да је његова делатност пријављивање новинара.

Да се разумемо, није Ољу Бећковић срамота због себе, већ се стиди поступака свог МИП-а. Али они који стоје иза ове прозивке, и других досадашњих дела - која би у сваком нормалном друштву била означена у најмању руку криминалним, а можда и издајничким - очигледно немају стида. Зато се и срамоте толико слободно, срамотећи успут и Србију.

Хоће ли, и када, Србију да буде довољно стид да томе стане у крај?

ПОСЛЕДЊИ ЕВРОПЉАНИН

Вест о смрти Драгоша Калајића чуо сам синоћ. Драгоша нисам познавао лично - упркос заједничким пријатељима и познаницима, значи и приликама за упознавање - из простог разлога што бих, у том случају, вероватно осетио парализујућу трему изазвану мишљу "а шта ја то њему могу да кажем?".

Једноставно, Калајић је нама - генерацији која је стасавала у годинама гротескног "сукоба" анахроне и промашене (али жилаве и инертно-издржљиве) идеологије "патриотизма" југословенско-јуловске провенијенције и њеног (показало се) много агресивнијег и крволочнијег "противника", идеологије "људских права" сорошевског кова - био путоказ и оријентир у значења и симболику једне другачије Србије и другачије Европе, које нисмо ни назирали у у поплави медиокритетске хистерије масмедија. У то време (дакле, пре Интернета), још увек је постојала, у оном класичном смислу, традиција култних новина, и за мене је то била "Дуга" - генијално камуфлирана штивом за љубитеље политичке жуте штампе; најпре колумнама Мире Марковић, па, након ње, "другачијим мишљењима" њених "опозиционих" колега. Дакле, партијски активисти разних боја су се лепо забављали на дневнополитичке теме (и, наравно, колективно мрзели "Дугу" из баналних разлога - једни због Мире а други због Коалиције "Заједно" или нечег сличног) док су се праве ствари налазиле негде на средњим странама - биле су то Драгошеве анализе, уметнички, књижевни, филмски есеји... (Надам се да ће и колега Дечко Који Обећава написати нешто на тему важности Калајићевог рада у "Дуги".) И данас, деценију и кусур касније, наилазим на имена писаца, мислилаца, историчара, редитеља, наслове књига и филмова за које не бих чуо да није било Калајића. Емисију "Мон Блан" само помињем, јер би се о њој морало писати макар у обиму једне књиге.

У најкраћем, све што ми већина професора на које сам наишао у школи и на факултету НИЈЕ била, Калајић јесте. Хвала му на томе, премда не тврдим да сам био добар ученик. Надам се да је Драгош тамо поново нашао своје узоре и учитеље; Црњанског, Малапартеа, Паунда... Нама остаје да га памтимо.

Холбрук и силовање истине

Ричард Холбрук, некадашњи „преговарач“ у Дејтону а потом добродошао гост албанских подова, има месечну колумну у Вашингтон Посту. За оне који познају највећи лист царске престонице, ова комбинација је сасвим логична; Пост је у потпуности посвећен идеји свемоћне америчке државе, како у самој Америци тако и у свету. Холбрук је играо кључну улогу у стварању те државе.

Неподношљиво арогантан, пун предрасуда и фикс-идеја, нетолерантан до бола, Холбрук звучи као идол „невладиних“ јакобинаца у Србији; али за разлику од њих, толико је самовољан да не оклева да каже шта заиста мисли. Из Холбрукових говора и текстова може се научити много више него што је он можда намеравао да каже.

Тако је и са текстом који се појавио јуче у Посту, насловљеном „Је ли Босна била вредна труда?“ По Холбруку, не само да је била, већ је означила прву победу у рату против тероризма (шест година пре његовог почетка!) и показала да је председничка самовоља, у рукама правог председника, итекако добра ствар.

По обичају, овај „дипломата“ који верује у „бомбе за мир“ силује истину малтене сваком својом реченицом. Уверите се и сами. Ако вам од овога не буде мука, идите лекару; нешто с вама није у реду.

Ако се питате да ли је америчка интервенција у БиХ 1995. била исправна одлука, дођите на једно ужасно место, чије је име постало синоним за геноцид и неуспех Запада. Дођите у Сребреницу.

Десет година пошто су босански Срби под командом генерала Ратка Младића ту побили 7.000 Муслимана, нашао сам се опет у тој долини зла као део службене делегације која је представљала Америку и председника Буша. Ходали смо блатњавим пољима, под оловним небом, кроз масу породица жртава које су тај дан сахрањивале преко 600 својих ближњих, кроз њихову тугу и мржњу према починиоцима које нису отупеле проласком година.

Али чак је и у Сребреници дошло до помака од моје последње посете, пре пет година. Тада се само десет храбрих - можда сулудо храбрих - муслиманских породица вратило својим кућама, и живели су у сталном страху међу 12.000 Срба. До данас се вратило 4.000 Муслимана, а трећина Срба је већ отишла. Ово је невероватно, али изгледа неизбежно ако међународна заједница - а поготово САД, које на Балкану уживају највише поштовања - остане присутна. У том смислу је схваћена и Бушова снажна порука подршке, коју је на церемонији читао шеф делегације, амбасадор за ратне злочине Пјер Проспер. Видели смо и битан покушај помирења, кад су воће из Србије и српског дела БиХ дошле да положе венце и тиме признају српску одговорност за оно што се десило.

У остатку БиХ ситуација је јо боља. Пре свега, мир није само прекид ватре; овај рат се неће наставити. Нити се БиХ поделила на две државе, као што су противници Дејтона предвиђали. Многи (чак и у Пентагону) су предвиђали стварање ничије земље кореанског типа између Срба и Муслимана, али међу ентитетима нема граница, а међу етничким групама се развијају привредне и политичке везе. Преко милион избеглица се вратило кућама, многи, попут Сребреничана, у подручја где су у мањини. И ЕУ и НАТО почињу разговоре који би могли да воде удруживању БиХ и Брисела.

Дакле, вести из БиХ су добре (што би уредници новина рекли, никакве). Али не довољно. Од самог почетка, примена дејтонског споразума није била довољно агресивна. Најбитнији неуспех је био што нису ухваћена два најтраженија ратна злочинца у Европи, Радован Караџић и Ратко Младић. То је прича сама по себи, препуна промашених прилика и обавештајних проблема. Младић је, на крају крајева, у Србији и вићен је у јавности. Претпостављам да је Караџић ошишао свију чупаву косу, пустио браду и сад се крије у неком манастиру у планинама источне Босне или Црне Горе. Ако се Караџић и Младић не изведу пред лице правде, међународне трупе (које сада чине снаге ЕУ, са само малим присуством НАТО и мање од 200 америчких војника) никада неће моћи да оду, а повратак БиХ мултиетничком друштву и европским институцијама ће бити одложен или спречен.

Досад је постало општеприхваћено да се у Сребреници догодио огроман злочин. Као помоћник државног секретара за европска питања у то време, заговарао сам неуспешно НАТО бомбардовање како би се зауставили босански Срби - силеџије којима је убијање са даљине артиљеријом и из близине клањем било драже од икакве праве војне операције. Али Британци, Французи и Холанђани су имали трупе на терену, као део мировних снага УН, у три угрожене енклаве источне Босне, укључујући и Сребреницу. Под Младићевом бруталном претњом, одбили су да прихвате бомбардовање док холандске трупе нису неславно напустиле Сребреницу. А тада је већ било касно.

Од 1991. до 1995. САД су оклевале да делују у Босни. Али после Сребренице, председник Клинтон је знао да иако се то неће допасти америчком народу, САД не могу да избегну ангажман. То је био почетак дипломатске и војне политике која је довела до Дејтонског споразума, мира у Босни, а четири године касније и до ослобађања албанског народа на Косову од тираније Слободана Милошевића.

Била је потребна велика политичка храброст да се у БиХ пошаље 20.000 америчких војника као део мировних снага НАТО. Свуда се предвиђало да ће мисија пропасти, а противили су јој се и Конгрес и спољнополитичка елита. Анкете у то време су показивале да само 36% америчке јавности подржава Клинтонову одлуку, јер су очекивали велике америчке жртве. Испоставило се да су очекивања изневерена; у 10 година од Дејтона, нити један амерички или НАТО војник није погинуо од непријатељског деловања у БиХ. То је јасан знак поштовања према НАТО - односно, САД.

Ово је била најважнија Клинтонова одлука о Европи - којој се, треба рећи, противила већина његових политичких саветника. Била је то класична одлука врховног команданта, без подршке Конгреса и са млаком подршком Пентагона. Али је успела: без тих 20.000 војника, Босна не би преживела, два милиона избеглица би и даље лутало западном Европом, у самој БиХ би постојала злочиначка држава, а вероватно бисмо морали да спроводимо операцију Истрајна Слобода не само у Авганистану већ и по босанским гудурама, где је корење пуштала тајновита организација коју данас знамо као Ал-Каида, а коју је НАТО искоренио после Дејтона.

Је ли Босна била вредна труда? Како се приближавамо десетој годишњици Дејтона, о томе не би требало да буде расправе. Да нисмо интервенисали, касно али одлучно, догодила би се катастрофа са несагледивим последицама по нашу безбедност и рат против тероризма.

Дејтон је обновио америчку улогу вође у Европи после периода збуњеног оклевања. Али посао још није завршен, и охрабрује ме што су председник Буш и нова екипа у Стејт департменту поново посветили Америку том циљу, прошле недеље у Сребреници.

Коначно, Рамбује

„Генерални секретар НАТО Јап де Хоп Схефер и шеф дипломатије Србије и Црне Горе Вук Драшковић јуче су у Београду потписали спораазум о копненим линијама комуникације снага НАТО преко територије СЦГ.“

Тако почиње вест из данашњег Блица. Цитира се Драшковић, који хвали споразум као начин да КФОР реагује у случају новог 17. марта. Цитира се и Схефер, који назива ово „позитивним развојем“. Цитира се и неки Драгишић са рогобатно званог Факултета за „цивилну“ одбрану, који мисли да ће споразум да значи много за безбедност Срба на Косову и за односе СЦГ са НАТО.

Стварно понекад мислим да су људи у Србији скренули памећу. Па зар ово није управо Анекс Б злогласног ултиматума из Рамбујеа, којим се давао слободан приступ НАТО трупама на целој територији тадашње СРЈ? Дакле, потпуни дипломатски имунитет, уступање лука, путева, железница и имовине без накнаде једној страној војној алијанси. Србија је можда заборавила, али ја нисам, да је тај исти НАТО ту исту Србију дивљачки бомбардовао 78 дана у пролеће 1999, управо јер је одбила Анекс Б. Приче о „етничком чишћењу“ и „злочинима“ на Косову су дошле касније, кад су камере биле спремне...

Драшковић сад прича како ће ова, у суштини, капитулација да волшебно заштити Србе на Косову. А откуд Србима на Косову потреба за заштитом? Па ко је довео на власт Албанце - односно, „ОВК“ - него баш тај НАТО, бомбардовањем и окупацијом Косова и Метохије. И једно и друго су били апсолутно незаконита дела, без обзира на покушаје да се ретроактивно оправдају Резолуцијом УН 1244 и разним декретима самозване Контакт групе. Али ево, Србија - у лику Драшковића - третира јучерашње агресоре као данашње заштитнике и пријатеље.

Шта је КФОР радио кад су десетине хиљада чланова и симпатизера ОВК дивљале по Косову три дана, палећи села, цркве и манастире? Углавном ништа. Неке јединице су се бориле - на пример, Чеси. Друге су се сакриле у мишје рупе - као Немци - или опрале савест евакуишући Србе али препуштајући њихову имовину паљевини. Тек кад су америчке трупе коначно изашле из своје тврђаве и интервенисале против Албанаца, погром је стао.

Зар није двеста и кусур хиљада неалбанаца напустило Косово под претњом силе у првих месец дана по доласку КФОР-а, кад је ОВК дивљала по „ослобођеној“ покрајини, а тај КФОР стајао по страни и гледао? Шта је то КФОР урадио у протеклих шест година да заустави убиства, пљачку, паљевину и скрнављење Срба и српске цивилизације на Косову?

Косовски Срби ће први рећи: „Немој тако, па ми без њих не би могли ни до продавнице.“ Да, сада - али док они нису дошли - а с њима и ОВК - могли сте и до продавнице, и до њиве, и до школе, и до цркве, и где год друго сте хтели, а да вас не убијају као дивљач. Као да су, притиснути са свих страна албанским терором, заборавили ко је тај терор довео на власт. Задатак КФОР-а никад није био да штити Србе на Косову, већ да штити Косово (албанско, дабоме) од Србије.

Србија се понаша као банана-република са марионетском владом. Само такве потписују савезништва са својим окупаторима и дозвољавају „међународној заједници“ да им диктира политику. Црну Гору и не спомињем - сепаратисти у Подгорици већ воде своју спољну политику, обећавајући ратну одштету Загребу, ваљда од америчких донација које им и пуне буџет. И сама „државна заједница“ је пример српске срамоте, створена руком злочинца који је председавао бомбардовањем 1999. да би пар година после у Београду био добродошао, а не ухапшен.

Главешине које су 1999. предводиле један, својим речима (додуше, заменом теза) „заједнички злочиначки подухват“ сада пишу књиге, говоре на скуповима, добијају ордење и живе од „славе“ достигнућа свог, чији су најбољи споменици српска згаришта на Косову и Метохији.

Пет векова турске окупације није затрло српство на Косову. Шест година НАТО окупације скоро да јесте. Јер су Срби на то пристали, и свакодневно пристају. Ето и овим потписом.

Лондон

Њујорк, Вашингтон, Мадрид, Лондон... џихад наставља да корача својим крвавим путем. Јутрошњи снимци су ме подсјетили и на Сарајево, негдје 1992. Не вјерују људи шта им се дешава. Само неко ко је већ прошао кроз сличан ужас може да одржи присуство ума пред оваквим призорима.

Док се питам да ли су моји први рођаци - који живе у предграћу Лондона - живи и здрави, чујем свакакве приче о реакцијама људи у Босни, Србији. Шок, дабоме, али и одређена сталоженост људи који су кроз нешто слично већ прошли. Ту и тамо, озлојеђенима због десет и више година британске србофобије, некима и није жао.

Немојте, људи, тако. Јасно ми је кад се реагује по принципу: „Ето и вама злотворима мало властитог зулума“, али то није поштено према сиротим људима који изгибоше. Да се нешто десило Тонију Блеру, па бих још рекао: „чудни су путеви Господњи, а правда Његова стиже свакога“. Али не знам да је било коме ко је у прољеће 1999. бомбардовао Србију или гледао дивљање УЧК по Косову зафалила длака с главе. А и да јесте, не на овај начин. Никако овако.

Уосталом, то што Атлантска империја сад осјећа посљедице својих играрија са исламским екстремизмом (чиме се тек пред 11. септембар хвалисао Збигњев Бжежински) није Србима никаква утјеха. Штавише, може се десити да Империја постане још ватреније антисрпска, а све по старој (и небројено пута доказано пропалој, али ником ништа) стратегији фиктивног скупљања поена у исламском свијету. Да ли то самопроглашени глобални хегемон користи џихадисте као оружје против потенцијалне конкуренције, како тврди Збиг, или џихад користи империју да оствари своје мегаломанске циљеве, то баш није сасвим јасно. Али је јасно да су ту Балкан и поготово Срби само кусур. Послије 11. септембра је постојало убјеђење да ће Американци да схвате своју грешку и право лице неких групација које су подржавали. Па ето нису - него им је требало четири године да се врате на Клинтонову политику, сад кроз обријаног Николаса Бернса. Мислећи, ваљда, да га глупи домороци неће препознати без бркова?

Саосјећати са жртвама џихада у Лондону не значи подржавати Блера, Клинтона или Буша, већ пружити људима чији су властодршци починили злочин над нама једну основну мјеру људскости. Може онда да се каже и „Џабе смо вам говорили“ или „Можда вам је сад јасно с ким имате посла...“ Али никад не смије да нам буде драго што неко други овако страда. Управо та лакоћа мржње и одсуство људскости - производ модерног доба - објашњавају зашто је данас на западу тако лако бити србофоб.

Ми само желимо да мислите као ми...

Вероватно се многи сећају „Малих прича о великој љубави“, легендарног (и последњег предратног) албума „Забрањеног Пушења“ (1989). Не знам колико се тада говорило и знало о „невладином“ сектору на подручју почивше СФРЈ, али, Неле се, по обичају, и овде показао као „прогнозер“ првог реда. Песма „Пклатови“:

Postoji jedna dimenzija nepoznata čovjeku.
Prostor između svjetlosti i sјеnke, između nauke i praznoverja.
To je dimenzija tamnih sila i perverzne imaginacije.
Gospodari te dimenzije nazivaju se Pklatovi.

Pklatovi imaju i oči i uši i noge i ruke i ledeni dah,
Samo im je dodir potpuno mek, a korak previše lak.
Zauzeli su cijeli naš grad i počeli sebi ljude zvat'
Nisi više znao ko je čovjek, a ko je Pklat.

Небојша ми је јуче послао један интересантан текст (захваљујем се овом приликом). Др. Стеван Константиновић из Новог Сада своју анализу није посветио „Забрањеном Пушењу“, него управо „пклатовима“. Издвајам делове који су ми се учинили посебно интересантним, премда ствар ипак треба прочитати у целини:

Procena je sledeca: na narednim izborima za parlament Srbije proamerickim politickim snagama na cijem celu je Demokratska stranka sve se više smanjuju šanse da izbore parlamentarnu vecinu u skupštini Srbije. Iz tog razloga NVO pojacavaju aktivnosti sa ciljem da se stvori politicka klima u kojoj ce se biracko telo opredeljivati ne po logici glasanja „za“ neku politicku opciju nego „protiv“, ovoga puta, Srpske radikalne stranke. SRS postaje primarna ciljna grupa NVO, dok se kao sekundarne javljaju Vojska Srbije i Crne Gore, Srpska pravoslavna crkva, a u narednom periodu za ocekivati je da ce se na udaru NVO pojaviti Socijalisticka partija Srbije, Demokratska stranka Srbije a moguce je i Nova Srbija, delimocno SPO ili njegovi otcepljeni delovi.

Аутор, за разлику од претежног дела аналитичара НВО-феномена у Србији, не пропушта да истакне и веома значајне историјске паралеле:

1. Radi promene politickog sistema, komunisticke organizacije, neposredno ali i uz pomoc razlicitih udruženja, sindikata i medija, negirali su demokratski karakter politickog sistema višestranacke parlamentarne demokratije. Sa stanovišta svoje ideologije prvi na udaru bio je izborni sistem koji je prikazivan kao lažni izraz demokratije i politickih prava. Izbori su nazivani farsom; bili su i pre njihovog održavanja vec prikazivani kao namešteni, stvar dogovora politicke i vlasnicke elite, a jedina mogucnost za popravljanje politickog sistema je revolucionarni, nasilni društveni preobražaj posle koga ce biti ustavnovljena jednopartijska diktatura i nacionalizacija imovine. Oružanoj pobuni prethodile su demonstracije, štrajkovi, ulicni sukobi itd. Spoljnopoliticki cilj bio je ulazak revolucionarno preobražene zemlje u savez sa SSSR-om, što je podrazumevalo politicku podredenost Moskvi, ekonomski i vojni savez sa prvom zemljom sovjeta.

Posle prvih višestranackih izbora u Srbiji, i poraza proamerickih politickih stranaka, odmah je plasirana teza o izbornoj kradi. Ta prica se ponavlja svaki naredni put uz insistiranje da pojedine nevladine organizacije, obucavane na Zapadu za pracenje izbornog postupka budu ukljucene kao kontrolori na izborima.

Kada se u dva navrata izborna krada dogodila, nevladine organizacije su reagovale samo jednom. Bilo je to u vreme lokalnih izbora 1994. godine, dok u vreme izborne krade kojom je poništena izborna pobeda predsednickog kandidata Srpske radikalne stranke, nevladine organizacije, kao ni ostale proamericke organizacije instalirane u Srbiji, nisu reagovale iako je izborna krada bila ocigledna.

Kako je višestranacki sistem parlamentarne demokratije u Srbiji vec postojao, on je poslužio kao sredstvo za dolazak proamerickih i prozapadnoevropskih politickih snaga na vlast. Istina u vezi sa izborima 2000.godine ni najmanje nije bila stvar interesovanja svih dirigovanih NVO, iako krajnji rezultat o navodnoj pobedi kandidata DOS-a u prvom izbornom krugu ni do dan danas nije potvrdena.

Instaliranjem DOS-a, zapocela je realizacija politickih ciljeva postavljenih van Srbije: politicka, ekonomska i vojna integracija sa Evropskom unijom, NATO paktom i ujednacavanje društvenog sistema Srbije sa ovim centrima politicke, ekonomske i vojne moci. Iz vidokruga DOS-a nestali su kao partneri Rusija, Kina i ostale zemlje van neposredne dominacije SAD, EU i NATO pakta (samo u slucaju sporazuma o slobodnoj trgovini sa Rusijom, ova zemlja se pominje kao svojevrsna prednost za ulaganje u srpsku privredu). Isto se dogodilo i u slucaju nevladinih organizacija: Rusija je predstavljena kao nedemokratska, korumpirana, kriminalizovana, neprijateljska, primitivna itd.

Треба цитирати и процену крајњих домета тог хорора ;

I na kraju – kako treba da bude uredena Srbija da bi NVO bile zadovoljne?

U politickom smislu Srbija treba da ispunjava sve što od od nje zatraže SAD i EU. Put koji do toga vodi ide preko velike zaduženosti države i privrede. Radna snaga mora ostati jeftina, politicki i medijski dobro kontrolisana. Brojno Srbija ne treba da prelazi 4 do 4,5 miliona stanovnika od cega ce se svega 0,5 miliona baviti primarnom poljoprivrednom proizvodnjom a ostalo stanovništvo ce biti skoncetrisano u vecim gradskim centrima: Beogradu, Novom Sadu, Nišu i eventualno Kragujevcu, dok ostali gradski centri ne treba da budu veci od 30 hiljada stanovnika. U verskom smislu Srbija i Srbi treba da budu vecinom ateisti, dobro došli su protestanti, u gorem slucaju - katolici. Srbi treba da pišu latinicom, srpski jezik treba da se leksicki približi engleskom jeziku. U procesu usvajanja dece bez roditeljskog staranja prednost treba da imaju homoseksualci i lezbejke a njihove parade treba da postanu glavna turisticka atrakcija. Vojska treba da postoji u obimu koji je potreban za «mirovne operacije» pod okriljem SAD.

I, naravno – na celu Srbije treba da budu ako ne Kandicka, Vuco, Biserko a onda oni politicari koji su po njihovoj volji i koje one izaberu.

За крај, овако се завршава сторија „Забрањеног Пушења“ о „пклатовима“:

Ovo nije kraj priče o Pklatovima...
Oni žive skriveni duboko u nama i čekaju svoj trenutak...

И то је то. Ако већ није касно...

Интегритет

Управо прочитах интервју Бобе Боројевић са Ролијем Китом (Roland Keith), канадским чланом мисије ОЕБС-а на Косову и Метохији, човеком који из прве руке сведочи о карактеру и природи сукоба полиције и „ОВК“ у месецима који су претходили агресији НАТО-а на тадашњу СРЈ. Готово невероватно изгледа - посебно у поређењу са кукавним „стандардима“ интегритета већине „наших “политичара - истрајност и достојанство г. Кита. Бивши официр канадске војске и НАТО-а, историчар по професији и угледни члан канадске Националне демократске партије, Кит је (премда са Србима нема никакве етничке везе) показао доследност и непоколебљивост у изношењу „неподобних“ истина - попут оне да Срби нису извршили „геноцид“ над „ненаоружаним праведницима из ОВК“ - до те мере да га је то коштало повлачења из изборне трке на листи своје странке у матичној провинцији Британска Колумбија, априла ове године.

Наравно, напори Ролија Кита остају готово у потпуности непознати јавности Србије, очигледно навикнутој на статус заморца бизарног in vivo-експеримента „суочавања“ и „извињавања“ за, наравно, „злочине почињене у наше име“. Никако да ми објасне којем сам ја то злочинцу дао бефел да убија у моје име. Још кад их питате у чије име је убијан српски народ, и ко треба да се извини породици Радета Рогића, наравно, одговора нема, али има трагикомичног етикетирања колико хоћете.

Исто тако, осим текста у три наставка објављеног у Политици, не чују се ни реакције на недавно публикован извештај Међународне групе за истраживање о Сребреници (нажалост, у стању сам да приложим само други и трећи део чикашке репортаже Радивоја Петровића - додуше, већ за два дана ни тога неће бити на Интернету, захваљујући катастрофалном недостатку озбиљног онлајн-архива Политике, ограниченом на бројеве издате у последњих четири дана!?). Наравно, ако се јакобинска штампа и „НВО-сектор“ и осврну на тај извештај, могу да замислим хистерију са којом ће да се обруше на, рецимо, Мајкла Мандела, Дајану Џонстон, Џорџа Богданића... Свакако, једина „међународна група“ коју они признају, има јасан став о Балкану - а на таквом Балкану сви су добродошли, осим Срба, наравно. Надам се да ће Небојша написати нешто о овом важном извештају Међународне групе за истраживање о Сребреници у неком од наредних „Балкан Експреса“.

Зато је, рачунам, и ефикасније оставити аждају да, коначно, прогута саму себе... Информативни провинцијализам Србије (јер само у медијски жестоко заосталој земљи ова екипа може да изиграва „везу са светом“ а да то не буде схваћено као виц) ипак не може трајати вечно. Као ни њихове донације које су, кажу, све тање... Отуд и сва ова паника којом нас све хистеричније прогоне из дана у дан.

Тиха језа „Пешчаника“

Тек данас сам запазио, прегледајући чланке на НСПМ, овај текст Маринка Вучинића о емисији „Пешчаник“ на Б92 (објављен 25. јуна) . Прилажем следећи извод, као извандредан опис типичног мондијалистичког дискурса:

Какви су главни ставови ових острашћених посвећеница у истини о Србији? Чак и не покушавајући да буду објективне, оне теже апсолутизацији сопственог мишљења. За њих је Србија данас ужасно место, бандитска држава, црна рупа Европе, где је немогуће цивилизовано мислити и живети. Српски народ је менталитетски предодређен за робовање и манипулације, наша историја и традиција су обичне илузије и митови, заточеници смо прошлости и нисмо способни за европеизацију и модернизацију. Огрезли смо у клерикализам и шовинизам, нисмо спремни да се суочимо са прошлошћу, на политичкој сцени су вуцибатине, лажови и преваранти. Изузезак су, наравно, представници тзв. грађанске интелигенције, који увек добијају прелазну оцену, без обзира на то што, на пример, Биљани Србљановић није објашњено одакле ужасно интересантном, способном и занимљивом Чеди Јовановићу кућа са базеном у Рипњу, одакле му коњи, станови. Али то и није толико важно. То су напросто ситнице у поређењу са значајем модернизаторских подухвата овог идеолошког јуришника. Ето, и беспоштедна критика којој прибегавају ауторке „Пешчаника“ има своја ограничења, али једино кад су посреди њихови истомишљеници.

Залудно и лажно покајање

Његова екселентност Мајкл Полт и свемоћна империја коју представља су „узнемирени“ и „жале“ што Скупштина Србије није усвојила резолуцију о Сребреници, гласила је вест у листу Данас 17. јуна. Резолуцију, коју је написао удружени чопор „невладиних“ организација а гурала Демократска странка, нису подржали не само Радикални или Социјалисти, већ ни тренутна владајућа коалиција. Ето душебрижницима мондијализма још једног „доказа“ да је цела Србија у канџама убилачког нацизма, а да су једини зрак светла и наде управо они, оличени у авангарди „невладаша“ и Демократа.

Да је рат ђавоља причест и оргија зла је непобитно. Да рат уништава све што је добро а пушта са ланца најмрачније осећаје у људима, и то је ваљда неспорно. Али рећи да је „Сребреница“ симбол најгорег ратног зла у времену тријумфа Империје, која је за 15 година бомбардовала и побила на стотине хиљада људи... то је је перверзно.

Представљање погибије неколико хиљада војника Армије БиХ као геноцида и највећег злочина у Европи од 2. светског рата - као што то рутински раде Ројтерс, Асошијетед прес, и већина остлаих медија који су истим тим тоном преносили Императорове лажи о Садамовом нуклеарном оружју - је увреда милионима који су страдали у стварним геноцидима Хитлеровог доба. Тако данас (али никад Данас!) мора да се напомиње да су међу њима на нажалост истакнутом месту и Срби, јер се они који их оптужују за повампирени нацизам труде да ту чињеницу затру.

Арлаукање тзв. невладиних организација и политичка манипулација порнографијом злочина којом се скупштински и медијски баве Демократе није знак душевне бриге за савест Срба и Србије. Урлачи себе и не сматрају Србима, већ нечим већим и бољим; Срби су за њих дивљаци, животиње, убице... Њихово покајање нема везе са хришћанским концептом тражења опроштаја за грех - они хришћанство мрзе и презиру, а једини грех у њиховим очима је непослушност земаљском евроатлантском царству, које је за њих и њима сличне идолопоклонике моћи једино стварно божанство.

Откад је српски диктатор замењен царским јањичарима, те милошћу Вашингтоновом вође Срба се свакодневно посипају пепелом и прокламују жалопојке над наводним жртвама српске бестијалности. Свака изјава, свако извињење, сваки гест ма и основне људскости се онда користи као нови бич којим се немилосрдно удара по Србима и захтева још: Ето! Признају! Криви су! Удри!

Медији који одано служе Царству Силе упорно понављају да Срби све више и више „виде истину“ коју им они, је ли, годинама само професионално преносе, без имало пристрасности и задњих намера. Али да ли је баш тако? Писмо Ивана Вукадиновића из Београда у прошлонедељном НИН-у сугерише да није:

Моралистима никад доста
(„Узнемиравање истине“, НИН 2841)

Да ли сам ја звер или нечовек када не могу да имам осећање стида које ми намеће стално иста група људи? У ствари, не могу баш због те групе. Не, није проблем (само) у њиховој неосетљивости на српске жртве. Проблем је у контексту у коме се тражи „суочавање“ или „денацификација“...

Трик је у томе што они траже од нас ствари које су или практично немерљиве или апсурдне. Они увек имају изговор да ми нисмо довољно урадили. Починиоци овог злочина у Трнову су скоро истог дана по сазнаљу похапшени, а практично сви релевантни чиниоци (и радикали) су злочин осудили. Али то, наравно, није довољно. Тако је Пера Луковић рекао да не разуме како на улице није изашло милион људи. Милион људи због нечега што је било пре десет година!? А шта да траже? Да починиоци буду похапшени? Похапшени су. Да рат у Босни престане? Престао је пре 10 година. Да власти осуде злочин? Осудиле су. Да га све телевизије прикажу? Приказале су. Па, шта ја онда да тражим на улици?!?

И кажем вам зато – никада им неће бити доста. И када је Карла одушевљена „бриљантном акцијом“, за домаће веће католике од папе то је недовољно. И да сутра ухапсимо Ратка и Радована, опет не би било довољно. Па чак и да демократски изаберемо Чеду Јовановића за премијера а Наташу Кандић за председника, то нам не би дало право на критичку мисао јер демократија је крхка, а слобода говора је угрожава.

Подсетићу их на речи човека за кога су грлато навијали у једној предизборној кампањи. На речи Бориса Тадића: „Али људи, Србија никоме ништа није дужна!“ Није дужна ни невладином сектору, ни домаћим мондијалистима. Њих ионако Србија не плаћа. Кад смо код плаћања, погледајмо мало интересе оних који дају паре. Није ли њима у интересу да мо будемо криви и грбави, не би ли се тако оправдало оно што су нама учинили? Сетимо се шта је било када није пронађено хемијско оружје у Ираку. Неки Бушов сарадник је рекао како то нема везе јер је Садам био гори од Хитлера... Е, Клинтону и његовој утицајној екипи је потребно да Срби буду гори од нациста да би оправдали „Милосрдног анђела“.

[Напомена: операција која се у Србији ко зна зашто упорно назива „Милосрдни анђео“ у ствари се, сасвим примерено свом карактеру, звала Allied Force, тј. „Савезничка сила“. ]

У међувремену, стидите се и волите Великог Брата. Стидите се, да бисте волели Великог Брата.

Pozdrav

Po vec utemeljenoj tradiciji, pozdravljam sve citaoce i ucesnike bloga, i zahvaljujem se Nebojsi i kolegi Vronskom na pozivu da im se pridruzim. Takodje bih zeleo da se zahvalim i buducem citaocu na paznji koju ce mi ukazati uprkos osnovnim ortografskim nedostacima teksta. Naime, trenutno nemam uslova da svoje postove pisem na standardnoj srpskoj latinici (gajevici) niti na srpskoj cirilici. Nadam se da ce problem biti resen u skorije vreme.
Sto se tematike tice, promovisacu - u vidu komentara na tekstove ili vesti - pametne i dobre, a kritikovati intelektualno naivne ili namerno negativne pojave. Ako se osetim dovoljno autoritativnim, postavicu i po koji originalan tekst. Do daljeg citanja.
Vidimo se na blogu!

Стварни фашизам у Србији

Док разноразне паравладине огранизације пуне уши народу причама о некаквом „српском фашизму“ и нацизму, стварне манифестације тоталитаризма уз њихову помоћ улазе у свакодневни живот.

Из јучерашњег НИН-а сазнајемо да је министарство образовања Србије предложило закон по коме би се ограничио рад кафића, а претпостављам (мада се то из чланка не види баш најјасније) и кретање малолетника после поноћи - нека врста полицијског сата. И поборници и квази-противници овог закона у разговору са новинарком НИН-а показују шокантан ниво презира према основним људским правима - слободи и имовини - и своје ставове правдају „правима“ и концептима измишљеним за потребе свемоћне државе. Ево, на пример, извесног Миленка Радића, адвоката из цинично названог Фонда за развој демократије:

„Ако би се донео такав закон, он би са правне стране био у реду. Друго, такав закон не би уопште био необичан, у Европи постоје слични прописи: они забраном регулишу да деца боље уче и да радници боље раде јер ће се више одморити. Држава је та која мора да да оквире, а родитељи да се уклопе у њих, јер родитељи често не могу да виде шта је најбоље за децу. На родитељима је да бирају посланике и одборнике, а онда ти посланици морају да виде шта је од интереса за државу“.

Радићеви аргументи су опсцени. Можда је овакав закон допуштен садашњим правним системом Србије, али то показује једино да је тај систем перверзан и ништаван. Друго, не чини га ништа више ваљаним што слични прописи постоје у Европи. Па шта? Не мисли ваљда Радић (а мисли) да се имитацијом Запада може постати Запад? Да не улазим у то да је аргумент „па сви то раде“ инфантилан по природи, а ето користи се за „контролу“ деце... Треће, и најбитније: шта то држави даје право, које Радић и његови истомишљеници претпостављају, да намеће оквире у које родитељи, деца и радници (дакле, сви) морају да се уклопе? Да држава види шта је „најбоље за децу“, а родитељи не виде? То су тоталитаристиче небулозе, производ бољшевистичке, антидруштвене идеологије коју су вероватно и Радић и већина данашњих зелота „демократије“ упијали као сунђери годинама (државног, дабоме) марксистичког школовања.

Ментални оквир „демократа“ се најјасније види из последње Радићеве реченице: посланици заиста гледају шта је најбоље за државу, а не за људе који су их бирали. Апсолутно тачно; није држава ни заштитник ни пријатељ народа, већ супарник и паразит који од народа живи понајвише захваљујући увреженој илузији да је тако одувек било, биће и треба да буде - а у „демократији“ и да је држава производ „воље народа“.

Као пример опозиције закону, НИН наводи Љубомира Пејаковића из Центра за права детета. Али Пејаковић се позива на утилитарне и емпиричке аругменте: сличан закон није дао резултате у Хрватској, постоји низ практичних проблема у примени... али се у суштини слаже са концептом. Ту је онда и неки клинички психолог, која много мудрује како је проблем што деца спавају дању а живе ноћу и да нешто ту треба да се уради.

„Нешто треба да се уради“ је отприлике очекивани рефрен од свих ових социјалних радника који су у ствари социјални случајеви. Не вели се џабе да не лаје куца ради села, већ ради себе. За „демократе“ је битно да држава узима право да говори људима где да иду, како и шта да раде. За браниоце „права деце“ би било дивно да добију државно финансирање како би, је ли, пратили све могуће последице оваквих прописа - игноришући, наравно, њихову тоталитаристичку суштину. Не гризе се рука која те храни... А још кад би држава почела да организује курсеве за родитеље како боље да контролишу своју децу, као што предлаже госпођа психолог, ма то би био рај за све - за демократе и државу, којима ето још контроле; за психологе и браниоце права, којима ето посла и пара; а сигурно и за родитеље и децу, који једва чекају да им неко са стране, и то под претњом силе, каже шта да ради и како да се понашају.

Никога нема да каже како је сама идеја ограничавања радног времена приватним предузећима репресивна, исто колико и ограничавање слободе кретања грађана. Шта је следеће, забрана кретања старијим особама у летњим и зимским месецима?! Јер, је ли, сви знају да стари људи падају на поледици и ломе кости, а на врућини добијају срчане и мождане ударе, а то једноставно држава не сме да дозволи...

Уместо увоћења полицијског сата за децу и поноћне прохибиције, како би било да се укине министарство образовања и да се идиоти у њему који смишљају овакве умоболне „законе“ избаце на ту исту улицу одакле хоће да отерају омладину којој су већ одавно украли будућност, а сад хоће да им украду и ово мало садашњице?

Добро каже новинарка НИН-а: „Уколико их само отрезнимо, а не обезбедимо им ништа друго у животу, могло би се завршити као у оном вицу када је Горбачов одустао од прохибиције јер су Руси почели да се трезне и распитују где им је цар“.

Политичко пијанство је много опасније од алкохолног. Србија може слободно да удари по шљивовици, али стварно мора да се што пре политички отрезни од тираније оваквих џепних фашиста...

Манекенка злочина

Извучено из данашњег НИН-а (број 2841): „Узнемиравање истине“, аутор Радмила Станковић. РТС је измонтирао секвенцу од 20 секунди из сад већ по злу познатог филма о „Шкорпионима“ и приказао је у вечерњем дневнику. Б92 је емитовао осам минута, плус још 12 минута разговора са Наташом Кандић, која за РТС има само презир и већ виђени витриол:

„Зар није природније да будемо и те како узнемирени ако су то починили они који су у униформама полиције Републике Србије? Кога ми то штедимо? Зар није једино нормално да после те Сребренице погледамо оно што је урађено, а не да РТС брине о томе да ли ће можда ти снимци узнемирити некога у Србији. Мислим да је РТС у овом тренутку управо морао да узнемири целу Србију.“

(Али... Шкорпиони не носе униформе полиције Србије! Добро де, за Наташу Кандић је хистерична хипербола нормалан начин изражавања...)

На то уредник информативног програма, Ненад Љ. Стевановић, одговара:

„Имам утисак као да реакција људи који су заиста шокирани оним што су видели, некоме није довољна, као да неко стално подиже лествицу правила како би народ на то требало да реагује, како би медији требало да се понашају. Неки би стално да буду ти који прописују колика је мера српског покајања и српске кривице.“

А реакција Александра Тијанића, генералног директора РТС:

„Неко, изгледа, хоће да каже како 20 секунди приче није довољно, али је 40 у реду. Не пристајем на ту врсту дебате. Срби су са екрана националне телевизије видели шта се десило у Сребреници, исто бих толико и тако приказао да је српске младиће стрељала муслиманска или хрватска војска. Али, Наташа Кандић је постала манекен тог злочина и то је једино недостојно у целој ствари. И ми виђамо њен лик и чујемо њен глас у истој мери у којој гледамо сцене тог убиства.“

„Манекен тог злочина“ - добро речено. Као да се Кандић у ствари буни што није њу РТС довео у ударни дневник и препустио јој 20 минута да придикује народу Србије, који органски не подноси. Добијем утисак да својим причама о српским злочинима, стварним и фиктивним, хоће да постане „Дубоко грло“ Србије. Али опсесија порнографијом злочина чини је више Линдом Лавлејс, него Марком Фелтом...

Лажи, још једном

Нисам чест читалац Гардијана, тог бастиона британског „хуманитарног империјализма“ који је навијао за НАТО агресију 1999. и наставио потом да навија за окупацију Косова. Истини за вољу, јесте да објављују изненађујуће добре марксистичке критике окупације које пише Нил Кларк и да су објавили одличну анализу историчарке Кејт Хадсон о Косову као преседану за Ирак. Ономад је и колумниста Џули Берчил писала против рата на врло освежавајући начин. А Гардијан и даље објављује анализе Џона Лафленда из британске Хелсиншке групе за људска права (BHHRG), која се драстично разликује од осталих „хелсиншких“ организација по томе што говори истину.

Али ништа од тога не оправдава Џонатана Стила.

Као многи репортери који су лично профитирали ширењем пропаганде током балканске кризе деведесетих, Стил је са ентузијазмом прионуо на посао заговарања „независног Косова“ овог пролећа. Прво је крајем априла писао да би све осим независности било „победа Милошевића,“ а овог уторка је изашла његова анализа „балканског питања“ толико албанофилична да би се и Енвер Хоџа осећао непријатно.

За Стила су сви Албанци безгрешни и искључиво жртве. По њему је рат на Косову био српска „кампања етничког чишћења, од које је герилска Ослободилачка војска Косова бранила већинско албанско становништво“. Мартовски погром прошле године он описује као „сукобе и пуцњаву између Срба и Албанаца“, спомињући са посебним задовољством да су већина од 19 погинулих били Албанци. (Што би, је ли, било очекивано кад Албанци нападну КФОР а КФОР узврати ватру.) У том контексту понавља и бесрамну лаж да су Срби утопили албанске дечаке, не спомињући да нико није пронашао никакве индиције, а камоли доказе, да је цела та прича била ишта друго него злонамерна измишљотина.

Стилу су једини добри Срби они који скрушено моле за опрост од грехова против „мулти-етничке наде“, сматрају да Албанци имају свако право да их убију кад хоће, и показују „осећајност према далеко већим патњама албанског становништва“. Једини добри Македонци су они који уступају албанским захтевима („већина македонских политичара је видела вредност одговорајућих уступака другој заједници како би се спречио рат“).

Наричући над сиромаштвом Албанаца, Стил не види ништа лоше у новониклим споменицима ОВК који се финансирају донацијама албанске дијаспоре (и без сумње „добровољним прилозима“ рекеташима ОВК). Огромни црни орао којег Албанци желе да подигну изнад Тетова ће да кошта 40.000 евра. Поставља се питање (дакако, не поставља га Стил) како то људи наводно тако сиромашни, фрустрирани и очајни имају пара за споменике ОВК и мегаломански националистички кич? Наравно, Стил то зове „патриотским симболима“, али да су не дај Боже Срби или Македонци подигли какав сличан споменик, то би описао као „ултранационаизам“.

Ипак, чак и он признаје да се Охрид никад не би догодио да су се напади од 11. септембра 2001. десили само месец раније. У том случају би било тешко да се „Народноослободилачка армија“ Алија Ахметија не опише као терористичка. Али пошто се то није десило, на олакшање свих заговорника „Независне државе Косова“ на Западу, убиство Македоније је прихваћено као нормално.

Овај одвратан и лажима прожет коментар разоткрива право лице арогатних незналица огрезлих у глупости и мржњи који себе називају „међународном заједницом“ и марширају по планети проносећи славу борбе за Империју. Њихова интервенција је распад Југославије учинила насилним, од „мира“ направила обману, а од правде ругло.

Сад кад је Буш Други одлучио да званично прихвати клинтонистичку политику на Балкану, Стил и њему слични засигурно ликују. Али не би требало да су превише поносни на пропагандни ужас који су саградили. Моћ да се убедљиво лаже целој планети није ништа у поређењу са снагом истине.