Макни се, Душко! или НАТО добродошлица Милогорцима

Слика говори хиљаду речи, па ћемо почети од ње.

Did Trump just shove another NATO leader to be in the front of the group? pic.twitter.com/bL1r2auELd

— Steve Kopack (@SteveKopack) May 25, 2017

Требало је новинарима нешто времена да идентификују „НАТО лидера“ којег је Император онако спортски склонио себи с пута. Зашто? Зато што се испоставило да је новинар отпорашког CNBC погрешио.

Пошто Милогорија технички још није чланица НАТО, њен премијер Душко Марковић није „један од лидера“ алијансе, већ само неко ко се прогурао где му није место. После је новинарима објашњавао како се није увредио, како је све било по протоколу и како му је, ваљда, част што га је помиловао Император...

На самиту Ловачког друштва председник Прерије Слон је изгазио председника Горе Сокола.
Соко се захвалио,каже никад га леђа нису мање бољела.

— Зека (@medinkum) May 26, 2017

Питате како је Слону пошло за руком да згази Сокола?
Тај одавно више не лети, него гамиже наоколо са Змијом и њеним друштвом...

— Зека (@medinkum) May 26, 2017

Што би рек'о наш народ, тражили сте, гледајте.

Христос воскресе!

„Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће“ (Јн 11, 25).

„Живимо у времену када се зло покушава прогласити добром, а добро злом, грех пак, по речима светог старца Пајсија Светогорца, нечим модерним и прихватљивим.“

„Нека са овим празником Васкрса васкрсне и Србија, и васцели српски род, како су говорили наши народни песници.“

„Нека Васкрсли Господ, Победитељ смрти и Животодавац, дарује свако добро Своме Народу, што ће рећи свему роду хришћанском и православном, и свим људима добре воље, да би сви заједно предокусили радост будућег века, радост васкрсења и вечнога живота!“

(из посланице Патријарха српског Иринеја, Васкрс 2017.)

И после Vuchycha - Vuchych

Пошто ово није блог позоришне критике, нисам се ни бавио минулим изборима.

Најбољи доказ да су били фарса није Бели (иако је то било маестрално троловање самог концепта либерал-демократије) него што се оперативни шеф владе са још три године мандата кандидовао за церемонијалну функцију. Где то има?

Једино што ми пада на памет је тражење легитимитета за неку нову издају, попут званичног признања Косовије - која би се онда свалила на несрећника којег Vuchych именује за премијера-марионету.

Па ти Србијо гледај шта ћеш.. 

Кад вам #CIA #OTPOR #SrdjaPopovic
кроји капу, то #Србија треба.
Раде од Срба шта год им се ћефне!
Сви #CANVAS пројекти..#избори
Јад и чемер pic.twitter.com/HzFtPKBBiD

— Сербкиња (@TanyaSerbia) April 3, 2017

Поводом одлуке сената САД да се Милогорија прими у НАТО

А ја што ћу, али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове,
сирак тужни без нигђе никога...
Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми ни плача ни молитве;
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови.
Црни дане, а црна судбино!
О кукавно Српство угашено,
зла надживјех твоја сваколика,
а с најгорим хоћу да се борим!
Да, кад главу раздробиш тијелу,
у мучењу издишу членови...
Куго људска, да те Бог убије!
Али ти је мало по свијета
те си својом злошћу отровала,
но си отров адске своје душе
и на овај камен избљувала?
Мала ти је жертва сва Србија
од Дунава до мора сињега?
На трон сједиш неправо узети,
поносиш се скиптром крвавијем;
хулиш Бога с светога олтара,
мунар дуби на крст раздробљени!
Али сјенку што му шће тровати
те је у збјег собом унијеше
међу горе за вјечну утјеху
и за спомен рода јуначкога?
Већ је у крв она прекупата
стопут твоју, а стотину нашу!
(Горски Вијенац)

Слово једног родољуба

Говор Доналда Трампа, устоличеног као 45. председника САД, 20. јануара 2017. 
(превео Сиви Соко, сведок)

Грађани Америке, сада се налазимо на почетку великог националног подухвата да обновимо своју земљу и њено обећање целом нашем народу. Заједно ћемо да одлучимо путању Америке и света за многе наступајуће године.

Пред нама су изазови. Пред нама су тешкоће. Али испунићемо задатак.

Сваке четири године, окупљамо се на овим степеницама да извршимо пренос власти у реду и миру. Захвални смо председнику Обами и првој дами Мишел Обами што су током овог прелазног периода били од помоћи. Били су величанствени. Хвала.

Данашња церемонија, међутим, има посебан значај. Јер данас ми не преносимо власт само са једне администрације на другу, или са једне партије на другу. Не, ми данас преносимо власт са Вашингтона и дајемо је вама, народу.

Сувише дуго је мала група у нашем главном граду уживала све плодове власти док је народ плаћао сву цену. Вашингтон је цветао, али народ није запао ни део тог богатства. Док је политичарима било добро, радна места су се гасила а фабрике затварале.

Естаблишмент је штитио себе, али не и државу. Њихове победе нису биле ваше победе. Њихов тријумф није био ваш тријумф. И док су они прослављали у главном граду, широм наше земље угрожене породице нису имале шта да славе. Све ће то да се промени, почев сада и овде.

Ово је ваш тренутак, припада вама. Припада свима који су се овде окупили данас, и свима који гледају широм Америке. Ово је ваш дан. Ово је ваша прослава. И ове Сједињене Америчке Државе су ваша земља.

Није важно која партија је на власти, већ да ли је народ на власти. Овај двадесети јануар 2017. године остаће упамћен као дан када је народ поново посао владар ове државе. Заборављени људи наше земље неће више бити заборављени.

Сад свако чује ваш глас. Десетине милиона вас се придружило историјском покрету какав свет никада пре није видео. У срцу тог покрета је кључно убеђење да држава постоји да служи својим грађанима.

Американци желе одличне школе за своју децу, безбедне комшилуке за своје породице и добра радна места за себе. Ово су праведни и разумни захтеви правдољубивог народа и јавности. Али превише наших суграђана живи у другачијој стварности: мајке и деца зу заробљени у сиромаштву по градовима, зарђале фабрике се попут гробова простиру дуж наше земље, образовни систем који има пара напретек али ускраћује нашој омладини било какво знање. Криминал, банде и дрога су нам украли превише живота и отели нашој земљи толико потенцијала који никада није имао прилику да буде реализован. Овај амерички покољ престаје овде и сада.

Ми смо једна нација. Њихов бол је и наш бол. Њихови снови су и наши снови. Њихов успех биће и наш успех. Делимо једно срце, једну отаџбину и једну славну судбину.

Заклетва коју сам положио данас је завет свим Американцима. Деценијама смо богатили туђу индустрију на штету америчке, дотирали војске других држава а допустили тужну оронулост наше сопствене. Бранили смо границе других земаља, а одбијали да бранимо сопствену. Трошили трилионе долара по свету док је америчка инфраструктура пропадала и трунула.

Обогатили смо туђе земље док су богатство, снага, и поуздање наше земље нестали преко хоризонта. Једна по једна, фабрике су се затвориле и напустиле наше обале без помисли на милионе америчких радника који су остали за њима. Богатство наше средње класе отето им је са кућног прага и подељено широм света.

Али то је прошлост. Сада гледамо само у будућност.

Ми овде окупљени данас имамо поруку за сваки град, сваку инострану престоницу и сваки двор. Од данас, нашом земљом влада другачија визија. Од данас па убудуће, биће "Америка на првом месту."

Свака одлука о трговини, порезима, имиграцији или спољној политици биће на ползу америчких радника и америчких породица. Морамо да заштитимо наше границе од напасти других земаља које праве наше производе, краду наша предузећа и уништавају наша радна места. Та заштита ће довести до снаге и благостања.

Борићу се за вас сваким својим дахом. И никада вас нећу изневерити.

Америка ће почети поново да побеђује, као никад раније. Вратићемо радна места. Вратићемо границе. Вратићемо наше богатство и наше снове. Изградићемо нове друмове и мостове, аеродроме и тунеле и пруге, широм наше дивне земље. Покренућемо наш народ са милостиње на посао обнове ове земље, америчким рукама и америчком снагом. Водиља ће нам бити два проста правила: купујте америчко и запошљавајте Американце.

Тражићемо пријатељство и добру вољу са свим земљама света. Али чинићемо то са разумевањем да је право свих нација да сопствене интересе ставе у први план. Нећемо се трудити да наметнемо свој начин живота било коме, већ да га учинимо светлим примером. Ми ћемо заблистати, па ко хоће за нама, нека крене.

Обновићемо старе савезе и успоставити нове. Ујединићемо цивилизовани свет против радикалног исламског тероризма, који ћемо у потпуности избрисати са лица земље.

Темељ наше политике биће потпуна преданост Сједињеним Америчким Државама. Кроз оданост својој земљи, поново ћемо пронаћи оданост једни другима. Када отворите срце родољубљу, нема места за предрасуде.

Библија нам говори како је добро и угодно кад Божији народ живи у слози. Морамо бити искрени и отворени, поштено расправити све разлике, али увек тражити слогу. Када је Америка сложна, ништа нас не може зауставити

Не треба да се плашимо. Заштићени смо, и увек ћемо бити. Штитиће нас силни припадници наше војске и полиције. Али што је још важније, штитиће нас Бог.

Коначно, морамо мислити и сањати о величини. Ми у Америци смо свесни да је прегалаштво живот нације.

Нећемо више пристајати на политичаре који само причају а ништа не раде, само се жале али никада не решавају проблеме. Време празне приче је прошло. Сада је час за дела.

Не дозволите да вам било ко каже да се не може. Нема тог изазова који може да одоли срцу и духу Америке. Неуспеха неће бити. Наша земља ће опет да цвета. Стојимо на почетку новог миленијума, спремни да откључамо загонетке космоса, да ослободимо Земљу од болести, и да упрегнемо енергије, индустрију и технологију сутрашњице.

Нови национални понос покренуће наше душе, подићи наше видике и излечити наше поделе. Време је да се сетимо старе мудрости коју наши војници никад не заборављају: без обзира да ли смо црни, смеђи или бели, свима нам је црвена родољубива крв, сви имамо исте славне слободе, и сви поздрављамо исту америчку заставу.

Било да се дете роди у градској џунгли Детроита или на ветрометинама Небраске, гледа у исто ноћно небо и сања исте снове, душом коју му је исто удахнуо свемоћни Творац.

Свим Американцима, у сваком граду блиском или далеком, малом или великом, од планина до планина и од окена до океана, поручујем: Никад вас више неће игнорисати.

Ваш глас, ваше наде и ваши снови кројиће нашу америчку судбину. Ваша храброст, доброта и љубав водиће нас на том путу.

Учинићемо Америку поново снажном. Учинићемо Америку поново богатом. Учинићемо Америку поново поносном. Учинићемо Америку поново безбедном. И да, заједно - хвала вам - учинићемо Америку поново великом.

Бог вас благословио, и нека Бог благослови Америку.

Возови пролазе

Французи су мало збуњени: прво хапсе Рамуша, онда га условно пуштају док не одлуче шта ће с њим. Оно јесте да макар мало више поштују сопствене и међународне прописе од Словеније, која је Харадинаја ономад пустила после пар телефонских позива из Берлина и Вашингтона, али што су га уопште хапсили, онда? Или је можда цела прича доказ да амерички бефел није више неприкосновен, и да се све карте отварају доласком нове управе у Вашингтон...

Можда је зато Vuchych одлучио да према Митровици пусти воз, са све Ђурићем. Није квислинзима у Београду сметало што Шиптари руше манастире, цркве, гробља (у ствари, све српско на шта наиђу) још од почетка окупације - али сад одједном ките возове иконама. Нашли негде клицу храбрости, шта ли? Империја апелује на суздржаност и конструктивну нормализацију - у преводу, немојте да дирате кулу од карата коју смо мукотрпно и од ваше крви и земље саградили! - али то све мање звучи као претња а све више као молба. Или можда блеф „да се Власи не досете.“

У Сарајеву, онемоћали вицекраљ пореди РС са НДХ - знајући врло добро да се 10. април и те како празнује свуда где вијори шаховница. А о 1. марту ни речи. НАТО вели „не смете.“ Бања Лука одговара „а ко сте ви да нам забраните?“ И би трећи пук, и пуче зора. А душмани само шкргућу зубима, јер се још једном показало да немају моћ да својом вољом намећу стварност. Нису је никад ни имали, само су се добро претварали.

Кад је већ о гаулајтерима реч, и Скот (никакав „Скат,“ мада јесте спроводио фекалну политику) и Морин одлазе кући. Јесте да су технички професионалне дипломате, али су и они опозвани скупа са политичким прирепцима, јер је нови председник наредио чистке. Од министарства иностраних дела у Магленом Дну, до Пентагона преко реке, и свега између. Вели, хоће да „исуши мочвару“ у којој се за ових 25 година накупило превише крокодила. Нек' му је са срећом...

А ако су Загреб, Сарајево, Приштина и Подгорица мало нервозни због оваквог развоја догађаја... па шта? Знају добро за шта су криви. Само немојте мислити да ће седети докони док им се измиче тло под ногама; гледаће да се што пре удворе Императору Поморанџи (како на њега гледају, с правом или не).

До Београда и Бања Луке је да имају стратегију односа са пост-мочварном Америком (а не Атлантском Империјом, која све више постоји само у болесној машти угрожене олигархије). При чему воз није стратегија, већ у најбољем случају тактика. 

ФСК интервју: Небојша Малић о постизборној Америци

(Објавио Фонд стратешке културе, 27. децембра 2016.)

Разговарамо са Небојшом Малићем, политичким аналитичарем, који већ дуго живи у престоници САД, Вашингтону. Постао је познат широј публици у САД и шире кроз своју дугогодишњу колумну за утицајни антиратни, либертаријански сајт Antiwar.com, као и путем свог изврсног двојезичног блога Сиви Соко - Grаy Falcon. Већ пар година ради за вашингтонски биро глобалне телевизије РТ – Russia Today. Наравно, ставови које износи у интервјуу су искључиво његови.

ФСК: Како сада изгледа радити за РТ у Вашингтону, с обзиром на антируску хистерију која се потпаљује од стране штаба Хилари Клинтон, њених политичких савезника и медија који су је подржавали? Осећа ли се неки посебан притисак на РТ као организацију? На запослене и сараднике појединачно?

НМ: Нисам приметио неку велику разлику. Оно јесте да мало више на сараднике РТ кидишу клинтонисти и неоконзервативци по друштвеним мрежама, али то само њих дезавуише као поборнике теорија завере и губитнике којима је грожђе одједаред кисело. Нико да наведе неку конретну замерку, само вичу „Руси! Путин!“ Као да је то некаква увреда. Можда за њих, али то је њихов проблем.

ФСК: Да ли су САД после протеклих избора постале још више поларизоване као друштво? Осећа ли се то у ваздуху?

НМ: Искрено говорећи, већу поларизацију сам осећао пред саме изборе. Катастрофални пораз Клинтониста прво 8. новембра па онда 19. децембра када су гласали електори, само је показао да се иза њихове доминације у медијима и обалским елитама крила велика слабост и потпуно одсуство спознаје – или бриге – о „обичним Американцима“ (израз који је иначе Хилари лично презирала, како рекоше њени ађутанти у преписци коју је објавио Викиликс).

ФСК: Шта је, по Вама, тајна Трамповог изборног успеха?

НМ: Првенствено разочарење Обаминим обећањима „наде и промена“ од пре осам година, од којих се скоро па ништа није остварило. Звучи ли познато? Али Трамп је исто тако могао да заврши као 17. кандидат, да је слушао консултанте и стратеге републиканске партије. Уместо тога, од почетка до краја је водио камапњу по своме. Није звучао као типични било шта – политичар, републиканац, итд. Није марио за елитистичке медије, већ је са народом непосредно разговарао преко Твитера. Он није само добио изборе, већ је умногоме разбио елитистичку концепцију америчког империјалног председништва од Рузвелта наовамо. Да не спомињемо што је победио две политичке династије – Клинтон и Буш.

ФСК: Да ли алтернативни медији који су подржавали Трампа, попут Breitbart, Infowars, Drudge Report и сличних – имају шансу да постану утицајнији међу америчком публиком од досадашњег мејнстрима, попут CNN, NBC, ABC, CBS, FOX, New York Times, Washington Post, Los Angeles Times, и сличних? Да ли је, другим речима, медијска блокада коначно пробијена?

НМ: Па рекао бих да већ јесу, на одређени начин. Ако су 99% новина и све телевизијске мреже биле за Клинтонову, а јесу, па је она ипак изгубила изборе, то доказује да довољно Американаца не верује елитним медијима. Притом не мислим само на Трампове гласаче, већ и на оне који су одбили да гласају због начина на који су медији (слично самој Хилари Клинтон и демократској странци) третирали Сандерса. То крило демократа сад покушава да реформише партију, видећемо хоће ли успети.

ФСК: Да ли је Трамп права алтернатива, прави противник владајућег либерално-неокон естаблишмента? Колико Вам се чини да је решен да се бори против њих?

НМ: Трамп је сам рекао да је био део тог естаблишмента, да их добро познаје, и да је одлучио да се кандидује када је постало јасно да они својом политиком затиру Америку. Дошао је на власт са обећањем да ће да „исуши мочвару“ у Вашингтону. Е сад, знам да је то предизборно обећање, али Трампова моћ произилази из народа који га подржава, а не из страначке машине, богатих донатора, или елитистичких обалских медија. Сад је у позицији да мора да макар покуша да оствари своја предизборна обећања, јер више нема назад.

ФСК: Може ли се рећи да је Трамп искрени антиглобалиста, односно класичан амерички националиста, алергичан на либералне „обалске елите“? Да ли су људи које је изабрао да буду део његове администрације одраз тога?

НМ: То је мој лични утисак. Можда грешим, али Трамп је отворено осудио глобализам, транснационализам, или како се већ назива владајућа идеологија онога што сам прозвао Атлантска Империја. Његова реторика је амерички национализам, понекад и шовинизам. Либерали су га оптужили за расизам али то просто није тачно, и то се лепо видело на скуповима широм земље. Од досадашњих именовања, понајвише генерала Матиса за шефа Пентагона и Рекса Тилерсона да почисти „Маглено дно“ (Foggy Bottom) Стејт департмента, чини ми се да је реч о влади која жели да васкрсне америчку републику, а империју од протеклих 25 година полако и пажљиво одложи на ђубриште историје. Што би било добро, ако им успе.

ФСК: Да ли Трампова победа отвара нове прилике за Србију? Републику Српску? Србе уопште? Ако је одговор потврдан, како би то овдашњи политичари требало да искористе?

НМ: Бушова победа 2000. године била је огромна шанса да се промени политика САД на Балкану, али је пропуштена из неколико разлога. Чак и да је неоконзервативним империјалистима сметало силовање Југославије – а није, јер су били русофоби (па самим тим и србофоби) – нису хтели да дирају у концепт империје. Буш је то показао 2005, када је усвојио Керијеву (тј. клинтонистичку) политику према Србима готово од речи до речи. Други, важнији разлог је што је у Београду месец пре америчких избора успешно спроведена жуто-октобарска револуција, и устоличен режим којем је приоритет био подаништво. Тиме је успостављена динамика у односима Вашингтон-Београд која је на снази и данас. Ако се Срби не потруде да ту динамику промене, Трамп ће наставити да је спроводи по инерцији, јер има сијасет других приоритета. Да сам спољнополитички саветник, саветовао бих Београд да што пре редефинише односе са Вашингтоном и формулише зашто би то било не само у интересу Срба, већ и Америке. Е сад, друго је питање да ли у Београду постоји власт која је за то уопште способна, ма колико се правила да игра неку мудру игру између истока и запада.

ФСК: Берзе су значајно скочиле после Трампове победе, а неке анкете кажу да су и Американци већи оптимисти него што су били пре избора. Осећа ли се већи оптимизам у ваздуху?

НМ: Како где. На берзама јесте видљив оптимизам, али медији углавном говоре о људима који су престрављени Трамповим тријумфом и цртају слику Америке у којој само што нису почели да ничу концлогори за „неподобне.“ То је делом инерција а делом идеологија. Што се тиче Трампових присталица, и они су још увек у неверици. Промене су процес, ништа се неће десити преко ноћи.

ФСК: Колико је, по Вашем мишљењу, реално да Трамп поново учини Америку великом, како је обећавао?

НМ: Зависи од дефиниције величине, знате. Хилари је под величином подразумевала глобалну империју која влада анонимним масама преко Холивуда и Силиконске долине, Сиенена и Њујорк Тајмса, а по свету преко војске и морнарице, ко не послуша довољно брзо или се усуди да пружи отпор. Ми о томе понешто и знамо, је ли. Мислим да је Трампова визија Америке другачија, да он макар мало верује у идеал америчке републике у којој се производе челик и аутомобили, граде друмови и мостови, којој војска и морнарица служе за одбрану а не као рекеташи. Питање је колико је у томе искрен и колико је у прилици да заиста нешто учини да би то и остварио. Ако уради само десетину онога што је обећао, то ће бити огроман корак.

ФСК: За крај, да ли се ове године слободније честита Божић (по Грегоријанском календару) него ранијих година? Шта значи то што Трамп на својим јавним скуповима наглашено честита Божић свима? Да ли се хришћанска Америка поново враћа?

НМ: То са честитањем Божића је више борба против тираније политкоректности него повратак Христу, али свако путовање почиње првим кораком. Живи били па видели!

Девет питања Сивом Соколу (Србист)

(Објавио СРБИСТ 11. новембра 2016.)

Небојша Малић, најзначајнији српски политички аналитичар западно од потеза Карлобаг-Карловац-Вировитица, историчар, писац, блогер на српском и на енглеском језику, тренутно истражује политичке реалности и преноси нам их као новинар представништва ТВ Русија Данас у Вашингтону. Осматрачница као скројена за Сивог Сокола. Као дописник с прве линије фронта свједочио је овогодишњој – по много чему историјској – борби за Бијелу кућу, управо завршеној. Ексклузивно за Србист, Небојша одговара на девет питања везаних за изборни процес, кандидате, медије, Србе.

1. ПОБИЈЕДИ ТРАМП, УПРКОС СВИМ НАПОРИМА ИМПЕРИЈЕ ДА ГА ЗАУСТАВИ. КО БИ РЕКАО, ЗАР НЕ?

НМ: Неколицини мојих колега – па и мени, послије обје конвенције – се чинило да Трамп може да побиједи, јер су Демократе живјеле у сопственој фантазији, опасани њима наклоњеним медијима, и просто нису хтјели да виде што им је било пред носом. Најбољи доказ тога била је прогноза Њујорк Тајмсових блогера синоћ: Клинтон је почела са 84% шансом да побиједи, а на крају је Трамп имао 88% шанси – и добио.

2. ПРОВЕО СИ МНОГЕ ДАНЕ И САТЕ ИЗВЈЕШТАЈУЋИ ИЗ ГРОТЛА ИЗБОРНИХ ДОГАЂАЊА. ШТА НИСИ ЗНАО О АМЕРИЧКИМ ИЗБОРИМА, А НАУЧИО СИ ОВЕ ГОДИНЕ?

НМ: Па рецимо, нисам знао за систем „суперделегата“ који користе Демократе, или тачну разлику између „каукуса“ и примарних избора. Доста тога сам научио током саме кампање, у разговорима са партијским активистима, изборним комисијама, делегатима на конвенцијама… Амерички изборни процес је изузетно компликован, с неким карактеристикама које сежу 240 година (или више) уназад, док су друге пак установљене сасвим недавно, нпр. суперделегати. Једна ствар која фасцинира стране посматраче је што свака држава има своје изборне законе, тако да негдје гласач мора да има исправе, а негдје не. Присуство на бирачким списковима није аутоматско, већ се гласачи својевољно морају регистровати. А међу тим регистрованим бирачима је излазност онда 50% или мање…

3. КОЈИМ ПОЈЕДИНАЧНИМ ЧИНИОЦИМА ИЗБОРНЕ ГИМНАСТИКЕ И КОМБИНАТОРИКЕ ПРИПИСУЈЕШ НАЈВЕЋИ ДОПРИНОС ОВАКВОМ ИСХОДУ?

НМ: Трампова побједа није толико плод неке тајне стратегије или тактике, већ самоспознаје о којој је прије више од 2.000 година писао Сун Цу: „Ако познајеш себе и познајеш противника, сваку ћеш битку да добијеш.“ Трамп је знао себе – није му био потребан кабинет од 20 људи да мисли, пише и говори за њега – а захваљујући дугогодишњем познанству са Клинтоновима и обје политичке партије, знао је и с ким има посла, прво на партијским изборима а онда и општим. Дочим су га његови противници, како међу Републиканцима тако и у табору Клинтонове, константно потцјењивали и ниподаштавали, до самог краја.

4. ХИЛАРИ КЛИНТОН ЈЕ, СЛОЖИЋЕШ СЕ, НЕЗАВИСНО ОД ТРАМПА И ОД СРПСКЕ ПРИСТРАСНОСТИ, БИЛА УЖАСАН ИЗБОР ЗА КАНДИДАТА ДЕМОКРАТСКЕ СТРАНКЕ. ТО СУ МОРАЛИ ЗНАТИ И ПРВАЦИ СТРАНАЧКЕ МАШИНЕРИЈЕ И ГЛОБАЛИСТИЧКИ СТРАТЕЗИ. ЗАШТО СУ И ДАЉЕ ТОЛИКО ИНСИСТИРАЛИ НА ЊОЈ?

НМ: Зато што су Клинтонови толико дубоко усађени у машинерију Демократа да је било просто незамисливо дати „њену“ номинацију аутсајдеру попут Сандерса – који, подсјетићу, није чак ни био један од њих, већ технички независни сенатор који се сврставао уз Демократе. Погледајте ко је руководио партијом: све Клинтонисти, од Деби Васерман-Шулц до Доне Бразил. Тим Кејн је својевремено био предсједик партије. Џон Подеста, шеф кампање, је својевремено био Билов шеф кабинета, а потом глава најутицајније партијске институције, Центра за Амерички Прогрес (ЦАП). Све смо то сазнали преко Викиликса. Не знам да ли је то и у коликој мјери утицало на америчке изборе, али ће сигурно имати ефекта на будућност Демократске партије, пошто је цјелокупна њена машинерија моћи сад огољена и обесмишљена, далеко више него Републиканци послије Буша млађег.

5. ШТА БИ МОРАЛО ДА СЕ ДЕСИ ОД ДАНАС ОД 19. ДЕЦЕМБРА, КАДА ЗАСИЈЕДА ЕЛЕКТОРСКИ КОЛЕГИЈУМ, ПА ДА ТРАМПУ ОДУЗМУ ПОБЈЕДУ НА НАРОДНОМ ГЛАСАЊУ?
НМ: На неки волшебни начин неких 66 електора би морало да промијени мишљење и гласа мимо својих држава, што се неће десити. Да су Клинтонова и Обама одбили да признају исход избора, рекао бих да је такво нешто можда и теоретски могуће, али пошто су данас признали Трампову побједу, то је то.

6. КАО НОВИНАР МРЕЖЕ КОЈА НЕ ПРИПАДА ИМПЕРИЈАЛНОМ МЕЈНСТРИМУ, ОБЈЕКТИВНО ГЛЕДАНО, КАКО ОЦЈЕЊУЈЕШ НЕЗАОБИЛАЗНУ УЛОГУ МЕЈНСТРИМ МЕДИЈА У ОВОЈ ИЗБОРНОЈ КАМПАЊИ?
НМ: Клинтонисти ће за свој пораз да криве све и свакога, од „руских хакера“ до Сандерсових присталица или тзв. „трећих странака“ попут Зелених или Либертаријанаца, јер су наводно својим постојањем привукли „њихове“ гласове (што је била жалопојка Ала Гора из 2000.), али највећи кривац за њихов пораз су „лажљиви медији,“ како их је звао Трамп. Истина је да су посветили далеко више времена Трампу него Клинтоновој, али само да би га критиковали, кињили или клеветали. Презриви став медија и њихово ниподаштавање велике већине Американаца, по мом мишљењу су најодговорнији за пораз Клинтонове.

7. ИМАШ ЛИ ЛИЧНИХ ИСКУСТАВА КОЈА БИ МОГЛА ИЛУСТРОВАТИ ОДНОС МЕЈНСТРИМ МЕДИЈА И КАНДИДАТА?
НМ: Како да не. На примјер, на републиканској конвенцији у Кливленду сви мејнстрим медији су извјештавали о „тешкој атмосфери“ и сукобима унутар партије, али тога већ другог дана уопште није било и по мом запажању Републиканци су били изузетно уједињени. Седмицу касније, на конвенцији Демократа, ти исти медији су извјештавали да су Демократе уједињене око Хилари и да је атмосфера пуна енергије, док су у нашем медијском шатору буквално сједили Сандерсови делегати физички истјерани из дворане, који су се заклињали да ни мртви неће гласати за Клинтонову (и нису). Али за мејнстрим-медије то је био неважан детаљ, неки мали реметилачки фактор, и зар не знају глупаци да Кејти Пери пјева оде Клинтоновој у част?

извор: nypost.com

8. МОЖЕ ЛИ СЕ ДЕСИТИ САВЕЗ ТРАМПА И ПУТИНА И КАКО БИ ОН ПРОМИЈЕНИО ТОК ИСТОРИЈЕ?
НМ: Сумњам да ће то бити „савез,“ јер упркос неким заједничким карактеристикама Американце и Русе доста тога дијели. Русија је већ рекла да је спремна на равноправну сарадњу са САД, ако Вашингтон буде поштовао међународно право. Мислим да Трамп нема проблема с тим, све док то није једносмјерна улица – али толико дуго је управо то био случај, гдје је закон био шта год Вашингтон каже, и важио само за друге. Видјећемо шта ће се десити.

9. ГДЈЕ СУ СРБИ У ТОЈ ПРИЧИ?
НМ: Ово је велика прилика за Србе да „погурају“ промјену америчке политике на Балкану, с поруком да су Србија и Република Српска спремне да имају пријатељске односе са САД, али да то значи да колонијална окупација и подршка свим антисрпским опцијама на полуострву не смију да остану политика Вашингтона. Дипломатија САД-а је тренутно у пометњи, тако да постоји простор за дјеловање, али неће остати отворен веома дуго. Прошлу прилику са промјеном власти у Вашингтону Срби нису могли да искористе, јер је дошла малтене непосредно послије Жутооктобарског пуча 2000. године. Шта год је дијаспора покушала да уради за вријеме првог Бушовог мандата, режим у Србији – прво Ђинђићев, онда Живковићев – је рушио, да би 2004. Буш усвојио Керијеву платформу („независну Косову“ итд.). Од тада и није било прилике за промјену, чак и да Србијом нису владали квислинзи. А јесу. Сада је важно да се погура заокрет, и то што брже, јер је наступајућа Трампова администрација према Србима вриједносно неутрална. То значи да има шансе да позитивно одговори на сувисле приједлоге из Бања Луке или Београда, ако они буду стигли прије слаткорјечивих понуда из Загреба, Сарајева или Тиране.

(Разговор електронском преписком са Небојшом Малићем обавио Владан Ивковић, 10. новембра, 2016.)

Христос се роди!

Важно је да ми Хришћани не само позивамо друге да следе високе моралне идеале, него да се потрудимо да те идеале оваплотимо у свакодневном животу и на првом месту у пажњи према ближњима. Тада милошћу Божјом можемо да уберемо истинске плодове дуга: "љубав, радост, мир, трпељивост, блаженост, доброту, веру, покорност и умереност" (Гал. 5:22-23).
Кад превазиђемо сукобе и поделе, говоримо убедљиво свету о Спаситељу рођеном а својим делима сведочимо необичну лепоту и духовну силу вере Православне.

- из Божићне посланице Патријарха московског и све Русије Кирила 

2016.

Уф.

Мислим, шта рећи?

Прво бих да се извинем читаоцима Сокола што је ово била гладна година, са најмање објављених текстова. Свашта се нешто дешавало вредно спомена, али да се не лажемо, о назадно-жутној власти све је већ речено у претходним годинама. На Vuchycha није вредело трошити речи.

Најважнији догађај године сигурно је победа Доналда Трампа на америчким изборима, који су имали и те каквог значаја за нас. Из прве руке сам посматрао тај процес као новинар, од почетка марта наовамо. А стигао сам и да се позабавим пресеком "лажних вести" са покушајима Трампових непријатеља да га дискредитују. Нажалост, преко Срба.

Утиске о Трамповој победи и вратима која она отвара сам поделио са Фондом стратешке културе и Србистом, а планирам да то архивирам овде почетком јануара.

Други најважнији догађај године је ослобађање Алепа, чиме је преломљен рат у Сирији и поражена империјална политика "промене режима." Е сад, што тога у Вашингтону многи још нису свесни, то је све више њихов проблем, а сваким даном све мање наш.

У овој 2016. смо се подсетили ко смо и шта смо и то потврдили референдумом - на којем нам је Империја, дабоме, замерила - и у потпуности схватили сву неправду Хашке инквизиције. Чак су нас подсећали и Руси, који су кудикамо освешћенији ових дана. Ко нам је крив кад они имају Путина а ми жутине, инсталиране на годишњицу аустроугарске инвазије...

Још се не зна разлог зашто се авион са 64 члана хора Александрова срушио 25. децембра над Црним морем... али знамо да сад певају на небу. Тек да знате, Руси су били ганути омажом Звездиних навијача, па им ни пораз ЦСКА није тешко пао.

Ну. Све ове године на Соколу вам дрвим о томе да је Империја константа и да можемо да променимо једино како се постављамо и односимо према њој. Испаде да сам погрешио и да Империја није константа, већ је и она подложна законима физике, политике и реалности које је толико дуго порицала. Сад је ред да се и њени послушници суоче с тим.

Честитајући вам наступајућу 2017, без пардона крадем и адаптирам Трампов победнички слоган: Учинимо српство поново великим! Данас у сопственим срцима, сутра у Београду, а прекосутра у Призрену.

Вечна вам слава, Александровци

Памтим то као да је било данас: отварање Андрићграда на Видовдан 2014. Док у Сарајеву бечка филхармонија свира аустроугарску химну Gott erhalte Franz den Kaiser, у каменом граду покрај дринске ћуприје, после представе о сарајевском атентату и мучеништву Гаврила Принципа, гости излазе пред цркву. Пред њом, Хор имена Александрова почиње да пева Священная война. И шаље непогрешиву поруку свима.

Цео дан се сећам тог тренутка, и питам се шта се десило да авион са скоро преко 60 чланова хора и оркестра падне код Сочија, без преживелих, на путу за Сирију. 

Вечна вам слава, Александровци.

(Концерт почиње негде у 52. минути, али све вреди погледати од почетка)

Аутошовинистичка фарса

MОНОДРАМА ИЗ ЈЕДНОГ ЧИНА

Сцена: Аеродром Никола Тесла, пасошка контрола, шалтерски службеник.

Štovani gosti! Dobro došli u Nazadno-Žutniju, zemlju naprijetka i ljudskih prava - neka nam živi dovijeka velikodušni gospodar Olyksandr Vuchych! - u kojoj je ideja-vodilja bezuslovno potčinjavanje u svakom nam pogledu superiornom Zapadu.

Budući da je Hilari Klinton velikom većinom svih glasova izabrana za Vrhovnu Imperatricu čovečanstva, naša je sveta dužnost da se preventivno pokorimo našim gospodarima u Briselu i Vašingtonu i učinimo sve što bi oni mogli makar i pomisliti da od nas zatraže. Evo, već smo se odrekli svoje istorije, jezika, vere, kulture, tradicije, države i svih ostalih stvari koje prosto više nisu trendi, čak i engleski natucamo gde god stignemo, jer omajgod, ko još ne zna da je nastupio kraj istorije i večiti trijumf liberalnog kapitalizma?

Za jeretike koji se iz čiste zlobe ili Putinizma ne slažu da živimo u najboljem mogućem od svih svetova, pod najboljim predsednikom vlade i najboljom vladom i najnaprednijom Skupštinom, imamo samo prezir i zakonske kazne propisane EUropskim propisima.

Neće ovom zemljom slobodno da korača neko ko ne deli naše progresivne, EUropske vrednosti! Zamislite, ima ljudi koji neće da govore engleski, nego pišu ćirilicom! Ili šire lažne vesti kako je na američkim izborima pobedio nekakav Tramp! Pazite molim vas, pa zar nije Njujork Tajms napisao da ona ima 90% šansi da pobedi - a nije Njujork Tajms bilo kakva novina, ne bi oni slagali o takvim stvarima, ili bilo čemu inače. Sve što su napisali o "Srbiji" - kako se Nazadno-Žutnija ranije zvala, u vreme zlog tiranina, ratnog zloćinca i crnog đavola Milousevika, DOK NISU DOŠLI NAPREDAK I DEMOKRATIJA - ma sve je od reči do reči bilo tačno.

Samo bi primitivni i zli "Srbi" mogli da poveruju u laž da je u velikoj, demokratskoj, naprednoj i nepogrešivoj Americi mogao na izborima da pobedi neki biznismen, a ne žena koja je celog života radila kao Vuchych da ostvari svoje predsedničke ambicije, kako bi pomogla celom svetu - a pogotovo najposlušnijim i najnaprednijim građanima Nazadno-Žutnije - iz svoje čiste i neograničene ljubavi i dobre volje. Znate li koliko ju je bolela duša što je morala da bombarduje zle "Srbe," koji su jedino i isključivo odgovorni za sve zlo koje je ikada zadesilo Zapadni Balkan?

Ček' malo, vi to ozbiljno? Ma kako nije pobedila? Pa kako onda... zašto onda...

Шалтерски службеник седа на под и почиње кататонично да цвили.

ЗАВЕСА

Зашто је победио Трамп и шта то значи

У раним јутарњим сатима првог дана након америчких избора, Србист ми је послао девет питања о томе шта се десило и зашто.

„Трампова побједа није толико плод неке тајне стратегије или тактике, већ самоспознаје о којој је прије више од 2.000 година писао Сун Цу: „Ако познајеш себе и познајеш противника, сваку ћеш битку да добијеш.“ 

Трамп је знао себе – није му био потребан кабинет од 20 људи да мисли, пише и говори за њега – а захваљујући дугогодишњем познанству са Клинтоновима и обје политичке партије, знао је и с ким има посла, прво на партијским изборима а онда и општим. Дочим су га његови противници, како међу Републиканцима тако и у табору Клинтонове, константно потцјењивали и ниподаштавали, до самог краја.“

Остатак прочитајте тамо.

Момент одлуке

„Проблем је што све ово толико дуго траје,“ вели ми често један уман човек. Југославија је мучки убијена пре 25 година, Дејтонски договор зауставио је (али не и окончао) рат пред мојим вратима пре више од две деценије, прошлог месеца навршило се 16 година од Жутог Октобра... Ко каже да историја тече брже него негда? Код нас је, изгледа, стала као у Фукујаминим маштањима.

Годинама говорим да се наш усуд одлучује у нашим главама и срцима, па тек онда на биралиштима или ратиштима, зависно од тога како ствари крену. И остајем при томе. Док ту човек не победи, може само да броји поразе. Пошто све ово толико дуго траје, многи су престали да се надају, видевши шта нам је све одузето и шта би све морали да ослобађамо до коначне победе. Само, алтернатива није садашње стање ствари, већ нестанак. Натенане, да не приметимо. 

Можда зато што се ради о истој болести, коју су прво ширили светом онда је „просули“ и раширили по својој кући, али и Американци се сад налазе пред истим избором. Њихов је нешто лакши, јер могу за њега да гласају - барем још овај пут. Ако то не успе, мислим да су многи од њих спремни да се боре и физички, буквално „пушку па у шуму.“ Оружја бар имају напретек, као и ми деведесетих.

Да све буде трагикомично, међу Србима који овде живе има и превише оних којима не смета Императрица којој дижу споменике у Албанији и „независној држави Косови,“ која убиство југославије и успостављање америчког хаоса (не поретка, никад) на њених рушевинама сматра личним постигнућем - баш као и у Либији - и обећава да ће „усрећити“ свет на исти начин. Да се иронично послужим перфидном паролом плаћеника Империје, срачунатом да под јармом држи Србију: „Ако вам је добро, онда ништа.“

Бог је, дакле, погледао ову несретну земљу и дао јој избор: хоће ли мирно да се одрекне своје ђавоље Империје и врати се својим коренима, или ће цену за своја злодела морати крваво да плаћа као и „сва царства овога свијета“ којима влада Господар Лажи. Притом не мислим да је гарантовано да ће отпадник од олигархије који се усудио да заступа интересе обичног народа - и због тога га блате, проклињу и олајавају сви медији и целокупна империјална машинерија - успети у својој намери да спасе брод који тоне. Али мислим да искрено намерава да покуша. 

У музичкој адаптацији Игоових Јадника истиче се „песма срдитих људи, што робови више неће да буду.“ Ја данас чујем бубњеве у даљини, и слутим слободу. Па шта нам Бог да.

Трамп у 'Недељнику': Аутентични интервју или клинтонистичка подметачина

Републикански председнички кандидат Доналд Трамп је наводно дао ексклузивни интервју магазину Недељник, где се наводно извињава за бомбардовање Срба деведесетих.

Кажем наводно, јер цитати које је Недељник поставио на своју интернет-страницу звуче као лажни цитати који већ месецима циркулишу по српском контранету (по обрасцу „Том Хенкс брани Косово“). Волео бих да проверим веродостојност интервјуа, али је он објављен у штампаном издању, које ми није доступно.

Проблем је што је амерички часопис Њузвик - који већ дуго води прави крсташки поход против Трампа - узео овај наводни интервју на зуб да из пропагандном подрума извуче најцрње клевете и лажи против Срба.

Њузвик притом цитира Ерика Гордија (Eric Gordy), лондонског професора који за све криви Русију, дабоме.

„Ово је само Трампова реторика, јер је америчка политика на Балкану да подржава Србију још од бомбардовања деведесетих,“ вели Горди. „Америчка политика је тренутно просрпска да не може више да буде.“

Тек да видите како се ово спинује у Америци.

Па ако имате икакве информације о овом тобожњем разговору са Недељником, јавите. Истине ради.

Заборављени 5. октобар

Знате ли шта је данас?

Ако сте одговорили „годишњица народне револуције којом је срушен мрски диктаторски режим злог Слободана Милошевића који је крив за деведесете“ онда честитам, успешно сте се квалификовали за квислиншког култисту. Још ће од вас постати невладник, кад завршите програм преумљавања. Само ми није јасно како ово читате на мрској вам ћирилици...

О Жутом октобру рекао сам све што ми је било на души пре пет година; ако вас занима, подсетите се. Игром случаја, прошле године у ова доба био сам заузет и нисам стигао да се позабавим једним другим петим октобром, од пре тачно сто година.

Мајор Драгутин Гавриловић (лево) и одбрана Београда

Тог дана су аустроугарска и немачка војска напале Краљевину Србију са севеза и запада. Мајор Гавриловић предводи остатке свог пука у одбрани Београда. Већ 14. октобра Србију напада и Бугарска. Уз помоћ Шиптара, Бугари су до краја октобра заузели Качаничку клисуру и пресекли пут према Грчкој. Од Србије се очекивала капитулација.

Гаврилу Принципу, утамниченом у Терезину, рекли су да је Србија мртва.

Уместо тога, целокупна војска се са народом повлачи преко Албаније, уз стравична страдања, и већ средином 1916. враћа се на тзв. Солунски фронт. Две године касније, пробој тог фронта избацује Бугарску из рата и покреће распад Аустро-Угарске, доприносећи коначном краху Централних сила и ратној победи.

Мислите ли још увек да је датум „народне револуције“ - осмишљене када су се НАТО бомбе показале једнако неспособне да покоре Србију као ономад фелдцајгмајстер Оскар Поћорек - одређен случајно?

Октобарско пророчанство

Није да нисмо знали, него нисмо хтели да верујемо...

„А грађани су дужни да знају да учешћем у субверзији којој је циљ спољна доминација над њиховом земљом, односно окупација њихове земље, сносе историјску одговорност за укидање права својој земљи да постоји, али сносе одговорност и за губљење контроле над сопственим животом.“

„Грађани могу да ми верују и не морају да ми верују. Моја је жеља да се у моја упозорења не увере касно, да се не увере тек онда када буде тешко да се исправе грешке које су грађани у својој наивности, површности или заблуди сами учинили. Па ће се те грешке тешко отклањати, а неке можда неће никада...“

„Ваљда би сваком после ових десет година требало да буде јасно да они не нападају Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије. Моја савест је у том погледу савршено мирна. Моја савест, међутим, не би била ни најмање мирна ако свом народу не бих, после свих ових година на његовом челу, рекао шта мислим о његовој судбини ако би му ту судбину наметнуо неко други, макар и тако што би народу објашњавао како је такву судбину изабрао сам.“
 
Лепо вели наш народ, ко неће брата за брата, имаће туђина за господара. 

Свети Стефан и Срби

Ако је тачно да је слава Немањића Свети Стефан - а не Аранђеловдан, како многи сматрају - онда је симболично што су Срби народ који кроз историју прати пут Првомученика, пише данас Никола Танасић. Имајући то у виду, ако је оснивање Републике Српске баш на тај празник било непланирано, сигурно није било сасвим случајно.

И ту долазимо, вели Танасић, до парадокса да Империја и њени балкански чауши покушавају да укидањем Светог Стефана натерају Србе да се одрекну себе:

Политичко Сарајево се превише навикло да ће страно присуство у БиХ увек испуњавати њихове политичке хирове, и умислили су да Србима могу да нареде да укину саме себе. Колонијални господари Србије су кудикамо паметнији од тога, што доказује чињеница да Брисел, тај суверени господар Србије и даље одбија да нареди да се одрекнемо Косова. Свесни су да је моћ моћ само дотле, док потчињене "може" да натера да раде оно шта хоће. Оног тренутка када нареди оно што "није могуће", она се дезавуише и раскринкава као лажни центар моћи, и бива свргнута. То се на наше очи догађа у Сарајеву. А ако је босанским муслиманима заиста стало да очувају БиХ, требало би да почну тако што ће престати да наређују Србима да чине нешто што није могуће да учине. А затим им не би шкодило ни да се са мало више поштовања и интересовања поставе према Светом Стефану. Јер ако успеју да схвате њега, успеће да схвате и Србе. И да схвате зашто у Босни никада неће њима владати.

Наравоученије, за оне који со вољни и способни да уче.

Референдум

Моћници овога света највише мрзе када се они које сматрају поданицима позову на законе и правду. Зар не знају, мисле „елите“ о народу, да су закони ту са служе сили, а не правди? Да је закон за вола, а не за Јупитера?

Тако ми се чини реакције тзв. „међународне заједнице“ - у пракси, Атлантске Империје и њених вазала - на објаву референдума о Дану Републике Српске.

За оне који не знају, на референдуму није реч о отцепљењу Републике Српске, иако се Империја понаша као да јесте. Нити је, попут оног отказаног 2011, реч о судским органима противуставно створеним дуго после Дејтонског споразума. Не, на сутрашњем референдуму ће становници РС одговорити на наизглед банално питање да ли су за или потив да 9. јануар буде (тј. остане) Дан Републике.

Питање је само наизглед банално, јер се њиме удара на одлуку тзв. Уставног суда БиХ, који је на кукњаву члана председништва Бакира Изетбеговића одлучио да Свети Стефан не може да буде празник РС јер се тиме вређају муслимани („бошњаци“) и Хрвати, које о томе нико није ништа питао. Дочим је власт РС рекла:  „добро, ево да их питамо.“

Да ли подржавате да се 9. јануар обиљежава и слави као Дан Републике Српске? #Референдум pic.twitter.com/3RCfbhcoXE

— Андреј Фајгељ (@fajgelj) September 23, 2016

Шта је ту спорно? То што се Срби (дакле, поданици) усуђују да се позову на закон и правду, која очигледно у БиХ треба да служи само и искључиво Империји и њеним штићеницима. Већ споменути Уставни суд - чије је само постојање неуставно - редовно се позива на тзв. „дух Дејтона“ како би кршио његово слово и мало по мало укинуо дејтонски поредак у корист централизоване државе. Притом његови инострани чланови суде по наређењу, а не по законима или логици. Волео бих да питам судију из Македоније како би гласала да сутра Албанци у тој земљи оспоре Илинден као државни празник, јер хришћански светац вређа њихове исламске осећаје. Сигурно би се вајкала да је то некако другачије - и јесте, али једино у томе што Албанци (још) нису добили директиву из Вашингтона да се жале.

Вицекраљ тзв. међународне заједнице у Сарајеву, Валентин Инцко, прети санкцијама против власти у РС због „кривичног дела“ референдума. То је нонсенс. Референдум никаквим законом није забрањен. Да јесте, за то би била прописана законска казна, а не некакве „санкције.“

Осведочени обожавалац лика и дела Алије Изетбеговића и сам признаје да за употребу тзв. бонских овлашћења - која, успут речено, не постоје - мора да има сагласност савета за имплементацију мира (ПИК). Што ће рећи да Русија мора да се сложи. Можете ли да замислите такав сценарио, после Додикове посете Москви?

Уосталом, види ко је нашао да Србе учи демократији! У Инцковој родној Аустрији су овогодишњи председнички избори поништени зато што су нађени докази да је режим крао гласове како би спречио избор десничара. Нови избори је требало да се одрже у октобру, али ево их одлажу за децембар јер наводно лепак за гласачке коверте није довољно добар. А био је у априлу?

Сетите се реакција на британски референдум о изласку из ЕУропске уније у јуну, када је коментаријат Империје био у шоку што се „неопрана стока“ усудила да гласа против њихове олигархије. Сличним придевима су „частили“ Ирце када су 2008. одбацили централизацију ЕУ. Империја и данас одбија да прихвати легитимитет референдума на Криму, марта 2014, о враћању у састав Русије - само зато што то не служи њеним интересима.

Референдуми који иду на ползу Империје, дабоме, прихваћени су и када су незаконити. Сетите се само референдума за независност БиХ 1992, који је био потпуно незаконит по прописима БиХ и СФРЈ, али је одржан на „препоруку“ тадашње Европске заједнице.

Не смемо заборавити ни када је Император Барак Обама просто измислио референдум на Косову како би оправдао одвајање те окупиране покрајине Србије. Рече Обама, тог 17. марта 2014, да је Косово одржало референдум са све посматрачима УН и да је све било по закону.

Надам се да су вам сад ствари мало јасније. 

Подаништво, нацртано

На последњем великом теферичу контроверзне Фондације Клинтон, један од гостију Била Клинтон је и садашњи гаулајтер окупиране Србије Olyksandr Vuchych.

Слика вреди хиљаду речи. А видео десет хиљада.

Best friends forever @avucic @billclinton #BFF pic.twitter.com/fcYUG93tYh

— Андреј Фајгељ (@fajgelj) September 21, 2016