Инерција је моћна ствар, али зар људи који се жале на живот какав је данас нису у стању да схвате да је то управо последица инерције, односно наслеђених проблема, ставова и форми? Ако је проблем систематски, а јесте, онда захтева систематско решење. А такво решење не може да понуди систем који је до проблема довео!
И ту онда људи почну да кукају (опет). Јао, па где да мењамо систем, шта сад треба да се боримо опет, зар се нисмо довољно напатили, све што хоћемо је да нормално живимо...
Како "опет"? За шта сте се то борили претходно? За опстанак под комунизмом, или санкцијама? Ако је то борба, онда вам је она дала демонкратију, манекена-председника, комесарску Невладу и Динкићеву економију деструкције. Алал вам вера, за шта сте се изборили! Ако морате да питате да ли сте се довољно напатили, онда је одговор "нисте". Ако морате да питате колико вреди слобода, онда нећете слободу, већ мало комфорније ропство. Ту не могу да вам помогнем.
Говорили сте да је Милошевић тиранин и диктатор. Ајде све и да јесте. Ово што имате сада је "тиранија добрих намера." Што рече Луис, "они који нас муче за наше властито добро мучиће непрестано, јер то раде с пуним одобрењем сопствене савести."
Ако пак нећете да се предате империји и њеним невладничким кохортама (или бар разумете да је предаја немагућа), остаје питање шта да се ради? Имате ли избора, или ЕУтопија и њени проповедници заиста "немају алтернативу"?
Избора увек има. У данашњем коментару, "Србија против себе," Драгомир Анђелковић нуди неколико опција (подвукао С.С.):
"То треба да радимо у форми легалног грађанског удруживања, али и кроз колективну акцију ван постојећих институција, у виду неформалних друштвених покрета. Сваки насртај на наш идентитет и државност Србије од стране „нашег“ евроатлантског идеолошког апарата, треба да буде пропраћен јавним окупљањима, петицијама, организовањем перформанса, упућивањем саопштења медијима, бујицом текстова и свим другим ненасилним поступцима који нам се учине корисним. Такође, кад год за то постоји основ, треба у своје име или национално одговорних НВО да подносимо тужбе против оних који вређају наша национална и верска осећања. [...]
Наше незадовољство... треба да буде усмерено и према медијима који су... у функцији антисрпске пропаганде. Протести пред компанијама које се код њих рекламирају, уз претњу бојкотом њихових производа, итекако би у многим случајевима били успешно средство притиска.
Значи, организовање, протести, бојкоти, тужбе. За почетак. Анђелковић сматра да би организовано негодовање уплашило политичаре који помажу невладницима, што из убеђења што из страха од њихових господара. Али господари су далеко, а народ близу. Ако је страх мотиватор, кога треба више да се плаше? Овако, народ се плаши власти, а не власт народа. А то вам је рецепт за тиранију из најстаријих политичких кувара.
Први корак у скидању окова је спознаја да је потребна борба за слободу. Самим читањем овог текста показујете да сте тој спознаји барем склони. Има света који каже, "добро, али све је то прича, где су дела?" Станите мало; па прво морамо да схватимо против чега се бунимо, и шта хоћемо да постигнемо. Иначе ће све опет да заврши на шерпама и пиштаљкама, или паљевини скупштине. То је, дакле, улога "приче," и један од разлога што пишем већ годинама.
А шта је са делима? Почните од себе. Уместо да живите по наметнутом принципу "сам против свих," упознајте људе с којима живите. Схватите да сте сви у истом чабру и да вам свима раде о глави (и отимају душу). Сарађујте мало са људима око себе, уместо да се кољете око отпадака које вам баца "елита". Немојте да вас буде страх да упутите протест, потпишете петицију, изађете на улицу са плакатом или бојкотујете робу некога ко финансира оне који вам вређају достојанство и пљују на част. Укључите се у организације за које мислите да раде у корист ваших вредности. Уложите време, новац, или труд у борби за слободу. Па ако ништа од тога, ни грађанска непослушност, ни политички ангажман не уроде плодом, онда пушку па у шуму.
Немојте да се заваравате; ово неће бити ни лако, ни лагодно. Пристајање на живот у ропству под невладницима је пут мањег отпора. Ако можете да живите тако, ако се слажете да је живот само "у се, на се, и пода се", онда ова борба није за вас, и далеко вам лепа кућа.
Али ако вам не може више под кожу, ако вам је стало до слободе, и ако разумете да је једини начин да заиста боље живите - и то не само ви, већ ваша деца и унуци - онда 'ајде да засучемо рукаве и да се изборимо за то.
