„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)
Приказивање постова са ознаком демократија. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком демократија. Прикажи све постове

понедељак, 18. август 2025.

Од 6. јануара до 5. новембра: део први

Или, прича о једном шокантном политичком преокрету без грађанског рата, из којег можда може да се извуче наравоученије

Амерички избори 2020. године су били покрадени. Ко год је то тада говорио, дабоме, био је мета најгорих прогона: не само друштвеног канселовања, већ и кривичног гоњења. Демократе, које су годинама инсистирале да су избори подложни манипулацијама, застрашивању, варању и хаковању, одједном су прогласили да су то били најпоштенији, најтранспарентнији, најбезбеднији избори у историји - чишћи од свеже палог снега!

Скуп Трампових присталица пред Капитолом у Вашингтону, 6. јануар 2021. (Спутњик)

Шта су све урадили да наместе изборе, признали су (поносно!) тек после, почетком фебруара 2021, на страницама "Тајм" магазина. Исто као што су после 5. октобра 2000. по "Њујорк тајмсу" и "Вашингтон посту" причали о џаковима долара који су ишли на спонтани, аутентични студентски Отпор.

Проблем је што 6. јануара 2021. то још није било у јавности. Већ само онај претходни наратив, утериван преко медија и донекле силом, уз саучествовање политичког естаблишмента (војске, министарства правде, савезних тужилаца, ФБИ). Избори на којима је Џо Бајден добио највише гласова у историји - али током ноћи, када су се џакови и флеш-картице са гласовима магично појавили на одређеним бирачким местима! - били су најпоштенији икада, и тачка!

Реакција Републиканаца је била - улица. На крају крајева, Демократе су шест месеци дивљале широм Америке у име наркомана и ситног криминалца Џорџа Флојда, јер су лажно оптужиле полицију за његово "убиство". Па што не би могли Републиканци да се мирно окупе и кажу "стоп крађи"?

Нису схватили да је екипа које је, мимо њихових очију, већ извела "обојену револуцију" у Америци баш то имала у плану. Да су већ на сцени били убачени елементи, док су батинаши Демократа ("антифа" и БЛМ) добили наређење да седе и ћуте. И стварно, када је освануо 6. јануар у Вашингтону, од њих није било ни трага ни гласа.

Тог дана се састајао Конгрес, да овери резултате избора и прогласи победника. Неколико Републиканаца је намеравало да уложи приговор на ваљаност избора, што процедура дозвољава. Било је спремно и неколико делегација алтернативних електора, за државе које су биле спорне. Да ли би то Трампу пошло за руком? Вероватно не. Демократе су све то пробале против њега 2017. године (паралелно са "Русијагејт" пучем), али без успеха. 

И гле случајности, баш када су први Републиканци устали да уложе приговор на званичне резултате, тачно у том тренутку, убачени елементи пробијају кордон полиције око Капитола и отварају ограду. Позивају људе да уђу и тако "спасу демократију". Неки започињу тучу са полицијом. Друге полиција спроводи у зграду. Ови што су ушли, углавном се према свему односе са поштовањем. Један лик се сликао са говорницом, други је ставио ноге на сто Ненси Пелоси, председавајуће доњег дома. 

То је, међутим, било довољно да Демократе прекину сесију Конгреса, евакуишу све чланове у склоништа, и арлаукну (већ припремљеним) медијима да се ради о "устанку". И то користећи архаизам који се налази у уставном амандману усвојеном после Грађанског рата, да одузме право гласа непријатељу. Сасвим случајно, је ли.

"Хвала вам што штитите Нашу Демократију":
Ненси Пелоси се обраћа војницима испред Капитола, 13. јануар 2021. 

Тај медијски "шок и трепет" је постигао жељени ефекат код Републиканаца, који су се очас предали. Трамп је позвао на мир, јер није хтео устанак. Убрзо потом, међутим, све друштвене мреже су га цензурисале (после се испоставило да су биле у спрези). Остало је само (лажно) извештавање медија да је он позивао на побуну. 

Насиља јесте било. Смртно је страдало најмање четворо Трампових присталица. Ешли Бебит је убијена из пиштоља на улазу у Сенат. Розен Бојланд је, по свему судећи, насмрт пребила полиција па онда слагала да је добила срчани удар. Још двоје је оптужено да су се предозирали дрогама, што може да буде али не мора да значи.

После шестојануарског метежа, савезни тужиоци су наредили хапшење преко 1.500 људи. Нико није оптужен за "устанак", већ само за ремећење јавног реда и мира и рада Конгреса. Притвор је био гори од робије, како наводе сведоци, од шиканирања и физичког насиља полиције до преумљавања демократском пропагандом. У Вашингтон је послато неких 40.000 војника да обезбеде Бајденово устоличење од наводне претње "устаника". Заклетву је изрецитовао пред фантомском публиком, исто као што су га изабрали фантомски гласачи. То се звало "Наша Демократија".

Сам Трамп се суочио са низом политичких процеса, осмишљених да га банкротирају и онемогуће му поновну кандидатуру. Сви сарадници који га нису издали били су изложени прогону. Све је било спремно да Демократе владају вечно и раде са Америком шта хоће.

То се видело и на међуизборима 2022. године. Обично странка на власти те изборе губи, јер су људи незадовољни резултатима. Међутим, Републиканци су добили само девет места у Конгресу,  а изгубили једно у Сенату и два гувернера. 

Са које год стране да се посматра, шестојануарски скуп у Вашингтону је био фијаско. Иако нико није ништа пљачкао, палио или уништавао, иако нико од полицајаца није убијен, иако Трамп није позвао на насиље - он и демонстранти су за све то после лажно оптужени. 

После новембра 2022, чинило се да је Америка чврсто у канџама режима, да ће Наша Демократија владати заувек, а да су Републиканци сведени на улогу фикус-опозиције која целом систему само прибавља легитимитет.

Свега две године касније, ништа од тога више није било тачно. Како је до тога дошло? Наставак следи.

четвртак, 16. јул 2015.

Најстарија превара на свету

(или, о грчком референдуму и потоњој „реформи“)

Поводом гласања у Атини, Таки Теодоракопулос пише:

„Када би влада једне државе, суочена са претњом великог суседа да ће да их нападне, заказала референдум са избором борбе или предаје, на којем би народ гласао за борбу, а влада потом не само потписала предају већ разоружала војску и пожелела добродошлицу окупаторима, такву власт би с правом звали колаборационистима и на крају судили за велеиздају.

Управо то је Сиризина банда сад урадила Грчкој. Добили су изборе обећањем да мере штедње неће дуго трајати и да имају план како да ослободе земљу окова званих евро. За шест месеци на власти, уништили су привреду и банковни систем док су се замајавали по ТВ екранима, а онда бацили копље у трње и пристали на услове далеко горе од оних којима су се противили да би били изабрани.

То је данашња Грчка, са 11 милиона идиота који су пали на најстарији трик у историји. Свако предизборно обећање и завет бирачима бачено је низ реку у највећој издаји данашњице. А ови злочинци ће остати на власти и смејати се до банака које ће спасавати Немци.

Ако је ово демократија, ја сам банана, ја сам Моника Левински, ја сам Ефијалт, онај што је показао Персијанцима заобилазницу око Термопила где је 300 храбрих Спартанаца држало линију.

Ово је тужан дан за Грчку, али је још тужнији за оно што кретени на левици називају демократијом.“

Сиви Соко: Чек' секунду, ово ми звучи и те како познато. Власт изабрана на обећању да ће се супротставити страним освајачима, а онда у потпуности уништи земљу и преда је непријатељу... где ли смо то већ видели?

четвртак, 10. мај 2012.

Шта после крађе?

Преносимо

Остоја СИМЕТИЋ: Шта после крађе?

Српски културни клуб, 09.05. 2012

Нема назад. Дара је превршила меру. Само у Новом Саду, према проценама, украдено је, тј. купљено за по две црвене, пакетиће кафе и месног нареска, више од 23.000 гласова. Шта су радили на Космету, нико не зна. Демократија губи сваки смисао, ако се овако масовно пијачари на изборима. Ако могу да некажњено купе нечије гласове, онда ми више нисмо слободни људи. Немамо право да бирамо, јер немамо новца колико криминалци и тајкуни. То не може. Не сме се допустити.

Сад се мора подвући црта. Они неће да оду. Не занима их шта ми желимо. Имају свој циљ, опстанак на власти и несметано богаћење уз неограничену моћ. Газе нас. Праве нас будалама, ругају нам се и подсмевају. Опљачкаше нас.

Увек сам био први за истеривање мака на конац. Компромис ми је незамислив ако верујем да сам у праву. Не трпим никакав ауторитет (изузев цркве). Више сам волео да губим у добром друштву, него да побеђујем у лошем. Сад кажем да томе више места нема. Крај! Покрадени смо, најодвратније, сви сем режимлија. Зато сви ми похарани у један фронт. На барикаде! Као 1996. До краја. Док не признају. Док их не отерамо.

Нема аристократије. Нема финих. Нема интелектуалаца. Сви смо војска. Револуционари. И Коштуница и Тома и Мартиновић и Обрадовић и Цвијановић и Радун и Вукадиновић и Бећковић и Глишић и Кустурица и Антонић и Дмитровић. Нико не сме да ћути. Нико не сме да остане у кући. На улицу! На митинге! На (или пред) медије! Ко се свађао, нека се помири. Ако волимо Србију, нема сујете. Нема међу нама више кривих, неправо оптужених и увређених. Сви на Бориса!

Двери крећу у четвртак 10. маја. ДСС у Новом Саду спрема кривичне пријаве. И они и сви остали, и то заједно, јуриш на зликовце! У Новом Саду су извесна лица ухапшена у току куповине гласова, чујем да су неки признали. Постоје видео и аудио записи који сведоче ову прљавштину. На ово ни тужилаштво неће смети да зажмури. Имамо своје адвокате. Ћераћемо их до судњег дана. До истраге наше, јал њихове. Јајаре и сецикесе које су нас покрале не смеју бити награђене директорским и министарским местима, већ отеране у букагије. Немамо право да ћутимо. Ко данас ћути, марш у ћошак за сва времена.

11.5. 2012
Колега Вештац додаје два специфична предлога:

1) Одустајање од другог круга председничких избора. Уколико је СНС искрен у својим, колико год биле накнадне, тврдњама да су покрадени одустаће од другог круга и позвати на бојкот. У противном, ово што сада раде је чисти трик ради прикупљања гласова и, још горе, саучесништво у крађи.

2) Бојкот конституисања скупштине. Скупштина може да се конституише само ако јој присуствује две трећине посланика. Да би се спречило њено конституисање довољно је да 84 посланика не дође, СНС и ДСС имају 94 посланика. Једини излаз из такве ситуације су нови избори.

недеља, 29. новембар 2009.

Дан Републике

Чињеница да ће многи данас да се присете годишњице проглашења комунистичке Југославије, новембра 1943. у Јајцу, неодвојива је од разумевања тренутне ситуације на простору који је та земља некада заузимала. Свакако да је горка иронија што су ту земљу срушили управо они којима је она највише дала: Словенцима и босанским Муслиманима нацију; Хрватима државу и амнестију од геноцида; Албанцима земљу коју су хтели да освоје вековима.

Србима је Југославија одузела скоро све, једини су се борили да је сачувају, а на крају су универзално осуђени да су је баш они рушили (толико о „истини“ успостављеној медијским консензусом, је ли).

Још једна велика иронија историје је чињеница да су сви некадашњи житељи Југославије из ње понели одређени ментални пртљаг, који су извртањем историје и логике прилагодили потребама својих новонасталих национал-државица. Тако, рецимо, Хрвати осуђују „крвнике Блајбурга“ али им то нимало не смета да инсистирају на границама које су ти исти „крвници“ цртали. Верски фанатици који воде Муслимане у БиХ час критикују „мрачни комунистички режим“ који је наводно угњетавао Муслимане и забрањивао им веру (а у ствари их је признао као посебну нацију, и то баш на верској основи!), час се проглашавају наследницима партизана у борби против „фашизма“ (који би требало да представљају србоћетници). Прва Пролетерска и Ханџар-дивизија под истим кровом, у истој функцији. Може им се, шта ли. Албанци осуђују „српску окупацију“ а игноришу чињеницу да им је Тито направио покрајину, укинуо Метохију, и народним парама хранио и школовао генерације сепаратиста и иредентиста које су на крају изнедриле УЧК.

Једино се Срби некако стиде свог односа према Југославији, иако су ту земљу часно и узалудно бранили не једном, већ два пута. Иако им је баш та Југославија наметнула комплекс кривице и ниже вредности, нацртала накарадне границе, а многима одузела и идентитет.

За разлику од Срба западно од Дрине и Дунава, који су на својој кожи осетили „братство и јединство”, у Србији се споро ствара свест о истинским последицама Југославије. Тек сада, на прагу доношења сепаратистичког Статута Војводине којим се тражи повратак у 1974, почиње да свиће да нешто можда није сасвим у реду са поретком наслеђеним од „највећег сина наших народа и народности“. А пре ће бити да ништа није у реду.

За комунисте је Југославија била „великосрпска хегемонија“, и сањали су прво да је униште, да би после искористили околности да је преузму. Ослобођена од Немаца и њихових савезника, послератна Југославија је свеједно подељена по границама сумњиво сличним оним из 1941.

Ко се усуди да укаже на ову очигледну чињеницу, биве оптужен да „негира антифашизам“ (који ваљда припада само и искључиво комунистима?). Каква ноторна и гнусна лаж. Српски антифашизам, како апстрактан тако и конкретан, добрано је документован, док је понашање оних који се данас огрћу антифашизмом управо на фашистичкој линији.

Земља која је настала у децембру 1918. (а тек десет година касније названа именом Југославија) представљена је Србима као испуњење једновековне борбе за ослобођење од страних освајача. Борба Срба за за голи опстанак - јер је циљ Аустро-Угарске био уништење Србије и Срба, и у томе је умало успела - после рата је претворена у борбу за стварање Југославије; погледајте, на пример, филм „С вером у Бога“ Михајла Поповића, из 1932 - а посебно оригинални крај. Не знам да ли су људи који су ту колосалну заблуду створили, а затим је огрнули историјским интересом и окитили венцем пострадалих мученика, деловали из зле намере или из глупости. То питање је сада академског карактера; јер та земља је заувек нестала у крви у огњу априла 1941.

Југославија која је проглашена у Јајцу, 29. новембра 1943, а фактички и успостављена у пролеће 1945, била је кошмарно искривљени одраз своје претходнице. Уместо да буде испуњење српске тежње за слободом и јединством, Срби су у њој били потчињени и подељени. Агресивном политиком расрбљавања, коришћењем Старчевићевог шаблона стварања националног идентитета на темељу мржње према Србима, створени су нови национи, нови језици, нове цркве, нове академије наука, а на крају и нове државе. Сваки отпор овом насиљу проглашаван је за „великосрпски буржоаски хегемонизам“.

Зато су сви „народи“ и „републике“ проистекли из СФРЈ, а који данас глуме нације и државе, и могли да понесу елементе југословенске идеологије који су им се свидели, ма колико морали да силују историју, логику и чињенице да би их уклопили у свој поглед на свет. Проблем су решили пројектовањем свега што им је у Југославији сметало на „зле Србе“ који су је, наводно, срушили.

Та шизофренија је њихов проблем. Српски проблем је, међутим, што се они понашају идентично - али с том разликом што прихватају тај комплекс кривице. Односно, то прихвата режим који је, са малим варијацијама, на власти од октобра 2000. А имајући у виду шта је све Југославија Србима, онда то понашање није само шизофрено, већ и самоубилачко.

Почетком октобра, у есеју о деведесетим на НСПМ, Ђуро Билбија је написао и ово:
„Југославија је грешка која је потрошила све српско – од Карађорђа и Милоша наовамо. Грешка која је Србе лишила државе. Грешка која је гравитационо поље и државотворност Србије учинила ђубривом за нове, туђе државе. Грешка грешака која је фатално преусмерила целу новију српску историју. А Милошевића и његове Деведесете осудила на своју претешку и претамну сенку и на то да из туђих ватри ваде туђе кестење, у времену у којем једва да би им било допуштено и да ваде своје.“
Шта човек да ради кад схвати да се нашао у рупи? Па прво треба да престане да копа. Није сада важно да ли је странпутица која је одвела у јарак било стварање Југославије 1918. или прихватање оне повампирене из 1945. као легитимне наследнице; суштина приче је да сада, скоро двадесет година после пропасти Титославије, не постоји нити један једини разлог да се Срби придржавају лудачког, малициозног и нихилистичког оквира који је за њих у тој држави успостављен.

О чему причам? Србија је и даље „република“ - у комунистичком смислу те речи. И три устава касније, и даље опстаје подела на Ужас и Покрајине. Они који су пре десет година бомбардовали једну од тих покрајина, окупирали је, предали албанским иредентистима и на крају је прогласили за „независну републику“ позивали су се управо на Брионски устав из 1974. „аргументом“ да је он од покрајина направио де факто републике, а пошто је Бадентерова комисија мудро одлучила да су републике државе... И онда режим који су ти окупатори платили и поставили, у Скупштини која је доведена до апсурда, одлучује да повампири баш тај Устав у случају друге „покрајине“. Ваљда како би и она, у своје време, постала независна држава и одвојена нација. Јер ако може триста хиљада расрбљених Дукљана да добије државу, онда је ускраћивање државе и нације „Војводинијанцима“ кршење њихових људских права, шта ли.

(Немојте, молим вас, да питате шта је са људским правима Срба - за „међународну заједницу“ и њене слуге, Срби одавно нису људи, па онда немају ни права.)

Ако то није велеиздаја, шта јесте?

Докле ће Срби да ћуте и трпе док их силују, физички и ментално? Одговор се намеће сам по себи: док год пристају на оквир у којем и не може да буде другачије. Док пристају на легитимитет власти коју су поставили тајкуни и амбасадори. Док за „опозицију“ сматрају људе који су у истој тој причи, само без спонзора. Док још славе Дан Републике и не пада им на памет да укину Војводину.

Да ли је све изгубљено? Ма нипошто. Ситуација јесте стравична, али нема разлога за очај. Оне колоне које су у тишини одавале пошту упокојеном Патријарху Павлу и пола милиона људи који су га испратили у царство небеско доказ су да српски карактер још није истребљен, колико год се деформатори и демократори трудили. Све више људи се буди из индукованог кошмара и постаје свесно да је проблем Србије лудачка кошуља у коју су је преко једног века утеривали злонамерници, од Бизмарка и Ерентала преко Хитлера, Броза и Бадентера, којима је свака Србија једноставно била превелика.

Комунсти су се деценијама трудили да избришу или умање историју Срба пре њиховог доласка на власт. То чине и њихови идеолошки наследници. По њима, историја је почела у октобру 1944, а завршила се у октобру 2000. - све пре тога је Мрак, а све после Демократија. Глупост, али свак зна некога ко баш тако мисли и баш то верује. Чак и они који су свесни колико је то све бесмислено гледају на историју кроз ту призму, јер не знају за било какву другу.

Једно могуће решење нуди данашња Русија. За Путина и Медведева, одрицање од комунизма и стаљинизма као непобитног зла не значи одрицање од, рецимо, победе руског оружја у 2. светском рату (напротив), или од научних и културних достигнућа за време седамдесетогодишње совјетске владавине. Али лекција је да идеологије долазе и пролазе, а Мајка Русија опстаје.

Србија не само да је настала пре 1944, већ је и пре 1918. имала државност (скупа са Црном Гором, на коју ова данашња „Монтенигерија“ ни по чему не личи). По томе се разликује од свих данашњих „држава“ - у ствари протектората, сатрапија и сателита - на просторима бивше Југославије. Колико државности и имају, добиле су од СФР Југославије, и то тако што је одузеша од Србије и Срба. Крајње је време да Срби врате ту своју отету и изгубљену државност, и престану да буду политички леш којом ће се хранити свакојаки црви. То неће бити ни лако ни безболно, али све што вреди захтева да се човек за то бори. А слобода, ваљда, вреди више од овог ропског животарења - за које нам више не могу бити криви ни Тито, ни Кардељ, ни држава које већ 19 година нема.

четвртак, 1. септембар 2005.

Демократија, дабоме

Још откако су штићеници америчких псеудовладиних организација, скупљени с коца и конопца да сруше Слободана Милошевића у томе и успели октобра 2000. године, Србија проживљава једну врсту политичког „реалити шоуа“ најгоре врсте. Политички опортунисти, жељни моћи и власти, лишени икаквих скрупула, „ослобођени“ од етике, морала и обзира подршком Империје и експлоатацијом народног незадовољства стањем за које је окривљен искључиво Милошевић, „Досманлије“ (како им је нимало одмилоште тепао Коста Чавошки док се Глас Јавности још усуђивао да објави његове коментаре) су ослободиле своје најпримитивније страсти.

И међу лоповима постоји нека врста части. Међу политичарима, никаква. Прве две година ДОС-а су протекле у покушајима Зорана Ђинђића да за себе осигура апсолутну власт, попут великог везира Изногуда из Удерзовог стрипа (познатог читаоцима Политикиног Забавника) и реши се мрског ривала Коштунице. Кад му је то коначно пошло за руком, постао је жртва фаталног тровања експлозивом убрзаним оловом. Они који тврде да „сви знају“ ко је то урадио и зашто, пуким су тек случајем највише добили тим атентатом, заводеђи у Србији ванредно стање, хапсећи политичке и друге ривале, и цензуришући медије. Док је Коштуница стајао по страни, његови дојучерашњи савезници су демонстрирали сву вулгарност Политичког Куплераја Србија. Кад је 17 глава владајуће аждаје почело да се отворено међусобно гризе, оно неизбежно није морало дуго да се чека, па је на изборима у децембру 2003. стављена тачка на ДОС. Бар се тако чинило.

Ал' не лези враже... И после ДОС-а, ДОС. Србија се ратосиљала Живковића, Мићићке, Батића, Протића, Кораћа, Јовановића (бар на власти) и осталих вајних Досманлија, али је добила Драшковића. Лоша трговина. А што је још горе, није се решила шарлатана типа Веље Илића и убитачних квази-стручњаци Г17 Плус. Пљачка Србије је настављена, све у име демократије и евро-атлантских интеграција.

А о каквој демократији се ради? Једина права дефиниција подразумева владавину народа већинским гласањем. А овде ни народа - ни гласања. Изгледа да је некима то, после пет година, коначно постало јасно. Вели Србољуб Богдановић у данашњем НИН-у ("Криза легитимитета"):

Најгора је чињеница што Србијом управљају и пресудне одлуке доносе политичари који не морају да се брину шта ће рећи бирачи јер бираче углавном и немају.

Вук Драшковић тако несметано спроводи концепт спољње политике у складу са сопственим виђењима, неометан од власти у Србији, којима формално не полаже рачуне, а ни од оних у тзв. Државној заједници, јер та скупштина пркатично и не постоји. Г17 Плус је читав политички стил изградио као експертска група, као група политичких технократа, али узима себи право да се меша у питања која су тако мало ствар експертског тумачења, као што је питање заједнице између Србије и Црне Горе. Са три одсто бирача, Млађан Динкић је спреман да проузрокује политичку кризу ако не добије неограничену контролу над трошењем новца у Војсци СЦГ, уверен да је он тај који зна најбоље и други легитимитет му не треба. Шта рећи о Велимиру Илићу, за којег, додуше, новине пишу да га је премијер оценио као најуспешнијег министра, али би се успешан министар можда могао наћи и у некој партији која је изнад нивоа статистичке грешке.

Једног јутра можемо се пробудити у земљи без Косова, без Црне Горе, без војске, вез устава и без новца и питаћемо се – ко је за то крив?

Људи за које нико није гласао.

четвртак, 25. август 2005.

Извитоперена мишоловка

Једна од напомена коју сам намјеравао да објавим на овом блогу имала је за тему јаз између терминологије и стварности, односно тешкоће на које наилазим у представљању аргумента против свемоћне државе; оно што мени представљају појмови попут анархије, демократије, републике, слободе, капитализма и томе слично у главама већине људи значи нешто сасвим друго. Најчешће су то флоскуле, ријечи које су престале да буду појмови - дакле, из којих је исисано значење и замијењено једном аморфном измаглицом која се дефинише по потреби.

Један такав примјер је „демократија“, владавина народа која у свом првобитном, атинском облику значи тиранију просте већине. А сад је оно и само оно што каже Вашингтон, или можда Брисел, како им падне на памет. Није довољно да се одрже избори (мада су избори важни као манифестација демократије, тријумф површине над суштином), већ на њима мора да побиједи „демократска“ опција. Дефинисање нечега самим собом је још Аристотел сматрао погрешном логиком...

Сјетио сам се свега овога кад сам прочитао чланак Николе Кајтеза „ Негативна селекција“ у данашњем НИН-у (број 2852, 25.08.2005). На интернету је само за претплатнике, па сам издвојио по мени најбитнији дио. Не знам шта је г. Кајтез по струци; можда филозоф или социолог. Склон је кориштењу страних израза гдје би домаћи сасвим добро послужили. Иако се буни против силовања језика и проглашавања лажи за истину, ипак му промиче да и даље некритички прихвата савремене, испразне и погрешне дефиниције демократије и слободног тржишта. Свеједно, великим дијелом се слажем са сљедећим:
Слобода, у најбољој европској мисаоној традицији, ипак подразумева могућност да учинимо нешто од инертних структура у које нас претвара естаблишмент. Одсуство фундаменталних моралних судова, као резултат празног плуралитета, не ствар аорганску, хомогену заједницу која гаји универталне и културолошке цивилизацијске врлине већ рудиментарну заједницу са пуким механичким везама које постоје тек као спољашњи оквир за изражавање најрђавијих личних склоности. Стога не изненаћује да је данас постало готово скандалозно ствари називати правим именом: политичке и економске уцене су добре услуге и пословна решења, освајачки ратови и окупације су хуманитарне интервенције и кампање, зеленашки кредити су помоћ, пљачкање увозом јефтиних сировина и извозом скупе робе и услуга сумњивог квалитета (*) је пословање у тржишним условима, странци нису овде да би зарадили већ да би нам помогли и понудили пословна решења, глобализација светског управљања уз игнорисање интереса локалних заједница је урављивање корпорацијске структуре, несигурна радна места сз флексибилни послови, отпуштање радника је процес повеђања ефикасности, смањење плата је стратегија повећања конкурентности, безусловно испуњавање диктата моћних је хармонизација и сарадња. С друге стране, чување интереса малих народа и афирмација малих језика и малих култура квалификују се као криминално супротстављање међународном правном поретку.
Данашњи свет је увреда за демократију, извитоперено схваћена правичност.

(* Ваљда обрнуто: извоз јефтиних сировина а увоз скупе робе и сумњивих услуга је пљачка. Овако како је срочено, то је врло уносан посао...)

Закључак је, међутим, јасан. Ни сам не бих то срочио боље:
Данашња Србија, мања од маковог зрна, без идеје, без визије, без иницијативе, ради лојалности Западу убија критички дух својих грађана, а све који се томе противе настоји да једном заувек пошаље у мишију рупу. Као да не схватамо шта све властитим природним и пре свега људским ресусрима можемо учинити. Оно што можемо сами, никакав Запад не може нам поклонити. Уосталом, одавно је познато да је на Западу бесплатан једино сир у мишоловци.