Новогодишња шетња

Шетате ли?

Велите, дозлогрдио вам Vuchych. Ако, ако. Али има нас да мислимо тако годинама. Зашто баш сад? Којим поводом? Шта је тачно превршило меру?

Знате шта нећете, и то је добро. Знате ли шта хоћете? Или ће и ово, попут Жутог Октобра, бити у кључу „ма само да Он оде,“ као да због баш тог филма и нисте ту где сте сада.

Кажете грађани, па достојанство, па скупштина, па устав... И све то стоји, али зар нису ономад шетачи палили скупштину, са све гласачким листићима? Зар није устав погажен хапшењем и изручењем Хашкој Инквизицији? И о каквим грађанима говорите, кад живите у нечему што је у најбољу руку феудална олигархија, али без ноблес оближ? 

И зашто би се човек борио за алатке које одавно већ не служе сврси, уместо за саму сврху? А то је, ако ћемо право, опстанак народа и државе која би требало да га штити а не сатире.

Не зборим ја овако, мој добри роде, зато што браним Vuchycha. Далеко било. Него ми иде мука кад видим кварне људе како опет заводе и користе добре и честите, било зато што искрено верују у вредности свог квислиншког култа било да би оправдали своје апанаже из иностранства. Њима је свеједно. Вама није.

Они јуре „промену режима“ као куче што јури кола по улици. А шта ће да раде кад ухвате? Да неће можда демонтирати партократију, укинути произвољно насиље, престати са подаништвом странцима? Можда у то и поверујете, ако се јуче пали с крушке. Ако не памтите дуже од три дана.

Проблем је што све ово јако дуго траје. Жабе се кувају постепено, с разлогом. Некако је српскије да се ствари истерају на чистину, па ком опанци ком обојци. Разумем. Само кажем, било је тако и 5. октобра, па сте овако завршили. Нимало случајно.

Марионетски режим се не руши тако што ћете да бијете марионету, него ваљда луткара. Зато ако већ шетате, свратите и до Амбасаде.

„Ко познаје и себе и непријатеља, може без страха да иде у сто бојева. Ко познаје себе а не непријатеља, за сваку победу претрпеће и пораз. А ко не зна ни себе ни непријатеља, изгубиће сваки пут,“ написао је древни кинески стратег Сун Цу.

Па вас зато питам, роде, знате ли за шта сте и против чега сте, а не само против кога?

Свако вам добро у 2019. желим - чак и квислинзима, у жељи да напусте своје заблуде и у истини нађу срећу и спасење.

Догодине у слободи - догодине у Призрену!

Ваш Соко

Почивај у миру, Жељко

Синоћ сам сазнао да је преминуо Жељко Цвијановић. уредник Новог Стандарда и великан српског новинарства. Однела га болест.

Читаоцима Сокола његове колумне и анализе су и те како познате. У времену када је манипулација емоцијама и лака демагогија харала свуда, Цвијановић је проповедао мудрост и уздржаност. Многи су га због тога оптуживали за дефетизам; ја нисам.

Лако је рећи „ајде да рушимо издајника.“ Теже је то и урадити. А далеко теже осмислити шта онда. У одсуству тог наравоученија огледа се српска трагедије од Жутог Октобра наовамо. А Жељко је малтене у сваком свом тексту покушавао да нас томе научи.

У неколико наврата смо „полемисали“ отвореним текстовима, али ако смо се око нечега у почетку и не слагали, на крају бисмо ипак били на истој таласној дужини - са све читаоцима који би то пратили и коментарисали. Такав феномен нисам видео у српском новинарству, ни пре ни касније.

„Нема Царства Небеског ни у једном политичком поретку, ни један политички поредак не вреди без Царства Небеског,“ написао је у једној од тих полемика. Нека нам то, скупа с њим, остане у сећању, сад када је прешао у царство небеско.

Хвала ти на свему, Жељко, и нека ти је лака земља. Искрено саучешће његовој породици и пријатељима.

Ожалошћени Соко

За то време, у Русији...

Заједничке вежбе бојевом муницијом јединица војске Србије и Русије почеле су у уторак на полигону Луга у Лењинградској области, извештава ТАСС, позивајући се на прес-службу руске Западне војне области.

„Јединице оружаних снага Републике Србије и мотострељачке пешадије Западне војне области наступиле су оклопним возилима до зоне борбених дејстава, где су приступиле припреми терена и камуфлажи положаја,“ рекли су у прес-служби.

Током вежби, војници и официри обе земље вршиће извиђачке и анти-диверзантске маневре, као и вежбе електронског ратовања.

Вежбе ће трајати до 17. августа. У њима учествује укупно 800 људи, од чега 200 официра, подофицира и војника Војске Србије. У вежбама учествује и 200 комада војне технике, извештава ТАСС.

Страно уплитање

Питају ме дугогодишњи читаоци зашто не коментаришем малтене свакодневна издајства власти у Србији (нипошто српских власти). Није да их нема. Није да нису коментара вредни. Него просто, ако то радим ја из САД, а радећи за руску телевизију (упркос јасно написаном ограђивању мојих приватних ставова), шта год кажем, испада позив на бунт - а онда ће бити ил' америчко ил' руско „уплитање.“

Све што сам за протеклих десет година написао о жутократији, грађанизму, другосрбијашењу и невладништву једнако важи и за „напредни“ режим. Јер за разлику од „ко ће кога“ перспективе савременог сорошоида, ја гледам да ли је то што се ради добро или лоше, а не ко то ради коме.

Велики руски књаз Александар Невски је Ватикану одговорио „ваше учење не прихватамо“ и борио се свим силама против непријатеља који је хтео да његовом народу отме душу, а не само земљу.

Аутор америчке декларације независности, Томас Џеферсон, у њој је написао да ако одрођена власт спроводи „дуги низ непочинстава и узурпација“, онда борба против такве власти није само право, већ дужност и обавеза.

А књаз Милош Обреновић је отпочео други српски устанак речима „ето мене, ето вас, рат Турцима!“

Паметнима доста.

Жута кућа Србија, поново

Поводом данашњег усвајања закона о трансплантацији органа, присећам се нечега што сам написао пре осам година, поводом испада бившег империјалног гаулајтера Бернара Кушнера на питање о „жутој кући“ у Албанији:

Проблем, дакле, није само у Кушнеру... Проблем је у људима који Кушнера и остале душмане дочекују са почастима, који Србију сваког дана обешчашћују и излажу новим, колико јуче незамисливим, понижењима. Цела Србија данас је једна велика жута кућа, у којој Србима ваде не само органе, већ и душу и памет.

А све у име неког фиктивног пута у „европску породицу народа“ (како то некад називаше нацистички плакати).

ЕУропство - подвучено жутом.

Даљи коментар је сувишан.

Христос воскресе!

„Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће“ (Јн 11, 25).

Ми хришћани не презиремо овај свет и људе. Ми чврсто ходамо на земљи, очију подигнутих ка небу. Поштујући сва људска достигнућа, желимо да се све освети благодаћу и силом Божјом, јер нам Господ поручује: „Ви сте светлост свету“ (Мт 5, 14). Радујте се пасхалном радошћу, јер Господ жели „да радост наша буде потпуна“ (1. Јн 1, 4). Сигурна је победа са Христом која се постиже благодаћу и нашим трудом да одржимо заповести Божје. Када се човек роди водом и Духом, тада почиње његово васкрсење, које је централна тачка вечнобитија, у коју се сабирају сви елементи помоћу којих долазимо до себепознања и богопознања. Познање Истине, стварне Истине, јесте вера у Васкрсење и радост Васкрсења.

- Васкршња посланица Патријарха Иринеја, април 2018.

Косово: Страх и очај у НАТО сатрапији

Не би био 17. фебруар да западна штампа, тај саучесник НАТО агресије од 1999. наовамо, не слави независност тзв. Косова. Из неког разлога, фото-есеји су изузетно популарни, ваљда као контраст између онда и сада. Дабоме, та пискарања служе да се понови градиво о геноцидним српским агресорима, недужним Косоваријанцима, и племенитом НАТО који је демократски бацао хуманитарне бомбе. Ту и тамо неуким фотографима, новинарима и уредницима поткраде се детаљчић истине, попут карте велике Албаније у фото-есеију Гардијана који Косово (без ироније) представља као „51. државу САД“:

51st state: Kosovo's bond to the US – photo essay https://t.co/bvOJ2kOgYn @Dezfuli pic.twitter.com/jBRoE0xSc4

— Joanna Ruck (@joannaruck) February 16, 2018

Са ове стране Атлантика, Њујорк Тајмс је исто послао фотографа да напише хвалоспев Косовијанској неовисности. Кад оно:

Био сам запањен колико је неумољиви оптимизам Косовара устукнуо пред губитком илузија. Људи су погнути под теретом очајања и свеопштег гнушања пред оним што виде као корупцију власти.

„Кунем се богом, да нису толики дали животе за ово, рекао бих 'ајде да се вратимо на како је било пре,“ вели ми један човек. „Живели смо боље тада, имали више могућности.“

То што говори је права јерес на Косову, па није хтео да му се објави име из страха да не испадне недовољно родољубив. Страх је за многе реалност живота.

Стани мало, на слободном, демократском, прозападном и ЕУропском Косову, Шиптари живе у страху ако се случајно сазна да су недовољно родољубиво разговарали са западним фоторепортерима? А у наводно гнусној, фашистичкој, назадној Србији тобож' угњетени борци за људска права и остали НАТОиди лају на сав глас по свим медијима и... ником ништа. Невероватна ствар, та демократија.

Такозвана независна држава Косово заиста нема шта да слави. Нити је независна, нити је држава, нити има било какву будућност. Речима колеге Степског Сокола од пре пар месеци:

Косово ће бити прво место у Европи где ће клатно историје почети да се креће у обрнутом правцу од садашњег. Нема теорије да ће Срби икада прихватити отимачину своје прадедовске земље и духовне колевке од стране албанских гангстера и западне авијације.

Јер ниједна империја не траје довека. Где су данас Османско царство, Аустро-Урарска, Трећи Рајх, или чак енглеска „империја над којом сунце не залази“? Имајте то на уму кад вам нуде „сва царства овога свијета и славу њихову,“ у замену за службу Нечастивом.

Христос се роди!

Мир божији - Христос се роди!

С Рождеством!

Бадње Вече

Бадњи Вече
Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.

Игуман Стефан
Јесте ли их, ђецо, наложили,
у пријекрст ка треба метнули?

Ђаци
Наложили, ђедо, ка требује,
пресули их бијелом шеницом,
а залили црвенијем вином.

Игуман Стефан
Сад ми дајте једну чашу вина,
ма доброга, и чашу од оке,
да наздравим старац бадњацима.

Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.

Игуман Стефан (чистећи брке)

Бог да прости весела празника!
Донесите, ђецо, оне гусле,
душа ми их ваистину иште,
да пропојем; одавно нијесам.
Не прими ми, Боже, за грехоту,
овако сам старац научио.

(Дају му ђаци гусле)

Игуман Стефан (поје)
Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал' је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, -
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!

(П. П. Његош, Горски Вијенац)

Оно кад су Руси већи Срби...

Водећи демократа у комитету за спољне послове америчког представничког дома, Елиот Енгел, оверени је спонзор шиптарских сепаратиста. Јуче се Енгелова посланичка група огласила на твитеру критиком руске амбасаде у Канади, која се ето усудила да критикује посету Хашима Тачија Отави изјавом „Косово је Србија.“

„Овом приликом хтели бисмо да подсетимо да је Косово независно а Крим је Украјина,“ рекоше демократе у конгресу.

Руска амбасада им није остала дужна, одговоривши на српском и на енглеском:

Наше америчке колеге морају знати да у складу са резолуцијом 1244 Савета Безбедности УН да Косово je део Србиjе. #KosovojeSrbija

Читав текст резолуциje на енглеском: https://t.co/aABpR2hwXV pic.twitter.com/nL5DQMaKgm

— Russia in Canada (@RussianEmbassyC) December 7, 2017

Одговор власти Србије је, нажалост, очекивано изостао.

Младић и кадије

О кадијама у црном, лажљивим назгулима Атлантске Империје, писао сам небројено пута - и рекао све што је вредело рећи. Пошто се ради о илегалном суду, све њихове пресуде су политичке ујдурме, чак и кад се чини да суде српским џелатима (па се после планирано предомисле).

Данашња „пресуда“ била је очекивана не зато што је Ратко Младић крив за оно што су га оптужили (тј. небулозу коју Империја редефинише по потреби) већ зато што, да би Империја била врли витез на белом коњу, Срби морају да буду проглашени за аждају.

Могао бих нашироко овде да пишем о иронији тога што су муслимани (што са малим, што са великим М) поверовали у ту причу па онда ударили на Империју, која је све време хтела с њима да сарађује. Или што је Империја у свом блискоисточном витезовању побила небројено пута више муслимана него што је Младићу стављала на терет. Али нећу. То је до њих.

Што се самог Младића тиче, најбоље би било да цитирам Србист:

Није питање да ли је Младић крив Империји, јер о томе нема двојбе. Крив јој је као црни ђаво. Па њој је криво и оно дијете на тути што га убише у Батајници, њој су криви и телевизијски монтажери, а да како им не би био крив први српски војник, који пуца на њих, обара им авионе, веже им војску за релеје?
Али прилично сам сигуран да је Империја изгубила рат за српско сјећање кад није успјела да натјера саме Србе да признају Младићеву кривицу, што је био суштински циљ. Није успјела да убиједи Србе да је Младић нешто крив свом народу, осим, наравно, оних Срба којима платиш да мисле што им напишеш да кажу. Није могла да убиједи Србе да су црни ђаволи.

Изгубила је рат за српско срце и ту је сјеме будуће српске снаге.

Колико су пак Срби добили тај рат и да ли ће ишта никнути из тог сјемена зависиће од тога колико у том њиховом срцу има мјеста за хероје, браниоце, оне који су се испрсили пред Империјом која сатире; колико има памети да се пресијече са обрасцем у којем империјалне судије имају морално право да суде српским херојима, а Срби од њих очекују правду.

Судите својим заробљеницима, а не мојим херојима, јер о мојима само ја смијем да судим. Моје хероје не може убити пресуда непријатељског суда, то може само мој заборав.

Исток памти.

Зима долази.

О две столице заменика помоћника, или српско „клизање ка Кремљу“

(оригинал: Serbia’s two chairs: On choices, democracy and ‘sliding toward the Kremlin,’ RT, 25. октобра 2017.)

И ова и претходна власт САД куне се у суверенитет и право држава да изаберу свој пут. У пракси, међутим, Вашингтон признаје само један избор - у шта се Србија уверила 1999. године, а подсетили су је пре неки дан.

Рече, наиме, заменик помоћника државног секретара за Европу и Евроазију, Хојт Брајан Ји, да Србија „не може да седи на две столице“ и „мора јасно да покаже“ како жели да уђе у ЕУропску унију.

„Земље морају да одаберу пут којим ће да иду. Колико год то било тешко, морају да се стратешки определе па да то буде део званичне политике,“ изјавио је заменик помоћника, према Асошијетед пресу (АП).

АП је пренео и одговор министра војног Александра Вулина, који је изјаве заменика помоћника описао као „непријатељске“ и  „недипломатске“.

„Овако не говори пријатељ, или неко ко поштује наше право да независно одлучујемо,“ рече Вулин, по извештају АП. Само што је онда агенција додала да је Вулин „познат по проруском ставу“ а да Србија „формално тражи чланство у ЕУ, али под притиском традиционалног славенског савезника Русије постепенко клизи ка Кремљу.“

Тим уредничким навођењем, једна од највећих новинских агенција на свету у суштини сугерише да су тежње ка чланству у ЕУ, НАТО и „осталим западним телима“ нормалне и пожељне, док је свако оклевање по том питању последица руског притиска.

Свако ко се имало сећа недавне историје, међутим, добро зна како се већина Срба опредељује и зашто. То би требало да зна и заменик помоћника, будући да је 1999. био директор приватне канцеларије генсека НАТО Хавијера Солане (пише му у званичној биографији).

Тим ратом, НАТО је прекршио и своју и повељу УН. Али ни за 78 дана бомбардовања цивилне инфраструктуре - између осталог и зграде РТС - самозвани најмоћнији војни савез света није успео да присили Београд на предају. На крају је војска НАТО ушла на Косово политичком преваром, под смоквиним листом резолуције УН 1244. Под њиховом заштитом, тамошњи Шиптари су прогласили независност 2008 године, и од тада се од Србије тражи да то прихвати.

Док званична НАТО историја говори о племенитом рату за спас Шиптара, један вашингтонски инсајдер признао је да је СР Југославија била „сметња плановима да се шира ергела држава приведе у трансатлантску заједницу.“

„Отпор Југославије ширим смерницама политичких и привредних реформи, а не страдање косовских Албанаца, најбоље објашњава рат НАТО,“ написао је Џон Норис у књизи Путања судара (2005), а предговор му је написао нико други до ауторитет за Русију Стејт Департмента, Строб Талбот.

Иронијом судбине, утеривањем Срба у трансатлантски тор, НАТО је „изгубио Русију,“ развејавши илузије о либералној демократији западног типа које су се одомаћиле за десет година јељциновштине.

„Поштено се може рећи да су сви слојеви руског друштва били дубоко и неизбрисиво потресени“ НАТО бомбардовањем, легендарни совјетски дисидент Александар Солжењицин изјавио је 2007. за немачки недељник Шпигл. А пре неки дан се руски председник Владимир Путин позвао на бомбардовање Београда као пример како је Запад узвратио на руско поверење после краја хладног рата:

„Добро је познато чиме су нам узвратили - немаром за наше националне интересе, подршком сепаратизму на Кавказу, заобилажењем Савета безбедности УН, бомбардовањем Југославије, инвазијом Ирака, итд.“ изјавио је Путин на састанку Валдајског клуба у Сочију.

Е сад, и садашња и претходна власт у САД често узимају у уста „светски поредак“ који је Америка наводно створила и сад има дужност да одржава, у којем су суверене државе слободне да саме одлучују с ким ће и како ће.

„Попут свих независних нација, Украјина мора бити слободна да одлучи сопствену судбину,“ рече Барак Обама септембра 2014 у Естонији.

Три године касније, Доналд Трамп ће у пред генералном скупштином УН рећи да Американци „не желе да свој начин живота било коме намећу, него да својим сјајем служе свету за пример,“ и да он „обнавља оснивачки принцип суверенитета“ у спољној политици Вашингтона.

Украјини, међутим, није било дозвољено да сама изабере своју судбину, већ су америчке дипломате у потаји договарали кога и како да доведу на власт у Кијеву, све под маском обојене револуције. Да би онда та „слободна и демократска“ власт или угушила отпор у огњу и крви (Одеса) или прозвала успешне дисиденте „терористима“ и „руским агресорима“ (Донбас, Крим).

Ни Србији није било дозвољено да сама одлучује. Од обојене револуције октобра 2000. наовамо, скоро свакој влади у Београду кумовала је америчка амбасада (или неки заменик помоћника). Без обзира што је Трамп обећао да ће „исушити мочвару“ и жалопојки да врши чистке по Стејт департменту, јасно је да овакво америчко понашање и даље траје.

Присетимо се да је Александру Вучићу дозвољено да дође на власт тек када се на коленима одрекао свог радикалства и „преумио“ се у напредњака волшебном интервенцијом западних консултаната. Од тада испуњава све захтеве САД, ЕУ и НАТО, између осталог и de facto признање „косовијанске“ независности - од границе, таблица  и чланства у међународним установама, па до избора и судова.

Ни то није довољно страним господарима, који траже формално признање пре него што се уопште поведе реч о теоретском чланству Србије у ЕУ. И то је онда демократија, по заменицима помоћника и западним медијима, док је истинска независност „проруска“ а слобода избора „клизање ка Кремљу.“

Добро па сад знамо.

Сужњи Петог октобра

(пренесено са Srbist.com, с дозволом аутора)

Петог октобра 2000. године су тајне службе и друге агентуре Атлантске империје помоћу коалиције озлојеђених осветника Осме сједнице ЦК СКС, ускраћених деветомартоваца и за ту сврху специјално обучене уличне гериле, успјеле да замијене режим Слободана Милошевића режимом ДОС-а.

Атлантистичким језиком речено, помоћу наших помагача, плаћених, уцијењених или изманипулисаних, знајућих и незнајућих, скинули смо, као десетине пута досад, режим у страној земљи који не извршава нашу вољу или је одсвирао своје, те успоставили транзициони процес ка све непосреднијој управи над државом која ће тим процесом да постане потпуно зависна од нас, практично колонија савременог типа.

Српским језиком речено, Слобо је у Србију увео мрак деведесетих, опљачкао народ, дигао мрски национализам, започео ратове, изазвао бомбардовање, па смо му се десили, ми, народ, који смо га уличном акцијом срушили с власти и отјерали у Хаг. Тако би своје петооктобарске пориве образложио онај јуришни дио српског народа.

Нека буде да су и једни и други у праву, али послије 17 година, више је у праву онај који се мање каје. Пошто се успјех мјери према циљевима, више је у праву онај који је своје замисли спровео у дјело.

Шта је постигла Империја, и њене Ције, Отпори, милиони уложених долара, бомбардовање (ко контекстуално раздваја бомбардовање од Петог октобра, тај је блесав или злонамјеран)? А шта је постигао српски народ који је јурнуо да пали Слобину, а своју Скупштину? Ко је постигао своје зацртане планове, а ко није?

Је ли Империја добила колонију Србију? Је ли помоћу својих домаћих помагача и неолибералних шема однијела што се дало однијети и уништила што се дало уништити? А је ли онај народ који је срљао на Скупштину добио бољитак, је ли изашао из мрака деведесетих, је л’ га свијет више цијени, је л’ има више него што је имао?

Нека ових питања овдје, без одговора, у пола словенске антитезе. Вријеме је дало одговор. Могу досманлије евоцирати успомене, са Зорановим именом и сјетом на уснама, могу се и не кајати они који су још на истом задатку. Али народ зна.

Народ који је јуришао, зна да је Пети октобар изведен за туђе бабе здравље. И коме је драго што је срушио Слобу, зна да је десет пута горе вријеме настало и да је и он сам допринио томе, служећи као пјешадија империјалног освајања Србије. Није да слобода није умјела да пјева, него концерт није ни био планиран.

И кад кукају о „шестом октобру“, они знају да га није било онаквог каквог су га они замишљали јер није било битно шта су они замишљали, него шта је наручилац наручио и шта је овлаштени извођач радова био овлаштен да изведе. Па, гдје би Империја нашла Вучића 2008. да је дозволила лустрацију 2000., побогу?

Зна то петооктобарски народ све. И кад неће да призна – зна.

Ево како знамо да зна: никоме више не вјерује, ни за ким се више онако озбиљно не покреће. Иако му је лоше и бунио би се, и дизао би се, сваком покрету, свакој идеји, нађе ману, нађе везу са компромитујућом прошлошћу, са непоузданом садашњошћу и са неизвјесном будућношћу. Паралисан је јер неће више да испадне мајмун као Петог октобра (или у мањој мјери Деветог марта). Пети октобар га је научио да нема преврата без средстава, тј. пара, и зна да у добронамјерној, родољубивој, конструктивно напредној Србији данас нема пара ни да се ваљан отпор организује, а камоли преврат. Чим га зовнеш на побуну, пита ко те плаћа. И то с пуним правом пита.

Не вјерује више онима који су га толико пута обманули, а иде им низ длаку толико колико мора, колико му треба за материјални опстанак.

То је лоше, да се разумијемо. То није знак да се народ опаметио, него да се укочио од страха. Од страха да не опет не донесе погубну одлуку. Као онај афрички биво који не смије да се напије воде јер зна да га из ријеке вреба крокодил, да га шчепа за врат. Па цркне од жеђи.

Додајмо овоме чињеницу да је онај други, антипетооктобарски дио Србије, који је у каснијим годинама млитаво и таласао, намигујући Коштуници и чекајући Шешеља остао потопљен Дачићем, а измајмунисан и дезоријентисан Вучићем. Ко је онда у Србији преостао? Које масе? Која визија да уједини и покрене?

Срамота је рећи, али позитивно у свему овоме је једино то што се нови, ослободилачки концепти не троше, јер се ужегли српски политичари не баве визијама, него странчарењем, пљачком колико им газда дозволи и опстанком на власти и у животу. Немају времена за нове визије, што је добро, јер би их час посла компромитовали и упропастили својим прљавим рукама.

Нове идеје, тако, још не свијетле, али се и не компромитују. Чекају ваљда боље вријеме, боље људе, храбрије биволе.

В. Ивковић, 5. октобра 2017.

Мика Пензија против Мићуновић Вука, или Његош у служби демонског месије

„Па им поче демонски месија  

лажне вјере пружат посластице.  

Бог вас клео, погани изроди,  

што ће турска вјера међу нама?  

Куда ћете с клетвом прађедовском?“

(Петар II Петровић Његош, Горски вијенац)

Мајкл Пенс (Mike Pence), иначе велики везир Атлантске Империје, држао је ваз данас у Подгорици окупљенијем „западнобалканцима“ - пошто је, је ли, ријеч „Југославија“ најстрожије забрањена, а могли би и Шиптари да се увриједе.

Иначе, то је био скуп земаља тзв. Јадранске Повеље, коју су 2003. основали Хрватска и Албанија, као поносни баштиници традиције Вафен-СС и претенденти на улазак у НАТО (примљени су 1. априла 2009). Ове године је састанак вазала Империје пао на Светог Илију, и то баш у атару Ђукан-ефендије, доживотог владара Милогорског Монтенегра.

Па им вели Пензија Михајло, цитирајућ' Мићуновић Вука:
„У добру је лако добро бити, на муци се познају јунаци!“
(најозбиљније; ко дивани енглески може да провери овде.)

Е свашта сам чуо за ових четрес' година под капом небеском, али да велики везир Империје цитира Горски вијенац скупу острашћених српских душмана... ето вам ненамјерне ироније дана, доказа да живимо у свијету апсурда и бесмисла.

Свачега се још Пенс налупетао. Бива, западнобалканцима су НАТО и Америка дали прилику да „ријеше дојучерашње спорове и народе разних вјера и историја окупе у потрази за заједничким добром.“ Тако је говорио и Броз давне 1945, па то што је он тако окупио тај исти НАТО и Америка разокупише - и окупираше - педесет година касније. 

Нахвали Пенс и допринос западнобалканаца борби против пошасти „радикалног исламског тероризма,“ што код куће што у Авганистану и још којекуда. Не знајући, шта ли, да пред њим сједе савезници тих истих радикалних исламиста (БиХ, Албанија, Косовија) које је управо његова земља годинама помагала - и наставља да помаже - бомбама и пропагандом. Оно, рече и остаде жив.

Да све буде још црње, међ' велможама који су дошли да чују овај ваз нашла се и Брнабић-ханума, јер је Србистан у том „натојунгенд“ клубу однекуд у статусу посматрача. Исти статус има и „неовисна држава Косова“, коју ваљда кочи само то што је Olyksandr Vuchych, Najveći Sin Regiona, још није званично признао (ал' само што није!).

Ни писка се од ње на све ово није чуло, дабоме. Никога се не нађе да у Подгорици, на Светог Илију, чаушу Империје на цитат из Горског вијенца узврати другим ријечима Вука Мићуновића, упућених охолом Хамза-капетану:

„Какво Влаше, крмска потурице!  

Ђе издајник бољи од витеза?  

Какву сабљу кажеш и Косово?  

Да л' на њему заједно не бјесмо,  

па ја рва и тада и сада?  

Ти издао пријед и послијед,  

обрљао образ пред свијетом,  

похулио вјеру прађедовску,  

заробио себе у туђина!  

Што се хвалиш градом и господством -  

сви градови што су до нас турски,  

јесам ли их опсуо мраморјем,  

те нијесу за људе градови  

но тавнице за невољне сужње?  

Бич сам божји ја сплетен за тебе,  

да се стављаш што си урадио!“

Ко то тамо пориче реалност, или један одговор A. Вучићу

Врховни Жутник, Olyksandr Vuchych лично, огласио се пре неки дан „ауторским текстом“ у атлантистичком Бљуц-у, позивајући „грађане“ Србије на „унутрашњи дијалог“ о Косову.

Пре него што прокоментаришем било шта што је у том тексту написано, морам да понудим контекст. Бљуц, олити Blic, гласило је у власништву Ringier Axel Springer AG, немачко-швајцарског конгломерата створеног да направи медијски „зид“ према Русији. Ако не верујете, ево вам њихове карте (на којој је, пази сад, Србија приказана у уставно признатим границама).

Земље у којима Рингијер група има медијско присуство (ringieraxelspringer.com)

Бљуц од самог почетка ради на таблоидном преумљавању Србије (и то све латиницом), док је касније за додатно прање мозгова ангажован НИН, некада поштовања вредан лист од које ама баш ништа сем имена није остало. Тај Рингијеров НИН је недавно објавио насловну страницу поредећи Србију са Аушвицом.

У њиховим новинама, дакле, Врховни Жутник позива на „дијалог“. И на то морам да ставим примедбу, јер кад год на Западу либерали кажу да желе дијалог о нечему, то у пракси значи „ми да говоримо, а ви да ћутите, слушате, и стидите се што сте живи“. Звучи познато?

Тако је и са овим текстом. Нема у њему никаквог дијалога, већ је све монолог Врховног Жутника (како лепо рече Никола Танасић) - односно његових страних господара и налогодаваца, од амбасадора до заменика помоћника секретара. Свака реч је опште место атлантске пропаганде којом се Србија засипа још од 1999 - далеко дуже, више и убитачније него бомбама и осиромашеним ураном. Свако слово капље презиром према народу којем је учињена стравична неправда, коју Он жели да прогласи за правду у име признавања реалности.

Vreme je da kao narod prestanemo kao noj da zabijamo glavu u pesak, da pokušamo da budemo realni, da ne dopustimo sebi da izgubimo ili nekome predamo ono što imamo, ali i da ne čekamo da će nam u ruke doći i ono što smo odavno izgubili.

Тако збори Vuchych, праћен громким аплаузом другосрбијанског квислиншког култа, невладника, и изасланика Империје.

Шта смо то „одавно изгубили“? И ко то забија главу у какав песак, кад Србију већ ево 17 година свакодневно квислинзи и медији не „суочавају“ са тобожњом стварношћу (створеном камом и камером) да је геноцидни агресор на сопственој земљи и да јој нема спаса док не нестане? Да Срби морају да престану да буду Срби како би постали људи по ЕУропској мери?

Kad je dete narkoman,ne prihvatate realnost.Menjate je.Inače bi agama šetali opanke,NDH bila u Sremu.Toliko o prihvatanju kosovske realnosti

— Sinisa Kovacevic (@SinisaKovacevi6) July 29, 2017

Цитира онда Шимона Переса и палестинско-изралески сукоб као пример саможртвовања за мир. Кад си толико пута разговарао са Пересом, Vuchychy, упита ли га кад шта би од тих преговора и тог мира?

Јер ево, баш ове недеље Палестинци и Израелци се потукоше око џамије у Јерусалиму. Значи, све трче да дијалогом и одсуством сукоба реше свој нерешиви проблем засвагда и „отворе луке мира на целом Медитерану,“ како Перес наводно рече Vuchychy.

Узима онда у уста спортисте, вели да ће одрицањем од својих митова Србија почети да побеђује као ватерполисти и кошаркаши. Само што то рече, ватерполисти изгубе од Хрвата на светском првенству - после не знам колико година неприкосновеног злата. Па сад ви гледајте колико то што Он говори има везе са животом.

Каже, неће он да позива на рат како би народ учио географију. Какав рат? Ко то данас призива рат - осим Шиптара? Чак и њихови западни спонзори ћуте, јер немају чиме да ратују, нити могу да се сложе како ће и где ће.

Уосталом, би рат 1999 и шта? Је ли то можда НАТО победио војску тадашње Југославије, тенковима ушао у Београд и издиктирао безусловну капитулацију? Или је, можда, агресорска алијанса, после потпуног неуспеха да војно порази земљу на папиру далеко слабију од себе, на превару „дијалогом“ отворила себи пут на Косово - а годину и кусур касније, првом обојеном револуцијом, и у Београд? Која је верзија историје стварна, а која не?

Плаше вас ратом, да би вас у миру мирно "убијали"..

— Стефан Високи (@Stefan_Visoki) July 29, 2017

За рат није потребно двоје, само неко ко се оружја није унапред одрекао.

И ту долазимо до још једног питања које Vuchych не поставља у свом монологу: да ли се рат мора избећи по сваку цену? Као, мора се мислити о будућности деце. Добро, али зашто се онда у демократски реформисаној Србији сваке године абортира више деце него што је Срба изгинуло у ратовима деведесетих? О чему онда причамо?

Одрицање од Косова није физичко убијање Српства (мада, шта су оних четврт милиона отуд истераних, Марсовци?) али јесте убијање у појам, обесмишљавање самог српског постојања. Није тај комад земље занимљив душманима због рудних богатстава, већ зато што је Косово срце и душа Српства било давно пре него што је настала Република Србија.

Ако Vuchych не предлаже одрицање од Косова, шта онда предлаже? Неће да каже отворено, али сваком реченицом наговештава. Каже, решење „ne leži ni u negiranju i odricanju od svih naših nacionalnih i državnih interesa.“ Обратите пажњу на једну малу али изузетно битну реч: „свих“. Значи, неких? Којих? Каквих? 

О томе какве је све интересе, националне и државне, Vuchych досад жртвовао у име додворавања Западу, већ је писао Александар Павић; обавезно прочитајте његов текст, немам шта да му додам или одузмем..

Председник се "не плаши никога и нипошто неће одустати од својих циљева".
Чак и ако му у дијалогу изнесу убедљиве аргументе против њих?!

— Никола Танасић (@nikolatanasic) July 28, 2017

Свачега нечега можемо да се одрекнемо у име опстанка нације, али срца и душе не можемо и не смемо. Јер без тога, све што преостаје постаје бесмислено.

У први мах ми није било јасно зашто Vuchych отвара питање Косова - окупираног, етнички очишћеног, противправно отуђеног али никада „изгубљеног“ - баш сада, кад нема апсолутно никакве потребе. Мислим да знам. Паника да се ово питање отвори и једном заувек реши предајом је резултат паничног страха, а не тобожње жеље за бољом будућношту Србије и српске деце. Страха, јер се атлантистички систем (на чијем олтару је 1991 ритуално жртвована Југославија) сваким даном све више урушава, и постаје све јасније да су самопроглашени „крај историје“ и мултикултурална либерална демократија отприлике онолико неизбежни колико ономад тријумф марксистичког научног социјализма.

Веровање у атлантизам данас је попут убеђења да ће Велики Немачки Рајх трајати хиљаду година у месецима после Стаљинграда: порицање реалности. 

Видовдан

„Ко је Србин и српскога рода,

И од српске крви и колена,

А не дош’о на бој на Косово:

Не имао од срца порода,

Ни мушкога, ни девојачкога!

Од руке му ништа не родило,

Рујно вино, ни шеница бела!

Рђом кап’о, док му је колена!“ 

Они који на Видовдан 1389. гледају као пораз, пристали су на зомбирање. Примили су се на обећање „свих царстава овога свијета, и славе њихове“ које је Исус одбио на високој гори, а Лазар на Косову.

Колико год да нас је мало, и данас има Срба који памте Лазаров завет, и који одбацују то лажно обећање. Није важно да ли та непристојна, богохулна и надасве лажна понуда стиже кроз уста Муратовог чауша или неког поклисара Атлантске Империје; извор јој је увек исти.

„Бог вас клео, погани изроди, 

што ће турска вјера међу нама? 

Куда ћете с клетвом прађедовском? 

Су чим ћете изаћ пред Милоша 

и пред друге српске витезове, 

који живе доклен сунца грије?“ 

(Горски Вијенац)

Видовдан се не честита. Али се, по традицији, обележава радно. 

„Прави Срби Видовдан увек прослављају радно“ 

(извор: Вукајлија, 28. јун 2013)

'Resetka s drskom': мала прича о великом језичком понижењу

Међ' хиљаду слика наше муке и невоље, ево једне назглед безначајне, али која савршено илуструје суштину стања ствари.

Пре недељу-две, у једној продавници овде у Америци, застајем пред неком скаламеријом која изгледа као тигањ од жице. Овде почела сезона роштиљања, па веле да продају народу шта стигну. Речена скаламерија би требало да помогне при печењу америчких пљескавицa (што ће рећи, хамбургера). Окренем паковање, кад оно позади пише о чему се ради на једно десетак језика.

Грчки, руски и украјински су исписани својим писмима. На „хрватском“ стоји: „Rešetka za pečenje hamburgera“. Дођем до српског, кад оно:

„Resetka za rostilj sa drskom“

Буквално овако, мачећом латиницом.

Ко то тако пише? Одговор на паковању: Systemus d.o.o. Novi Sad, са адресом „Bulevar Oslobodjenja.“

Ни сопствену адресу не могу напишу поштено!

Јасно ми је да се већина предузећа у Србији (намерно не кажем српских предузећа) определила за извитоперену маркетиншку доктрину „Pišite hrvatski, da vas cijeli region razumije.“ Али у овом случају је то самопорицање и самопонижавање потпуно бескорисно, јер речену решетку за то тржиште већ увози неко из Загреба.

Уби нас ово одсуство самопоштовања, које је почело од лењости о опортунизма - више него сви душмани, намесници, пето- и шестоколонаши. Шта ће нам непријатељи, кад сами себе највише мрзимо, спутавамо, газимо и поткопавамо.

Кусолатиничење је најбољи пример како смо „заробили себе у туђина,“ што би рекао Његош. Зато нам је тако како нам је.

Макни се, Душко! или НАТО добродошлица Милогорцима

Слика говори хиљаду речи, па ћемо почети од ње.

Did Trump just shove another NATO leader to be in the front of the group? pic.twitter.com/bL1r2auELd

— Steve Kopack (@SteveKopack) May 25, 2017

Требало је новинарима нешто времена да идентификују „НАТО лидера“ којег је Император онако спортски склонио себи с пута. Зашто? Зато што се испоставило да је новинар отпорашког CNBC погрешио.

Пошто Милогорија технички још није чланица НАТО, њен премијер Душко Марковић није „један од лидера“ алијансе, већ само неко ко се прогурао где му није место. После је новинарима објашњавао како се није увредио, како је све било по протоколу и како му је, ваљда, част што га је помиловао Император...

На самиту Ловачког друштва председник Прерије Слон је изгазио председника Горе Сокола.
Соко се захвалио,каже никад га леђа нису мање бољела.

— Зека (@medinkum) May 26, 2017

Питате како је Слону пошло за руком да згази Сокола?
Тај одавно више не лети, него гамиже наоколо са Змијом и њеним друштвом...

— Зека (@medinkum) May 26, 2017

Што би рек'о наш народ, тражили сте, гледајте.

Христос воскресе!

„Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће“ (Јн 11, 25).

„Живимо у времену када се зло покушава прогласити добром, а добро злом, грех пак, по речима светог старца Пајсија Светогорца, нечим модерним и прихватљивим.“

„Нека са овим празником Васкрса васкрсне и Србија, и васцели српски род, како су говорили наши народни песници.“

„Нека Васкрсли Господ, Победитељ смрти и Животодавац, дарује свако добро Своме Народу, што ће рећи свему роду хришћанском и православном, и свим људима добре воље, да би сви заједно предокусили радост будућег века, радост васкрсења и вечнога живота!“

(из посланице Патријарха српског Иринеја, Васкрс 2017.)

И после Vuchycha - Vuchych

Пошто ово није блог позоришне критике, нисам се ни бавио минулим изборима.

Најбољи доказ да су били фарса није Бели (иако је то било маестрално троловање самог концепта либерал-демократије) него што се оперативни шеф владе са још три године мандата кандидовао за церемонијалну функцију. Где то има?

Једино што ми пада на памет је тражење легитимитета за неку нову издају, попут званичног признања Косовије - која би се онда свалила на несрећника којег Vuchych именује за премијера-марионету.

Па ти Србијо гледај шта ћеш.. 

Кад вам #CIA #OTPOR #SrdjaPopovic
кроји капу, то #Србија треба.
Раде од Срба шта год им се ћефне!
Сви #CANVAS пројекти..#избори
Јад и чемер pic.twitter.com/HzFtPKBBiD

— Сербкиња (@TanyaSerbia) April 3, 2017