Срећна нова 2008.

Година која истиче је у најмању руку била занимљива. Крајем 2006. било је наговештаја да наизглед свемоћни и неприкосновени Запад све више губи контролу над својим чудовишним експериментима, али су многи веровали да је ипак ”све готово” и само питање времена. Верују и данас, ако погледате медије са наших простора, иако је данас слика света умногоме другачија него што је била пре годину дана.

Мудроме је било јасно да је косовска политика Империје блеф још када је потрчко Ахтисари одлучио да одгоди објављивање свог плана до после избора у Србији. Ако се Србија ништа не пита о Косову, што ли је онда чекају? Сада, на измаку 2007, опет слична ситуација: Шиптари своје проглашење ”независности,” најављивано и пре вештачког рока од 10. децембра, сада одгађају за фебруар. Чека се Јовањдан и - избори у Србији! И опет све зависи од неких такозваних ”демократа” и ”либерала” (а који нису ни једно ни друго), који наводно само чекају прави час - кад у рукама имају све полуге власти - па да свом ”глупом, примитивном, у клерофашизам и национализам огрезлом” народу објасне како је боље да Косова нема, да не треба да буду Срби, и да еуроатлантска будућност наступа у понедељак. Тај филм није био реалистичан ни после октобарског пуча 2000, а камоли сада.

Уопште, неке ствари су током ове године постале много јасније. Видело се да је америчка империја много слабија него што се чинило. Да је Русија много јача, и да су прошли дани када се играло по туђој музици. Није још сасвим очигледно да је ”Европа” банкротирала економски, културно и политички - али од растућег насиља неапсорбованих имигрантских маса, преко сукоба у Белгији, до споразума у Лисабону којим се на мала врата уводи устав одбачен на неколико референдума, требало би да је јасно да је ЕУ у ствари ЕУССР. Цинизам некадашњег полит-бомбардера Хавијера Солане (”Косово је другачије зато што је другачије” - тј. зато што он тако каже) све говори о карактеру ”Европе.”

Ставри се мењају. Не само у Србији, где - иако споро и малтене невољно - људи спознају ко им мисли добро а ко не. Ето, протекла година је видела први пример да се неко у Босни и Херцеговини успешно успротивио тиранији иностраног намесника. Пропали покушај Мирослава Лајчака да промени пословник централних власти БиХ на начин који би омогућио прегласавање и мајоризацију ипак је знак да је доскора неприкосновена ”међународна заједница” џин на стакленим ногама.

Зато не верујем оним депресивним (али добро плаћеним) коментаторима који и даље испредају причу да је независност Косова само питање дана, да је ”све готово” и да Срби треба да се помире са судбином - а успут се одрекну и себе, све у функцији ”бољег живота” и томе сличног.

Што се Америке тиче, она у 2008. има шансу за спасење какву није имала одавно. После деценија Курте и Мурте, Американци одједном имају и други избор. То што је задржала форме старе републике је и снага и слабост данашње Империје. Снага, зато што народ и даље верује у форме, а не види малигну супстанцу која се иза њих крије. Слабост, зато што те исте форме прописују правила игре која и империјалисти морају да поштују, да би остали легитимни у очима народа.

Од свих кандидата који претендују на Белу Кућу у новембру 2008, само је један кандидат за председника; сви остали би да буду Император. Не знам какве су шансе Рона Пола, али досадашњи ток догађаја верно следи Гандијево пророчанство: ”Прво те игноришу, онда ти се смеју, онда те бију, а онда победиш.”

Нека вам је, дакле, срећна 2008, и да је проведете у здрављу и весељу. А шта ће бити, где и како - живи били па видели!

Избор је јасан

Нисам ја против ЕУ(ССР) од јуче; за мене је цели концепт мулти-култи-мега-државе са свемоћном централном бирократијом анатема већ годинама. Кључни аргументи "еуроинтегриста" уопште не пију воде: нити је ЕУ врхунац цивилизације (пре ће бити, сасвим супротно) нити ће улазак у њу донети просперитет (напротив).

Да ли из неразумевања или као резултат дугогодишњег испирања мозгова, велики део Србије и даље жели да се "интегрише" у бриселског левијатана. А опет, неће у НАТО - иако се НАТО нешто посебно не разликује од ЕУ, бар по политичким ставовима и подрепаштву стварним господарима Европе и Атлантика (Американцима, је ли).

Становник Србије који је за "еуропске интеграције" очигледно је способан за орвеловску "двомисао" где су Британија, Француска и Немачка које су Србију 1999. бомбардовале у оквиру НАТО некако другачије од Британије, Француске и Немачке, чланица ЕУ!

Некадашњи преговарач Србије о питањима КиМ, Леон Којен - који је, да подсетим, пролетос одбио положај министра за КиМ због неповерења у одређене државне кадрове - није потпао под овакву заблуду. Лепо каже новинару Вечерњих новости, да Европи треба рећи "не" ако Брисел каже "да" албанским сепаратистима:

Srbija bi morala reći EU, kroz obavezujuću rezoluciju u parlamentu, da ne može s njom da potpiše SSP sve dok EU ne odustane od podrške nezavisnom Kosovu. Ovakav potez pokazao bi evropskim političarima da moraju da biraju između Srbije i Kosova, što oni danas ne misle. Naprotiv, njihov je utisak da Srbiji treba samo ponuditi "evropsku perspektivu", uz nešto finansijske pomoći, pa da se ona bar prećutno pomiri s gubitkom Kosova.

По Бриселу, Србија треба да буде захвална што јој се пружила шанса и прилика да се пријави за подаништво у мега-држави која је комада. Таква "понуда" је најблаже речено непристојна, и ту је избор сасвим јасан.

Чеда против Доктора

Чујем јутрос да се неко усудио да упореди Оригиналног Чедоида са др. Роном Полом, кандидатом за републиканску председничку номинацију на америчким изборима идуће године. Па, велим ја, то само показује колико тај неко нема појма, ни о Полу ни о Чеди.

Та прича, да је као Чеда "српски Рон Пол" је увреда за Рона. Ево само пет разлога:

• Рон је дугогодишњи посланик који нити једном у својој политичкој каријери није прекршио амерички устав; Чеда је жутокљунац који српски нити једном није испоштовао.
• Рон је гинеколог-акушер, који је помогао при рођењу више од 4.000 деце; Чеда ниједног дана у животу није радио поштен посао, а они у Србији који га подржавају абортирају отприлике толико деце годишње.
  
• Рон се бори за традиционалне америчке принципе; Чеда се бори против свега српског.
• Рона једна спомињу у медијима, мада има огромну подршку у народу и скупља више у приватним донацијама него било који други кандидат; Чеду константно промовишу медији, има минималну подршку у народу, и финансирају га из иностранства.
• Идеологија Рона Пола је класични либерализам; Чедина је пресвучени бољшевизам.
  

Другим речима, Чеда и Доктор су два потпуно супротна, да не могу бити супротнија, лика.

Пета колона

Године 1936, током шпанског грађанског рата, Франков генерал Емилио Мола је рекао како уз четири колоне војске које напредују према републиканском Мадриду, у само граду Франкови симпатизери чине "пету колону". Додуше, како каже Википедија, "пета колона" се није показала богзнакако успешном: Мадрид је пао тек три године касније. Израз је, међутим, остао.

Јесте да је помало излизан од прекомерне употребе, али не значи да је изгубио значење.

Да ли у Србији има "петоколонаша"? То је невероватно глупо питање. Ето их, ричу преко свиј "независних" медија (тј. зависних од западних донација) у сав глас, прозивајући Србе да су све од "генетског отпада" до геноцидних сподоба.

Колега Вештац-краљ од Ангмара саветује да "читамо и памтимо". Слажем се. Ја сам у пар наврата ишао и даље, документујући позадину неких назовиексперата који су свакој медијској чорби мирођија.

Недавно је НСПМ објавила фељтон Небојше Вуковића, "Руски вето у српској дневној штампи у првој половини 2007. године" (први део, други део, трећи део), у коме се јасно види ко је, када и како писао о руској подршци српској одбрани Косова.

Убише се разни новинари, коментатори, невладници и аналитичари да објасне како Русија игра неку своју игру, како неће уложити вето, како ће се договорити са Американцима а нас оставити на цедилу... И шта би? Ахтисари "пуче" у Савету безбедности, Руси се нису договорили на нашу штету, од косовске "независности" (која је отприлике на нивоу "независности" невладника по Србији, са све истим налогодавцем и платишом) нема још ништа, а хоће ли и ка'ће, нико не зна...

Индикативно је да се ова медијска рика скоро у потпуности поклапа са булажњењем албанских лобиста, НАТО апологета, империјалиста и интервенциониста по западној штампи. Да им сад не наводим имена, много их је. Као да и њима и овим "нашима" неко други пише текстове, а они само као добри ђаци понављају написано. А можда се само служе истом идеолошком матрицом, и стварно верују у то што пишу. Ово потоње их чини још већим моралним наказама, али не мења суштину ствари.

Када се неки Американац, Енглез, Немац, Француз или Албанац залаже за "независност" окупиране српске покрајине, онда то и има неког теоретског смисла. Морају некако да оправдају санкције, бомбардовање 1999 и окупација Космета. Али кад то ради неко "наш," а са истим циљем, шта онда друго да их зовемо него петоколонаши? То што се нико не усуђује да их прозове као такве илуструје до које мере смо слуђени, избезумљени и пропагандно испраних мозгова. Али, како веле Американци (а они су, је ли, светли пример свега доброг и позивитног међу "мондијалистима"), "ако ципела пасује, обуј је." Према томе, ако опис одговара...

Билборди, ал' за кога?

Признајем да су ме плакати који су осванули широм Србије са цитатима Черчила, Линколна, Вашингтона, Кенедија, ДеГола и Бранта помало збунили на први поглед.

Зар не би било логичније да се за унутрашње потребе користе цитати знаменитих Срба, а да се Черчилови цитати рекламирају Енглезима, Линколн и Вашингтон Американцима, итд.?

Међутим, у разговору са колегама, пало ми је на памет другачије објашњење. Плакати са цитатима западних "идола" нису намењени ни странцима, ни истинским српским родољубима, већ оним "грађанима" и "реформашима" који свакодневно дрве о "еуроатлантским интеграцијама" и сличним небулозама. Овим плакатима им се јасно ставља до знања да су њихови "демократски" примери на истој таласној дужини као и политика очувања интегритета Србије, ма колико се Супер Чеда трудио да то оповргне.

Е сад, мислим да је у праву Срђа Трифковић кад каже да Запад више није оно што је некад био, и да Срби узалуд апелују на западне вредности. Уместо културе, цивилизације, закона, морала и традиције, сада на Западу влада идеологија коју чедизам тек опонаша. Сумњам, онда, да ће Србија успети да убеди икога на Западу цитирањем ових мејнстрим-великана; али ако су мета кампање "западњаци" у самој Србији (који су, уосталом, већи и дугорочнији проблем од саме Империје), онда она није ни енигматична, ни промашена. Напротив.

NO SURRENDER!

You ask, what is our aim? I can answer in one word: Victory. Victory at all costs — Victory in spite of all terror — Victory, however long and hard the road may be, for without victory there is no survival.

Sir Winston Churchill, the House of Commons, the Parliament of the United Kingdom, on 13 May 1940

Сачекајте да поцркају

Командант КФОР-а, француски генерал-лајтнант Завије де Марнак (Xavier de Marnhac) изјавио је на јучерашњем састанку Атлантског савета САД у Вашингтону и следеће:

У свом излагању, де Марнак је споменуо и да је просечна доб косовских Албанаца 28, а Срба 54 године.

"У средњем или дужем року, дочи ће до неке врсте биолошког решења овде, јер, знате, једне од група ће једноставно нестати," изјавио је генерал. (Ројтерс)

Значи, нема народа - нема проблема. Просто. Некада се ово називало геноцид или "етничко чишћење" (фраза коју су зашадни новинари извели из изјаве једног албанског функционера на Косову репортеру Њујорк Тајмса далеке 1987.) А сада се то зове "биолошко решење".

Рецепт за преузимање територије онда гласи: Рађајте се ко луди, са по десет-дванаест деце по породици, а кад постанете већина дигните се на оружје. Ако се позовете на геноцид, можда вам се посрећи, па Империја у ваше име поведе агресивни рат и преда вам територију на сребрном пладњу. Још и ако успете да педесет година од земље-домаћина извлачите социјалну помоћ како бисте финансирали план освајања кроз наталитет, тим боље. Јер свој тој деци требају школе, болнице, државни послови, иначе су њихова људска права угрожена... И онда још само да изолујете и шиканирате домаће становништво док не дође до "биолошког решења" и то вам је.

Никога не треба да изненађује де Марнаков став. Такав презир за Србе објашњава тачно до које мере је КФОР "штитио" Србе у покрајини од 1999. - у суштини, затворио их је у резервате где се чека да поцркају.

Уосталом, сетите се, КФОР је дошао на Космет не да штити неалбанце, већ да штити ОВК од српске војске и полиције. Зато су и затварали очи док је ОВК палила, пљачкала, убијала, претила, опседала, крала и на друге начине злостављала Србе, Роме, Турке, Горанце и друге заједнице у окупираној покрајини. Интервенисали би само када би напади постали толико блатантни да су привлачили нежењену пажњу медија.

С друге стране, де Марнак је у праву. Срби не могу да сачувају Косово ако нису вољни да на њему живе. Не може се сачувати ни Србија ако Срби не почну да се рађају више него што умиру, или бивају абортирани. Само тако је могуће да де Марнакова морбидна хипотеза никада не постане стварност.

Придружујем се...

...Соколовој оцени из претходног коментара. Додајем један од нових хитова богате kill-your-Serb-продукције "угледних" подрепашких гласила, овога пута из самог Центра. Елем, Вашингтон Пост, односно његов новинар Дејвид Сигал је, својом отужном Одбраном Томпсоновом (да, да, баш тај Томпсон и рецентна Croatian Fascist Extravaganza, North American Tour) направио мали али важан корак идеолошке синергије Врлог Новог Света: иритантна наци-апологетика и "аргументи" до сада резервисани искључиво за опскурњаке, психопате, завереничке теоретичаре и сличне им питорескне маргиналце који тврде да су Аушвиц и Јасеновац уствари били предворја Дизниленда, нашли су своје место и у мејнстриму свих мејнстримова америчке политичке естраде, Вашингтон Посту. Да не буде забуне, "стихови" Томпсоновог највећег хита, доступни су и на енглеском језику, и то на Википедији (значи на првој страни Гугла), дакле на само клик-два сваком заинтересованом истраживачу, у овом случају, Дејвиду Сигалу, Томпсоновом вашингтонском фану и новинару најпознатијег листа из поменутог града. Јасно, Сигалу су, неким необјашњивим сплетом околности, промакле и фотке посетилаца Томпсонових концерата, и моменти колективне нирване као врхунца окупљања . Упућени кажу да се то зове нацизам, дочим Сигал, претпостављам, мисли да је у питању групно разгиибавање у духу спортских активности на Максимиру.

Мука ми је да препричавам или преводим тај бизарни узлет наци-апологетике, па и било који његов део. Али, укратко, сочно пљување у лице не само јеврејским и српским организацијама и (још увек постојећим) преживелим сведоцима ужаса који Томпсон афирмативно опевава, него и читавој идеји минимума људске пристојности, од које, ваљда, нису амнестирани ни новинари Вашингтон Поста.

Надам се да ће овај линк некако доћи до Светланиног, као и до Џулијиног блога, јер је ова тема на тим местима и раније праћена, па тако дошла и до шире блог-заједнице на енглеском језику.

Време лажи

Тајм, 11. септембар 1995.
(хвала Светлани што је пронашла слику)

Увек помислим на ову насловну страну магазина Тајм („Време“) кад неко спомене Дејана Анастасијевића, „једног од најбољих новинара у Србији" и „борца за демократију“ - и регуларног дописника овог листа. (То не значи да оправдавам што му је неко бацио бомбу под прозор пре пар месеци; мислим, не треба се спуштати на ниво његових налогодаваца...)

Знао сам већ годинама да Тајм предњачи у србофобичној пропаганди (Њузвик је одмах ту негде), али нисам био свестан - пошто се и не трудим да читам то смеће - до које мере су огрезли у лажима уопште.

Углавном - Глен Гринволд из магазина Салон, пише 26. новембра како Тајм промовише послушничко новинарство, позивајући се на недавни чланак колумнисте Џоа Клајна. Упркос бројним анализама „масивних неистина“ у Клајновом чланку, пише Гринволд, Тајм није објавио корекције, а Клајн није санкционисан.

Мада је Клајн само један од примера, прави проблем је институционалан, пише Гринволд. Чињенице недвосмислено показују да Тајм не само толерише већ промовише и награђује квази-новинарство у служби републиканских интереса.

Још у мају 2002, пре него што се америчка пропагандна кампања против Садама Хусеина захуктала, Тајм је објавио „новински“ чланак под насловом „Шта Садам има“, који је написао тадашњи музички критичар Џош Тиранџиел. „Чак и по срамотним стандардима тог времена“, каже Гринволд, „чланак је врхунац послушништва властима и некритичка рецитација ратнохушкачких лажи... просто да човек не поверује“.

Тиранџијел не само да није кажњен, или отпуштен, већ га је Тајмов уредник Рик Штенгел унапредио у уредника Тајмовог интернет-сајта (Time.com) и помоћног уредника у самом магазину.

Читава „планина доказа“, вели Гринволд, указује да Тајм не само толерише већ високо цени неистине - и то не само у општем смислу, већ лажи које потичу од републиканских агената и у служби су државне политике. Не труде се да исправе ни своје највеће погрешке, и често их понављају. Запошљавају, награђују и унапређују најгоре и најлицемерније пропагандисте.

Да ли из економских или идеолошких разлога, завршава Гринволд свој коментар, Тајм је престао да се бави новинарство и прешао у сферу промоције лако препознатљиве политичке опције ослобођене чињеница.

Тек да се зна.

Битка за душу

У недавном објављеном интервјуу "Геополитици," колумниста НСПМ Слободан Антонић навео је неколико ствари на које ја слободно могу да се потпишем. Наводим само неке; интервју вреди прочитати у целини (овде).

Власт и моћ:

Moć se u sociologiji definiše kao “sposobnost postizanja poslušnosti”. Poslušnost se, naravno, može iznuditi i nasiljem. Ali to nije moć. Moć je dobrovoljna poslušnost, poslušnost iz uverenja da tako treba, da je to dobro za vas. Tirani koji vas vežu lancima i zatim bičevima nagone na rad obični su nasilnici. Pravi moćnici, međutim, uvežu vaše nervne ćelije, i to tako da im vi sa radošću služite. I mislite da je to služenje prava sloboda. Čuvena treća dimenzija moći znači baš to – da podložnik i ne primećuje da je sluga, da mu potčinjenost i prisluživanje ništa ne smetaju i da čak voli svoje ropstvo.

Транснационална идеологија: Хедонистички, солипсистички материјализам

...infantilni materijalistički hedonizam okupirao je i Srbiju. Stidim se kada vidim kakve sve poruke šalje naša medijska i kulturna elita (sic) ovoj naciji. Ne mislim samo na poruke političke prirode. Mislim i na one koje se tiču životnih vrednosti. Oni koji su sami izrasli u egocentrične, materijalističke kreature, sada nam svoju “filosofiju svinje”, kako to zove Platon, prodaju kao “modernizaciju”, “dostizanje evropskih standarda”, “oslobođenje od zaostalosti i primitivizma”...

САД и Србија: "типичан однос доминације"

Reč je o ideološkoj nadmoći. SAD kao tip kulture i načina života tako je visoko na skali naših vrednosti da mi jednostavno ne razumemo kako tolika nepravda, bezobzirnost i nasilje mogu da dođu iz takvog oličenja svih naših želja. Mi smo paralisani tim paradoksom, ne umemo čak ni da se bunimo, da zovemo u pomoć. Kao dete koje siluje neko koga ono voli i kome bezuslovno veruje, pa ne zna šta da radi, i jedino što mu preostaje jeste da za sve sebe okrivi. Tako i mi stojimo užasnuti, povređeni, nemoćni, ne razumemo šta se dešava.

Косово као "црвена пилула"

Zato je Kosovo lek. Ono nas otrežnjuje, oslobađa od te paučine laži i iluzija u kojima živimo. Ono čini da ponovo počinjemo da upotrebljavamo mozak. I ne moramo čak ni da se potučemo sa siledžijom. Jednostavno, dovoljno je što znamo sa kim imamo posla. Shvatili smo njegove laži, niskosti, njegovo licemerje. I svaki put kada se počne ponovo prenemagati, možemo mu jasno reći: “Pusti te priče, znamo se”.

Где се води бој

Prava bitka za moć danas se ne vodi na frontu, već u našim dnevnim sobama, i to ne oko neke kote ili naselja, već oko naših mozgova, za naša osećanja, za naše duše.

Само једна мала примедба. Антонић ове што кроје "вредности", пропаганду и идеологију зове "елита." Ја тај израз нећу и не могу да прихватим, јер имплицира да су ти људи по нечему бољи од осталих. Али, ми убицу, силоватеља или пљачкаша не зовемо "елитним" убицом, силоватењем или пљачкашем ако се у том "послу" покаже талентованијим од својих "колега." Толико о томе.

Google и зашто га користити?

Слободана Антонића ценим и кад се не слажем са њим. Понајвише зато што је у питању један од ретких овдашњих примера доследног аналитичара и човека од интегритета. У условима у којима већина његових колега калкулантски, конформистички и кукавички игнорише перпетуалну оргију тоталитарног простаклука и аутогеноцидног нацизма самозване Друге Србије, Антонићева одважност да таквима "стане на црту" аргументовано и трезвено, више је него драгоцена. То је видљиво поготово онда кад његово писање изазове овако нервозне изливе лоше вербализоване љутње вечитих "дечака који обећавају" на овдашњој естрадно-политичкој сцени. Али, да Басару прескочимо... прескочио сам и ону колективну фасцинацију њиме и сличнима деведесетих, па је логично да прескочим и талас разочарења и опште индигнације бивших фанова који он и екипа данас изазивају.

С тим што сматрам да је Антонић, углавном, превише учтив и непотребно благ према њима, јер ствари треба називати правим именом. Свуда. Увек. А и екипа попут ове чију адресу прећуткује и у новој теми своје редовне колумне у Политици, тешко да разуме другачији вокабулар од оног који сама користи. Али то је само мој утисак, и није тема овог коментара. Тема је текст др Филипа Џенкинса који Антонић помиње, а објављен, у српском преводу, и на сајту радио-емисије Пешчаник (што је посебна посластица, али о томе нешто касније...).

Није спорна Антонићева критика баналног лица Зла, оличеног у вулгарном потрошачком конзумеризму који живимо (културе и цивилизације без икакве перцепције прошлости и будућности, оличене у девизи "Ја, Ја и Сада!", како ју је дефинисао велики амерички економиста). Није спорно ни то да су веселе уреднице Пешчаника, вероватно, Џенкинсов текст (иначе трезвену и утемељену анализу демографских трендова у Ирану, и могућих паралела са искуствима европског света који већ пар генерација живи последице тог тренда) ничим изазвано схватиле као промоцију сопствених "стандарда". Тешко да се од њих боље и може очекивати. Спорно је само то што је Антонић своју (рекох, иначе веома утемељену и адекватну) критику у овом тексту, изградио на најпогрешнијој могућој премиси, тј. на (нетачно) претпостављеној ИДЕОЛОШКОЈ припадности др Џенкинса oном вредносном систему који овде оличавају Две Светлане. Наиме, НИГДЕ у свом тексту, Џенкинс није "брутално искрен док хвали бездетност", како му приписује Антонић, нити се вредносно афирмативно односи према тренду депопулације. Једноставно, он је - попут Антонића, уосталом - "друштвени" научник који анализира један феномен и његове могуће импликације на будућу социјалну структуру једне значајне исламске земље каква је Иран, евидентног извора тренутне међународне кризе у тој регији, али и важног центра моћи у исламском свету (па и од ширег глобалног утицаја, што су наши сународници у Босни и на Косову, нажалост, веома добро осетили на сопственој кожи) . Дакле, ни помена некаквој глорификацији идеологије конзумеризма, са којом га Антонић неосновано повезује. Чак би се могло рећи управо супротно: својом прогнозом, Џенкинс ствара управо аргумент против даљег заоштравања ионако усијане ситуације у Персијском заливу. Јер, каже он, уколико Иран иде путем очите технологизације, може се очекивати и подразумевајући пад наталитета уз, самим тим, нове изазове и одређене модификације тренутних структура друштва Ирана. И ништа осим тога Џенкинс није рекао. Стога је и Антонић, нажалост, више него брзоплето одапео добар аргумент на погрешну адресу. Јер, Џенкинс НИЈЕ рекао то што му он овде приписује...

Штета је што се није макар проверио елементарни научни и идејни бекграунд др Џенкинса. Поред овако импресивне библиографије, Џенкинс потпуно заслужено ужива реноме полихистора (дисциплине готово заборављене у овдашњим друштвеним наукама, чије ведете - ако ишта уопште пишу, штедљиве према сопственој мудрости и олимпијској научној величини - махом пишу варијације на сопствене магистратуре и докторате, до коначног пријема у САНУ у 109 години). Осим тога, и из најовлашнијеег прегледа његових дела, јасно је да није у питању политички коректни псеудолиберал и тоталитариста билклинтоновске провенијенције, каквог би Светлане вероватно очекивале.

Видљив је, рецимо, и Џенкинсов афирмативан однос према хришћанству. Реч је, дакле, научнику културолошки наклоњеном оном цивилизацијском корпусу који називамо јудеохришћанским (а којем, ваљда, још увек преовлађујуће припадамо и ми Срби, уколико Надлежне НВО нису одлучиле другачије). А човек таквих назора свакако не би писао текстове у којима се отвара шампањац због кризе институције породице, и кризе културе рађања и родитељства.

Осим тога, међу упућенијима у однос америчких интелектуалаца према балканској кризи, Џенкинс је познат управо као један од ретких Американаца који су се, током најмрачније Клинтонијане деведесетих, усуђивали да јавно укажу на срамотни in vivo-експеримент ноторног мрцварења читавог једног народа (српског), од стране тадашње америчке администрације и медијско-политичко-војне машинерије. Анализу тог процеса, Филип Џенкинс је објавио на једном предавању у Чикагу 1995; Конструисање агресије: демонизација Срба у босанском конфликту. Наслов који би несумњиво констернирао Обе Светлане и остатак њиховог тима "мировних" апологета СВАКОГ масовног убице који се "доказао" злочином над Србима, од нацистичког, усташког и хортијевског геноцида у Другом светском рату, па до недавних конфликата и злочина ратних фаворита ауторки и омиљених гостију Пешчаника. Џенкинс, замислите, не стоји на тој позицији, него критикује геноцидну мантру о Злим Србима, на којој Светлане неуморно јашу већ деценију и дуже.

Толико. Надам се да се овако непотребне грешке убудуће неће догађати господину Антонићу. Довољно је само проверити име и презиме аутора, кад нам већ добри људи из Гугла то омогућавају. И сваки текст читати у оригиналу, где год је то могуће (у овом случају, нажалост, није било, пошто се Џенкинсов текст у оригиналном облику појавио на сајту New Republic-а, доступног само претплатницима).

Дочим су Две Светлане, својим објављивањем текста осведоченог срБског патриЈоте (њихова омиљена шифра) и виђеног конзервативног интелектуалца какав је Филип Џенкинс - блесаво замишљајући да је у питању филаделфијски шеф секције Жена у црном - унеле потпуно нову димензију бесмисла у, ионако бизарну, овдашњу јавну сцену, коју свакако добрим делом обликују баш оне.

4. светски рат и ”православни фронт”

Таки Теодоракопулос, ”мали Грк,” дугогодишњи колумниста лондонског Спектатора, оснивач Америчког конзервативца и један од последње преостале европске господе, већ неко време одржава интернет-магазин, ”Такијева горња ладица” (Тaki's Top Drawer). Ту често налазим имена која су ми позната одраније, са Лу Роквеловог сајта (LewRockwell.com), и прочитам штошта занимљиво. Вечерас видим име Стивен ЛаТулип, за кога знам да је бивши авијатичар који је често писао на ЛРЦ-у, и понукан знатижељом, мада нисам имао баш превише времена, прочитам његов есеј, који би у слободном преводу био насловљен, ”Хајде да прескочимо 4. светски рат.”

ЛаТулип се обраћа својим америчким сународницима; каже, слаже се са неоконзервативцима само у једном погледу, то јест да данас светом заиста бесни један велики сукоб, па хајде да га назовемо четвртим светским ратом, аргумента ради. Али, вели он, то је хантингтоновски сукоб цивилизација, између Ислама и његових суседа са сваке стране, а не некаквог ”исламофашизма” (омиљени термин неоконзервативаца, који су троцкисти и империјалисти, па је према томе сваки противник нови Хитлер а сваки дан Минхен 1938.). А Америка је једина регија на Хантингтоновој мапи сукоба која не граничи са исламским светом, и сходно томе може у потпуности да избегне било какву улогу у том светском сукобу.

Зна он врло добро да је Америка светска империја, која жели да оствари потпуну глобалну хегемонију, али тврди да то једноставно није рационално и да јој већ понестаје даха и ресурса за такву политику. Што је све тачно. И то да је Америка - што северна што јужна - у стању да уз сасвим мали напор избегне рат са исламом, и то сасвим стоји. Али мене нешто претерано не занима Америка, да будем сасвим искрен. Мислим да су амерички империјалисти већ запечатили судбину своје земље, и да је сад само питање времена када ће и она поћи путем свог римског узора. Оно што ме у контексту ЛаТулиповог чланка заинтригирало је управо сукоб ислама са суседима, и наше место у свему томе.

ЛаТулип, на основу свог искуства на Блиском истоку, тврди:

”Коначни исход сукоба цивилизацијских је за ислам већ решен. Радикални ислам није одржива платформа на којој би могло да се изгради савремено друштво. Судбина му је, као и комунизму, да пропадне изнутра. Путања политичког ислама се јасно види на иранском примеру. Као политички систем, исламска република је увелико дискредитована у очима народа, и одржава се понајвише репресијом и манипулацијама. Економски и културно, потпуни је промашај.

Надаље, радикални ислам није претња америчкој цивилизацији, ни модерној цивилизацији уопште. Једноставно нема капацитета да је уништи, или освоји свет.”

Непремостива препрека за ислам, вели, је што је остао заглављен у 7. веку. Потпуно је немогуће за једногм муслимана да доводи у питање било шта написано у Кур’ану, јер се то сматра речју божијом, нити да поступи супротно Мухамедовим инструкцијама, јер је овај пророк и посланик божији. И тако ислам стагнира, окован историјским тренутком у коме је настао.

Елем, ЛаТулип онда почне да набраја разне ”фронтове” сукоба ислама са светом. Немају прођу, вели, ни према Кини ни према Индији. Превелике су то земље, многољудне и јаке, спремне на насиље ако затреба. У Европи је већ друга прича. Не само што су Европљани допустили огромни талас имиграната из муслиманског света, већ су истовремено одлучили да не рађају децу. ”Као да је у једном моменту, половином 20. века, Европа одлучила да њен даљи опстанак више није ни потребан ни пожељан,” каже ЛаТулип. Зар се тако не чини?

И ту онда долазимо ми на ред:

”У многим видовима, ово је најзанимљивији од сукоба цивилизација. Православље је обогаљено белом кугом и душеубилачким последицама комунистичког безбошништва. Али упркос томе, међу православцима опстаје једна чврстина и немилосрдност, које нема у млитавој материјалистичкој култури Запада. Управо су из православља потекле вође попут Влада Дракуле (Влад Тепеш, принц Трансилваније, на Западу је знан као ”Impaler,” тј. ”Набијач,” јер је своје непријатеље набијао на колац - прим С.С.) и Ивана Грозног.”

ЛаТулип онда цитира коментатора листа Азија Тајмс, који пише под псеудонимом ”Шпенглер”:

“Наследници Царске Русије, зване још и ”Трећи Рим” после пада Цариграда 1453, одбијају да се без борбе предају раљама Ислама. Западна Европа ће можда шапатом пасти, чим исламски имигранти постану већина, али Русима то не пада на памет. Путин и дружина ће свим лукавством и силом које су им на располагању покушати да спрече пад Русије. Европљани су уштројени остатак пропале цивилизације; Руси се још увек држе мушки.”

Добро, Руси, а ми? Три реченице:

”Поред руске драме, у овом сукобу постоје још два фронта. Америчко мешање у БиХ и на Косову је замрзло ситуацију у стању нестабилног примирја. Пошто стварни узроци тих сукоба остају нерешени, ови ће се ратови вероватно поново распламсати и довести до свог природног закључка.”

Па јесте тако: скоро сви у Босни и Херцеговини знају да је тамошњи мир по принципу ”држи воду док мајстори оду”. Чим нестане ”међународне заједнице,” нестаће и примирја. За Косово да и не говорим.

Поставља се онда само питање који ће то бити ”природни закључак,” односно да ли ће се Срби (па и Хрвати, кад је већ реч о БиХ) повести за западном Европом и одлучити да изврше општенародно самоубиство с предумишљајем, или ће окренути ”по руски” и пружити отпор. Американци могу да се држе по страни (то што неће је други падеж). Ми немамо такав луксуз. А избор се некако чини познат...

Препоручујем...

Још сам међ’ живима, колико год то некима тешко падало, само не стижем од свега и свачега да пишем колико бих хтио. А није да се не дешава свашта занимљиво (у смислу оне наводно кинеске клетве коју је ономад цитирао Кенеди, ”дабогда живио у занимљивим временима”), од дреке око деспота Лајчака надаље. Може човјек да се бави овим нашим ћошком планете даноноћно, па опет не може све да похвата; то дође некако као посао за пуно радно вријеме. А ја такав већ имам, па једноставно не стижем, је ли.

Има ко стиже, међутим. У Вашингтону се 23. октобра одржала конференција о америчкој политици на Балкану, а посебно на Косову. Говорили су, између осталог, Џејмс Бисет, Срђа Трифковић и Џон Шиндлер (аутор недавно објављене књиге ”Несвети терор: БиХ, Ал-каида и успон глобалног џихада”), као и Џим Јатрас, председник Америчког савјета за Косово. Јатрас је недавно дао одличан интервју београдским ”Вечерњим новостима,” у коме вели оно што ја већ неко вријеме покушавам да објасним заплашеним балканцима: ”(Американци) су тигар од папира. Престаните да их третирате са респектом који не заслужују!”

Не мирују ни сарадници НСПМ. Никола Малбашки демолира косовске митове у медијима (ехе, али не оне на које сте помислили!). Слободан Антонић је узео на зуб ЛДП и квангочедисте због покушаја наметања политичке коректности. Ђорђе Вукадиновић је коначно ”издегенечио” дежурног подрепаша империје Бошка Јакшића (”омиљени колумниста Данијела Фрида” - класика!). Сад само још неко то треба да уради са Владимиром Милутиновићем, који опет измишља дефиниције, муља и петља, невјероватном тезом да је либертаријанизам у ствари тоталитарни бушизам, или шта већ. Баш као и идол му Хегел...

Саша Гајић извлачи занимљиве закључке о холивудском кињењу Срба; Драгана Матовић у Политици коментарише јалијашки језик Жељка Комшића. А кад смо већ код Босне, не смијем да не споменем изузетан текст Ахмеда Бурића, ”Бакирова гумица” из Ослобођења од 23. октобра. Неће зажалити ни онај ко сваке седмице провјери Стандард магазин, гдје пише одлични Жељко Цвијановић...

Занимљиве ствари о занимљивим временима.

Пропаст европске цивилизације

Колега кога сваког дана све више поштујем, Witch-King of Angmar, објавио је пети и завршни део свог есеја о узроцима и последицама европског одрицања од хришћанске цивилизације. Не само да је успео да објасни шта се данас дешава на западу Европе (али и у њеним прекоокеанским "кћерима" Америци и Аустралији), већ и како се то одражава на "транзицију" некада комунистичких друштава:

I | II | III | IV | V

Морам да признам да сам по питању опстанка Европе фаталиста. Ако се не освесте, и то брзо, постаће "ЕУрабија," како се ономад изразила Бат-Јеор. Ако ишта преостане од америчке традиције, то ће вероватно бити у парчићима САД који ће некако да преживе неминовну имплозију Империје.

Највише ме занима шта ће бити са "транзиционим" друштвима, у којима народ распамећен деценијском марксистичком догмом сад слуђују нео-марксисти (вешто се заогрћући "слободним тржиштем" и "капитализмом," с којима немају никакве везе). Пред Истоком је избор, "веру за вечеру." С тим што ако прихвате вечеру, пре или касније ће добити и веру. Ислам.

Са руба памети

Ово је слика наводног пасоша независне Војводине, објављена данас у Гласу Јавности.

Да ли су репортери Гласа у праву кад тврде да војвођански аутономаши убрзано раде на стварању своје државе? Не бих био изненађен, мада сам по природи скептичан према причи "добро обавештених извора." Један од разлога зашто мислим да би ово могло да буде легитимно је што на корицама пасоша пише "Вајдасаг" (ваљда "Војводина" на Мађарском). Мађарски сепаратисти би користили "Ујвидек." Али војвођански сепаратизам не предводе Мађари, већ разни Чанци и чедисти. А судећи по коментарима на сајту Гласа, изгледа и екипа која столује на форумима Б92.

Иронија је у томе што су управо војвођански аутономаши највећа препрека стварном ослобађању Србије од централизма. Суштина концепта локалне самоуправе није да се у Новом Саду (или Нишу, или Чачку или где већ) направи реплика власти у Београду, већ да се локалне власти баве својим послом, а држава својим. Али кад је ама баш све посао државе, онда се и под "самоуправом" мисли стварање сопствене мини-државе.

Зато мислим да је "аутономаши" погрешан појам. Неће они аутономију, већ да постану држава. Не ради се, дакле, о некој љубави према слободи и жељи да се ограничи утицај државе на живот људи у Војводини (или Србији уопште), већ о жељи групе људи да има своју филџан-сатрапију, кад већ не могу да зајашу на власт у Београду. И наравно да нико нормалан (мада политичари у Србији тешко да спадају у ту категорију) неће да онда дели земљу на регије или даје већу власт општинама, кад постоји реална опасност да ће локални моћници пожелети да буду председници џепних република...

С једне стране хоћу да кажем "Ма ови нису нормални, неће ово никад да им прође." А онда се присетим шта је све "прошло" и коме у протеклих двадесетак година, и више нисам толико сигуран.

ИСПРАВКА: Скренута ми је шажња да је ”Ујвидек” у ствари Нови Сад, а не Војводина. Признајем грешку. Ионако слабо диваним мађарски. Али како се из недавних позива на обрачуне летвама може видети, Чанак и дружина су много опаснији него што се из ових пасошких ујдурми наслућивало.

Победе и исправке

Немам много да кажем јутрос о двоструком тениском тријумфу; "честитам" и "свака част," понајпре. Мислим да би Новак и Ана требало да служе за пример осталим Србима да се може својим снагама, упорношћу и трудом доћи до самог врха. Нажалост, Србијом још увек доминира убеђење да смо инфериорни, безвредни и да је "једини пут" потпуна покорност евроатлантској Империји у свим аспектима живота. Да је до "еуроатлантиста," тенисери би морали да изгубе како не би увредили "модерни и напредни" Запад. Или ми се бар тако чини.

Него, искритиковах у петак "Глас Јавности" што је објавио трабуњања двојице надрианалитичара а није, рецимо, питао за мишљење др. Срђу Трифковића. Кад шта видим јутрос, Глас је послушао мој "савет"! Очигледно сам се дебело преварио кад сам помислио да Глас кокетира са евроатлантистима; пре ће бити да нису знали, док им неко није скренуо пажњу. На исправљању пропуста им свакако захваљујем.

Пошаст "стручњака"

Сачувај нас, Боже, "стручних" мишљења!

Где год се човек окрене све експерт то експерта - за безочну самопромоцију, пропаганду, продавање магле и млаћење празне сламе! Каква "политичка елита," такви и "стручњаци," ваљда.

Ево као пример: данашњи Глас Јавности доноси чланак под насловом "Све може да буде али не мора да значи" који цитира три "стручњака" за Косово и Метохију. Ту су Душан Лазић, из Форума за међународне односе, Душан Јањић, из Форума за етничке односе, и Обрад Кесић из Вашингтона.

Јелена Јевремовић, новинар Гласа, не наводи зашто су ови људи "стручњаци" и чиме се њихове организације баве.

Мени је требало једно десетак минута на Гуглу да пронађем да је "Форум за међународне односе" у ствари филијала Европског покрета у Србији, дакле она иста организација пред којом је у априлу немачки амбасадор Андреас Цобел онако отворено говорио о комадању Србије (и ником ништа, поготово Цобелу). Да све буде још горе, Јевремовић једино каже да је Лазић "својевремено био и југословенски амбасадор у Москви," што би требало да значи да Лазић зна шта говори кад каже да би даље руско супротстављање англоамеричком напору да се Космет одвоји од Србије "не би било добро ни за Русију, ни за Европу и Америку, а пре свега Србију."

Али зашто би било значајно то што је Лазић службовао у Москви када је она била главни град СССР, када се данас ради о потпуно другачијој Русији од оне 1999, а камоли 1989. и раније? Тако се Лазићево плаћеничко заступање империјалних интереса у Србији сакрива његовом наводном експертизом у руској политици. Можда из доба Брежњева, али савременој сигурно не!

Слично може да се каже и за свеприсутног Душана Јањића из Форума за етничке односе. То вам је невладина (аха!) организација која се бави... ух, па није баш јасно чиме. Некаквим псеудонаучним радом, тандара-броћ. Финансијери? Сорош фондација, између осталих. Засад типично - невладине су организације утолико што никакве везе са домаћом владом немају, али са страним, то је већ нешто друго... У сваком случају, Јањић - који се обавезно појави у свакој причи о Косову - вели да би било најбоље да Србија прихвати Ахтисаријев план, јер ће он проћи у Савету безбедности "на овај или онај начин." То што манифестно није прошао, Јањића не занима. Чињенице кваре причу.

Једино Обрад Кесић, који ради у Вашингтону као пословни консултант и често коментарише српска питања за америчке медије, има неки педигре стручњака. И једино он каже да се ништа још не зна, и да доста тога зависи од избора, како у Америци тако и у Русији. Али и ту Глас кикса, па Кесићевој изјави даје поднаслов "Ко ће стићи у Кремљ, а ко на Капитол хил." На Капитол хилу је амерички Конгрес, а не Бела кућа. Кец из политичке географије.

Разумем ја да је плус четрдесет у хладу, и да ваља попунити празнину у неизвесним данима пред преговоре о Космету нечим, али ово стварно нема смисла. Кесићево "ништа се још не зна" је отприлике једина информација од вредности у целом чланку. Остало је евроатлантистичка пропаганда невладника који имају право на став и мишљење, макар и било плаћено са стране, али нипошто да се лажно представљају као "стручњаци."

Ако је Глас већ хтео стручни коментар о Космету, могли су да питају Срђу Трифковића, који тренутно борави у Србији и баш пре неки дан је интервјуисао руског амбасадора Алексејева. Трифковић врло добро познаје прилике и у Вашингтону и у Москви, а и у Србији, и по свему је већи стручњак и од Лазића и од Јањића.

Ваљда Глас неће да се замери евроатлантистима, шта ли?

ДУШАН ПРЕЛЕВИЋ (1948-2007)

Волео бих да направим један концерт. Да бина буде испред Руског цара, према Народном позоришту. Недеља је, подне, народ шета са децом и керовима, а ја долазим мртав пијан, наравно, и почињем да певам. И певам до пет ујутру. Да се ту сретну они који се нису видели двадесет година. И кажу - ајмо на пиво, јебеш Прелета! И сви пијемо, сви се издувамо, нека чују магарци како се пева и нека виде шта је зајебанција. Да свима буде лепо, а некима да буде непријатно ако се ту нађу. И ја све да платим.

Отишао је последњи витез старог Београда. Равно у мит и легенду, где одавно живе и остали његови саборци, песници асфалта и заточници свих оних кодекса које је појело ово понижено време које живимо. Ова ружна карикатура провинцијских јапија и потрошача рекламних сурогата за живот - Живот који су Преле и његови живели до краја, ултимативно и без компромиса - ионако није ОНАЈ град, и ОНА Србија. Ни они људи. У некој другој прилици, Душана би ваљало испратити онако како је и он испратио Зорана Мишчевића, уз Џегеров препев химне генерације, Време је на мојој страни. Али, немамо право да прећутимо Прелетов последњи осврт. Морао је да зна да пише тестамент. Звучи као кроше Љубе Шампиона. Поразно. Ужасно. Истинито... Читајте:

Понизили сте земљу допустивши да нам данас серу пред кућом. На прагу. Обезглавили сте војску терајући момке да служе по дечјим јаслама и мере прашкове по апотекама. Чувају страже у фоајеима позоришта.
Мртви родољуби и јунаци звече костима, поново им се умире од стида. Шта ви то преговарате и са ким? Ко је вама кукавицама и ништацима дао мандат да одлучујете о животу, ви, мртва пувала? Стално вам је у устима 1999! Па где сте били 1999? Наплаћивали сте цех у Пешти, Сегедину, Бечу. Гладне године трчали сте у Вашингтон на молитвене доручке, ви, деца нечастивог.
Данас допуштате да вам сајбер наркоман, дрекавац са колутовима око изгубљених очију, држи вербалну векелу, уместо да вежете манијака или га бар суочите са његовим ортацима у злочину. Не знате ко је убио Зорана Ђинђића? Спремате таксисте из Чикага за амбасадора у Приштини. Народу увијате лајне у целофан, да се навикне, лиферујете слушкиње у панталонама. Учите децу да и њих (панталоне) треба скинути и пружити оба образа новим пријатељима. Вама је образ тек обрис на лоповском дупету.
Тако гологузе терао бих вас да молите и кумите по свету, уместо што се љубите са испушеним лулама у троделним оделима. Презиру вас чак и наши непријатељи. Знају они да ви нисте ми. Да сте још само једна несрећа у низу. Продавци удворичке демократије. Али, сваке силе до сванућа. Док ви не нестанете у прах са лица ове измучене земље која вас трпи. Ништа нисте научили. Ништа није готово док не буде готово. За то време народ ће одгајати нов нараштај, који неће личити на вас. Личиће на нас.

Мирно спавај, Легендо. Личиће на нас. Time Is On Оur Side.

The same old tune

I wish that for just one time
You could stand inside my shoes
Аnd just for that one moment
I could be you

Yes, I wish that for just one time
You could stand inside my shoes
You'd know what a drag it is
To see you

Bob Dylan, Positively 4th Ѕtreet, 1965

Овај коментар није обрачун са некаквим бившим саборцима, попут горецитираног исечка из раног опуса омиљеног нам мудраца фолк-оријентације. Него, у доколици, наиђох на ову бизарност на сајту - према нама пословично зловољног - ИХТ-а. Дакле, извештај Асошијетид Преса нас учи следећем:

- тезу о "мноштву Срба - урбаних, младих и образованих - који се не слажу са националном еуфоријом (?) око одбране Косова", довољно је доказати цитатом Јелене Симовић, 38-годишњег антрополога (премда у Јелениној матичној НВО, партијској ћелији или чему већ припада, вероватно кажу "антропологиња" - прим. Мајк Вронски); Јелену, наравно, "Косово не занима, жели само да живи нормално", и то је аутоматски чини представником српске футуристичке авангарде.

- контратезу је довољно илустровати навођењем русофилских симпатија Милоша Броћића, чије генералије (таксиста, 56) ваљда сведоче о томе да Милош прпада тој другој, руралној и необразованој, а пре свега старој, Србији, за разлику од политички савесне и самокритичне антропологиње у цвету младости; очекивао сам још да нам приложе и фотку неваљалог кремљофила, па још ако је недовољно илуминирани путинољубиви таксиста усликан са цигаретом, ултимативним но-но Врлог Новог Света, читава прича би добила контекст којем не би одолео ни најизблазиранији жири Амнести Интернешнала, задужен за оцену новинарске храбрости у недемократским недођијама Трећег света, попут, је ли, ултранационалистичке Србије, како дискретно и ненаметљиво сугерише непотписани аутор текста.

Ефекта ради, ту је и неизбежна Гордана Логар, ауторизована и дугогодишња Питија свих "истраживања јавног мнења" која треба да докажу да Срби, уствари, у преовлађујућем и несумњивом проценту, воле НАТО више него Црвену Звезду, Косово мање него Мадагаскар, а Карлу Дел Понте сматрају не само оличењем правде и правне мудрости, него и изгубљеном близнакињом Аните Екберг из најбољих дана.

Не знам за евентуалне читаоце, али мене је овај текст у тренутку вратио у време непоновљивих "репортажа" Кристијане Аманпур, Роја Гатмана, Пени Маршал и сличних, већ помало заборављених ликова. Али, кад већ цитирасмо Дилана, времена су се променила. Сад, да ли ће Срби (тј. њихови "демократски" политичари) остати једини европски народ заробљен у пост-хладноратовској реалности раних деведесетих, са све флоскулетинама о "јединој глобалној суперсили", "америчком веку који долази" и сличним глупостима које не користи више ни Вилијем Кристол, остаје да видимо. Али, ако тако буде, за боље и нисмо. Но, то је друга тема.

Да не буде забуне, лично немам ништа против чињенице да у Србији постоје и људи који размишљају попут те Јелене Симовић. Вероватно ни таксиста Милош нема проблема с тим, навикао је човек, за својих руралних и антизападних 56 година :), да вози разне људе, вероватно. За Јелену, додуше, баш и нисам сигуран да не би - толерантно и демократски - лустрирала/протерала/комисијски спалила... и Милоша и мене, уколико нас процени као препреку ка "нормалном животу", али ни то сад није тема... Тема је примитивно подметање и најцрњи аматеризам писца овог "чланка" са ИХТ-а. Да ли је у питању аљкавост према теми која је, на срећу, далеко од централне у западним медијима, или је Асошијетид Прес у међувремену усвојио новинарске стандарде Правде из 1921?

Како год, али туга и чемер. У поређењу с овим стандардима, и легендарни двојац Алимпијевић-Сарапа делује као пример пристојног новинарства. А ко је икад гледао и слушао (удружене или индивидуалне, потпуно свеједно) ауторске домете те двојице, зна колико је неадекватно назвати их новинарима, без наводника.

Врућина и брука

Признајем да би се овакво нешто десило скоро свуда у ”цивилизованој” Европи а поготово у пуританској Америци, али би ми свеједно било драже да су се власти у Србији показале макар мало толерантијим.

Ројтерс је пренео јутрос да је троје туриста ухапшено због узнемиравања јавног реда и мира и кажњено са по 10.000 динара јер су возили бицикле голи по Новом Саду. Не велим ја сад да би људи требало да иду голишави улицама, ако је и четрдесет степени. Али ко год је икад био на плажи зна да неки људи и обучени могу да изгледају ”реметилачки.” И шта сад, да хапсимо људе што нам се не свиђа како се облаче (или не)? Коме су то кажњени туристи нанели икакву штету?

Игром случаја, на истој страници се нашла и вест о Немици која је у истом рођенданском оделу купила цигарете на бензинској пумпи у неком градићу у источној Немачкој; нико је није пријавио, па је зато нису ни хапсили ни кажњавали. Једна вест насловљена са ”Бициклисте казнили због голотиње на врућини” а друга ”Плавуша из Ферарија, само у штиклама.” Контраст, дабоме.

Ко се у свему томе стварно обрукао - голишави туристи или Србија - просудите сами.