Шта славите, бре? (II део)

Право збори Невенко Шкрбић у данашњем коментару дана на НСПМ:

За Србе, пад Берлинског зида је шлагворт за острашћене и силеџијске санкције, правно насиље комадања две бивше Југославије и једне актуелне Србије, као и за две ратне кампање НАТО које су однеле хиљаде живота нашем народу. О ратовима у Босни и Хрватској и свесрдној подршци „међународне заједнице“ српским противницима у тим сукобима и да не говоримо! Кадрови општенемачког весеља приликом рушења Зида увод су у сваку појединачну емисију која Србе оптужује за организовање јединог европског геноцида после Другог светског рата (и то два пута!). Зид је симбол „нормалности“ остатка Европе, која се „окренула будућности“, те „ненормалности“ и „изопачености“ нас, који „тврдоглаво нисмо хтели да се помиримо да Берлинског зида више нема“.

Када то имамо на уму, питам још једном: шта ми то славимо? и за чији грош се радујемо?

Можда зато што смо заборавили сопствену историју или зато што смо под силним испирањем мозга почели да заиста мислимо све најгоре о себи, али нити смо ми било какви дивљаци, нити је за ЕУропа (или Америка) неки врхунац цивилизације који треба да посматрамо некритички и поданички.

Немци имају свако право и добар разлог да се радују паду Берлинског зида. Посматрано принципијелно, такав догађај би требало да радује и нас. Али имајући на уму како су Немци „прали“ своје име хистеричним каљањем нашег, и шта се све десило на нашим просторима после пада Зида (од „Danke Deutschland“ до окупације и поделе Србије уз помоћ Бундесвера и Луфтвафе), онда је у најмању руку неукусно да ми то прослављамо.

Додуше, не славимо ми као народ, славе деформатори који су нам зајахали на грбачу. Њима су увек пречи немачки, француски, амерички или турски празници од сопствених, к'о кад мрзе свој народ и најрадије би да га замене неким другим. Све је то јасно, једина преостала недоумица је докле планирамо да толеришемо овакво стање ствари.

Зараза

Често се залетим па кажем "нигде на свету се не би толерисале ствари које раде" невладници, властодршци и самозвани новинари у Србији. Где то има да влада разбија земљу, да су тзв. борци за људска права у ствари агентура која за циљ има да прогласи свој (условно речено) народ геноцидним, а новинари вређају, пљују и безочно лажу, да би на најмању критику заурлали како су жртве репресије?

Не могу да се одлучим да ли је добро или лоше што овај проблем изгледа није ендемски у Србији. Убеђења и деловање грађанистичких талибана произилази из такозваног транснационалног напредњаштва, идеологије која дели порекло са комунизмом (што објашњава зашто су се некадашњи "другови и другарице" на њу толико лако примили) а данас се представља као западни либерализам.

Из овог есеја британског либертаријанца Шона Геба, јасно се види да су и Енглези у раљама "трансиста." Док британски властодршци предњаче у разбијању Србије, ширењу и одржавању србофобије, финансирању антисрпских установа и медија, то исто раде и код куће, против Енглеза.

Геб наводи неколико случајева из само протеклих месец дана:

- Керол Тачер, кћерка Маргарет Тачер, отпуштена је са Би-би-сија јер је у приватном разговору употребила термин "голивог" (gollywog) за црнопутог тенисера.

- Џереми Кларксон, водитељ Би-би-сија, налази се под истрагом јер је премијера Брауна назвао "једнооким шкотским идиотом." Побунили се Шкоти; за слабовидне се још не зна.

- Млађи син принца Чарлса, Хари (који је тренутно у војсци и недавно је био у Ираку) нашао се на мети контролора вербалног деликта јер је једног од војника из чете назвао "Паки". Иако је овај стварно Пакистанац...

А онда имамо случај Џо Бренд, која отворено подржава Лабуристе; она се недавно обрадовала крађи чланске листе Националне партије (БНП) и на телевизији изјавила: "Ура! Сад знамо коме да шаљемо говна поштом." БНП ју је пријавила полицији због "говора мржње" - али је полиција јасно дала до знања, после обавезног увиђаја, да нема никакве намере да подноси пријаву против Брендове.

То је као она назови-истрага коју је хашка Инквизиција повела против НАТО 1999, да би је завршила за само пар дана закључком да НАТО a priori није способан да чини злочине јер су то рекли званичници Алијансе а Трибунал им верује на реч.

Како оно Орвел рече, "сви су једнаки, али су неки једнакији"?

Ко се још сећа - а требало би - варварског испада посланика ЛДП Весне Пешић на телевизији, у априлу 2007, када је извређала режисера Кустурицу по верској и националној основи? И ено је, седи у скупштини и бибери Србији памет.

За оне којима још није јасно (у Британији, али и у Србији), Геб објашњава:

Циљ селективне употребе закона о говору мржње није пристојност, већ власт. Британска владајућа класа се позива на толеранцију, али оно што стварно хоће је неограничена власт, како би нас контролисала и пљачкала... Пошто у свакој тиранији има далеко више потлачених него тлачитеља, потлачене је потребно држати под котролом. То се ради тако што се све речи и мисли које омогућавају отпор прогласе за "мржњу".

[...]

Не толерише се ништа што би могло да иде у прилог енглеском идентитету. Кажем енглеском - јер ово правило не важи за Шкоте, Ирце или Велшане. Њих не сматрају опасним по тоталитарни пројект владајуће класе, јер их контролишу кроз субвенције. Уосталом, њихов национализам је анти-енглески. Исто тако се толеришу или охрабрују други национализми и идентитети (нпр. исламски)... Енглески идентитет, међутим, мора бити сузбијен по сваку цену. Енглези су још увек већина на острвима...

То објашњава заштo се речи и мисли готово насумице проглашавају за "мржњу" и зашто се никад не зна шта се тачно сматра увредом, за кога, и кад. Јер сврха није да се мањине заштите од увреде... већ да се ограничи свако испољавање енглеског идентитета. Да се речи и мисли које човеку у први мах падну на памет учине неупотребљивим, или употребљивим само уз објашњење и извињење, одузевши им тако могућност да изразе неслагање. Па чак и да се људи натерају да питају своје политичке противнике које речи смеју да користе - а онај ко контролише оквир расправе најчешће у њој и побеђује.

Да илуструјем: реч "издајник" је постала страховито излизана прекомерном и често непримереном употребом, до те мере да данас ствари које по малтене свим дефиницијама представљају издају нико није у стању да тако обележи. Издаја тако постаје норма, а издајници само још један вид политичара. Последице су више него очигледне.

Други пример је чувена "да, али" одбрана, где се на безочне лажи, измишљотине и обмане о Србима одговара тако што се прво пристане на оквир расправе у ком су Срби геноцидни злочинци, националисти, агресори, клерофашисти и шта већ, али ето, није то баш сасвим тако...

Гебов есеј је индикатор да нису само Срби жртве систематског испирања мозга, већ да се тај процес одвија и у западним земљама које са нескривеном задовољством комадају Србију и сатанизују Србе. Идеолошки вирус трансизма није само погубан по колонизоване, већ и по колонизаторе, јер убија организам-домаћина скоро идентичном брзином.

Сад се само поставља питање да ли је трансизам код нас у довољној мери успостављен да преживи пропаст својих иностраних спонзора, односно да ли је оздрављење нашег друштва могуће када престане да буде изложено сталној зарази. Нас ради, надам се да јесте. Видећемо.

Пета колона

Године 1936, током шпанског грађанског рата, Франков генерал Емилио Мола је рекао како уз четири колоне војске које напредују према републиканском Мадриду, у само граду Франкови симпатизери чине "пету колону". Додуше, како каже Википедија, "пета колона" се није показала богзнакако успешном: Мадрид је пао тек три године касније. Израз је, међутим, остао.

Јесте да је помало излизан од прекомерне употребе, али не значи да је изгубио значење.

Да ли у Србији има "петоколонаша"? То је невероватно глупо питање. Ето их, ричу преко свиј "независних" медија (тј. зависних од западних донација) у сав глас, прозивајући Србе да су све од "генетског отпада" до геноцидних сподоба.

Колега Вештац-краљ од Ангмара саветује да "читамо и памтимо". Слажем се. Ја сам у пар наврата ишао и даље, документујући позадину неких назовиексперата који су свакој медијској чорби мирођија.

Недавно је НСПМ објавила фељтон Небојше Вуковића, "Руски вето у српској дневној штампи у првој половини 2007. године" (први део, други део, трећи део), у коме се јасно види ко је, када и како писао о руској подршци српској одбрани Косова.

Убише се разни новинари, коментатори, невладници и аналитичари да објасне како Русија игра неку своју игру, како неће уложити вето, како ће се договорити са Американцима а нас оставити на цедилу... И шта би? Ахтисари "пуче" у Савету безбедности, Руси се нису договорили на нашу штету, од косовске "независности" (која је отприлике на нивоу "независности" невладника по Србији, са све истим налогодавцем и платишом) нема још ништа, а хоће ли и ка'ће, нико не зна...

Индикативно је да се ова медијска рика скоро у потпуности поклапа са булажњењем албанских лобиста, НАТО апологета, империјалиста и интервенциониста по западној штампи. Да им сад не наводим имена, много их је. Као да и њима и овим "нашима" неко други пише текстове, а они само као добри ђаци понављају написано. А можда се само служе истом идеолошком матрицом, и стварно верују у то што пишу. Ово потоње их чини још већим моралним наказама, али не мења суштину ствари.

Када се неки Американац, Енглез, Немац, Француз или Албанац залаже за "независност" окупиране српске покрајине, онда то и има неког теоретског смисла. Морају некако да оправдају санкције, бомбардовање 1999 и окупација Космета. Али кад то ради неко "наш," а са истим циљем, шта онда друго да их зовемо него петоколонаши? То што се нико не усуђује да их прозове као такве илуструје до које мере смо слуђени, избезумљени и пропагандно испраних мозгова. Али, како веле Американци (а они су, је ли, светли пример свега доброг и позивитног међу "мондијалистима"), "ако ципела пасује, обуј је." Према томе, ако опис одговара...