„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)
Приказивање постова са ознаком образовање. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком образовање. Прикажи све постове

недеља, 15. септембар 2019.

Борби нашој краја бити неће

Рекох прошли пут да на очувању и ослобађању морамо да радимо сами, јер нико други ил' не може ил' неће. Мислио сам при томе на државу и изграђене институције друштва, које су систематски поткопане и преузете да би радиле у корист наше штете. Погледајте око себе па сами реците, није ли тако?

Испоставило се да је стање ствари боље него што сам мислио, само смо овако неповезани тога несвесни. Наиме, добио сам одговор на питање о добрим и родољубивим уџбеницима по којима би децу у расејању могли да уче српски језик. Добра вест је да они већ постоје!

Протојереј др. Жарко Гавриловић саставио је и буквар и књигу веронауке за децу. Словарица: Српски православни буквар штампана је 2002, а Букварица: Светосавски азбучник годину дана после. Значи, није потребно измишљати топлу воду. Лоша вест је да тренутно нису у штампи, тако да би било потребно да се поново покрене тираж. Али то је ваљда далеко једноставније него све радити испочетка. Знате шта вам је чинити!

У међувремену, поново сам покренуо питање неписмености у свакодневној комуникацији, рекавши на Твитеру да из принципа не одговарам када видим српски писан кусом латиницом - а још мање људима који користе стандардну латиницу, јер то онда значи да могу да направе ћирилично подешавање а то не желе.

Од негативних одговора које сам добио, истичем цепидлачење око имена на мом налогу, које није писано ћирилицом, јер је налог двојезичан и користим га већим делом за своје пословне активности које су 95 % на енглеском, и нешто мало на руском. Мислим, аферим браћо, али ако око тога закерате значи да немате других аргумената.

Најјаче ми је било кад се јавио неко, па вели, и чешки председник Земан пише латиницом, а добро нам жели. И то стоји. Али он тако пише свој чешки, а ја сам говорио о српском. Значи, до те мере смо распамећени.

Има их и који су ми замерили што сам критиковао америчку амбасаду у Београду што вређа земљу-домаћина латиничењем. Камо среће да нисам једини амерички држављанин који то ради, можда би и престали да им се још неко из расејања обрати... Знате шта вам је чинити.

Турнеја професора Ковића и Ломпара по САД и Канади и даље траје. У октобру креће и америчка турнеја документарног филма Бориса Малагурског Тежина Ланаца 3. Нема везе да ли се с његовим тезама слажете 5, 10 или 95%, битно је да се подржи критика империјализма који нас гази.

У међувремену, у Београду је одржана трибина Стања Ствари, на којој је говорио мој пријатељ и колега (и оснивач Стања) Александар Лазић, као и нека најистакнутија имена родољубиве борбе у Србији. Погледајте, прочитајте, подржите. Да претекнемо.


уторак, 23. август 2005.

Исељавање из себе

Двадесет седам црногорских професора српског језика је остало без посла у октобру прошле године, јер су се успротивили декрету дукљанских сепаратиста да се српски језик у школама Црне Горе замијени „матерњим“ (јер ни Дукљани нису могли да сваре „црногорски“, ваљда). Његош и краљ Никола, који су се изјашњавали као Срби и писали на српском, сасвим сигурно се преврћу у гробу.

Скоро годину дана по почетку професорске голготе, прошлонедељни НИН је објавио да је неколико професора затражило политички азил на Западу. Међу њима је и Веселин Матовић, који је свој захтјев образложио овако:

Замислите земљу у којој је богохуљење издигнуто на ниво прворазредног државног интереса, у којој се на вратима сопствене редакције убија уредник једног опозиционог листа, у којој се организовано, од стране власти, насилно мења идентитет једног народа, у којој су буквално, на умирање осуђује 27 средњошколских професора само зато што су устали у одбрану Устава, закона, научне истине, своје професије и свог људског интегритета.

Свако ко иоле прати догађања у Миловој Дукљи зна да се овде ради о измишљеној  „Црногорској православној цркви“, убиству уредника листа „Дан“, и стварању  „Дукљанске академије“, поред већ споменуте чистке професора. О силовању историје, културе и образовања које систематски спроводи сепаратистички режим, проф. Матовић је већ детаљно писао овог прољећа.

Вјероватно нисам једини који види иронију у томе што прокажени професори траже азил баш од земаља које политичким и финансијским средствима на власти одржавају дукљанске сепаратисте, и без којих би ти данашњи „бранитељи неовисне Црне Горе“ остали ситни преваранти и бољшевичке бирократе.

Ја у свему овоме видим нешто што је промакло и професорима и НИН-у. Проблем није само што је образовни систем под контролом дукљанских сепаратиста, већ што је под контролом државе, коју ето контролишу сепаратисти. Кад би се образовање изузело од државне контроле, када би постојале приватне школе, нико не би могао да спроведе овакву чистку професора, нити да силом врши замјену српског „матерњим“ или ко зна каквим језиком, нити да сву дјецу лажно учи историју Срба и Црне Горе, као што се сад ради. Дукљанска лаж не би имала монопол, већ би морала да се такмичи на тржишту идеја са истином. А ту јој никакве стране донације и пропаганда не би помогле.

Не кривим ни професоре, ни НИН, што на ово нису помислили; сто и кусур година државног школовања је створило поимање да другачије никад није било, нити може бити. Исто као што народ који је одрастао у свемоћној, социјалној држави не може да замисли да негдје у свијету постоји мјесто гдје само стока носи етикете (личне карте), право на својину је апсолутно, а закони су окови који спутавају државу, а не њене становнике. Или је бар постојало, не тако давно.