Полупразна чаша, или једна метафора менталне окупације

Док сам писао коментар на преведени текст Данијела Гринфилда од пре неки дан, наишао сам на још један његов есеј, овај пут о организацији самомрзећих Јевреја („Јевреји кажу Не“) која отворено даје за право арапским терористима. Преносим део текста, који по мени савршено описује универзалне карактеристике самомрзећих група. Немам разлога да верујем да је Гринфилд упознат са невладницима у Жутији, али његов опис им свеједно савршено пристаје.

Обратите пажњу да Гринфилд користи флоскуле типа „левице“ да опише ове групе. Ово не треба узети као осуду левице саме по себи, иако је чињеница је да су на нашим просторима групе које одговарају овом опису већином потекле од некадашње компартије, а данас се називају „либерали“, „демократе“, „прогресивни“ и томе слично. Бесловесности напретек има и на тзв. „десници“, али је нешто другачије природе. О томе је овде раније већ било речи, а биће и поново.

Елем, из текста Данијела Гринфилда „Јевреји који кажу да“, 27. августа 2011 (оригинал):

Левица убрзано метастазира у свој коначни, геноцидни облик. Њена окупација мозгова цивилизованих народа постала је болест која убија домаћина. Као када комарац прво анестетише место убода, први симптом болести је немогућност да се препозна њено постојање. А коначни симптом је изјава да проблем није комарац који сиса крв, већ што је није исисао довољно.
То је становиште комарца, израелске левице, америчке левице, левице било где. Организација попут /.../  Јевреји кажу Не, Молимо-вас-убијте-нас-јер-смо-силовали-планету-и-не-заслужујемо-да-постојимо...
Оптимиста каже да је чаша напола пуна. Песимиста вели да је напола празна. Левица каже да чаша треба да буде потпуно празна, и како вас није срамота да у њој уопште има воде. И ако у вама има ишта људског и пристојног, треба исте секунде да ту воду проспете. Ако је не проспете, криви сте. Ако је проспете, опет сте криви јер је нисте просули довољно брзо. А ако је проспете брзо, свеједно сте криви јер сте потомци људи који нису довољно брзо просули воду када су имали прилику.
Ово је ментална окупација, која само на површини има логике, а у ствари је саграђена на структури безумља. Њена сврха је да вас убеди да се убијете. Да кажете Не, или барем Можда.
Већина Јевреја неће рећи Не, али много ће их рећи Можда - пошто смо разложан народ који воли да чује обе стране аргумента, чак и када једна од тих страна инсистира да постоје савршено добри разлози да нас све побију.
Сваки уступак Не је спори пут до самоубиства. Они који кажу Можда само су обзнанили да нису вољни да се супротставе онима што кажу Не. Већ су ментално окупирани, дакле.  /.../ Одбијањем да устану, пристали су да легну и препусте се најгорем. Они што кажу и мисле Можда врло су осетљиви на оптужбе за екстремизам, и воле да нађу разуман компромис. Али разумни свеједно на крају заврше иза бодљикаве жице, чекајући смрт. И ту је разлика између разума и разложности: шта вам вреди разум ако га не користите да дођете до закључка да је узалудно бити разложан према људима који хоће да вас убију?

Па кад невладници говоре о „промени културне матрице“ и заклињу се да ће Србија ући у ЕУропство „са Србима или без њих“, помислите на ту полупразну чашу, и шта вас чека ако кажете „не“ или „можда“ сопственом опстанку.

Напомена I (13. септембар): Извлачим ово из коментара, да би се боље видело.

Јутрос је текст освануо на Новом Стандарду (хвала редакцији!), али већ видим да се људи каче на ово о „левици“, баш као и кад сам поставио цитат на енглеском.

Левица, десница, шта то уопште значи данас? То је као фашизам и демократија: свак ће инстинктивно да каже да је прво апсолутно зло (што није далеко од истине), а друго апсолутно добро (таман посла), али питајте за дефиницију оба појма? Тајац.

Нису битне етикете, већ наведена метафора. Годинама се већ воде јалове расправе ко ће најбрже да проспе воду; како чаша ипак није полупразна већ скоро сасвим празна - па ето шта смета то мало воде на дну; ко ли плаћа те што траже да се вода проспе; и томе слично. А нико да каже да ови што траже просипање, и страни и домаћи, па им није довољно шта год урадили да им удовољите, уопште немају право да то од вас траже. У томе је суштина приче.

Напомена II (14. септембар): И још нешто. То што константно нападам ове и овакве невладнике не значи да друштву нису потребни самокритичари. Али постоји огромна и веома битна разлика између самокритике и самомржње. Док самокритика сагледава проблеме у друштву са становишта принципа и вредности тог друштва, самомржња те принципе ниподаштава и гази, а води се или туђим или никаквим (тј. властољубљем и похлепом).

Самокритика је корисна, чак и неопходна (нпр. кад је покојни Патријарх рекао „будимо људи“). Самомржња је чисто зло.

Израел, Хамас и ми

Нисам осећао посебну потребу да коментаришем догађаје од пре две недеље, када је израелска морнарица зауставила „хуманитарни“ конвој бродова који се упутио према Гази. Али изгледа да се тај сукоб дотакао наших простора, хтели ми то или не.

Слободан Дурмановић је прошлог уторка у Новом Репортеру писао о про-хамасовским демонстрацијама у Сарајеву (на којима се појавио и Бакир Изетбеговић). Пренесен на НСПМ, текст је изазвао бројне реакције, најчешће по ушанченој матрици: с једне стране су биле безусловне присталице Израела, а са друге идентично некритички симпатизери „јадног палестинског народа“. Било је ту и антисемитизма и свачега нечега још.

Поимање блискоистичног сукоба на нашим просторима обликовано је вишедеценијском политиком Титове власти. Присетите се да је један од оснивача несврстаних 1961. са Титом био и египатски председник Насер - коме „несврстаност“нимало није сметала да од СССР прима оружје и војне саветнике у рату против Израела. Није тајна ни да је Титова Југославија дуго подржавала арапске земље у том конфликту. Будући да још увек кубуримо са толико наслеђа титоизма, не изненађује да је рефлексна подршка „нашој палестинској браћи“ и даље присутна код многих.

Проблем је само што „арапска браћа“ ово што се дешава на нашим просторима посматрају углавном као сасвим оправдани џихад против „злочиначких српских неверника“. Ево шта је, на пример, у октобру 2000. рекао Абу Хамза ал-Масри, исламски проповедник који је тренутно у британском затвору због подстицања на тероризам:

„Крв (жртвеног) јагњета, Србина, Јеврејина, сваког непријатеља Алаха... врло је скупоцена“.

Срби су, дакле, раме уз раме са Јеврејима на списку „непријатеља Алаха“. Тек да се зна.

Флотилу која је, веле, довозила хуманитарну помоћ у Газу организовала је турска „хуманитарна“ организација која је ономад створена зарад помоћи „невином народу у БиХ“ (зна се којем) а потом у БиХ доводила муџахедине и оружје.

Иако је Израел окупирао Газу 1967, са те територије се једнострано повукао 2005. године. Од тада је тамо на власти (изабран демократскије од београдске жутократије) Хамас, покрет који у својој повељи као свети циљ нема ни слободу ни људска права, већ уништење „ционистичког ентитета“ и јеврејског народа. Хамас и дан-данас организује самоубилачке нападе на Израел и ракетама гађа израелске цивиле. У том контексту треба посматрати израелску блокаду Газе, шта год ми о њој мислили.

Не треба, наравно, да се сврставамо ни на чију страну (осим своје сопствене - а о томе имамо штошта да научимо, чини ми се), али треба да нам буде занимљиво што се исти људи служе истим језиком и триковима када данас нападају Јевреје и Израел, каквим се већ годинама служе да нападају Србе, Србију и Српску. Није Дурмановић измислио ту паралелу - она постоји, ко има очи да види.

То свакако не значи да треба да се поистовећујемо са Јеврејима; околности Србије и Израела су умногоме другачије, понајвише што се тиче односа са САД. Али када се људи попут Бакира Изетбеговића или сарајевског имама и бившег (?) муџахедина Незима Халиловића Мудериса поистовеђују са Хамасом, онда то итекако постаје наш проблем.

Мустафин „геноцид“

Мустафа Церић, поглавар исламске вјерске заједнице у БиХ, воли да путује по свијету и представља се као умјерени, толерантни муслиман. Тако је прошлог четвртка стигао да отрчи до Париза, гдје је био гост Давида де Ротшилда, предсједника Фондације за сјећање на Шоах (холокауст) на састанку двјестотињак „истакнутих интелектуалаца, историчара, академика и политичких личности из тридесет земаља, углавном из исламског свијета“, под називом Пројект Аладин.

Како се наводи у саопштењу, објављеном на једном опскурном интернет-порталу, сврха „Аладина“ је да унапреди јевреско-исламски дијалог „на основу међусобног познанства, поштовања и одбацивања негације или умањивања холокауста“. Домаћини су били УНЕСКО, бивши француски председник Ширак, јордански принц Хасан, бивши председник Индонезије Вахид и бивши њемачки канцелар Шредер.

Церић је том приликом изјавио да је „у БиХ на крају 20 вијека почињен геноцид над Муслиманима у Европи, неколико деценија послије Холокауста“. Ова ноторна лаж, најцрња пропагандна измишљотина, сама по себи представља релативизацију Холокауста. Али „мировни муфтија” иде даље:

„Довољно је рећи да Муслимани и Јевреји имају заједничко искуство прогона и геноцида у Европи: оба народа су протјерана из Шпаније (Андалус) у 15. вијеку, а сефардски Јевреји су нашли уточиште у Сарајеву, што најбоље свједочи Сарајевска Хагада, и оба су претрпила геноцид у 20. вијеку, Јевреји од стране нациста а Бошњаци од српских агресора“.

Мустафа изоставља да су и његови „Бошњаци“ - тада „хрватско цвијеће“ били активни учесници у геноциду над Јеврејима. Колико је јеврејских кућа и дућана отето, а њихови власници нестали у Јасеновцу? Хагада коју Мустафа спомиње јесте током 2. свјетског рата сачувана (неки кажу да су је сачували Муслимани, други веле Хрвати) - али некако се не прича од чега је морала да је чува. Или од кога. Да није можда од „српских агресора“?

Колико је Јевреја остало у Сарајеву послије 1945? Колико их је у Сарајеву данас? Мало. Углавном су одселили у „окупаторски“ Израел, док се Мустафа братими са Хамасом и Хезболахом, чији је циљ уништење Израела и народа који тамо живи! А у међувремену путује по свијету на позиве бивших државника и УН бирократа и држи лекције о „заједничкој историји страдања“, прича приче о наводном „српском геноциду“ и агитује против „исламофобије“.

Чак и да огроман број Муслимана из БиХ није учествовао у покољу Јевреја у 2. свјетском рату, а јесте, стављање у исту категорију са холокаустом погибије муслиманских бораца у јулу 1995. било би апсолутно дегутантно. Чак и да прихватимо број од осам хиљада погинулих, који потенцира званична пропаганда, може ли то да се пореди са шест милиона Јевреја страдалих у Хитлеровом пројекту истребљења, или са стотинама хиљада Срба страдалих у НДХ од каме и чекића, неријетко у муслиманској руци?

Није ово први пут да се Јеврејима подмеће паралела између Срба и нациста. Џејмс Харф, директор у фирми Рудер Фин, признао је 1993. у разговору са француским новинаром Жаком Мерлиноом сљедеће:

„[Наш највећи успијех] је придобијање јеврејског јавног мнења... Предсједник Изетбеговић се у својој књизи "Исламска декларација" залагао за стварање фундаменталистичке исламске државе. Уосталом, хрватска и босанска историја обиљежена је стварним и окрутним антисемитизмом. Десетине хиљада Јевреја страдало је у хрватским логорима. Интелектуалци и јеврејске организације су имале сваки повод да буду непријатељски расположени према Хрватима и Босанцима (sic). Наш изазов је био да преокренемо тај став, и у томе смо успјели маестрално...
Насамарили смо три велике јеврејске организације, Антидефамациону лигу B'nai B'rith, Амерички јеврејски комитет и Амерички јеврејски конгрес... Ово је био велики успјех. Кад су јеврејске организације ушле у игру на страни Босанаца (sic), могли смо одмах да у јавности изједначимо Србе са нацистима.“

Управо је Церић један од носилаца Изетбеговићевог пројекта „исламизације Муслимана“. Као резултат тог пројекта, многи босански Муслимани данас носе хиџабе и подврнуте панталоне и слушају проповиједи бивших муџахедина по новосаграђеним саудијским џамијама. Да би се то десило, међутим, била је потребна прича о „српском геноциду“ и Изетбеговићу (односно Церићу) као „бранитељима“ Муслимана од истог.

Прије 17 година, јеврејске организације на Западу су насамарене од стране плаћених пропагандиста који су свјесном замјеном теза представљали интересе својих клијената у Загребу и Сарајеву. Данас Мустафа Церић опет покушава да изврши идентичну подметачину. Хоће ли се јеврејске организације опет упецати? На њима је да покажу.

Како фисковати истину

(и глумити хероја објективности за малоумне слушаоце)

Једног дана, о овом феномену ће се писати књиге. Медији, лагарије и остало. Притом, овде не мислим на Сиенен, Бибиси и ту братију. Већ знамо о њима све (сумњам да у свету има ико коме није јасно!), и ту објективност смо осетили (и осећамо!) на сопственој кожи. Верујем да би се дало израчунати колико је жртава однела њихова порнографија саосећања и крвожедна потреба за лешевима у ударном термину - као и опсцена дехуманизација жртава које долазе са погрешне стране (Џулијина анализа од пре пар година, са дистанце звучи још прецизније). Оснивач овог блога је дао и сам велики допринос феноменолошком дефинисању те патологије (видети радове аутора).

Дакле, у овом случају ме интересује друга страна тог новчића. Ови независни, maverick, храбри, херојски... репортери и коментатори, који су стекли лепе каријере јер знају да скрешу естаблишменту. Знате већ модел, чак и није иманентан само новинарству; рекло би се и да је тaмo увезен понајпре из сфера индустрије забаве, која - премда је већ ДЕЦЕНИЈАМА најразмаженији део естаблишмента - и даље воли да лицемерно удара у жицу некаквог аутсајдерског дисидентства, и да се кити туђим перјем. Па тако и успешни и остварени милионери из самог срца мејнстрима, људи попут Шона Пена, Мајкла Мора или Бруса Спрингстина (човек свира на ПРЕДИЗБОРНИМ СКУПОВИМА једне од двеју америчких партија, притом,јасно, оне медијски далеко моћније), воле да, заговарајући најбаналније доколичарске селебрити-агенде, имитирају људе који су СТВАРНО стајали на црту естаблишменту у доба када је ваљало изнети заиста вредне циљеве: рецимо изборити се за расну једнакост током педесетих и шездесетих у дволичној атмосфери тадашње Америке, и у исто време стати на црту индустријско-војном комплексу и његовом дивљању у Вијетнаму. Многе је то коштало етикете "комуниста" (иначе, синоним за "ђаволово ванбрачно дете са лошим владањем" :) у хладноратовском речнику САД), неке и каријера. Набројану тројицу (и хиљаде клонова који се смешкају са ТВ-екрана и жању милионске хонораре), став није коштао ништа. Нити треба да кошта. Али је лицемерно кад позирају као да су прогоњени критичари Стаљина, управо побегли из гулага. Кад нису. ОНИ су естаблишмент.

(Пену и Мору, ипак, ваља одати признање макар око става по питању Ирака, док је фасцинација Спрингстиновим бунтом напросто зачудна и бизарна).

Елем, идентичан феномен је могуће пратити и међу глобалним новинарским звездама. Роберт Фиск важи за својеврсну институцију. После вишедецнијског рада и огромног нивоа личне препознатљивости (што није лако досегнути у тескобној џунгли модерних медија), Фиск има и присталице и опоненте (завредио је, чак, и својеврсно признање од стране неистомишљеника, реч названу сопственим именом).

Фиск, дакле, критикује поступке западних центара моћи (поготово политику Вашингтона), често с добрим аргументом. Али, по правилу бирајући одступницу која се у његовој родној Енглеској зове easy way out. Дакле, ако се нечија политика означи као непоштена и пуна стереотипа (Фиск тако карактерише америчку политику према исламском свету), онда се, за сваки случај, ваља обрушити на неку трећу страну, која не ужива глобалну наклоност, и поентирати тиме што ће се та страна користити као мера компарације за неприхватљивост.

Ми Срби смо се нашли у тој улози у последњих две деценије. Израел се налази у истој, још од свог оснивања. Поготово је светска алтерглобалистичка левица готово карикатурално једнострана по том питању. Њена мантра гласи: сваки блискоисточни муслимански фундаменталиста који своју агенду камуфлира критиком Запада, аутоматски постаје Че Гевара нашег доба... нема везе што се залаже за нестанак државе Израел, држава Израел је крива због тога што не показује довољно разумевања за оне који заговарају њено уништење.

Поготово је (surprise, surprise) британска пропагандна активност по том питању перфидна и хистерична мимо сваке елементарне логике. Израелци, према БиБиСију, немају ни жене ни децу ни цивиле. Нико их не угрожава и и историјски немају разлога за страх. Као ни Срби (сетите се епских спинова БиБиСија из Босне, Крајине и Косова). Фиск је, у овом случају, чак и превазишао линију државне пропаганде своје земље. Ево шта пише пре двадесетак дана, на страницама чомскијевског ZMag-a (иначе често - али, видимо, не увек - квалитетног и информативног вебзина). Фискова тема је Авигдор Либерман, ново лице на хејт-листи светске либерално-левичарске критике. У осврту на неке Либерманове изјаве (фисковски извучене из контекста), аутор чланка каже:

Извештавао сам из босанске кланице раних деведесетих и могу да изједначим Либерманов речник - о егзекуцијама, потапањима, паклу и заклетвама на лојалност - са језиком господе Младића, Караџића и Милошевића.

Једна читатељка, у коментару испод текста на линку, поставља питање које су то тачно Милошевићеве изјаве те природе. Фиск јој свакако не би умео одговорити на то, све и да је прочитао коментар. Јер тих изјава нема. Али овде то није поента, нити је намера овог текста да адвокатише Милошевићу, Караџићу или било коме. На страну и чињеница да се у ратно доба дају и запаљивије изјаве него обично (мислим на Караџића, чије се реченице данас бесумчно истржу из контекста или тенденциозно преводе, као и изјаве Авигдора Либермана). Али све то није битно.

Суштина ове показне вежбе хипокризије, коју је демонстрирао Фиск, крије у себи далеко опаснији арсенал. Када чињенице почну да се моделују према накнадно етаблираним стандардима, истина је убијена. Дакле, Фиску није пало на памет да помене и неке друге изјаве, реченице и књиге, које су и довеле до рата у којем су једну од страна предводили Караџић и Младић.

Шта би са Изетбеговићевом Исламском декларацијом, у којој се заговара НЕОДРЖИВОСТ коегзистенције ислама са осталим верама? Са Туђмановим мрачним "повијесним књигама" у којима се негира Холокауст а Јасеновац своди на ситније претеривање? Са крволочном фашизацијом хрватског друштва по доласку ХДЗ-а на власт, слављеничким повратком одбеглих усташких ратних злочинаца у Хрватску, везивањем барјака под којима су у Другом светском рату убијани Срби, Јевреји и Роми? Није ли ТО био окидач који је Босну и Хрватску гурнуо у амбис ратног сукоба, јер - претећим махањем Хрвата и муслимана истим оним усташким и есесовским заставама под којима је побијена претходна генерација Срба у БиХ и Хрватској током Другог светског рата - и потомцима тих Срба је послата крајње отворена порука. Нису је крили ни СДА и ХДЗ тих година. Не верујем да је непозната и Фиску та околност.

Човек је, иначе, доктор политичких наука, а не полуписмени провинцијски репортер послат у земљу за коју није ни чуо. Чак је и једна Кристијана Аманпур (након што је направила каријеру на блаћењу Срба), признала - наравно, када је све прошло -да је неонацистички режим Туђманове Хрватске повукао први окидач, плашећи Србе новим геноцидом. Колико ће Фиску требати времена да каже исто то? Ваљда док и последњи остатак антисрпског расистичког стереотипа у западним медијима не оде у прошлост. Како ствари стоје, начекаћемо се.

И у антиизраелској пропаганди се користи ПОТПУНО иста матрица. Либерманове изјаве су "проблем", али се не говори ни реч о узроку тих изјава. Нити о нацистичкој реторици арапских екстремиста. Још кад би Фиск знао да је Авигдор Либерман прилично просрпски оријентисан, његовој срећи краја не би било. Имао би све своје омиљене негативце на нишану. И све геноцидне покличе разних ХДЗ-ова 1990 и Хезболаха 2008 у мирној заветрини прећутаних чињеница.