Холивуд је мало нервозан

О стању америчке кинематографије много говори конкуренција за овогодишњу награду Академије филмских уметности („Оскара“). У избору за најбољи филм 2012. нашла су се чак два филма о ЦИА („Арго“ и „У мрак и по“), једна псеудо-историјска драма („Линколн“), фантазија о расизму и освети („Ђанго, раскован“), филмска адаптација музичке адаптације романа из 19. века („Јадници“), два надреална остварења („Живот Пи“ и „Звери јужне дивљине“), па чак и романтична комедија („Роман са срећним крајем“).

„Ђанго“ је феномен сам по себи, Тарантинов омаж шпагети-вестернима и старој кинематографији који свеједно дира у нажалост и даље актуелну тематику црно-белих односа. Не улазећи у моралне, етичке и естетичке дилеме „Ђанга“ (о чему су писали Никола Танасић и колега Вештац), изузетно је занимљиво што се Американци и данас баве расизмом и робовласништвом - иако је од његовог укидања прошло 150 година! - док истовремено Србима придикују како је 1999. (а камоли шта раније) „древна историја“ коју треба заборавити зарад „боље будућности“.

Кад смо већ код тога, Спилбергов „Линколн“ је уџбенички пример извртања историјских чињеница у служби политичке пропаганде. Не само што окосница радње у филму - Линколнов наводни труд да се усвоји уставни амандман којим се укида ропство - не одговара истини, већ се стиче утисак да је цео филм у ствари у функцији крунисања Обаме као „Линколна нашег доба“, баш као што су „Шиндлерова листа“ и „Спасавање редова Рајана“ деведесетих послужили Клинтону да Америку представи као племенитог борца против „геноцида“. Случајно или намерно, просудите сами.

Пре четири године, Кетрин Бигело је добила Оскара за „Ормарић бола“ (The Hurt Locker, 2008), филм о деминерима у Ираку, који је истовремено критиковао режим Буша млађег и правдао амерички империјализам. Није чудо, онда, да је прошле године снимила „У мрак и по“ (Zero Dark Thirty), који би могао да се сматра холивудском верзијом званичне приче о убиству Осаме бин Ладена. Филм не само да глорификује агенте ЦИА који су пронашли Бин Ладеново скровиште (па макар и десет година прекасно), него и методе мучења заробљеника које су наводно допринеле открићу.

Победник је ипак био „Арго“, прича о обмани помоћу које је ЦИА успела да извуче шест Американаца који су избегли заробљавање у амбасади у Техерану после иранске револуције 1979. Иако званични Техеран није био одушевљен „Аргом“, режисеру Бену Афлеку више су замерили Канађани и Енглези, чија је улога у целој причи умањена или погрешно представљена. Већ лоше односе Вашингтона и Техерана није поправила ни чињеница да је Оскара Афлеку уручила лично прва дама САД, Мишел Обама.

Иронија у свему томе је да је „Арго“, ма колико био реклама за ЦИА, ипак био далеко поштенији према Иранцима од већине холивудских остварења - што додуше није тежак задатак. Случајно или намерно, Афлек је сасвим коректно објаснио зашто су 1979. Иранци мрзели Америку до те мере да су своју древну цивилизацију жртвовали на олтару агресивног ислама. Сцена у базару, где стари дућанџија проклиње претходни режим који му је мучио и убио сина, указује да су се Иранци до те мере осећали понижено под шахом Резом, којег су сматрали за америчког квислинга, да им се Хомеини учинио као напредак. Био тај утисак исправан или не, из овога се може и треба извући наравоученије.

Међутим Американци за то, изгледа, нису више способни. Америка је постала земља увређених. Нема дана када неко не кука да га је увредило ово или оно. Чак су и покушај водитеља церемоније, Сета Мекфарлејна, да исмеје сопствени „непристојни хумор“ људи неспособни да схвате шалу критиковали као увредљив. Најгоре од свега је што у тој политкоректности не постоји никакав препознатљив принцип, осим оног Лењиновог „ко ће кога“ - па је тако сасвим у реду када Ђанго весело „убија белце за паре“, али је неприхватљиво кад Мекфарлејн пева којим је глумицама видео груди на филму, уз асистенцију нимало иронично названог „Геј хора Лос Анђелеса“. Не због наводног „сексизма“, већ што се тиме у ствари руга политкоректном поретку, а то је недопустиво.

Једино још Србе свако може да кињи и клевеће колико му драго, иако се ни то више финансијски не исплати. Питајте Анђелину Жоли.

(објављено са незнатним изменама у недељнику Печат, 15. марта 2013.)

Глогов колац за хапсбуршког вампира

(„Наказа која одбија да умре“, Печат, 2. 11. 2012, стр. 40; линкови додати)

Прича о РЕКОМ-у, „регионалној“ комисији за истину (!) о ратовима деведесетих, подсећа понајвише на неког монструма из холивудске фабрике хорора. Напросто одбија да умре, без обзира колико пута неко аргументовано разбије сваки разлог за њено постојање. Један од разлога је сигурно што енергија која анимира пројекат долази са стране, у виду донација из џепова пореских обвезника на Западу. Али како су ти џепови свакодневно све плићи, невладници који од њих живе постају све нервознији, нападају се међусобно, и журе да заврше посао док још имају времена и прилике. Отуд и недавно поново оживљен захтев самозваних арбитара „регионалне“ историје да држава Србија подржи њихов захтев да јој о сопственом трошку суде.

Иако би могло тако да се чини на први поглед, проблем није у водећој личности пројекта РЕКОМ. Наташа Кандић се с правом сматра за „црну еминенцију“ српске невладничке сцене: лично је лансирала неколико прича о наводним српским злочинима, за које се или никада нису нашли докази, или су доказано лажиране. Чак је један амерички новинар, Џек Кели из листа USA TODAY, изгубио посао због фиктивног извештаја о ратним злочинима који је, вели, добио од Наташе. Али њу америчка пропаганда (Радио Слободна Европа) и даље назива „борцем за истину“. Наташа је својевремено шамарала српске прогнанике из Крајине, али и седела у почасној ложи на проглашењу „независне државе Косова“. Па ником ништа, и даље се слободно шеће Србијом, коју мрзи и на сваком кораку клевеће.

Међутим, чак и да на чело пројекта стане неко ко нема хрватска и „косовска“ признања, то не би променило суштину проблема. РЕКОМ је, наиме, само наставак подухвата који има корене много даље у прошлости, у идеолошком оправдању за стварање друге Југославије на наизглед немогућим претпоставкама. Тако је деценијама писана историја која је Србе представљала у негативном светлу, а побољшавала дојам о осталим „братство-јединственим“ житељима Брозове Југославије. Како се то радило, недавно је на овим страницама илустровао Мило Ломпар, приказом енциклопедистичког ангажмана Мирослава Крлеже.

Управо је та историјско-културна политика СФРЈ омогућила виновницима Јадовна, Јасеновца, Старе Градишке и Јастребарског не само да мирно спавају, већ да на своје жртве гледају са презиром и осећајем више вредности. Једино је тако и била могућа послератна држава у којој је „братство и јединство“ октроисано митом о моралној једнакости Павелића и Михаиловића, али и деце Јастребарског са њиховим убицама, од којих су само неки завршили у Блајбургу. Само захваљујући њој је било могуће да у ратовим деведесетих – о којима би РЕКОМ данас да пресуђује - амнестирани крвници из II светског рата своје жртве прогласе геноцидним агресорима, а сопствена повампирена злодела славе као националне празнике.

Српска академска сфера, атрофирана од тамновања у антисрпском културно-историјском обору и ошамућена дводеценијском бујицом медијске сатанизације у истом кључу, ни до данас није артикулисала алтернативу дискурсу у којем су Срби криви што су живи, и морају свима око себе да се за то извињавају. Неколико изузетака који су се усудили нашли би се усамљени на мети отровних стрелица невладника, дојучерашњих заштитника тековина револуције а данас идентично горљивих бораца и боркиња за ЕУро-атлантизам. Резултат такве ситуације је да српску историју представљају презриви есеји на „Пешчанику“, где Дубравка Стојановић омаловажава Балканске ратове а Латинка Перовић тврди да је цела српска историја сачињена од зла - осим оних година када је она харала као култур-комесар.

Идеолошка „уравниловка“ историјских чињеница није била само у функцији стварања и очувања друге Југославије. Исто тако је служила и као темељ титоистичклог етно-инжињеринга, где су од вековних Срба стварани нови „народи и народности“, нове републике и покрајине - будуће несрпске и антисрпске државе. У том смислу постаје јаснија улога Сабахудина „Динка“ Грухоњића у пројекту РЕКОМ. Грухоњић, који је својевремено (2010) за РЕКОМ писао медијске студије, водећи је „војвођански“ сепаратиста, уредник портала „Војводина.инфо“, неуморни (дез)информатор страних новинара и синдикални капо „војвођанских“. Познат је по томе што је у родној Бања Луци садашње становнике описивао као људе „чудних физиономија и неартикулисаног језика“, чиме је дабоме сведочио сопствену толеранцију и мултикултурализам.

Када се све то има на уму, нимало не изненађује да су остали народи и државе из „региона“ одушевљени идејом да им Наташа Кандић пише историју. Знају, наиме, да ће то бити историја коју они већ прихватају и славе, која ничим неће противречити митологији титоиста или „пресуђеним чињеницама“ Хашке инквизиције. Нико од њих нема намеру да прави било какве уступке када је о њиховој „повијести“ реч; напротив, од Срба се очекује да је безусловно прихвате. РЕКОМ не би водио стварну расправу засновану на дискусији равноправних, него би силом утеривао историју коју је већ написао миљеник невладника Холм Зундхаусен. То је сврха целог пројекта, и зато је он био и остаје проблематичан, чак и када на њему не би била ангажована „елита“ србомрзачког култа.

У јулу 1914, краљевина Србија је одбила само једну тачку аустро-угарског ултиматума: ону у којој се тражило да агенти црно-жуте монархије врше истрагу на њеној територији, јер такво нешто ни једна слободна држава није могла да прихвати, а да остане слободна. А данас лучоноше аустроугарског погледа на Србе траже да баш они пишу српску историју, и још да их у томе издржава опљачкани и понижени народ. Одбацивање овог срамотног захтева требало би да буде ствар здравог разума и елементарног самопоштовања.