„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)
Приказивање постова са ознаком 2008. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком 2008. Прикажи све постове

среда, 29. август 2012.

Абхазија, Осетија, Русија и Империја

Крајем августа 2008, пошто је претходно неутралисала грузијску војску, Москва је признала Абхазију и Јужну Осетију као независне државе. Тада је овај догађај тумачен као велики пораз за Србију, мада је време показало да су у праву били они коју су тврдили супротно.

Руска војска у Ј. Осетији, август 2008 (Википедија)
У тексту који сам тада написао за Antiwar.com, мотиве Москве сам приписао ситуацији створеној успостављањем жутократије у Србији. Пошто је то претило да обесмисли руску критику понашања Империја на Косову, Москва је покушала да са Вашингтоном комуницира на другачији начин. И мада тај покушај није успео, четири године касније чини ми се да су у Москви из тога извукли наравоученије:
Позивањем на косовски преседан, Русија је де факто напустила моралне висове с којих је критиковала агресију НАТО на Балкану и признала да се поредак у свету тренутно заснива на опасној доктрини „сила Бога не моли“ и „шта прође, прође“. Вашингтон и Брисел се већ годинама воде тим „принципима“, мада не увек са жељеним резултатима. Изазов хегемонији Атлантске Империје био је утолико јачи што су нове силе попут Русије, Индије и Кине инсистирале на спровођењу међународног права док су га његови замозвани евроатлантски заштитници кршили на све стране. Шта је онда Москва добила напуштањем принципа суверенитета? Тренутно на ово питање нема одговора...

Сасвим је могуће да су Медведев и Путин одлучили да наставак подршке Србији нема смисла ако су власти у Београду одлучне да постану слуге Америке. Зашто да Русији буде стало до Косова, ако Србији није? Могуће је и да су практични Руси схватили како њихови аргументи о Косову не могу да промене ситуацију на терену, углавном зато што Империја нема намере да слуша разум. Ради се ипак о менталитету „стварања реалности“ силом, проглашавања самовоље за закон и простог игнорисања руских примедби, јер иза њих не стоји сила.

Одговор Москве је био да и сама почне силом да ствара реалност, и то у региону где Русија има топове а НАТО само речи. Али ако су Медведев и Путин мислили да ће овим одржати лекцију Империји, преварили су се. У потпуности предан саможивој псеудологици, Вашингтон је потпуно неспособан да види свет, или себе, туђим очима. Чак ни погрешно поређење Осетије са Косовом није наишло на разумевање. Логиком Вашингтона, Косово је било праведно зато што се радило о америчкој интервенцији, а Осетија - будући руска интервенција - никако то не може да буде!

Тешко је, можда чак немогуће, споразумети се с неким ко је до те мере опседнут фризирањем утисака да му спознаја стварности потпуно измиче. У свету-иза-огледала Атлантске Империје, бомбардовање Србије било је хуманитарно, инвазија Ирака одбрамбена, окупација Авганистана демократска, а отимачина Косова законита - док је ограничена руска интервенција да се Осети одбране од грузијског етничког чишћења „агресија“ достојна Стаљина или Хитлера.

Медведев и Путин нису анђели - али они никад нису ни претендовали на такав статус, за разлику од америчких Императора. То лудило је заједничка црта и Буша и Обаме и Мекејна. Њима је у ствари сасвим свеједно шта Русија ради - шта год било ко, осим Америке (и њених послушника, односно „савезника“) ради је по дефиницији зло. Питање је да ли су у Москви овога свесни. И шта ће се десити кад постану.
(28. август 2008.)

среда, 31. децембар 2008.

У сусрет години која долази

Прође, ево, још једна година коју бих најбоље могао да опишем чувеном фразом Меше Селимовића, "плах вакат за погана инсана."

Ова се година може слободно мерити са 1999. Чак мислим да је била и гора. Јер 1999. се Србија (рекао бих Југославија, али то име је тада било само сенка, а Ђуканистан је ионако био "неутралан") пуних 78 дана бранила од далеко надмоћнијег НАТО агресора, поклекнувши тек када је лакомислено прихватила данајски дар који су донели Ахтисари и Черномирдин. Косово није сачувано, али је Империји требало осам и кусур година маневара да га отме како је у почетку и намерила.

А ове 2008. је до те отимачине коначно дошло. Њој су директно претходили председнички избори на којима је минималном разликом победио Борис "учинићу све што могу за наше безусловне пријатеље са Запада који немају алтернативу" Тадић. Реакција народа на отимачину је саботирана медијском опсесијом (до дан-данас неразјашњеном) паљевином америчке амбасаде, као и пљачком београдских излога. Реакција државе је осујећена тако што је Тадић срушио коалициону владу и расписао опште изборе. Његова "ЕУропска" коалиција није на њима добила потребну већину, али уз помоћ страних намесника, домаћих тајкуна и социјалиста жељних "да живе к'о сав нормалан свет" и то је превазиђено. Распадом Радикала је нестало и анемичне опозиције; Србија се нашла под потпуном политичком, медијском и јавном доминацијом једне политичке опције, по први пут од "златних година" Друга Тита и његових наследника.

Ни данас се не зна ко је, у ствари, и када тачно ухапсио Радована Караџића, али је његова отмица и предаја Хашкој инквизицији омогућила свим "љубитељима" Срба на Западу да кажу шта о нама заиста мисле.

Али нећу сад да говорим о свим понижењима, преварама и увредама које су стизале током ове године од стране "пријатеља" са Запада. Заузело би превише времена и простора, а и није сврха овога што пишем.

Колико год да је 2008. била лоша, година која долази изгледа да ће бити још гора. Иако је свугде у свету - осим на нашим просторима! - осујећена, иако се суочава са кризом система код куће, Империја се опет спрема за поход на Балкан. Мало им је било што су отели Косово и направили "неовисну државу Црну Гору" и што Србијом влада поданички режим који им једе из руке. Сада би да укину Републику Српску као "геноцидну творевину," да створе војвођанску нацију, а већ је најављена и интернационализација "санџачког питања." Испаде да је Андреас Цобел ономад повучен из Београда не зато што је грубо увредио земљу домаћина, већ што су му се у јавности омакли детаљи ЕУропског плана!

Није све баш тако црно. Расте свест да је нешто труло у држави Србији. Буди се отпор медијском, културном и политичком терору квислинга. Чак се нашао неко да понуди и разумно решење за преживљавање ндолазећег економског краха. Колико код се народ чинио анестетизован непрекидном пропагандом и развлачењем памети, толико ми се ипак чини да ће реакција кад инат коначно проради бити утолико жешћа.

Ово је била и година када сам по први пут посумњао у сопствену способност да тачно предвидим развој догађаја. Далеко од тога да сам мислио како сам непогрешив, али сам ипак сматрао да ситуацију на нашим просторима познајем боље од гомиле самозваних и добро плаћених (одакле?) "експерата" који редовно гостују по медијима. Али нисам једини који се нашао затечен стварањем владе Цветковић-Дачић (мада не и њеном политиком). За дивно чудо, нико није ликовао над промашајем моје прогнозе о "Тадићевом Титанику." Можда зато што је ипак јасно да је ЕУропска влада без алтернативе одржива само док не стаса свест о големој празнини обећања која су је довела на власт? Било како било, и даље сам убеђен да видим неке ствари које многима промичу, да ли зато што не могу или зато што неће да их виде.

Свашта се нешто иза брда ваља, ретко шта добро. Али ево, надам се да ће 2009. да буде срећнија и боља од године која је на измаку. И да ако буде запамћена у историји (а 2008. ће бити запамћена, нажалост) то буде као година преокрета, а не даљег пропадања.

Срећно, дакле, и нека нам је свима Бог на помоћи.