Прошлонедељно подсећање на тековине Жутог Октобра пренели су многи делови Србосфере: Стање Ствари, Нови Стандард, Факти, Фонд Стратешке Културе, ФБ Репортер...
Реакција у коментарима има свакаквих. Од слагања до партијашења, од „брижног троловања“ до личног вређања и спиновања сопствених теорија завере у стилу „није битно о чему је текст, са'ћу ја да вам кажем...“ Нисам изненађен. Према Слободану Милошевићу нико није равнодушан. А они који су пали на причу „само њега“ и омогућили владавину квислиншког култа, спремни су на све осим да признају грешку.
Посебно, међутим, хоћу да се осврнем на причу о „црвенима“, која је у пракси више „црвена харинга“ - средство којим се дискусија скреће с теме. Наиме, када се покрене дискусија о „комунизму“ онда се улази у са Запада наметнути хладноратовски оквир „Злих Руса“ и „Добрих Англоамериканаца“ - иако су нам ови први једина нада да се колонијалне окупације ових других једног дана ослободимо.
Можда зато што је Маркс мрзео православне народе - а на Србе конкретно гледао као мрске контра-револуционаре који су помогли Бечу да угуши мађарски устанак 1848. (за шта их је Аустро-Угарска очекивано „наградила“ наставком шиканирања) - или шта већ, на Западу образовани социјалистички агитатори (нпр. Туцовић) су имали изразито анти-национална убеђења. Што због тога, што због чињенице да у ослобођеној Србији није било феудализма или робовласништва, социјализам се до 1918. међу Србима слабо примао. Тек утапањем у Југославију - где је толеранција према хапсбуршком феудализму нове „браће“ само охрабрила њихову злобу, а притом изазвала огорчење обесправљених и осиромашених пречанских Срба - марксистичке идеје почињу да звуче привлачно ширим масама. Али и тада водећу реч у КПЈ воде антисрпски гласови. Довољно је само да се подсетимо закључака Дрезденског конгреса 1928...
Тријумфом прозападног (ово намерно, и без наводника) Ј.Б. Тита 1945, почео је програм реализације дрезденских закључака. Само што тада више није било потребе да се Југославија разбија одмах, него је подељена изнутра и стављена на пут коначног распада када се за то стекну услови - после Броза, је ли. Али није поштено да се ова (анти)национална политика назива „црвеном“ када је у суштини била само продужетак аустроугарске, тј. црно-жуте, а савршено се поклапала и са англо-америчком.
Сетите се да су Слободана Милошевића за „национализам“ и „великосрпство“ прво оптужили не Шиптари, Хрвати или Словенци, него идолопоклоници Брозовог антисрпства унутар саме Србије - што фракција поражена на 8. седници, што „либерали“ Латинке Перовић, које је чак и сам Броз својевремено склонио као претерано острашћене! За њих је Милошевић био нешто најгоре: јеретик. А постао је двоструки јеретик од оног момента када су мртвог Броза заменили живим Западом, после пада берлинског зида.
Зоран Ђинђић, којег они данас славе као мученика, својевремено је био и „националиста“ (када је ишао на Пале да пркоси НАТО бомбардовању 1994) и „либерал“ - када је призивао то исто бомбардовање Србије пет година касније. А у ствари је све време био исто: „прагматичар“, спреман да из властољубља прихвати или одбаци било који принцип. Ништа бољи није био ни Вук Драшковић, чије је конкретно политичко наслеђе поздрав са три (погрешно) раширена прста, булајићевски имиџ „четника“ и најодвратније послушништво НАТО и Западу.
Да ли је Ђинђић хтео да, после „намиривања“ прождрљиве империјалне немани, почне да води неку своју политику - као што се можда могло наслутити из неких његових изјава - никада нећемо сазнати. Његовим још увек загонетним одстрелом профитирали су само Империја и „јакобинска“ фракција ДОС-а, будуће жутократе.
Споразум Тадић-Дачић из јула 2008. био је коначни тријумф поражене фракције са Осме Седнице, када је Дачићев СПС ушао у њихову владу као млађи партнер. Милошевић је пре тога већ уморен у хашкој тамници. Од тада више нема смисла говорити о „црвенима“, већ само о Жутима и - Жућима. Тим пре што су већ следеће године, унутарстраначким пучем уништени Радикали а створени Назадњаци, касније устоличени као „заменски квислинзи“. Тиме је Империја остварила пуну доминацију над политичким системом у Србији: за кога год гласао, народ би добијао квислиншку власт.
И док се у окупираној Србији и даље расправља о томе ко је био у праву 1944, западно од Дрине поделе на „ћетнике“ и „партизане“ углавном више нема. Сагорела је у огњу борбе за голи опстанак, коју је изнело само народно јединство. Ту лекцију су потом научили Руси, па данас исправљају историјске неправде комуниста према Царству, али им не пада на памет да се одрекну постигнућа Совјетског савеза.
Српски проблем никада није био никакав апстрактни комунизам или фашизам, већ стварна геноцидна нацистичка окупација, после које је (под маском комунизма) на власт дошла идеологија србомржње и србофобије. Па чак је и из тога произашло понешто добро ту и тамо - али нажалост и данашњи квислиншки култ, који (опет) служи неким туђим звездама.
Против тог зла, борба се не води 1944, већ данас. И у њој нам једнако раде о глави и „бриселски комесари“ и „НАТО-четници“. Дајте већ једном да будемо Срби. Тек тада ће све остало доћи на своје место.
Реакција у коментарима има свакаквих. Од слагања до партијашења, од „брижног троловања“ до личног вређања и спиновања сопствених теорија завере у стилу „није битно о чему је текст, са'ћу ја да вам кажем...“ Нисам изненађен. Према Слободану Милошевићу нико није равнодушан. А они који су пали на причу „само њега“ и омогућили владавину квислиншког култа, спремни су на све осим да признају грешку.
 |
| Са параде у част Дана Победе 2013, Москва (фото: Шинхуа) |
Можда зато што је Маркс мрзео православне народе - а на Србе конкретно гледао као мрске контра-револуционаре који су помогли Бечу да угуши мађарски устанак 1848. (за шта их је Аустро-Угарска очекивано „наградила“ наставком шиканирања) - или шта већ, на Западу образовани социјалистички агитатори (нпр. Туцовић) су имали изразито анти-национална убеђења. Што због тога, што због чињенице да у ослобођеној Србији није било феудализма или робовласништва, социјализам се до 1918. међу Србима слабо примао. Тек утапањем у Југославију - где је толеранција према хапсбуршком феудализму нове „браће“ само охрабрила њихову злобу, а притом изазвала огорчење обесправљених и осиромашених пречанских Срба - марксистичке идеје почињу да звуче привлачно ширим масама. Али и тада водећу реч у КПЈ воде антисрпски гласови. Довољно је само да се подсетимо закључака Дрезденског конгреса 1928...
Тријумфом прозападног (ово намерно, и без наводника) Ј.Б. Тита 1945, почео је програм реализације дрезденских закључака. Само што тада више није било потребе да се Југославија разбија одмах, него је подељена изнутра и стављена на пут коначног распада када се за то стекну услови - после Броза, је ли. Али није поштено да се ова (анти)национална политика назива „црвеном“ када је у суштини била само продужетак аустроугарске, тј. црно-жуте, а савршено се поклапала и са англо-америчком.
Сетите се да су Слободана Милошевића за „национализам“ и „великосрпство“ прво оптужили не Шиптари, Хрвати или Словенци, него идолопоклоници Брозовог антисрпства унутар саме Србије - што фракција поражена на 8. седници, што „либерали“ Латинке Перовић, које је чак и сам Броз својевремено склонио као претерано острашћене! За њих је Милошевић био нешто најгоре: јеретик. А постао је двоструки јеретик од оног момента када су мртвог Броза заменили живим Западом, после пада берлинског зида.
Зоран Ђинђић, којег они данас славе као мученика, својевремено је био и „националиста“ (када је ишао на Пале да пркоси НАТО бомбардовању 1994) и „либерал“ - када је призивао то исто бомбардовање Србије пет година касније. А у ствари је све време био исто: „прагматичар“, спреман да из властољубља прихвати или одбаци било који принцип. Ништа бољи није био ни Вук Драшковић, чије је конкретно политичко наслеђе поздрав са три (погрешно) раширена прста, булајићевски имиџ „четника“ и најодвратније послушништво НАТО и Западу.
Да ли је Ђинђић хтео да, после „намиривања“ прождрљиве империјалне немани, почне да води неку своју политику - као што се можда могло наслутити из неких његових изјава - никада нећемо сазнати. Његовим још увек загонетним одстрелом профитирали су само Империја и „јакобинска“ фракција ДОС-а, будуће жутократе.
Споразум Тадић-Дачић из јула 2008. био је коначни тријумф поражене фракције са Осме Седнице, када је Дачићев СПС ушао у њихову владу као млађи партнер. Милошевић је пре тога већ уморен у хашкој тамници. Од тада више нема смисла говорити о „црвенима“, већ само о Жутима и - Жућима. Тим пре што су већ следеће године, унутарстраначким пучем уништени Радикали а створени Назадњаци, касније устоличени као „заменски квислинзи“. Тиме је Империја остварила пуну доминацију над политичким системом у Србији: за кога год гласао, народ би добијао квислиншку власт.
И док се у окупираној Србији и даље расправља о томе ко је био у праву 1944, западно од Дрине поделе на „ћетнике“ и „партизане“ углавном више нема. Сагорела је у огњу борбе за голи опстанак, коју је изнело само народно јединство. Ту лекцију су потом научили Руси, па данас исправљају историјске неправде комуниста према Царству, али им не пада на памет да се одрекну постигнућа Совјетског савеза.
Српски проблем никада није био никакав апстрактни комунизам или фашизам, већ стварна геноцидна нацистичка окупација, после које је (под маском комунизма) на власт дошла идеологија србомржње и србофобије. Па чак је и из тога произашло понешто добро ту и тамо - али нажалост и данашњи квислиншки култ, који (опет) служи неким туђим звездама.
Против тог зла, борба се не води 1944, већ данас. И у њој нам једнако раде о глави и „бриселски комесари“ и „НАТО-четници“. Дајте већ једном да будемо Срби. Тек тада ће све остало доћи на своје место.
Нема коментара:
Постави коментар