 |
| (извор: t.me/buntcg) |
Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.
Што се тиче традиционалног годишњег свођења рачуна, то намеравам да поставим за који дан.
Преносим посрбљен и адаптиран текст аутора под псеудонимом Зли Мачор (el gato malo). Оно јесте да коментарише америчке прилике, али пошто су и друштвени и политички феномени са запада «прелили» код нас принципом спојених посуда, мислим да ту има којечега корисног и за нашег читаоца.
- Соко
Успешно друштво мора да се побрине о себи
Без обзира шта вам Левијатан говори, није на држави да ствара или одржава друштвене норме. Нити може, нити уме, нити то било ко заиста жели.
Друштво по дефиницији успоставља и морал, и обичаје и понашање које је вољно да прихвати. Цивилизација не долази одозго, већ је збир односа и поретка који настају кроз слободну вољу и удруживање њених чланова.
Свакојаки невладници, грантовчани и штифтунговци - кметови све редом - објавили су у последње време рат муралима «злоћинаца». Данас видим да су напали и мурал Патријарха Павла. «Будимо људи» им смета. А да им неко прекречи барјак дугиног прогреса, скичали би да је геноцид, дабоме.
Лако им је са муралима, не могу да се бране. Па кад се то још ради сред ноћи, као и свака «поштена» работа...
Мене више копка што се овај «антифашистички фронт», појавио баш сад, када свако гледа да преотме и преусмери народно незадовољство недавним физичким манифестацијама «америчке цивилизације» у ОШ Владислав Рибникар и општини Младеновац. И што је доказ свог «подвига» послао управо званичном гласилу Империје.
Мени то слути на зло. Јер је Империја још једино за то и способна.
Свет је својевремено покорила не оружјем, већ рекламом: сунчаном Калифорнијом филмова и ТВ серија, а преко њих брендовима које «сви носе» и предметима као статусним симболима. Једини проблем је што кад одете у ту исту Калифорнију, видите како некоме отимају кола сред Беверли Хилса, а тротоаре недалеко од Холивуда како су постали шаторско насеље дрогираних бескућника. И схватите да су «бољи живот» и «као сав нормалан свет» у ствари једна велика лаж.
Ђаво је нудио Христу «сва царства овога свијета и славу њихову» ако му се поклони (Матеј 4: 8-9). Империја тражи исто, али обећава далеко мање. И ни то што обећава не може да испуни. Можда је некад могла, ко ће знати, али данас не може.
Шта год је некад била, данас је само она Сенка о којој је писао Толкин, која није способна да ствара, већ само да изврће и квари. Нуди богатство и срећу, али све што може да испоручи је страх, страдање и хаос. Рат, злобу, и мржњу. «Направе пустош и зову је мир», како Тацитов Калгак ономад рече о Римљанима.
(из четврте књиге Сендвичара, стих 8 па надаље)
И опет га узе Заменик Помоћника и одведе на високу гору, и показа му све ЕУропске вредности Уније;
И рече му: можда ћемо једног дана преговарати да ти дозволимо да их погледаш,
ако сад паднеш и поклониш нам се и учиниш све што будемо од тебе затражили, заувек.
На то му Чувар Будућности Наше Деце одговори:
Моћни Замениче Помоћника, можемо ли како да се договоримо, а да ја ништа не потпишем?
«Тајна Божића садржана је у бескрајном смирењу Превечнога Који се родио као Детенце и дозволио да га додирнемо, а умало, по свезлој замисли Иродовој, и повредимо. Но, не марећи за људске слабости, Син Божји очекује нашу љубав и омогућује нам да Га загрлимо. Тако смо о Божићу позвани да будемо судеоници Његовог одрастања у овоме свету како бисмо узрасли у меру раста пуноће Христове (Еф 4, 13). У овој богочовечанској спрези ми усвајамо јеванђелске врлине, вечне вредности које Син Божји Собом доноси на земљу.
Мало је година које до те мере обележи један догађај као што је то са овом учинила руска "специјална војна операција" у Украјини.
На Западу инсистирају да је то ничим изазвана "инвазија," информисана погрешном проценом и мотивисана чистом злобом, да Русији никако не иде и да је само питање дана када ће украјинска држава да буде реинтегрисана у својим повијесним границама, Москва стављена под контролу НАТО миротвораца и натерана да плаћа ратну штету, а зли режим да доживи судбину Срба из деведесетих у неком новом Хагу, по сценарију који је - изгледа баш у ту сврху - својевремено на нама и испробан.
Стварност је, дабоме, кудикамо другачија. Рат (или "специјална операција", како год) није холивудски филм нити видео игра, колико год се чинило другачије у ери мобилних телефона и друштвених мрежа. И сваки је помало другачији, без обзира колико подсећао на претходни. Нећу да улазим у детаље стратегије, тактике и дејстава на самом фронту, јер је то помало бесмислено. Само бих да напоменем да је Украјина само једно од ратишта, док се овај сукоб води буквално за судбину целог света и у њему учествује више од пола планете.
Не морате да ми верујете на реч. Довољно је да погледате око себе. У српским земљама, где сам боравио јесенас по први пут од 2019, све се још чини колико-толико нормално, дочим су Америка и ЕУропска унија у активном распаду система. Империја режи, кевће, лаје, али остатку света полако постаје јасно да више не може да гризе као некад. Кабул је ипак променио све.
Оно јесте да се кола ломе највише на несрећним становницима "404 земља није пронађена", али такву су им судбину и наменили њихови западни "доброчинитељи", још 2004. када су код њих извезли Жути Октобар пресвучен у наранџасто, а десет година касније и крвави Мајдан.
Отуд и упорно провоцирање фрустрираног Куртија, љубоморног на господаревог новог мезимца "Володимира", па се упиње из петних жила да га овај примети и поново потапше по глави. Али бадава, тамо у моди више нису Тониблер, Биљкљинтон и Мадљен, већ се бандеровској деци дају "аутохтона" имена типа Бајден, у знак захвалности и стокхолмског синдрома.
Пропаст Империје, коју смо годинама предвиђали или чак прижељкивали, у ствари је почела кад за њу углавном нисмо били спремни и кад смо јој се најмање надали. И многе ствари за које смо мислили да су поуздане и конкретне испоставиле су се као мехури од сапунице и куле од карата. Како и куда даље? Па ваљда знамо шта нам је чинити. А како, то је "до у Бога и у своје руке".
Нека буде што бити не може
нека буде борба непрестана!
Срећна вам 2023. До победе!
Опростићете ми, надам се, што сам у последње време заузет. Чак сам и Видовдан, по традицији, прославио радно - говором на слави централе Српске Народне Одбране у Чикагу. Транскрипт немам; говорио сам из срца. Уосталом, читаоцима Сокола суштина приче већ је позната.
Зато за вас данас имам другачију посластицу: одломке из интервјуа човека који је малтене преко ноћи постао један од најуспешнијих бораца против изопачености Империје. Кристофер Руфо је на светло дана извео тзв. „критичку теорију расе“ и индоктринацију која се преко ње спроводи.
Руфо за IM1776 (у Соколовом преводу):
„Ја сам активиста случајно. Није ми била намера да то постанем, али кроз извештавање о бескућницима и критичкој теорији расе (КТР), открио сам да је акција, а не знање, она карика која недостаје у многим политичким проблемима. Хтео сам да урадим нешто конструктивно, да покренем људе, променим и причу и закон. Развио сам сопствени облик политичког активизма методом експериментације.
„Нисам типична особа која утиче на политику. Живим у градићу на пацифичкој обали, далеко од моћника у Њујорку или Вашингтону. Мрзим састанке и одбијам већину позива да говорим пред групама или политичарима. У принципу не идем на митинге, протесте, демонстрације или скупове. Али осмислио сам како да саставим причу и покренем јавно мнење, што су два основна предуслова за политичко деловање. [...]
„Најважнија лекција је да су информације, а не мишићи, тајна успеха политичког активизма. Човек који може да открије, обликује и шири информације има невероватну моћ. Валуте овог нашег постмодерног режима су језик, чињенице, имиџ и емоције. Цела игра је у томе како их користите. [...]
„Морамо да схватимо да победничка стратегија није расправа о епифеномену идеологије, већ немилосрдно ископавање, напад и разваљивање ширег структурног феномена на којем је утемељена. То значи да поред класичне дебате, морамо да је нападамо на моралној, естетској, финанцијској, правној и бирократској основи. [...]
„Ми имамо три гране власти — извршну, законодавну и судску — и активиста који не тражи прилику у све три области је просто неспособан. Или... и није на вашој страни и не жели вам победу. Најбоље је да такве људе игноришете, одбијете и гурнете на маргину. Способни су да измисле свакаква софистицирана оправдања, али на крају остаје само да имају фетиш губитника. И то је то.“
Управо данас, када заведене православне хришћане Царство Лажи и Зла тера у смрт и пропаст, морамо сведочити о Васкрслом Христосу и путу који нам је Он показао из греха у спасење.
„Није Господ васкрсао на Небесима, него међу нама и баш тамо где не само да нам прети највећи непријатељ, него смо ту већ његови робови у потпуности. И зато данађње Јеванђеље казује да је Господ када је срео жене мироносице употребио две речи имајући на уму непријатеља нашег. Рекао је: Не бојте се! и: Радујте се!, јер тај непријатељ који се зове смрт, нечастиви, грех, у нама изазива непрестани дубоки страх који нас везује да будемо потпуно слободни, да чинимо истинско добро и творимо врлину. Тај страх истовремено доприноси да је наша радост - чак и онда кад постоји – помућена, а најчешће је нема када је угрожена страхом, страхом од смрти као страхом од потпуног ишчезнућа и тоталне усамљености у вечном мраку. Господ је зато сишао у тај мрак, у Ад, да би унео светлост изнутра, у нама и са нама. Зато јеванђелисти не говоре о томе како се Васкрсење збило, већ говоре о последицама Васкрсења, а то је слобода и радост.“
Представници многих држава које теже да воде независну, уравнотежену политику нам говоре (ово је више пута говорио министар спољних послова Русије С.В. Лавров) да су под огромним притиском западних земаља, пре свега САД, које желе да против Русије напујдају цео свет кроз механизме „културе отказивања“. Сходно томе, иду на „компромисе“. Не разумемо ово. Знамо да постоји притисак. Али ако говоримо о онима који се проглашавају нашим пријатељима, онда је то немогуће разумети.
Претпостављамо да ће се наши традиционални партнери у свом деловању у оквиру међународних организација, на различитим мултилатералним платформама, доследно држати ставова који одражавају њихове истинске националне интересе и истински, пријатељски однос према нама. Не ради се о томе да их подстичемо да се нагоде са савешћу заменом чињеница. Не, у Београду је добро познат не само руски став, већ и порекло ове кризе. О томе се више пута говорило на највишем нивоу. Имају читав низ материјала. Што је најважније, проживели су не мање тешке историјске тренутке, који су по много чему слични ономе што се сада дешава на територији Украјине. Уосталом, спонзори овог дугогодишњег пакла су исти. Овде је такође важно схватити да се не ради само о подршци нашој земљи на пријатељским или темељним основама, већ о подржавању истине.
Да преведем са дипломатског језика ово подвучено... од неке десете земље још и можемо да очекујемо калкулисање истином у име избегавања америчког притиска, али од Србије, која од тих истих људи страдава већ годинама и савршено добро зна о чему је реч, баш нисмо очекивали да пљуне не само по нама, већ и по - себи.
Ако после овога некоме нешто није јасно... прочитајте опет писмо које је Драгачевац послао у Берлин марта 1941. Или Горски вијенац. Лакше је.
Кад сам видео објаву да СПЦ отказује крстовданско пливање за Часни Крст у Београду, мислио сам лажна вест, није могуће. Кад оно, стварно:
По одлуци Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке због тешке епидемиолошке ситуације у нашој земљи отказао је учешће у организацији манифестације Пливање за Часни Крст, која је требала да се одржи на Крстовдан, 18. јануара 2022. године, на базену СЦ Ташмајдан, а у којој је требало да учествују ђаци београдских основних школа.Град Београд и спортски савез престонице Србије су такође отказали учешће, а црква упозорава да „извесне невладине организације, које немају структурну везу са Српском Православном Црквом, намеравају да упркос тешкој епидемиолошкој ситуаццији“ ипак одрже пливање.
Уместо традиционалне божићне посланице неког од патријарха, одлучио сам овај пут да пренесем цитат из изјаве епархије Аустралијско-новозеландске. Не мислим да је игра судбине што је тамо тренутно неправедно утамничен најбољи светски тенисер, јер се кроз малтретирање Новака Ђоковића савршено огледа јерес ководијанизма, лажне вере која истинског Бога мрзи и Његове вернике безобзирно прогони и кињи.
Дакле, у петак је канцеларија владике Силуана објавила следеће:
За случај да нисте знали с ким и с чиме имамо посла.Желимо да обавестимо јавност да је данас, на дан када српски православни верници прослављају сверадосни празник Рођења Христовог, захтев старешине Саборног храма Свете Тројице у Мелбурну протојереја-ставрофора Милорада Лончара, упућеног по благослову Његовог Преосвештенства Епископа г. Силуана, аустралијским граничним властима да посети Новака Ђоковића одбијен са образложењем да никоме није дозвољен улаз у објекат притвора за мигранте због ковид рестрикција које су на снази.
Обавештени смо да верске посете ником од притворених уопште нису дозвољене још од јула 2021. године. Штавише, од почетка пандемије објекат је затворен за посете било које врсте на дужи временски период због чега су притвореници лишени духовне и емотивне подршке свештенства без обзира на верску припадност. Упозоравамо на ово грубо кршење основних људских права и позивамо одговорне власти да хитно дозволе слободан и несметан приступ људима који ће пружити пастирску и емотивну подршку за све људе у притвору.
Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.
Игуман Стефан
