Данас је Митровдан.
Пре тачно десет година, најавио сам овде привремено повлачење из „електронске хајдучије“, којом сам се бавио од 1999, док сам Сокола покренуо тек у марту 2005.
Те 2014. године сам објавио највише текстова овде, преко 140. Од тада до данас, све скупа, мање од тога. Чак и ако рачунамо празничне честитке.
С једне стране, жао ми је због тога. С друге... Не бих поступио нимало другачије.
Нисам одустао од борбе, баш као што сам обећао. Само сам „хадјучију“ заменио једном врстом униформе, нашавши некога да ми „држи леђа“. То је са собом повукло неке друге ствари, додуше, па сам се дуго бавио америчким проблемима, па онда руским и украјинским. Али никада нисам заборавио свој народ.
И ево овај Митровдан дочекујем у земљи Србији. Онај квислиншки култ против којег сам се толико дуго борио је све слабији. И ово што сам тврдио да је осуђено на пропаст - а они сматрали неминовним - стварно је у међувремену пропало. Скоро па сасвим. И могу поносно да кажем да ни у једном тренутку, ни овде, ни на друштвеним мрежама, ни у приватним разговорима, ни на послу, нисам доприносио очају већ наставио да се против њега борим.
Неки од вас ме сада знате као „Глас из Америке“ (и јасна вам је игра речи). Неки ме пратите на ТВ и радио станицама. Тако да овај Митровдан није растанак, већ један нови састанак. Борба се наставља, а победа се ближи.
Нема коментара:
Постави коментар