Око Соколово, бр. 125
Истовремено веровање у међусобно супротстављене идеје је психолошка појава позната под именом „спознајни раскорак“ (cognitive dissonance). Али није ту реч о онима што говоре да су за „и Косово и ЕУ“, или „и ЕУ и Евроазију“ или „и НАТО и неутралност“ - већ о онима који у то искрено поверују.
Olyksandr Vuchych је тако отишао до Москве и по ко зна који пут договорио Јужни Ток (оли овај пут стварно, часна квислиншка - док се опет не брецну Американци), али су у Београд часом притекли немачки парламентарци, да понове прошлогодишњи ултиматум. Мало за њима, ето и Викторије „мајке Мајдана“ Нуланд. Нема везе што је ухваћена н делу планирања државног удара, и притом још псовала ЕУ, у Београду су је лепо и поданички примили.
Зашто је Београд занимљив Нуландовој? Зато што је за окупирану Жутију предвиђено да 2015. председава ОЕБС, тим инструментом политике Империје (сетите се својевремено „посматрача“ на Космету). А Нуландова вели да ће то бити од велике важности за Украјину - земљу коју је баш она претворила у нацистички Бандеристан. Дакле, не само да Империја очекује да се украјинска криза продужи до 2015, већ и да у њој очекује да Србија докаже своје подаништво предвођењем напада на Русију.
Шта на све то каже Пророк, Месија, Бого-Краљ и председник владе, Vuchych? Продаје маглу наивнима, вели Ненад Пиваш - и то преко ексклузивног уводника у Informeru! Прави некакво савезништво са Немцима, без обзира што је то историјски парадокс (како лепо објашњава Владимир Димитријевић). Од приче о добром животу нема ништа, дабоме - ево је усвојен феудални закон о раду, а „чудотворни“ министар финансија је дао оставку (па остао као саветник, велике ли жртве). Мада, подсећа Александар Лазић, он је био чудотворац искључиво на страницама режимске штампе.
Али зашто се чудимо? Јесмо ли очекивали од лопова да напрасно открију поштење? Заборавили смо злочине „Вражје дивизије“ већ 1918, када су нам постали „браћа“. Заборавили смо окупаторску забрану ћирилице, па сад већина Срба пише на мачећем, а своје писмо и не зна. Заборавили смо НАТО, па му сад лижемо чизму. А спрема нам се најстрашнији од свих злочина, упозорава Драгомир Антонић: признање наметнуте вечне кривице за грех постојања.
Они који су прихватили спознајни раскорак са почетка текста и то ће да прихвате. До те мере су преумљени, да просто не могу да мисле другачије. Али варају се душмани ако мисле да им је тријумф близу. Јер има још људи који памте, и који се боре.
Тако Јелена Гускова са одушевљењем пише о Андрићграду као бастиону науке, културе и историје - што и приличи, јер су оне у овом квислиншком поретку прогоњене и под опсадом. А Милена Ристић похвално пише о неимару те цитаделе, који је видовданским отварањем направио најбољи противтег лажима и фантазијама аустроносталгичара у Сарајеву, Бечу, Берлину и Вашингтону.
Ако је заборав оружје Непријатеља, логично је да се против тога бори памћењем. Поводом свих лажи, клевета, обмана и превара везаних за Младу Босну - али и следећих сто година - маглу разгони Никола Танасић, у есеју о видовданској етици и стварним српским вредностима.
Реч је о оном „српском току“ који протиче нашом историјом, од Лазара и Милоша до Гаврила и дана данашњег, и који опстаје упркос свим земним силама које се труде да га униште, подсећа Александар Павић.
Колико год нам душмани лармали да су победили, да су неприкосновени, да је историја готова, да морамо да се покоримо и признамо сопствену ништавност и њихову величину... толико је из њихових нервозних посета, безобзирних захтева и безобразних лажи јасно да ни сами не верују сопственим обманама, и да страхују од оног нечега што вековима води Србе да пркосе силницима и злобницима.
Сенке Младобосанаца, значи, стварно лутају дворовима и „плаше господу“. Има ли бољег доказа да је Принцип био у праву, ево сто година касније?
 |
| (Фото: Самсон Чернов, 1912) |
Olyksandr Vuchych је тако отишао до Москве и по ко зна који пут договорио Јужни Ток (оли овај пут стварно, часна квислиншка - док се опет не брецну Американци), али су у Београд часом притекли немачки парламентарци, да понове прошлогодишњи ултиматум. Мало за њима, ето и Викторије „мајке Мајдана“ Нуланд. Нема везе што је ухваћена н делу планирања државног удара, и притом још псовала ЕУ, у Београду су је лепо и поданички примили.
Зашто је Београд занимљив Нуландовој? Зато што је за окупирану Жутију предвиђено да 2015. председава ОЕБС, тим инструментом политике Империје (сетите се својевремено „посматрача“ на Космету). А Нуландова вели да ће то бити од велике важности за Украјину - земљу коју је баш она претворила у нацистички Бандеристан. Дакле, не само да Империја очекује да се украјинска криза продужи до 2015, већ и да у њој очекује да Србија докаже своје подаништво предвођењем напада на Русију.
Шта на све то каже Пророк, Месија, Бого-Краљ и председник владе, Vuchych? Продаје маглу наивнима, вели Ненад Пиваш - и то преко ексклузивног уводника у Informeru! Прави некакво савезништво са Немцима, без обзира што је то историјски парадокс (како лепо објашњава Владимир Димитријевић). Од приче о добром животу нема ништа, дабоме - ево је усвојен феудални закон о раду, а „чудотворни“ министар финансија је дао оставку (па остао као саветник, велике ли жртве). Мада, подсећа Александар Лазић, он је био чудотворац искључиво на страницама режимске штампе.
Али зашто се чудимо? Јесмо ли очекивали од лопова да напрасно открију поштење? Заборавили смо злочине „Вражје дивизије“ већ 1918, када су нам постали „браћа“. Заборавили смо окупаторску забрану ћирилице, па сад већина Срба пише на мачећем, а своје писмо и не зна. Заборавили смо НАТО, па му сад лижемо чизму. А спрема нам се најстрашнији од свих злочина, упозорава Драгомир Антонић: признање наметнуте вечне кривице за грех постојања.
Они који су прихватили спознајни раскорак са почетка текста и то ће да прихвате. До те мере су преумљени, да просто не могу да мисле другачије. Али варају се душмани ако мисле да им је тријумф близу. Јер има још људи који памте, и који се боре.
Тако Јелена Гускова са одушевљењем пише о Андрићграду као бастиону науке, културе и историје - што и приличи, јер су оне у овом квислиншком поретку прогоњене и под опсадом. А Милена Ристић похвално пише о неимару те цитаделе, који је видовданским отварањем направио најбољи противтег лажима и фантазијама аустроносталгичара у Сарајеву, Бечу, Берлину и Вашингтону.
Ако је заборав оружје Непријатеља, логично је да се против тога бори памћењем. Поводом свих лажи, клевета, обмана и превара везаних за Младу Босну - али и следећих сто година - маглу разгони Никола Танасић, у есеју о видовданској етици и стварним српским вредностима.
Реч је о оном „српском току“ који протиче нашом историјом, од Лазара и Милоша до Гаврила и дана данашњег, и који опстаје упркос свим земним силама које се труде да га униште, подсећа Александар Павић.
Колико год нам душмани лармали да су победили, да су неприкосновени, да је историја готова, да морамо да се покоримо и признамо сопствену ништавност и њихову величину... толико је из њихових нервозних посета, безобзирних захтева и безобразних лажи јасно да ни сами не верују сопственим обманама, и да страхују од оног нечега што вековима води Србе да пркосе силницима и злобницима.
Сенке Младобосанаца, значи, стварно лутају дворовима и „плаше господу“. Има ли бољег доказа да је Принцип био у праву, ево сто година касније?
Нема коментара:
Постави коментар