Подаништво, маркетинг и Руси

После седам дана размишљања и читања разних коментара и анализа, још нешто бих да кажем о посети председника Русије.

Она она народна мудрост која вели, не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг. И стварно, посета Димитрија Анатољевича била је прилика да се виде трагови како искрених русофоба тако и патворених русофила. Цела совјетска и неотитоистичка патетика свечаности мора да је била мучна и руским гостима, ма колико се на њу „ложили“ данашњи либерал-демократори (а некадашњи партијски секретари и дедињска деца).

Али што се чудимо? Па Тадић и демократори само што нису дочекали Бајдена у каубојским чизмама. Први досманлијски амбасадор у Вашингтону, самопризнати Јакобинац Милан Ст. Протић, се управо тако облачио за време свог краткотрајног и бруке пуног мандата. Додворавање и подрепаштво су добро познате карактеристике ове демократорске власти.

То је, уосталом, и маркетинг. Све што се деси Србији и у Србији провуче се кроз подржављене или држави склоне „приватне“ медије, и некако се представи као успех Тадића или демократора. Ако је нешто добро, онда је Тадић за то заслужан. Ако је нешто лоше (што се чешће дешава), онда би било горе да није Тадића.

Демократоре занима једино власт. На државу гледају као средство сопственог богаћења и испуњења сујете, а на народ као своје играчке. Не амнестирам их тиме што кажем да су политичари тако одгајани деценијама негативне селекције.

Омиљена метафора демократора је Милош Обреновић. Као, Милош је био врхунски прагматичар, љубио је скут султану и слао му главу свог кума Карађорђа, чије је убиство наредио. Али Милош је својим прорачунатим подаништвом изградио српску државу - макар му мотивација за то била само да у њој он буде самодржац. А ови данашњи квази-Обреновићи ништа не граде, већ руше све што су затекли. Да се Тадић и његова камарила баве конструктивним подаништвом, као што тврде, могло би штошта да им се и опрости. Али њихово подаништво је деструктивно.

Суштина успешне пропаганде није да вам подастре погрешне одговоре, већ да вас наведе да постављате погрешна питања. Такво је и питање зашто Москва помаже Тадићу и демократорима. Наиме, демократори то тако представљају, пошто они виде себе као оличење државе. Али није нимало извесно да и власт у Москви тако мисли. Напротив, својим изјавама и понашањем показују да Русију занима Србија, а не ко је у Србији на власти. Самим тим они испадају већи Срби од Срба, хтели то да признају или не.

Медвед и квислинзи

И би Димитри Анатољевич.

Веле, донео је зајам од милијарду евра. Па се они који су се досад задуживали шаком и капом на Западу одједном сетише камата и услова. Оно ваљда, Запад не поставља услове, нити тражи да се кредити врате. Мрште се исти и на понуду пријатељства и сарадње, јербо сви знају да су једино стварно пријатељство и једина права сарадња кад Запад испоставља захтеве под претњом бомби и/или санкција, а Србија те захтеве беспоговорно испуњава. Па зар може бити другачије?

Занимљиво је и то да састанцима са Русима није присуствовао ни министар војни, Шунатовац (ово намерно), који се ономад гурао у први план када је у поход Београду долазио Џозеф Бајден. Зато је са Русима разговарао Јеремић, који је склоњен за време Бајденове посете. Испаде да Борис Лепи има модуларну владу, па потура и склања министре зависно од тога ко му долази у посету. Што више говори о њему и влади, него о посетиоцима, је ли.

Не бих да сам у кожи београдских квислинга. Њихов положај је сада потпуно шизофрен. На власт их је поставила Империја - НАТО, Запад, Америка, ЕУропа, зовите то како хоћете - и одговорни су њој, а не народу који их је наводно изабрао. Свесни су да ако не испуне наређења, могу да оду са власти исто онако како су и дошли. Али су свесни и да је њихов долазак на власт и потоње понашање народ толерисао само због обећања о бољем животу, безвизном режиму и уласку у ЕУропство. Од тога свега можда ће да буде само безвизног режима - за оне који још могу да приуште путовања.

Зато су донели Закон о медијима путем којег могу да затворе или забране свакога ко обзнани њихове преваре и обмане. Зато су забранили све скупове - осим парада и дочека које они организују. Колико год се труде да порекну, обезвреде и потисну српску историју и карактер, ипак су га свесни. Народ има дугачак фитиљ, али кад догори нема много приче. Зато Тадић и његови "чине све што могу" (омиљена му фраза) да напабирче довољно пара да избегну ситуацију где би уместо маркетинга - коме су они вични - прорадиле кука и мотика.

А проста је чињеница да пара са Запада више нема.

Немојте, зато, да вас завара ово кокетирање са Москвом и Пекингом. Нису "наши" квислинзи променили господара; још увек љубе скут Империји, иако се она свакога дана све више урушава. Али за њих је политика првенствено умеће могућег - тј. свега могућег да би се остало на власти, јер је власт питање живота и смрти. И све док то не престане да буде тако, имаћемо владаре оваквог кова и моралног обима, ма колико пута променили састав кабинета.

Можда Димитри Анатољевич није требао да донесе ту милијарду. Питам се је ли нам тиме учинио медвеђу услугу.

Алтернатива

У јучерашњем тексту споменуо сам "теретни култ" опонашања Америке (или ЕУропе), чији су поклоници многи источноевропски властодршци - између осталог, и наши. Иако тај култ агресивно режи да улазак у ЕУроатлантски обор ”нема алтернативу,” већ неко време на овом блогу покушавам да подстакнем размишљање да алтернативе итекако постоје и дискусију о томе шта би оне требало да буду.

Довољно је лоше што смо прихватили један наметнути систем државне и друштвене организације који нам је не само стран, већ је смишљено стваран како би нам чинио штету. Још горе је што у опсесији за некаквим ЕУропским идентитетом не само игноришемо већ и активно уништавамо све што је наше - аутентично, изворно, органско - под паролом "заосталости". А у тој хајци предњаче невладници бољшевичког морала и иностраних примања.

Али зашто да измишљамо топлу воду? Данас читам превод текста руског председника Димитрија Анатољевича Медведева, који се појавио 10. септембра у Газети (оригинал овде). Није то само председнички говор, већ манифест, визија будућности Русије.

Ово што Медведе пише је у ствари ”мапа пута” кроз тзв. транзицију. Притом вели да Русија мора да гради будућност на здравим темељима традиције и позитивним историјским тековинама (уз признање грешака и заблуда и напуштање лоших ”вредности” које су се наталожиле). Врло јасно одбацује имитацију Запада, али и квази-патриотизам олигарха чији интерес се састоји од контроле ресурса и пљачке земље и народа у сврху личног богаћења. У визији будућности Русије какву представља Медведев, нема места ни за њих ни за невладничке идолопоклонике Запада. Ово ће разбеснети Империју и њене вазале, али све нешто мислим да Медведева (и Владимира Путина) за то претерано и није брига.

Не бих сада и овде да препричавам шта је све Медведев рекао. Прочитајте текст и сами, па просудите. Али мишљења сам да овакав приступ друштву, држави, привреди и будућности нама далеко више одговара него постојећа квислиншка демократура ЕУроатлантског теретног култа. Овим нећу да кажем да би требало да имитирамо Русе уместо Запада - мада би то вероватно било мање штетно, будући да су нам они ближи и културно и историјски него тренутна "инспирација" - али свакако би требало да макар учимо на њиховом примеру. Кад већ нећемо на сопственом.