Витезовима

Прошле године, о Светом Ђорђу, објавио сам „оглас“ за аждајоубицу, подсетивши да се годину дана раније жутократија преобразила у Државно Дно: 

Попут библијске змије, кожа је одбачена, али је неман испод ње остала иста. Тиме је Непријатељ покушао да пошаље поруку очаја - да је подаништво судбина, слобода немогућа, а ЕУропство једина алтернатива.

Помислио би човек, толико света се жали на кризу, неимаштину, беспослицу, неко би једва дочекао да се прихвати посла убијања аждаје. Кад оно, јок.

Аждаја је чак приредила слављеничку фарсу од „избора“ у марту, да би се неки дан самозадовољно хвалила одобравањем опсурних америчких теолога. И ником ништа.

Шта је проблем? Дал' што „страх животу каља образ често“, или што Србљи слободу више не цене, него им је милија фиктивна мрвица са окупаторовог стола? Или се чека Путин на белом коњу? Само, зашто би он нас спасавао, ако спасења нисмо вредни?

Замислите да су мештани које је Свети Георгије спасио од аждаје - уместо да су, као по предању, из захвалности примили Христа - свеца почели да нападају и киње што је својим „нетолерантним чином“ угрозио њихове „аждајске интеграције“ и пореметио им „добар живот“ који им је у замену за жртвовање деце обећавала аждаја? Замените „аждаја“ са „ЕУропска унија“ па онда гледајте да ли је то апсурд, или данашња српска zbiljnost.

Да ли зато место аждајоубице још увек зјапи празно?

Овим речима је Његош, коме се прошле године срамотно нисмо одужили, посветио Горски Вијенац „праху оца Србије“, Црног Ђорђа Петровића:

Ал' хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме,
све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме:
диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.
Ево тајна бесмртника: даде Србу сталне груди;
од витештва одвикнута у њим лафска срца буди.
...
Над свијетлим твојим гробом злоба грдна бљува тмуше,
ал небесну силну зраку што ћ' угасит твоје душе?
Плачне, грдне помрчине - могу л' оне свјетлост крити?
Свјетлости се оне крију, оне ће је распалити.
Плам ће, вјечно животворни, блистат Србу твоје зубље,
све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље.

Светог Георгија честитам свим јунацима, херојима, из мртвих дозванима, лавовима, витезовима светлости. А онима који то још нису, остављам само једно питање: зашто?

Дужност и обавеза

Вести из Србије су по правилу непоуздане. Mедији су једно од главних оруђа квислиншког култа, и већ више од деценије стварају и намећу илузије којима се омогућава уништавање те земље и њеног народа, а да се народ „не досјети“.

Зато не знам шта се тачно дешава као реакција на срамотну, понижавајућу, издајничку одлуку Државног Дна да потпише Тројни пакт - пардон, „споразум“ - са ЕУропском унијом и Тачистанцима. Чујем гласине, приче на фејсбуку, твитеру, герилским медијима. Чујем да се у Митровици окупило преко тридесет хиљада душа - безмало две трећине становника слободарског севера. Колико их је у Београду, Новом Саду, другим градовима окупиране Жутије?

Чујем да малтене свака странка заказује сопствене протесте. Јер им је и сада важније да они буду вође, па макар и ничега.

Неки позивају на „јавну расправу“. О чему да се расправља? Зар се о издаји, опстанку и части расправља?

Други опет хоће референдум. А ја, блесав, мислио да је поштивање Устава обавеза, а не ствар избора о којој се одлучује већином гласова. Уосталом, референдум је већ одржан - онај сретењски, прошле године, када се громогласном већином народ на Косову изјаснио против потчињавања Тачијевом окупаторском режиму. Зар то није довољно?

Империја је и упрегла београдско Државно Дно да потпише издају, јер није могла да сломи отпор народа ни гасом, ни пушкама, ни тенковима, ни лажима.

ЕУропска и империјална штампа бриселску капитулацију назива „историјском“. Зато што се њом Србима историја отима, а Шиптарима поклања.

Издајници веле да ће њихова издаја да се исплати „бољим животом“. Њиховим, не вашим. Јер кад погледате мало „пријатеље и партнере“ Империје у „региону“ и видите да живе бедније од вас - а они нису имали ни санкције, ни бомбе, ни 13 година Динкићеве економије деструкције - постаје јасно да вам и о томе, као о свему осталом, масно лажу.

Преговори? Нису то били никакви преговори, већ ултиматум. Чак и да је било другачије, не разговара се са убицама, терористима и окупаторима. Чиме можете да купите добру вољу оних којима је свака Србија превелика, а једини добар Србин онај бивши? Ту може да ради само Правило 7,62.

Ако од народа и Бога одрођена власт спроводи „дуги низ непочинстава и узурпација“, по речима једног од оснивача САД, онда борба против такве власти није само право, већ дужност и обавеза.

Ко ће, ако нећете ви?

Зашто, ваљда је јасно.

Кад? Још данас, док не буде касно.

Где? Где год стигнете.

Како, то сами најбоље знате.

Једини датум који вреди

(порука подршке протесту „Овако више не може“)

Зло је одавно већ превршило сваку меру. За лаж веле да је истина, за пљачку да је привреда, за отров да је храна, за грех да је врлина, а за идају да је државништво. Није, и не може бити.

Срби су онај „тврди орах, воћка чудновата“, па трпе и зло боље и дуже од многих других. Али ово више није добро под злом, већ зло под горим. Овако даље више не може.

Вековима су нас туђини држали под чизмом, али нису могли да нас покоре. Њихов мрак није могао да угаси пламичак Завета којим су се Срби повезали са Богом, док на крају нисмо изборили слободу. Зато се душмани данас толико тог заветног пламена и плаше, па траже од „својих“ Срба да га угасе. Да се одрекну Косова. Да продају земљу, униште индустрију, отрују храну, загаде реке, посеку шуме, а народу одузму душу, веру, и историју. Да од Србије и од Срба ништа не остане, јер само тако они, освајачи - и одроди који им служе - могу мирно да спавају.

Нема те предаје којом могу да се умилостиве душмани којима је свака Србија превелика, а једини добар Србин – бивши Србин.

Избор данас није између лошег и доброг живота, него између живота и смрти. Њихово „царство земаљско“ је морална и свака друга беда, смрт и нестанак. А онај пламичак Завета, оно што нас чини слободним, силним, непобеђеним и непобедивим – то је царство небеско. То је живот вечни. То је Васкрсење, једини датум који заиста треба да нам буде битан.

Зато дигните глас. Нисте сами, нисте у пустињи. Нисте губитници. Нисте жртве. Пред тим вашим гласом устукнуће грдне кукавице, погани изроди, квислиншки култ и његови спонзори. Јер сва тама њихових лажи не вреди ништа спрам вашег пламена. Зато и хоће да га угасе.

Доста је било.

Шири даље

Есеј „Непобедиви“ написан је као порука подршке „Ходу заветног сећања“ (24. март), али сматрам да је примерен сваком скупу, маршу, протесту, перформансу, или кампањи против квислиншког култа и политике издаје и предаје.

Када је пренесен на Новом Стандарду, један од (нажалост ретких)  коментара је био: „Једино не знам, како да пређе границу статистичке грешке, и да постане познат широј публици“.

Како? Ево неких идеја. Ако сте на друштвеним мрежама (Фејсбук, Твитер), поделите текст са пријатељима и следбеницима. Ако нисте, ширите га електронском поштом. Довољно је кратак и да се одштампа као летак или плакат, за оне који више воле папир.

Ево, добри људи из иницијативе Никад Граница преточили су суштинску поруку есеја у графички формат:

летак

 А ево и компактније верзије:

банер

Слободно преузимајте, штампајте, делите.

Нека „Нећу!“ буде онај врисак којим кидате окове.

Будите непобеђени. Будите непобедиви. Будите господари сопствене судбине.