„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 27. август 2011.

Око Соколово #33

Дан 1147. свеопштег жутила.

Највише коментара ове недеље заслужено је посвећено посети Жутији немачког канцелара Ангеле Меркел. За све своје силно подаништво, низ безусловних капитулација и спремност без преседана у свету да у потпуности упропасте земљу и народ којима владају, жутократе су „награђене“ изјавом Меркелове да се од њих захтева ни мање ни више него да заволе Хашима Тачија. Никакво претварање, муљање, мотање, динкићевање не долази више у обзир: услов да Београд и помисли на почетак преговора о договорима за кандидатуру (итд.) је да призна „Независну државу Косова“. Док не дођу нови услови. Што да не, кад им се може, када жутократе све испуњавају а невладници моле за још?

Али ако сте очекивали да тон коментара - или овог текста - одише очајањем што је, ето, ЕУропски пут затворен захваљујући неразумним Немцима који немају слуха за Боратову генијалност, на погрешном сте месту. „Змија“ Тачи и „милосрдна Ангела“ (како је Меркелову крстио Оливер Вуловић) су нам учинили услугу. Све је сада истерано на чистину, и бедна жута банда нема више чиме да објасни како то да њихово „ново одело“ за Србију у ствари не постоји. Никакве „црвене линије“ више не помажу, пише Младен Ђорђевић, док Милорад Вучелић призива слику жутократа како хорски певају „Данке дојчланд“ мислећи да их нико сем Ангеле не чује и не види.

Дабоме, из жуте штампе нећете чути Ангелину бруталну истину. А јок, по њима је још све дивно и красно и сјајно и боље сутра само што није. Добар приказ тих патетичних покушаја негације стварности написао је Миодраг Зарковић.

У праву је Жељко Цвијановић да је Врховни Жутник политички мртав; али зашто су га сахранили управо „пријатељи и савезници“? Пада ту на памет она басна о жаби и шкорпији, која ето не може против себе па макар се и удавила. Немачку мотивацију можда је најбоље објаснио Александар Павић, следећим речима:
„Ваша инфантилна наивност је толико смешна да већ постаје заморна. Шта ми то од вас онда хоћемо, питате? Па исто оно што хоћемо уназад бар 150 година – да вас нема. На првом месту као државе а, ако је могуће, и као народа... Колико још пута треба да вам разоримо државу да схватите да вас сматрамо крвним непријатељима, експонентима Русије, неприхватљивим острвом слободе у нашем германском мору? Нису ли 1914, 1941, 1991, 1999, 2008. биле довољне?“


Не слажете се? Прочитајте есеј Радована Калабића па ћете видети да ова теза има итекакву историјску подлогу.

Никакво поштовање других не може да добије неко ко не поштује себе. А жутократе су до те мере понизиле Србију и Србе, да сад на њих, поред Империје и регионалних сатрапа попут Немачке, кидишу и локални подрепаши. Тако је премијер Хрватске Јадранка Косор, у посети Приштини на петама Меркелове, поповала Београду - као да је она лично заслужна за етничко чишћење Крајине и Косова, а не Империја и Немци.

И док је Врховни Жутник одговорио да то, ето, баш није лепо и пристојно (а како он зна?), невидљиви министар Јеремић је заједљиво приметио да са пријатељима као Косор, Тачију нису потребни непријатељи. Загреб је, дабоме, протестовао. Косор је изјавила како није реч о дипломатском рату. Па и није; за рат је потребно двоје, а Жути су ко зна колико пута рекли да апсолутно неће да се боре. Ни за себе.

Ипак, награда за најидиотскију изјаву недеље припада министру ШуНАТОвцу, за следећи бисер: „У Либији је познато да је Хрватска део НАТО алијансе. Дакле, не постоји никаква могућност да неко тражи азил у Хрватској или Србији“. Шта рече? Зашто би... Одакле му... Ма нема те логике по којој би ово имало смисла.

Е, да, после петомесечног отпора НАТО бомбардерима и „демократским“ побуњеницима у служби Империје, изгледа да је пуковник Гадафи окончао своје дане владања Либијом. О балканизацији Либије и либизацији Балкана пише Драган Милосављевић, док крвави пир „демократије“ у Либији коментарише Горан Вујевић.

Кад смо већ код Либије, ових дана се појавио интервју ген. Младића Си-ен-ену из августа 1995; никада није пуштен, можда зато што америчка мрежа није у њему нашла ништа што би могла да искористи за сатанизацију Срба.

Либијска трагедија најбољи је показатељ до које мере је политика Империје на Балкану лицемерна и лажна; једно је поверовати у причу да су за све криви Срби и „зли Милошевић“, али шта ћемо са Либијом? А пре тога Ираком? Додуше, они који налазе оправдања за све што Империја ради, а немају оправдања ни за шта што ради њихов властити народ (ако уопште више мисле да му припадају) отпорни су на логику, и с њима скоро и да не вреди расправљати. Одличну илустрацију за ово нуди Зоран Аврамовић, испитивањем феномена Весне Пешић. О самомржњи и њеној историји и последицама по Србе, пише Милан Дамјанац.

Готово незапажено је прошла вест да су Србија и Русија потписале договор о борби против трговине наркотицима. Бранко Жујовић напомиње да НАТО контролише и извориште хероина (Авганистан) и кључну карику у ланцу шверца (НДК), па ће та борба бити... занимљива.

Жутократе кажу да ЕУропство нема алтернативу. Значи, мисле да је немогуће да Србија буде слободна и независна. Мора, значи, да се приклони ЕУ и НАТО. Јер су они, дабоме, толико „демократски и толерантни“ да не дозвољавају било какав други пут (па сварите тај парадокс ако можете). Приче попут онога што Андреј Волков пише о алтернативним перспективама за жуте једноставно не долазе у обзир. Србија има да уђе у ЕУ, макар и без Срба, без територије, и без имена.

Зато треба да будемо захвални Ангели Меркел. Показала нам је праву природу и карактер ЕУропске уније, каже Петар Анђелковић, па сад знамо тачно на чему смо. Коме више да верујемо, својим очима - и Ангели - или Борату, Божи, ШуНАТОвцу и Динкићу? Danke, Анџи. Слажем се са колегом из Ангмара: овим је расправа о ЕУ закључена.

Може, дакле, Империја да шаље нове сатрапе (попут „смрдљивка“ чију биографију излаже Мироје Јовановић); могу Берлин, Аграм и Приштина да сањају васкрсењље хиљадугодишњег Рајха. Слаба им вајда. Пробудили су спавача. А толико су се трудили да га успавају...

Врховни Жутник је већ прошлост. Цели овај режим ће ускоро истим путем. Отписани и избрисани се боре (обавезно прочитајте есеј Миодрага Зарковића о Митровици) јер слобода нема алтернативу.

Ослобађање од окупације неће стати само сменом жутократије; биће потребно преиспитивање трулежи која се систематски намеће већ деценијама, самомржње и невладника који је професионално шире. А онда предстоји процес обнове и изградње, који ће да захтева много рада и не мале жртве, како вели Бранко Павловић. Али нашим прецима је било далеко теже. Жутократе нас убеђују да смо попут њих: мали, слаби, бедни и жељни ропства. Да у нама није више остало ништа од Карађорђевих устаника, победника са Цера и Колубаре, ветерана албанске голготе и Солуна, бораца против усташа и нациста пре 70 година...

Ако нисте сигурни да ли су у праву, упитајте се: да ли су о било чему до сада рекли истину? Одговор већ знате.

понедељак, 22. август 2011.

Крај расправе о НАТО

Лично сматрам да је питање уласка Србије у НАТО у најмању руку непристојно. То је војни савез који је 1995. помогао Загребу да етнички очисти Крајину, а 1999. извршио агресију на тадашњу СРЈ, која је по свим могућим принципима, правилима и прописима била противзаконита. Иако је НАТО добио мандат да окупира Косово и Метохију резолуцијом УН 1244, ту резолуцију је већ 1999. почео да крши - а кулминација тог кршења је подршка тзв. независној држави Косова (НДК), оличена у понашању немачког генерала Ерхарда Билера.

Дакле, у сваком друштву које иоле претендује на нормалност, никоме не би пало на памет да поставља питање чланства у НАТО. Али пошто у земљи Жутији важи правило да се до „нормалног живота“ долази само и искуљчиво ненормалним понашањем, жутократе свако мало покрену питање чланства у НАТО. И онда настане расправа, ломе се вербална и форумска копља, е да би онда министар ШуНАТОвац рекао да он ето није ни предлагао да се улази у НАТО (лаже к'о Динкић), и не зна откуд цела прича баш сад... а халабука је лепо послужила да закамуфлира неко ново жуто издајство - које ће лојална жута штампа да представи као херојски прагматизам, дабоме.

Јасно је, надам се, да жутократе немају ама баш никакву намеру да консултују народ о било чему што намеравају да ураде, од предаје окупираних територија до уласка у НАТО и амнестирања бомбардовања као врхунског достигнућа цивилизације. Замислите онда моје задовољство када сам јутрос прочитао есеј на Васељенској ТВ који предлаже генијално решење: референдум, али какав!

„ На референдуму за приступање НАТО пакту би право гласа требали да имају само особе које су војно способне по НАТО стандардима... Просто нема смисла да неко својим гласом одлучује да некога пошаље у Авганистан, док он/а сам/а није у стању да оде до продавнице без штаке.

На овај референдум се излази под именом и презименом, са личном картом и ЈМБГ. Ово је битно да би знали мишљење сваког гласача.“


Дакле, јавно изјашњавање оних који би уласком у НАТО имали „привилегију“ да се боре за Империју широм света (али не за себе и на својој територији, то никако). И онда, када се све одузме и сабере, остају само два могућа резултата. У случају да већина гласа за улазак у НАТО,

„...НАТО војници из Србије би могли да постану само они гласачи који су гласали за приступање пакту. Они гласачи који су одбили улазак у НАТО ни под којим условом не би могли да носе српски грб на НАТО униформи негде у брдима Персије.“


А ако НАТО изгуби референдум? Нема проблема!

„И поред тога што референдум о приступању није прошао, као знак добре воље, Србија би била расположена да НАТО пакту уступи све оне који су гласали за приступање пакту. Они би ишли на екскурзије у Персију или Авганистан само под НАТО заставом и комплетне трошкове опреме и обуке би сносио НАТО пакт. У САД постоји програм под којим се странци који служе америчку војску натурализују и на крају добијају америчко држављанство. Верујемо да би та опција била отворена и за обожаваоце НАТО-а. У случају погибије, војници из Србије би могли да буду сахрањени у Бриселу под НАТО заставом.“


Што каже аутор: „и НАТО сит и овце у строју.“ Свако добија. И Србија и НАТО. Губе једино Жути - али зашто би нас било брига за њих? Њих ионако није брига за нас.

Крај дискусије.

субота, 20. август 2011.

Око Соколово #32

Данас је 1140. дан жутократије.

Иако су аутохтони Срби успели својим барикадама и грађанским отпором да поразе не само Хашима Тачија, већ и његове међународне спонзоре, жутократе су учиниле све да ту победу обезвреде и претворе у пораз. Реч је о чистој издаји, за Печат каже један од вођа отпора, Милан Ивановић.

У Србији би се за издају ишло у затвор, а људи који пружају отпор окупатору би били хероји. У Жутији се за њу добија још више власти, новца и утицаја, а борци против окупатора се проглашавају злочинцима. О жутој хајци на лидере косовског отпора пише Јелена Арсеновић.

Жутоград и даље блеји о ЕУропству и интеграцијама са НАТО. Дотле Империја шаље помоћног заменика подсекретара да изрази подршку НДК, који каже сред Приштине да Тачи има свако право да ради то што ради, јер је НДК суверена, цјелиствена и потпунокупна држава. А Србија, дабоме, није. Да није отужно било би смешно: те речи изговара човек са презименом „Смрдоња“ (Reeker).

За то време је министар војни „опчињен“ НАТО командом и на сав глас хвали Алијансу док му комада државу. Чему, уопште, служи војска када је Врховни Жутник рекао да Жутија никада више неће да ратује? Бранко Жујовић се озбиљно пита има ли Драган ШуНАТОвац икакав морални компас.

Нема, ако се угледа на водеће функционере Империје. Ево, немачки генерал Ерхард Билер, командант окупационих трупа Алијансе на Космету, каже да нема везе што ускоро постаје албански зет, он је независан и објективан. Зашто? Па зато што он тако каже! Билер је иначе командовао немачким делом КФОРа током мартовског погрома 2004, када су се немачки „зечеви“ (како их је назвао лист Шпигл) храбро сакрили у касарне и пустили Шиптаре да раде шта им је воља. За разлику, рецимо, од Чеха.

За који дан у Жутоград долази Ангела Меркел, да испоручи бефел Другу Боти. Драган Милосављевић подсећа на занимљив контекст српско-немачких односа у новијој историји, која се упорно понавља јер и ми и Немци упорно одбијамо да из ње извучемо наравоученије. Е сад, наш неуспех донекле објашњава чињеница да нам се деценијама ради операција на отвореном мозгу; шта је Немцима проблем?

Иако се много пажње у протекле две деценије посветило Америци, не сме да се заборави да је водећу улогу у разбијању Југославије, па чак и стварању „ОВК“, имала управо Немачка. Борбом против српских „геноцидних агресора“, Немачка је вадила сопствене историјске флеке. И тако Луфтвафе поново бомбардује а немачка чизма опет маршира светом, али то никоме да засмета. Теорија о Србима као нацистима омиљена је теза оних који би да пресвуку сопствену нацистичку прошлост, подсећа Чедомир Антић.

Да би све било савршено јасно, пред посету Меркелове у Приштину је дошао њен министар иностраних дела. Гвидо Вестервеле је изразио апсолутну подрђку Хашиму Тачију и позвао све чланице ЕУ да признају НДК. Вестервелеов наступ коментарише Александар Павић, са посебним освртом на орвеловски речник, где „мирољубиви договор“ у ствари значи безусловну капитулацију, шиптарско насиље је ред и закон, а српски отпор криминал.

Нико не упита Гвида зашто није тражио да се у Приштини организује геј-парада. Па зар то није мерило ЕУропске цивилизације? А не, тај аршин важи само за Жутију. Пошто је све иначе сјајно да боље не може да буде, ето у Жутограду опет геј-параде. Срећа неизрецива, са иронијом вели Драгомир Антонић.

Пошто је апсолутно све потрошила, па и себе, жутократија опет посеже за педерима као згодним жртвеним јарцем. Да се разумемо, нема најављена парада апсолутно ништа са обичним педерима, већ са професионалним, „каријерним полит-НВО-педерима који већ деценијама паразитирају на српској несрећи“ (како вели Драган Вучичевић). О каквим правима говори власт која ама баш ничија права не поштује? Не, брига за права педера је само параван - педери су битни само док жутују, објашњава Светомир Марјановић. Кад више не буду служили жутим интересима, престаће и брига за њих. А остаће срамота злоупотребе у сврхе гажења Србије...

Жутократе итекако добро памте шта се десило на „паради“ прошлог октобра. Зашто је, онда, опет организују? Зашто што прижељкују нешто слично. Већ су спремили реакцију, спин, маркетинг, извињења. Фрустрирани народ нападне педере - а не жутократе - и тако победи сам себе. Елегантно, нема шта.

Надовезујући се на деценије психолошког злостављања, деведесетих је у Србији санкцијама и пропагандом створена једна психоза, како би се петооктобарски пуч понудио као решење. Отуд сад толика апатија; они који су уложили онолику енергију да сруше „злог Милошевића“ не знају како да изађу на крај са изневереним обећањима те револуције. Плаше се повратка у деведесете - али не оне стварне, већ оне које постоје само у њиховим главама, као фетиши и фантазије. Жутократија се одржава управо и једино захваљујући том страху, пише Жељко Цвијановић, и кад народ добро види да га власт безочно и бесрамно лаже. А управо је власт та која се у ствари плаши народа...

Храброст је, дакле, први корак до слободе. Суочимо се са деведесетим, али оним стварним, а не митолошким конструктима невладника и жутократа. Погледајте у очи службеној, нарученој истини (Ратко Дмитровић), по којој су Срби криви за све. А пошто су Срби криви, нико други не може да буде крив, и све што раде је амнестирано.

Изаберите борбу, каже Ана Радмиловић. Отпор, макар и наизглед безнадежан, бољи је од трпљења у тишини. Има ствари вреднијих од живота, пише Драган Крсмановић. Слобода, на пример.

Немојте чекати да нам је доносе „трећепозивци.“

понедељак, 15. август 2011.

Босна, фетиши и фантазије

Текст Гордона Бардоша (Универзитет Колумбија, Њујорк) „Фетиши и фантазије у Босни“ из часописа Национални интерес (National Interest), 11. август 2011.

Босна пролази кроз најдубљу политичку кризу од 1995. Упркос томе што све европске силе снажно подржавају опстанак земље, и што њени суседи понављају да подржавају њен територијални интегритет, Босна ни десет месеци после избора, октобра 2010, нема конституисану власт. Већи део кривице за то не припада босанским политичарима, већ међународним дипломатама и службеницима који управљају земљом.

Највећи неуспех америчке и европске политике у БиХ је да ни 16 година после рата, ни НАТО ни ЕУ ни САД нису успели да нађу лек за егзистенцијалне страхове босанских народа. Муслимани страхују да ће бити остављени на милост и немилост у региону бројнијих Хрвата и Срба. Хрвати и Срби у самој БиХ страхују да ће постати обесправљене мањине у сопственој земљи.

Помало је парадоксално да комбинована економска, политичка и војна моћ Вашинтгона и Брисела није за све ове године успела да створи стабилну демократију која нам је наводно циљ. Штавише, како је могуће да није решена основна безбедносна дилема неких четири милиона људи који су мање-више окружени чланицама НАТО?

Нажалост, једноставан одговор на ово питање је да се велики део нашег приступа Босни заснивао на фантазији о њеној прошлости (па самим тим и могућностима за њену будућност). Та фантазија се огледа у убеђењу да је пре ратова деведесетих БиХ била нека врста срећног, толерантног, мултикултурног и мултиетничког балканског Дизниленда. Уместо да сагледамо БиХ као сложено, етнички подељено друштво попут Либана или Ирака, у медијима, академијама и политици преовладао је дојам да је БиХ нека врста Шведске, само са лошим политичарима.

Фантазију је додатно погоршала тенденција фетишизације БиХ као примера мултикултурализма, чак и када су лидери земаља са далеко питомијом историјом почели да признају како је мултикултурализам доживео пропаст широм европског континента.

Ако је таква Босна икада постојала, за њу никада нису чули ни њени становници, ни озбиљни академици. Далеко од толерантног мултиетничког друштва са доброћудном историјом у којој националност није била важна а мирни међуетнички односи били правило а не изузетак, Босна је у ствари оличење дубоко етнички подељеног друштва - и то је била много пре ратова деведесетих. Неко је избројао чак 132 сукоба између Османлија и босанских Муслимана с једне стране, и Хапсбурга (на чијој страни су се борили Срби и Хрвати) - и то само пре ХХ века! Није тешко разумети нагомилано наслеђе балканског насиља. Данас је међу муслиманским интелектуалцима популарно убеђење да су били жртве „једанаест геноцида“ током протеклих неколико векова. Ако је то историја коју памти народ који је вековима био политички, војно и економски доминантан у Босни, онда можемо да опростимо Хрватима и Србима што је њихов поглед на историју Босне нешто мрачнији.

Етнички сукоби се одражавају на сваком нивоу живота у БиХ. До 1911, преко 90 одсто земљопоседника у Босни су били Муслимани /1/ а преко 90 одсто земљорадника хришћани Срби или Хрвати. Мешаних бракова у Босни у 19. веку није било, а упркос миту пропагираном деведесетих, у 20. веку су били прилично ретки. На пример, 1988 се 93% босанских Муслимана још увек венчавало унутар свог народа. Ништа више склони међусобним браковима ниси били ни Срби и Хрвати. Дабоме, босанске верске и политичке вође не гледају на међуетничке бракове са одобравањем. Исламски верски поглавар је тако оценио мешовите бракове као „још један облик геноцида“ над босанским Муслиманима (а не свиђа му се ни Деда Мраз)./2/

Од двадесетог века наовамо, избори у Босни су увек били етнички пописи, у којима се углавном гласало за некога из сопственог народа. У суштини, Босна се састоји од три јавности, и кључ стабилности у земљи је увек био у одржавању једнакости и заједничког језика између та три етничка гласачка блока. Два дана прегледа босанских медија довољна су да се препознају дубоке поделе између народа у БиХ, али разноразни „балкански експерти“ то нису у стању ни после две деценије. Све је у данашњој Босни подељено по етничким шавовима, од политичких странака и академија наука до организација антифашистичких ветерана. Чак су и такозвани (и самопроглашени) „активисти за људска права“ у БиХ и широм Балкана у ствари тек етнички лобисти. Има много активиста за права Албанаца, босанских Муслимана, Хрвата, Срба и тако редом, али оних који би бранили људска права и слободе појединаца независно од етничке припадности у самој Босни (и у ширем региону) нажалост има веома мало.

Како бисмо боље разумели политички сулуде идеје које предлажу разни аналитичари и коментатори који би да „реформишу“ Босну, замислите када би у Америци неко предложио да гувернери савезних држава подреде своју полицију Вашингтону, или да Делавер, Род Ајленд и Орегон пристану на пропорционалну заступљеност у Сенату./3/

Неки чак предлажу да Вашингтон именује посебног изасланика за Босну, као да је један бирократа без буџета способан да 2011. постигне нешто што 1996-97 није пошло за руком 60.000 војника НАТО и десет хиљада цивилних службеника, наоружаним милијардама долара. Вашингтон је у свари већ покушао нешто слично: један амерички дипломата именован је 1994. да реши питање имена Македоније. После 17 година и три председника, још увек је на истом задатку.

Можда најсмешнији од свих је предлог који се често чује на Капитол Хилу, да се ојача канцеларија Високог представника (ОХР), у пракси међунарнодног диктатора у Босни. То има отприлике онолико смисла као слање Пола Бремера у Ирак 2018. да поново успостави Привремену коалициону управу.

Најновији доказ неспособности да се разуме очигледно је теза да је Социјалдемократска партија (СДП) „мултиетничка“, иако само 5 одсто њених гласова долази од Срба и Хрвата.

Уместо да прихватимо да је БиХ дубоко подељена мултиетничка држава и покушамо да изградимо стабилност кроз политичку структуру која одражава ту реалност, провели смо скоро двадесет година у упорним покушајима да створимо централизовану државу, засновану на погрешној представи о Босни и супротно вољи барем половине њених становника. Ако наставимо да се бавимо фантазијама, врло је вероватно да ћемо о истим сгварима расправљати и за 20 година. А тада ће босански проблеми само бити још већи.

Напомене преводиоца:
/1/ Мисли се на бегове из времена Османског царства; али они нису држали земљу у приватном поседу, већ су њом управљали у име султана.
/2/ Реч је о Мустафи Церићу, поглавару ИВЗ у Сарајеву, који је својевремено покушао да забрани Деда Мраза.
/3/ У САД свака држава има сопствену полицију, као и сваки град и општина, са јасно одређеним надлежностима. Федерална полиција (ФБИ) има право да преузме само случајеве који потпадају под њихову надлежност, а и тада локалне власти сарађују са ФБИ по дефинисаним правилима. По америчком уставу, свака држава, без обзира на величину и број становника, има по два сенатора.

недеља, 14. август 2011.

Енглески хаос

Признаћу да ми је прва реакција на нереде у Енглеској била: Види, кренули прво на патике.

Дабоме, ствар је много озбиљнија. Системски медији (ТВ, новине) покушавају да све објасне класичном причом о угњетеним мањинама и огорченој сиротињи без посла и перспективе. Кад оно, међу ухапшенима има и добростојећих и образованих и познатих... Али ако се чињенице косе са политички подобном причом (која, успут, омогућава да држава настави са социјалом политиком „хлеба и игара“), утолико горе по чињенице.

Са друге стране, тврдња да је пљачка, паљевина, разбијање, премлаћивање (па чак и убијање) по енглеским градовима и предграђима било мотивисано расном нетрпељивошћу није у потпуности тачно. Мада је већина изгредника била тамнопута (све је почело када је полиција убила једног ситног криминалца пореклом са Јамајке), изгледа да је међу њима било и домородаца, а ту и тамо чак и „Азијата“ (како се тамо називају становници индијског подконтинента). Али и то како где.

Историчар Дејвид Старки (David Starkey) изјавио је пре неко вече на Би-би-сију да доминантна димензија нереда није била расна, већ културна - тј. да су они белци који су у њима учествовали попримили црначку уличну антикултуру (најбоља илустрација тога је Али Џи, ТВ лик комичара Саше Коена). Системски медији су Старкија одмах напали због „расизма“ ...


(Али Џи, у свом елементу)


Мислим да је погрешно повлачити паралеле између енглеских нереда и, рецимо, режираног разбијања излога за време протеста фебруара 2008, или тзв. геј параде октобра 2010. У Србији на улицу излазе гладни, обесправљени, понижени - људи који скоро па немају другог избора јер им је жутократија узела све, од посла до достојанства. Притом страдавају људи, а не излози.

Ово у Енглеској ме више подсетило на косовски погром 2004. Исти ови медији су тада описивали дивљање Шиптара као незадовољство омладине јер немају посла и перспективе, и као решење предлагали стварање НДК. Ако су толико сиромашни, откуд им свима мобилни телефони? Ако су незадовољни сиротињом, зашто пале цркве? Али пошто су та питања кварила политички подобну причу, њих нико није ни постављао, а камоли на њих одговарао.

Сетите се великих нереда у Ванкуверу половином јуна, када је пијана омладина разбијала излоге, пљачкала и палила јер је њихова екипа изгубила финале купа у хокеју (!). Мобилни телефони на све стране, неки „бистри“ изгредници су се чак хвалили на Фејсбуку и Твитеру... Дабоме, касније су све те слике и текст допринели хапшењима и казнама. У каквој су то силној муци били Канађани, да почну да разбијају сопствени град - иначе познат као прилично опуштен? Политички подобна прича није нудила одговор. Зато данас нико ни не спомиње Ванкувер, као да се није десио.

Одговор се наслућује у неким анализама енглеских нереда. Поједини коментатори оптужују енглески систем социјалне државе, који подстиче нерад, разбија породицу и ствара под-класу полуобразованих и радно неспособних који су навикли на лагодан живот о туђем трошку. Како каже један колумниста: „немају самопоштовања, али су пуни себе; верују да имају право на висок стандард живљења а да ништа не ураде како би га заслужили.“ Па кад им неко ускрати „основна људска права“ попут плазма телевизора, патика и мобитела, раде летве и праште излози.

На вратима једног ресторана у Манчестеру, пролазници су пре неко вече могли да виде руком написано обавештење: „Због општег друштвеног колапса, са жаљењем вас обавештавамо да вечерас затварамо у шест.“

Дијагноза друштвеног колапса није баш сасвим тачна. Нереди су престали тек када је народ почео да се организује и брани своје квартове од насилника, пошто полиција није била ни вољна ни способна да их заустави. Значи, колико год болесно, друштво је ипак некако одговорило. Енглеска држава је оманула, прво стварањем проблема вишедеценијском социјалном политиком, а потом неспособношћу да се са проблемом суочи.

Слична ситуација постоји у многим ЕУропским земљама, али са нашим проблемима готово да нема додирних тачака. Осим што би из очигледних чињеница требало да буде кристално јасно да ЕУ није никаква обећана земља - али у то ионако верују само још они потпуно имуни на чињенице.

субота, 13. август 2011.

Око Соколово #31

Жутократија, дан 1133.

Колико је, у ствари, досад било побуна против власти? Бунили су се навијачи, оружари, ратари, ево сад путари, малинари и купинари - али сви понаособ, без икакве сарадње и координације. И тако их је, појединачно, жутократија или подмићивала или силом сламала. Исту су тактику употребили и против Срба на северу Косова, оних што су барикадама и телима зауставили што Тачијеве „специјалце“ - Борко и Борат су сачинили некакав насумични договор са немачким генералом Билером, а онда свакога ко није хтео да им се повинује оптужили за „неслогу“. Откад је слога око лоше идеје добра ствар? Само у жутом свету, где је црно бело, ропство слобода, а лоповлук поштење.

Оно што Тачи и НАТОКФОРЕУЛЕКС (свеједно) нису успели силом, Врховни Жутник се потрудио да за њих постигне преваром. Обрад Кесић објашњава како је то Борат извлачио Хашимово кестење из ватре. Оливер Вуловић цели циркус одлично описује као договор „сецикеса и сецибубрега“. А наравоученије из понашања Врховног Жутника и његових чауша извлачи Ана Радмиловић, са занимљивом тезом да су жутократе у ствари горе од Тачија. Хашим макар има некакав, колико год деформисан и себичан, осећај патриотизма. Код жутих тај осећај напросто не постоји.

О наводном пацифизму Друга Боте у функцији помоћи Шок Хашиму (али и Империји), пише Милан Дамјанац. До које мере је малоумно убеђење да ће политика безусловне капитулације задобити поштовање оних који ту капитулацију траже, објашњава Мирјана Бобић-Мојсиловић. Али што је најцрње, Ботина политика није деструктивна само по земљу и народ, већ и по њега лично! То сигурно мора да уђе у анале светског мазохизма, јер не просто невиђено. Империја Бората просто цеди као лимун, каже Светомир Марјановић, док од њега ништа не остане - а онда ће почети цеђење онога ко Боту замени. Бар је то план.

Баш на то се осврће Жељко Цвијановић, који вели да се све чини како би и после Бориса дошао Борис - односно, да било какав заокрет у политици постане неостварив. Иначе, сви они који протекле две деценије кроје балканску политику Империје и ЕУ много воле енглеску реч „irreversible“ - нешто што не може да се преокрене. Занимљиво је да у српском директан превод тог термина не постоји.

Цвијановић потом коментарише и најављени долазак немачког канцелара Ангеле Меркел, која ће од Бората изгледа да тражи политичко самоубиство. Пре неки дан је код Хашима боравио њен министар Вестервеле (који је ономад походио и Београд, пре параде његових истомишљеника), изразивши не само стопостотну подршку НДК, већ и захтев да све остале земље ЕУ признају Хашимову сатрапију. Тој подршци и захтевима су се сутрадан придружили Турци, осведочени пријатељи и савезници Врховног Жутника. Хашиму у походе иде и Јадранка Косор; да изрази неизмерну домовинску захвалност Албанцима који су се борили у Олуји, шта ли?

Уосталом, чак и цивилизирани Јосиповић каже да очекује од Срба да славе Олују. Уместо реакције на овај, и све остале безобразлуке из Загреба, вели Стефан Драгичевић, Ботин Жутоград ћути. Поштени, мудри и родољубиви би макар покушали да искористе могућу прилику која се отвара спором Загреба и Ватикана око Далмације, како описује Ратко Дмитровић, али ова власт би вероватно нашла начина да подржи и Загреб и Ватикан - и то, ако је икако могуће, на српску штету.

У праву је Марко Јакшић када назива Ботину одлуку да капитулира пред Хашимом „велеиздајом“. У праву је и Милорад Вучелић када жуту политику назива „кукавичлуком без граница“. Само, у поремећеној жутој свести, велеиздаја и кукавичлук представљају врхунце врлине.

„Званична Србија очигледно нема политичку вољу да штити своје интересе, идентитет, станивништво и интегритет. Шта више, уколико би то чинила морала би да остане би без своје садашње политике која још увек грађанима саопштава да ће све недаће Срба Европска Унија кад – тад позлатити.“


Овако ситуацију оцењује Бранко Жујовић, и не греши. Истога дана, на сличан начин је резоновао и Емил Влајки - само што се позвао на Шекспира, а не Лазу Лазаревића: „Дилема косовског распећа Србије: отићи-побјећи или остати, јесте хамлетовска, али вриједи и покушати и истрајати у борби за свој духовни и територијални идентитет.“

Влајки је жутократама потом одржао и лекцију из међународног права, јер како то да само Србија може и мора да се дели, док је све остало неприкосновено? О чему онда причамо?

Добро, досад је већ итекако јасно како размишљају жутократе. Али како објаснити понашање Тачија, или фикс-идеје Империје? Неке од одговора на та питања нуди Душан Пророковић.

Иронија је готово неподношљива: у стању да успешно пркоси Империји на врхунцу њене моћи, Србија се данас самопонижава зарад (неузвраћене) љубави Империје док ова све брже пропада. Цена отпора се тада чинила стравичном, али бледи у поређењу са крвавим пировима у Авганистану, Ираку, па ево и Либији. А никоме од њих не пада на памет да капитулира! Америчка авијација већ месецима не сме да користи најмодерније авионе, због озбиљног квара. Многим европским НАТО савезницима је одавно нестало бомби. Претње будућег албанског зета Билера су чисти блеф. Знају то и родољуби на барикадама, каже Бранимир Нешић.

Ствар је заиста болно јасна, каже Жарко Јанковић:

„Показали смо се слаби, зато нас и туку. Хитајући у неку 'обећану и светлу будућност' према западу, заборавили смо ко смо, шта смо и одакле смо. Раслабили смо сами себе и сада служимо за иживљавање и подсмех свима. Са оваквим посрнућем морамо моментално престати.“


Неопходна је промена не само гарнитуре на власти, већ и система који је омогућио жутократију, који већ дуго година - деценијама - промовише посрнуће. Само власт која је спремна на одлучни раскорак са новокомпонованом традицијом трулог компромиса може да нађе пут из ове баруштине, објашњава Драгомир Анђелковић.

Спас неће доћи извана. ЕУропска унија и Империја нуде само безнађе. Нада долази изнутра, из здравих корена опстајућег народа, вели Драгомир Антонић. Није народ (толико) крив што је збуњен - криви су они којима је дужност и обавеза била да га воде, а они су и дужност и обавезу изневерили на најгори могући начин. Тај народ је ипак „својом Видовданском жртвом у целокупну светску историју утиснуо јединствени код за дешифровање појма Слободе“ (Станимир Трифуновић) и то мора да се поштује.

Па ако је овај нараштај недостојан славних предака, има још времена и прилике да постане достојан. Да стане у крај квислиншкој жутократији, тихој НАТО окупацији, експериментима преумљавања in vivo ... Уместо да поштују циничне покушаје режима да буду „сложни“ у подршци политици капитулације, сви они који имају зашто да презиру режим требало би да се сложе међусобно. Да не буде јуче једни, данас други, сутра трећи, а сви појединачно - и неуспешно.

Побуна је већ у пуном јеку, од интернета до косовских барикада. А ево, неко је у Београду вратио и Гаврила...

субота, 6. август 2011.

Око Соколово #30

Жутократија, дан 1126.

Сећам се, за време НАТО напада 1999, неко је адаптирао чувену почетну страну Астерикса да уместо малог галског села које једино пркоси Римљанима прикаже СРЈ као једини бастион отпора Цезаровим наследницима. Само што данас то усамљено „галско“ село треба да буде на северу окупираног Косова.

Одличан преглед драме која траје од 25. јула даје Никола Врзић у Печату. Најновије вести са барикада наћи ћете на порталима Васељенске ТВ и Фејсбук Репортера. Вести је превише да би стале у Око; као и обично, овде се осврћем углавном на коментаре.

Ана Радмиловић је често предмет критике да шири дефетизам и безнађе. Има текстова који се заиста таквим чине (нпр. овај), али како онда да се објасни сјајна анализа циркуса у Скупштини или емотивна исповест о том истом северу? Некако ми се чини да је Ана попут већине Срба: меланхолична, уморна од вишка историје по метру квадратном у секунди, али са осећајем за правду коју све ово што се дешава итекако нарушава - и онда покушава са свим тим да изађе на крај. Некад мање, некад више успешно. Па ко је у томе безгрешан, нека баци први камен.

За посматрача извана, ситуација заиста изгледа надреално (мада то не смета потпредседнику РС Емилу Влајкију да је тачно и конзицно сагледа): Империја, која наводно има довољно силе на располагању да натера свакога да јој се покори, покушава да своје планове оствари чистим блефом. Хашим Тачи час прети, час куди, час хвали КФОР и ЕУЛЕКС - није битно, само да добије оно што тражи. Свештеници куде народ што диже крст на барикадама. Власт нападнуте земље обећава да се неће бранити. Преговара се о своме као да је туђе. А медији, одани жутим господарима, праве се да је све нормално. Издвајам коментар Маринка Вучинића о том феномену, који се завршава следећом констатацијом: „Отпор српског народа показује живу снагу косовске традиције и уверење да је наша правда на Косову закопана“.

Два одлична прегледа жутократске косовске политике налазимо на страницама руског Фонда стратешке културе: Предраг Николић пореди Врховног Жутника са гуском у магли, док Зоран Чворовић ставља косовску политику Жутих у контекст њиховог поимања државе и нације уопште. Још један изузетан преглед жутократске политике ЕУропске безалтернативности је есеј Душана Вучковића на страници Фонда Слободан Јовановић.

У мери у којој је могућа ретроспектива догађаја који и даље трају, чини се да је Тачијев гамбит у ствари нанео непроцењиву штету како њему и Империји, тако и жутократама. Покушај Врховног Жутника да у Скупштини поново изда земљу и народ препознали су многи коментатори (а и велики део народа). Ратко Дмитровић пише о „поноћном убијању наде“ (које Борату није пошло за руком), док Жељко Цвијановић тврди да је Тадић отворено објавио рат Србији, односно да је „постао свесни саучесник свих оних који верују да је сламање Србије формула светске стабилности“.

Линија раздвајања између жутократије (са све невладничким поклисарима) и народа је јаснија него икада. У уводнику данашњег Печата, насловљеном „Сјај Срба и беда режима“, Милорад Вучелић вели да „у Жутограду, некадашњем Београду," влада размишљање да је најбоље не бити Србин - али да народ мисли кудикамо другачије. О тој победи самоспознаје и одлучности да се својом снагом изнесе победа, за Печат пише Драгомир Антонић. Трачак хумора уноси Миодраг Зарковић, објашњавајући зашто су жутократе до те мере одвојене од стварности: „Пишући, читајући и разговарајући на просрпском, „елита“ је увелико савладала и последњу препреку: престала је чак и да размишља на српском.“ И тако добисмо „Боуриза Теидича“...

Наизглед се урушава чак и лојална тврђава жуте идеологије, Политика, у којој су ове недеље осванула чак два (!) здраворазумска текста. Драгиша Бојовић је 2. августа довео до заслуженог апсурда тезу Империје о великосрпској завери, док је пар дана касније Ђорђе Вукадиновић изнео шокантно јеретичку мисао да би нас „и пријатељи и непријатељи, много више поштовали уколико бисмо ми показали да поштујемо себе.“ У медијско-политичко-маркетиншком царству Бориса Бедног, ово је неопростиви грех.

Све у свему, косметске барикаде нису само зауставиле напад Тачијевих терориста и НАТО окупатора, већ су поставиле отклон према Жутограду и квислиншкој камарили која отуд уништава Србију. Ко год жели слободу не само северу окупиране покрајине, већ и целом народу, отишао је на те барикаде - упркос свом труду Дачићеве полиције да то онемогући (пример: Владан Глишић из Двери). Свесна је добро жутократија да су барикаде највећа претња њеном опстанку; отуд толика журба да се направи „договор“ са окупаторима којим би се барикаде што брже демонтирале, а Косово што брже предало Хашиму, Агиму и Рамушу.

Ту се, дабоме, неће стати. Бранко Жујовић подсећа да је жутократија већ посејала нагазне мине широм Србије, у виду „националних савета“. Косовски сценарио призива и чека муфтија Зукорлић у Рашкој, док на северу земље политичари „чија се мера бивствовања мери величином шерпе“ (како вели Милан Грујић) упињу да створе државу Војводинију, а са пуном подршком Жутограда. Од свих силних душмана који су се острвили на Србију и њен народ, најгори је непријатељ управо у престоници, тврди с разлогом Миодраг Новаковић.

Шта и како даље? Бесловесни су задовољни постојећим стањем - мада, како Младен Ђорђевић подсећа, подрепаштво се не исплати ни код Иве и Јадранке, а камоли где друго. Али ни ови свесни све беде и издајства жутих не могу да се сложе како да се томе супротставе. Јесте да би било лакше када би имали отворену подршку Русије - сама Русија има напретек разлога за такву подршку, објашњава Драгомир Анђелковић - али шта ако Москва одбије да се у Србију петља попут Брисела и Вашингтона?

Легендарни кинески стратег Сун Цу написао је пре 2.500 година:

„Ко познаје непријатеља и познаје себе, неће бити у опасности да изгуби ни стотину битака. Ако не знаш непријатеља, а знаш себе, изгубићеш колико и победиш. Али ако не знаш ни непријатеља ни себе, свака битка биће погубна.“


Управо на том одсуству самоспознаје темељи се и досадашњи опстанак Жутократије, и њени ограничени успеси у преумљавању Срба. Како објашњава Зоран Чворовић, историјска амнезија ја намерно индукована како ономад, тако и данас, да би од Срба могло да се направи нешто друго, подобније за оне који су над њима узурпирали власт.

Иронија је што су управо протекле две деценије сатанизације у великој мери угрозиле тај пројекат преумљавања. Захваљујући баш непријатељима, почели смо да спозајемо и себе.

Паметан човек се учи на туђим грешкама, несрећан на својим, а само глуп не учи никако. За који дан ће годишњица смрти великог пријатеља Срба, Арчибалда Рајса, подсећа Драгана Трифковић. Рајсови савети из 1928. године и данас звуче актуелно, јер су проблеми на које су се односили у суштини остали потпуно исти.

Зато мислим да није сасвим фер што Остоја Симетић прозива цели народ, а не онај његов део за који заиста важи дијагноза: хтео би да буде слободан, ал' ако икако може да то среди неко други. Али све и да хоће, слободу не може да донесе неко други. Она увек долази од себе. То су ових дана на најбољи начин показали Срби на северу окупираног Космета. Сада је ред на све остале.

субота, 30. јул 2011.

Око Соколово #29

Данас је 1119. дан жутократије.

Овај преглед ће силом прилика бити нешто краћи, јер су га прегазили догађаји - мислим превасходно на покушај самозваних власти НДК да преузму север окупиране покрајине, прво преко тзв. царинских пунктова а онда и даље. У тој мисији имају отворену подршку Империје, НАТО, већине земаља ЕУ - дакле, свих оних ”пријатеља и партнера” којима се жутократе толико удворавају. Сва срећа па су косовски Срби одлучни да се изборе за сопствени опстанак...

Милан Дамјанац пише како му Тачијев налет мирише на ”Олују.” Да је зависило од жутократије, тако би се и завршило, објашњава Жарко Јанковић. Сваком слободољубивом човеку је место на барикадама, како илуструје Александар Ђикић.

Зато се жутократија, та накарадна олигархија (како је описује Бранко Радун) толико и труди да на све начине спречи отпор Империји и њеним сателитима. Покоравање ЕУропству мора бити беспоговорно, безусловно, док од нас ништа не остане, пише Мирјана Бобић-Мојсиловић.

Један од елемената тог преумљавања је и тзв. РЕКОМ, некаква комисија за историјску истину коју би да предводе - и финансијама Империје располажу - невладничке перјанице типа Наташе Кандић. О каквој се стравичној превари ради, објашњава Остоја Симетић.

Док Хашим Тачи није кренуо да ”реинтегрише” Србе на Космету, жута штампа се бавила норвешким убицом Андерсом Брејвиком. Невладници су се утркивали да објасне како је ето и Брејвик кривица великосрпског национализма, Милошевића и деведесетих (!). Колико у томе има истине а колико личних интереса невладника, објашњава Жељко Цвијановић.

Брејвик је енигма утолико што се представља као конзервативац, десничар и противник мултикултизма, али је својим делима показао да у ствари дели (не)морал ЕУропских мултикултиста и тамошње варијанте жутократије. Радован Тврдишић упозорава да ће сада његов злочин бити употребљен као оправдање за прогон и забрану опозиције ЕУропском поретку.

Исмевање је далеко ефикасније оружје против жутократа и ЕУропства, као што примером показује Михаило Меденица; он је маркетиншке трикове Друга Боте опевао у епу ”Орање краљевића Бориса”.

На памет ми пада да је жутократија у ствари свим својим непочинствима урадила нешто добро (сасвим ненамеро!): довела је људе до спознаје у каквим су заблудама живели, какве су им све илузије продавали за скупе паре. Ако имате мало времена, прочитајте анализу социјализма коју је написао Радивоје Огњановић. Много шта ће вам бити јасно.

Завршио бих коментаром који је дан-два пред Тачијев напад написао Ђоко Кесић, о томе шта нам је све ”свет” донео - углавном лоше. Завршава тако што спомиње успех математичара на такмичењу у Холандији, један од многих који се жутократе труде да обезвреде. Јер ”свет нам ништа неће дати. Отеће.” А они су агенти те отимачине. Док још могу.

петак, 29. јул 2011.

Пут путује Око Соколово...

Тренутно путујем, па је могуће да ће 29. издање "Ока" да буде постављено тек у понедељак.

среда, 27. јул 2011.

Време слободе

Драма на северу окупираних територија се наставља; немачки генерал Билер изиграо је „договор“ са жутим поклисаром Стефановићем, те КФОР уместо да заустави „косовијанску“ тзв. полицију помаже у окупацији административне границе.

За то време, жути медији се свим силама упињу да анестетишу народ, да га увере како је све изгубљено, како је Империја победила и сваки отпор је узалудан. Пословично жути Данас тако доноси интервју са Тимом Џудом (Tim Judah), са већ познатим општим местима. Једино што је у њему иоле занимљиво је откриће да је баш Џуда дописник британског Економиста за Балкан, што објашњава традиционално србофобични тон ових новина (чији се текстови никад не потписују).

У истом тону је интервју Вести са Александром Фатићем, директором „Центра за безбедносне студије“, који каже да ће у случају непризнавања НДК, Србија „бити изолована, искључена из сваке перспективе ЕУ интеграције, и при том ће поново бити уведен визни режим“. Страхујте, Жутни, и под хитно признајте Тачија!

Да овако размишљају жутократе и невладници није изненађење. Али народ, изгледа, мисли кудикамо другачије. Не само Срби Косовци, који се свим расположивим средствима боре за своју слободу и опстанак, већ и они у самој Жутији, којима су дојадиле лажи и обмане.

Медијска блокада је већ пробијена, захваљујући „калашњикову“ новог доба: блоговима, фејсбуку и твитеру. Спознаја о герилском новинарству шири се попут шумског пожара.

Најновије вести са кризних жаришта на окупираним територијама могу да се прочитају на порталима Васељенске ТВ и Фејсбук Репортера.

Ово није време за кукање, већ за делање. Сваки слободољубиви човек зна шта му је дужност. Време је да ту дужност испуни.

уторак, 26. јул 2011.

Ред и закон

Власти самопроглашене републике Косова, упркос свим напорима жутократије да их де факто призна и омогући им све што траже (али на начин који може некако да провуче испод жита сопственом народу), јуче су отпочеле операцију заузимања севера покрајине, где се још не простире њихова страховлада.

Како на ово реагују ЕУропска унија, УН, НАТО и Империја? Немачки командант окупационих трупа каже да он мора да има слободу кретања (а окупирани народ, дабоме, не). Француски амабасадор при терористичкој влади каже да „Косовијанци“ само узимају оно што им (одлуком Империје) припада. Изасланик Империје Питер Фејт каже да се ради о „успостављању реда и закона“ и да власт „једне суверене међународно признате државе, има право да предузме мере како би успоставила власт на целој територији земље“.

Стварно? Па Перице, Србија је суверена, међународно призната земља далеко више од „Косовије“ - зар она нема право да успостави власт на својој територији? А, не, нипошто. Јер Империја каже да нема. Зар није сјајна логика малог Перице?

Врховни Жутник је заузет примањем награда од Империје. Каже, Србија неће да ратује, он хоће само мирно и дипломатски да решава проблеме. Баш као и његови узори, који се ево сатраше од силне дипломатије у Либији, а пре тога у Ираку, Авганистану, и - ако је неко заборавио - самој Србији. Све преговори до преговора. Оно што је остало од војске Републике Жутије у међувремену „маневрише“ са НАТО „пријатељима“ у Украјини. Да би одбранило демократију и шталивећ од... кога?

Имају право поданици Боратови да се осећају бедно. Али њихови сународници на окупираним територијама немају времена за беду - боре се за своју слободу и опстанак свим средствима, чак и када их је власт пустила низ воду, а против њих стоје не само Тачијеве кукавељи већ и Империја. Није битно против какве силе се иде, већ каква се светиња брани...

Јао, опет ја о историји, а „сви знају“ да се она завршила 5. октобра и да је будућност заувек жута. Зашто не можемо да будемо као Американци, кукају жутократе - ето, они уопште нису оптерећени историјом, већ вечито иду ка бољем сутра?

Хм. Па није баш тако. Ево како је јула 1776. године група енглеских колониста образложила своју побуну против круне:

Ове истине сматрамо очигледним, да су сви Људи створени једнаки, да их је Творац обдарио одређеним неотуђивим Правима, и да су међу њима Живот, Слобода и потрага за Срећом. Да је Власт васпостављена међу људима, и баштини праведна овлаштења кроз сагласност поданика, како би чувала ова права. Да, када било који облик Власти постане супротан тим циљевима, Народ има право да је промени или укине и створи нову Власт...


Тако су настале Сједињене Америчке Државе, које и дан-данас прослављају дан доношења овог прогласа као празник своје независности.

Никад нисам мислио да ћу ово рећи, али хајде да послушамо савет жутократа и невладника - бар само једном - и угледамо се на Американце. Пре двеста и кусур година, они су свету упутили поруку да власт која није у стању да испуни свој основни задатак заслужује да је замени власт која јесте. А тек власт која активно ради против својих дужности...

субота, 23. јул 2011.

Око Соколово #28

1112. дан жутократије.

У среду обелодањено хапшење Горана Хаџића, својевременог председника РСК, наводно је требало да стави тачку на уцене и притиске из Брисела. Ето, Србија је „испунила своје међународне обавезе“ и предала Хагу све главе које су тражили. Зар сад није ред да се деблокира процес приступања ЕУропској унији? Зар сада није требало да настане жутопија и свеопште благостање, у којем ће с неба да падају печени фазани на плавим пладњевима порубљеним жутим звездицама?

То што је понеко у народу још и могао да поверује у ову небулозу је мање-више разумљиво. Дуго већ траје свеопшта беда (упитајте се, међутим, да ли можда намерно - како би онда могли без проблема да вам обећавају баш глупости?). Али то што су жутократе поверовале у сопствене фантазије наводи на закључак да, упркос својим вештинама политичке манипулације, нису баш најбистрија сорта.

Чак и Тадићу мора да је сада јасно, каже Ратко Дмитровић, да га је Империја пустила низ воду. Сад само не знамо хоће ли он да прихвати ту реалност, или ће покушати да купи још мало политичког живота новим капитулацијама.

Знајући ум Врховног Жутника, ово потоње изгледа извесно - али постоји могућност да баш Империја то спречи. Наиме, пише Жељко Цвијановић, чак су и Вашингтон и Брисел затечени степеном до којег је Друг Бота потрошио ову власт. Пројекат трансформације Срба у Жутне још ни издалека није завршен. Империја мора сада да осмисли комбинацију које би јој омогућила да Србију задржи под контролом. Могло би да се деси да мало попусти дизгине, тек толико да умири народ, који је већ толико озлојеђен да је престао да шушка. А зна се шта се ради кад чаршија престане да шушка...

За то време, велика пљачка Србије се наставља без предаха. Драган Вучићевић пише о томе како су жутократе пустили „медијске кербере“ на министра Мркоњића: „Ови који данас проглашавају Мркоњића за највећег лопова и лажова имају само један циљ - да сакрију врховне лопове и лажове“. А како само владајућа странка систематски пељеши државу и народ, илуструје Предраг Митровић.

И онда се Драгомир Антонић с правом пита, зар такву државу ико треба да поштује? Па одговара сам себи, а и нама: „Поштује се оно што вреди. А ви господо на власти не вредите ништа.“

Сав трулеж и беду жутократије одлично илуструје „моно фарса“ Љубише Спасојевића, „Жица са три лица." Иначе, морам да напоменем да је Спасојевићев сатирички опус (погледајте архиву Видовдана) био инспирација за неколико термина у Соколовом Лексикону.

Жутократија је можда пред издисајем, али то не мора да буде добра вест. Како то сад? Имајте на уму да је циљ Империје „коначно решење српског питања“ (како се једном изразио колумниста Њујорк Тајмса Роџер Коен). Кључни елемент тог процеса је физичка, али и психолошка, ампутација Косова и Метохије. Потпуна капитулација жутократа по том питању, како илуструје Милош Чернишевски, још мало па је завршила посао. Али зашто онда Вашингтон саботира те тзв. преговоре (како тврди Цвијановић)? Можда зато што су властодршци Империје схватили да Борат више нема морални капацитет за предају Космета, па чекају да то уради неко са мало родољубивијим резимеом...

Значи, ако жутократија цркне сама од себе, замениће је не слобода - за коју се, ето, Срби нису изборили - неко неки други облик ропства. А онда, све испочетка...

Не смемо да дозволимо да нам тренутни проблеми затворе видик и сакрију много веће - да не видимо шуму од дрвећа, што би рекли Американци. Пада ми на памет један текст Милована Данојлића с краја јуна, баш о значају перспективе.

Од петка је сајт НСПМ недоступан.

Јутрос је Лондону, у 27. години, преминула Ејми Вајнхаус. Онај тужни наступ у Београду, поводом којег се дигла толика прашина (али само зато што је једна трећеразредна америчка ТВ-персона увредила министра ШуНАТОВца), био је њен последњи концерт.

Један Норвежанин је јуче прво ауто-бомбом напао зграду владе у Ослу, а потом се одвезао на острво где се налази летње одмаралиште за омладину владајуће странке. Обучен као полицајац, представио се као додатно обезбеђење због бомбе у Ослу - и хладнокрвно почео да пуца, док му није нестало муниције. По најновијим извештајима, број жртава је прешао 90. Мотиви напада су још увек непознати.

среда, 20. јул 2011.

Попуњени албум и замена теза

Хашка инквизиција има разлога да слави јучерашње хапшење Горана Хаџића; тиме су попунили свој албум „Све српске вође деведесетих“. Жутократе ће рећи да и Срби имају разлога да се радују - али то, као и обично, није истина. Иако је хашки списак испоручен, већ сутра ће се појавити неки нови услови и захтеви. У садо-мазохитичком односу какав представља „партнерство“ Србије и Империје, ништа друго није ни могуће.

Врховни Жутник вели да се овиме завршава „туробна страница наше историје“. За кога? Њему приношење жртава инквизиторима уопште није било туробно. Свако хапшење, свако изручење, свака поворка из Централног затвора према аеродрому и лет за Схевенинген само су служили да њега и његове представе као једину политичку опцију која Србију може да држи под контролом у име Империје, уз обећање да ће је пре или касније „трансформисати“ у Жутију.

Али ево, стигло се до краја хашке листе, а упркос силном труду Жутије још нема. Нити је дошло до обећаног пријема у улазни ходник за предсобље чекаонице за кандидатуру у ЕУропској унији. А ево, макар и летимичан поглед на ЕУропски атар открива да од жутих обећања благостања и лезилебовања по учлањењу не би било ништа чак и да је до њега дошло. Сироти Бота - Србима више нема шта да обећа, а Империји више нема кога да испоручи.

Можда је зато изјавио: „Не очекујем никакве реакције из ЕУ поводом хапшења Хаџића, јер је то била обавеза Србије“.

Шта ли је још све „обавеза“ Србије? Самоукидање, по свему судећи. Иначе њихови (али не наши) „партнери и пријатељи" у Бриселу и Вашингтону неће бити задовољни. А зна се да је њихово задовољавање највиши циљ на планети...

Што се самог Хаџића тиче, оптужница против њега је напросто смешна:

„У оптужници се наводи да је Горан Хаџић, као председник Владе Српске аутономне области Славонија, Барања и западни Срем, и након тога као председник Републике Српске Крајине (РСК), учествовао у удруженом злочиначком подухвату као саизвршилац.

Сврха тог удруженог злочиначког подухвата била је да се силом трајно уклони већина хрватског и другог несрпског становништва са отприлике једне трећине територије Републике Хрватске с циљем да то постане део нове државе под српском доминацијом.“ (РТС, преко Васељенске ТВ)


Каква црна „нова држава под српском доминацијом“? Какав удружени злочиначки подухват? Поред овакве Републике Хрватске, где су Срби прво избачени из устава а потом силом протерани, тако да их данас има тек у траговима? После транскрипта са Бриона, који недвосмислено доказује да је на делу био удружени подухват (за њих херојски) да се на територији омеђеној Титовим границама створи етнички чиста хрватска држава? И тај подухват је успео само захваљујући подршци оних истих земаља које данас финансирају Хашки трибунал, а Србији држе лекције из људских права и ратних злочина док широм света уводе демократију бомбама.

Ништа то не смета Врховном Жутнику да на сваки захтев са запада реагује као дресирана фока. Ако икоме треба да се суди, онда је то он - извршилац удруженог злочиначког подухвата да Срба у окрњеној и окупираној републици Србији остане мање него што их данас има у Хрватској...

субота, 16. јул 2011.

Око Соколово #27

Дан 1105.

Ваздух трепери као да небо гори. Планету тресе грозница, као да се и природа буни против жутократског безумља, од научно-фантастичних мултимилонских мостова док народ гладује, до „реформатора“ који би сад да регионализује државу пошто ју је 10 година централизовао. Њему свеједно: само да пљачка никад не престане.

Нема нити једног поља на којем жутократе не раде на штету земље којом управљају. Сувишно је сад да се набраја подугачак списак зла унутар саме Србије; да све буде још „лепше“, жутократе се труде да подршку за своја злодела нађу код дојучерашњих комшија. Снисходљивост према Загребу, каже Драган Вучићевић, дошла је дотле да је Србија малтене хрватска колонија. За то време, у Сарајеву су незадовољни што Врховни Жутник није до краја испунио сва њихова очекивања и захтеве; уредник недељника Дани Фарук Борић вајка се што у Жутији на власт не могу да дођу Чеда, Чанак и Кораћ.

Регионалну политику Друга Боте поприлично добро је описао Жељко Цвијановић, који каже да ће Врховни Жутник (као и досад) легитимитет да црпи из „спремности да је он тај који Србе може да преуми, да је он једини који може да стави катанац на њихову историју и објави како се завршила хепиендом“.

Али како су то на сопственој кожи искусили владари Империје, историја није готова - већ има навику да се понавља онима који не науче њене лекције. Ево, ЕУропска унија и Америка народу секу уши како би банкарима крпиле дупе. Дошло је дотле да су признали либијске побуњенике (иначе своју агентуру) као легитимну владу, како би од њих могли да наплате трошкове рата - пардон, „кинетичке акције“ - објашњава Мирослав Лазански.

Што се Срба тиче, Зоран Чворовић показује да данашња ЕУфорија има огромну сличност са аустрофилијом кнеза Милана Обреновића, на примеру чињеница о Санстефанском миру и његовој ревизији на Берлинском конгресу.

Стварно, гледајући данашње догађаје у светлу историје, стиче се утисак да се мењају имена, идеологије, међе и технологије, али да неке ствари упркос свему остају исте. Политика Беча према Србима, на пример, која и дан-данас траје иако жуто-црне монархије нема већ скоро цео век; није битно - ионако је дошла из Рима, а носиоци се увек лако нађу.

Недавни попис становништва у Црној Гори оголио је сву имбецилност политике идентитета (Бранимир Марковић) мафијашког клана који је уз помоћ Империје тамо направио државу, а сада прави нацију и језик (Никола Танасић). Голом отимачином, дабоме, с тим што им у томе свесрдно помаже жутократија; јер, њихова је обавеза да раде потпуно супротно интересу Срба у сваком погледу, увек и свуда.

„Дукљанизација“ Црне Горе се у ствари спроводи по већ испробаној матрици кроатизације, вели Жарко Јанковић, већ виђеној на другим просторима некадашње СФРЈ. Данашњи Дукљани граде идентиет на отровном антисрпству, објашњава Чедомир Антић. Тако су ономад хрватство дефинисали Старчевић и Франк. Антић је у праву и кад каже да се сатанизовање Србије исплати, и да је корисно за политичаре да буде етничку мржњу у сопственом народу (Блиц); само ми није јасно како овако нормални и разложни ставови пролазе страначку и идеолошку цензуру у жутој штампи...

И док насипом одвојени рукавци сами себе убеђују да су у ствари моћне реке (да посудим алегорију од Меше Селимовића), сама река се систематски загађује. Друга недеља јула је сваке године повод за медијски циркус, у којем свим средствима покушава да се цео сукоб у БиХ сведе на три дана јула 1995 у једном источнобосанском градићу. Иде се и даље, па се призма званичне приче о Сребреници натура као једина кроз коју би требало да се сагледавају Срби као народ. Званична прича је до те мере пуна рупа, да у ствари више и нема садржину, као што то малтене свакодневно доказује Стефан Каргановић. Али ако се чињенице не уклапају у политичке и војне интересе моћних, тим горе по чињенице.

Ана Радмиловић се вајка да манихејски приступ Сребреници у ствари штети жртвама и помирењу. То стоји. Међутим, превиђа да творце тог приступа никада није било брига ни за једно ни за друго - сврха им је била да створе пропагандно оружје којим би добили рат, а себи осигурали неприкосновену власт. Ово потоње је мотив који дели и жутократија. Зато је и прихватила причу о Сребреници, као средство за „промену културне матрице“ народа којим влада.

Жутократе се у ствари ослоњају на један комплекс ниже вредности, спретно култивисан кроз историју као најједноставнији начин владања Србима; Петар Анђелковић објашњава појаву тог рајетинског (касније малограђанског) менталитета, опседнутог сопственим имиџом у очима богатих и моћних. Чупање тог менталног корова неће бити лако, али је сигурно могуће.

Први корак у решавању проблема је спознаја да проблем постоји. Ко то још у земљи Србији верује на реч жутократији и невладницима? Ево, Феђа Димовић пише о Србији као отеловљењу Орвелове животињске фарме - с тим да то поређење није сасвим фер према свињама - док је Милану Јовановићу доста „дајгуз зулума“. Ко зна, можда се из ове изгубљене деценије - у ствари, целог једног изгубљеног века, и то у више категорија - коначно изведе наравоученије које би Србе извело на пут опстанка и опоравка, уместо нестајања које су им зацртали душмани.

По окончању Хладног рата, западни политичари и интелектуалци су похитали да прогласе и крај историје, и да човечанство замрзну у тренутку њиховог (наводног) тријумфа, попут инсекта у ћилибару. Нису били први, а вероватно неће бити ни последњи, који ће то пожелети - али им свеједно није пошло за руком. Оба производа тог тријумфалистичког менталитета, и Атлантска Империја и ЕУропски Левијатан, сада се урушавају. Оно богатство и моћ којима се клањају жутократе, невладници и поданички настројен свет свакодневно нестаје. А опстаје и остаје оно што су хедонисти исмејавали - традиција, народ, породица, земља. Оно што је, пише Мирјана Бобић-Мојсиловић, спортски тријумф Новака Ђоковића у нама пробудио и ослободио.

Право је време да се појаве људи за нову епоху, не за време које је ево на измаку већ за време које долази. Људи свесни да историја траје, да човек није Бог, и да кад се игра Бога то увек заврши ђавољом работом. Али како добро напомиње Жељко Цвијановић, ти људи неће моћи много да постигну ако се нико не поведе њиховим примером:

„Ако не прихватимо да је проблем и у нама, онда сами не осећамо епохално време, онда и сами тражимо само следећу генерацију лажова која ће нас завести“.


Превише би лако било закључити данашњи текст апелом да се бира између опстанка и нестанка; мислим да је до тог избора већ дошло, и да жутократија већ сипи у заборав историје. Не усуђујем се да кажем да видим обрисе те нове епохе, али то што ту и тамо назирем - није подвучено жутом.

уторак, 12. јул 2011.

Вирус револуције

Постоји једна карактеристика Империје која је истовремено занимљива и застрашујућа. То је виртуелни свет у којем живе њени руководиоци, убеђени да се реалност прилагођава њиховим жељама и поривима. Ради се о истом медијско-маркетиншком свету у којем живе жутократе и невладници - што не треба да чуди, будући да су они тек служинчад Империје, па је сасвим природно да имитирају господаре.

Сада већ давне 2004, новинар Њујорк Тајмса Рон Саскинд је радио репортажу о Белој кући Буша II, када му је један неименовани функционер (после се причало да је то био Бушов шеф кабинета, Карл Роув) са презиром објаснио да новинари припадају „заједници заснованој на стварности“:
„Ми смо сада Империја; својим деловањем стварамо властиту стварност. И док ви ту стварност изучавате – па и проницљиво, нека вам буде – ми ћемо поново деловати, стварајући и друге нове реалности, које такође можете да изучавате, и тако ће се ствари разврстати. Ми смо протагонисти историје... а вама, свима вама,преостаје само са проучавате оно што чинимо.“
Премда је Бушу II мандат истекао пре готово три године, нема назнака да је с њим отишао и овај поглед на свет. Напротив. Доказ за то је и недавни покушај актуелног Императора да избегне надзор Конгреса над пустоловином у Либији, тиме што ју је назвао „кинетичком војном акцијом“. У преводу са бирократског на обичан енглески, то значи баш оно што Обамина екипа тврди да не значи: рат.

Преходни Император је 2005. најавио кампању са циљем ширења „слободе“ у сваки кутак планете, чиме би се разгорела „ватра у људском разуму“. Беше то фраза равно из Достојевског, преко Билингтона, којом се призивала револуционарна грозница. Дотад се већ десио први талас такозваних „обојених револуција“, међу којима су се истицале оне у Тбилисију и Кијеву. Ипак, након што је неколико таквих револуција пропало, читав се тај пројекат чинио једнако потрошеним колико и лажи о ирачком оружју за масовно уништавање. Онда је пристигла пешчана олуја, или у жаргону империјалних коментатора - „Арапско пролеће“.

Према тумачењу мејнстрим-медија, свет се поново разгорева, млади људи посвуда захтевају „демократију“ и збацују зле режиме који их угњетавају: Тунис и Египат су били само почетак, циљ „кинетичке акције“ у Либији је искључиво помоћ „демократама“, исто се дешава и у Сирији, а једини грех Вашингтона је што „јалово посматра“ и „недовољно помаже“ снаге слободе и демократије.

Да ли је заиста тако?

недеља, 10. јул 2011.

Соколов Лексикон

Током година писања за Antiwar.com и Сокола, трудио сам се да поштујем Орвелово упозорење о обесмишљавању језика. С тим на уму, почео сам да избегавам речи лишене значења, или речи чије је значење свесно искривљено у сушту супротност. На пример, када на Соколу прочитате „демократија“, то ће значити „механизам одлучивања већином гласова“, а не неко фиктивно отеловљење сваколике овоземаљске доброте.

У намери да дугогодишњим читаоцима, као и оне који нам се тек придружују, олакшам читање и разумевање текстова, прилажем мали појмовник:

Империја- Паразитски организам у чијем средишту се налази љуштура некада позната као Сједињене Америчке Државе, али који са уставом и вредностима те земље нема скоро више ништа заједничко. НАТО је орган Империје, док је ЕУропска унија вазални државоид, који додуше понекад показује знаке полуаутономне мисли.

ДОСманлије - политичка коалиција скупљена с коца и конопца да би 5. октобра 2000. извршила пуч прерушен у „демократску револуцију“, а по шаблону који је осмислила, организовала и финансирала Империја. У спрези са невладницима.

Невладник (мн. невладници) - активиста тзв. невладиног сектора (којег финансирају иностране владе). Од српског „нерадник“, у смислу да се не бави поштеним послом. У Србији, посвећен затирању српског имена, културе, традиције, вере и историје, и њиховој замени ЕУропским идентитетом. (Накнадно сам установио да је то у ствари сасвим регуларна именица у словеначком, и означава баш запослене у невладиним организацијама!)

ЕУропска унија - Савез европских држава који себе сматра Европом. Улазак у њега значи прихватање ропства неизабраној бирократији у Бриселу.

ЕУропство - безалтернативна будућност коју заговарају невладници а намећу жутократе, који Србију виде као вечитог кандидата а неког неодређеног дана у фиктивној будућности члана ЕУропске уније (дотле, међутим, то више неће бити Србија, нити ће у њој живети Срби).

Жутија - земља некада позната као Србија, а која је до те мере преумљена и упропашћена да је то престала да буде. Прелазни циљ жутократа на путу у ЕУропство.

Жутократија - назив за режим коалиционе владе ЗЕС-СПС, састављене у јулу 2008. на роштиљу код тајкуна и амбасадора. Изведен од грчке речи кратос (сила, власт) и српског придева „жут“, што је боја звезда на застави ЕУропске уније и Демократске странке. У спрези са невладницима. Предводи је Врховни Жутник, шеф државе и партије.

Врховни Жутник - Поглавар свих жутократа, вршилац воље Империје на простору Жутије. Такође познат као Друг Бота и Борат.

(Друг) Бота - израз којим се означава тренутни председник Партије и државе, баштиник култа личности, Борис Тадић. На албанском значи „свет“, што и приличи, пошто му је (бар западни) свет важнији од Србије.

Борат - надимак који су Другу Боти дали на још неким „антидржавним“ форумима и блоговима, ваљда због сличности са фиктивним казахстанским новинаром Боратом Сагдијевим, једним од ликова британског комичара Саше Коена. Лично сматрам да је то увреда за правог Бората, јер се он, на крају крајева, никоме низашта није извињавао...

Жутахије - дахије и пустахије данашњег доба. Види жутократија.

Жутоград - Некада Београд, метафорички окречен у жуто.

Жута штампа - традиционални израз за јефтине таблоиде штампане на пожутелом папиру слабог квалитета; овде се користи да се опишу медији у Србији лојални жутократији, па су тако „жути“ не само по квалитету извештавања, већ и по вредносном опредељењу.

ЕУрорегија Донау-Маргус - фаза у невладничко-жутократском пројекту „друштвене трансформације“ како би се остварило ЕУропство. Овај ентитет би највише личио на кнежевину Србију пре Кумановске битке (1912), без Рашке, Баната, Срема и Бачке. Донау је немачка реч за Дунав, а Маргус је латинско име Мораве. В. Жутија.

НДК - „Независна држава Косово“,  понекад „Косовија“ (в. Косовијанци) скраћеница инспирисана претходном историјском творевином изграђеном на костима Срба и програму њиховог физичког и духовног затирања. Нити је независна, нити је држава, нити је Косово (српско име је Косово и Метохија, а окупаторско „Косова“).

Косовијанци - житељи НДК. Иронични превод енглеске флоскуле „Kosovars“ коју у ствари (тренутно) већинско становиштво у НДК и не користи, већ себе зову својим националним именом - Шћиптар, тј. Арбанас.

Национализам - када је српски, то је за жутократе и невладнике оличење свег зла, које захтева да се против њега беспоштедно боре. Било чији други, међутим, постаје легитиман, добар, племенит и вредан поштовања, и за њега се користе искључиво придеви демократски, толерантан и цивилизован.

Басаријада - излив малоумности у штампани текст, инспирисан дводелним разговором Врховног Жутника са невладничким писцем Светиславом Басаром, објављеним у жутој штампи у јуну 2011.

(допуњено 23. јануара 2012.)

субота, 9. јул 2011.

Око Соколово #26

Жутни дан 1098.

Пре шест дана је Новак Ђоковић остварио свој дечачки сан и освојио Вимблдон. Дан после, постао је први рекет света. Похитавши да се окити победничким перјем - које ничим, ама баш ничим није заслужила - жутократија му је приредила велики дочек у Београду.

Многи су прокоментарисали овај најновији бесрамни потез у одавно већ предугачком низу; издвојио бих текстове Жељка Цвијановића, Ђорђа Вукадиновића, Даниела Јовановића и Миодрага Новаковића. Судећи по расположењу у народу, жуто манипулисање Новаком се није примило; већ кружи виц да је Врховни Жутник у ствари ишао на Вимблдон да се извине Надалу ако Новак победи.

Еуфорија око Ђоковића у жутим медијима је распиривана како би се што мање говорило о споразуму који су жутократе закључиле са окупационим властима НДК (а који је НДК исте секунде почела да крши, дабоме). За то време се „партнери и савезници“ из ЕУропске уније труде да отму српску културну баштину у окупираној покрајини и преименују је у „косовијанску“. Па ако је то њихова баштина, што ли је онда руше и скрнаве? Део проблема је и у нама, вели Ана Радмиловић, јер смо изгубили језик којим би могли ту баштину да бранимо. Да ли неповратно?

Отворено непријатељско понашање тзв. међународне заједнице (тј. Империје и њених сателита у ЕУ и УН) коментарише Оливер Вуловић, с предлогом да се уведе институција „неправедника“, да та непочинства не би била заборављена.

Суштина жутократске приче којом се образлаже апсолутна покорност и најдегутантније слугерањство Империји је да само тако може да се сачува земља, народ, привреда, итд. Чак и успутном посматрачу је јасна бесмисленост тог аргумента, јер управо жутократија и Империја све то систематски уништавају. Горан Гаврић подсећа ко, како и с чијом подршком ради на одвајању Војводине, док Душан Ковачев руши мит о мутлтикултурној и толерантној Војводини подсећајући на непочинства комунистичких аутономаша - директних претеча ових данашњих.

Владимир Димитријевићобјашњава разлику између црногорског конкордата са Ватиканом 1886, и овог данас: књаз Никола је ономад хтео - и успео - да Србе-католике ослободи аустроугарске доминације, док данашњи новодукљани хоће да Црногорце прво расрбе, а онда претопе у некакве „Црвене Хрвате“, по НДХ-матрици Штедмилије и Дрљевића.

Драгомир Анђелковић кампању против Срба ставља у контекст русофобије Запада; по признању многих функционера Империје, Срби и Балкан су у ствари неважни - права мета њихове политике је Москва. Само се онда поставља питање, зашто неко тамо чека да се Русија брани на Волги, уместо да је брани на Дрини? Одговора на то питање још увек нема.

Било како било, чак и да супротстављање Империји није императив нашег опстанка - а јесте - оно је у нашем карактеру још од косовског боја, тврди Бранко Радун. Тога су свесни и жутократе и невладници, па тај карактер систематски нападају и руше.

Шпански мислилац и песник Хорхе Сантајана једном је рекао: Народ који заборавља сопствену историју, осуђен је да је понавља. Код нас је проблем што смо историју погрешно научили, па онда заборавили или запамтили, исто нам дође. Када је основана, почетком деведесетих, ДС је била антикомунистичка странка; данас баштини систем, идеје и методе комуниста, а њени чланови - попут историчара Предрага Ј. Марковића - носталгично тамбурају о Титовом устанку као манифестацији антифашизма.

За то време, Чедомир Антић вели да убиство жандара у Белој Цркви, 7. јула 1941. није било никакав антифашистички устанак, већ идеолошки чин у функцији комунистичке револуције. Што јесте, јесте. Иронија је да је Антић некада био ортак Чеде Јовановића и портпарол Зорана Ђинђића, а потом истакнути члан Г17 - дакле, човек са беспрекорним досманско-жутократским педигреом!

Можда сву суманутост политике међ' Србима (намерно не кажем српске политике) илуструје случај Вука Драшковића, који није толико „жар-птица“ (како га описује Александар Димитријевић) колико певац на ветроказу...

Могло би се чак рећи да је у Жутији (оној медијско-маркетиншкој симулацији Србије у којој обитавају жутократе и труде се да је оваплоте у стварности) дошло дo коначне еволуције политике. Бил Клинтон је остао познат по довођењу у питање дефиниције глагола „бити“, али изгледа да га је Драган Ђилас, градоначелник Жутограда и сасвим озбиљан претендент да постане Борис Уместо Бориса, далеко надмашио. Жељко Цвијановић га види као „првог српског постполитичара, човека без икакве идеологије, па самим тим и икаквих граница политичког деловања“.

У овој правој правцатој оргији бесловесности, где је апсолутно све релативно, шта иоле нормалан човек уопште може да уради? Одговор који покушавају да наметну жутократе, невладници и њихови инострани спонзори је - ништа. Њихова питома опозиција се не слаже са ту и тамо неким детаљем политике властодржаца, и можда не би толико ревносно служила ЕУропским и атлантским господарима, али не би ништа суштински мењала. Или не мисли да може, или - још горе - не види да суштински проблем уопште постоји.

Како каже Бошко Обрадовић, потребан је „коперникански обрт“ у поимању политике и државе. Доста је било варијација на жутократску тему, а која је опет само варијација унутар парадигме наметнуте пре 70 година. Време је да се жутократама, невладницима и Империји пошаље порука - Овако даље неће моћи.

Што вели Драгослав Павков, објашњавајући зашто се придружио Дверима:

„А они који се плаше да ће свој глас „упропастити“ и девалвирати дајући га Дверима - шта да вам кажем? Дајте га онима за које мислите да имају да кажу још нешто ново или га конзервирајте (најбоље у туршију - проверено) и чекајте боља времена. Која ће вам донети они које није срамота да погреше и падну, са себе отресу прашину и подсмешљиве квалификације којима их свакодневно „из добре намере“ обасипате и иду даље“.

среда, 6. јул 2011.

Питање приоритета



Када су се пре две и кусур године Ана Ивановић и Јелена Јанковић сликале са бившим Императором Клинтоном (који „воли спорт“), на њих се дигла силна дрека - с правом, мада заборављајући да жутократе свакодневно раде далеко гадније ствари, па ником ништа.

Исправите ме ако грешим, али тениске каријере Ане и Јелене од тада нису баш у успону. Не зато што их бојкотује народ (Срби брзо заборављају, је ли) већ што су некако изгубиле компас. Анин највећи успех од тада је што се сликала за Спортс Илустрејтид у оскудном купаћем костиму. Јелени исто не иде добро, муче је повреде.

Мало ко се сећа да је Новак Ђоковић, само пар месеци после скандала са Аном и Јеленом, одбио да се појави на хуманитарној вечери Шерон Стоун у Кану јер је међу позванима био Клинтон. Кад год се о њему пише у новинама, обавезно га дочекују питањима о недавној историји и његовом „геноцидном, агресорском“ народу - а он свако дочекује као противнички сервис и брани како своје, тако и наше достојанство.

Ђоковића ћете видети на сликама са породицом, а не са некаквим императорима, комесарима, жутницима малим и великим, сатрапима и невладницима. Зна човек шта је важно у животу, шта су му приоритети, ко је и одакле је. И онда има морални и психолошки центар који је у тенису исто толико важан као и физичка кондиција, некад чак и више.

Све нешто мислим, када би Ана и Јелена пронашле тај центар који су негде успут запоставиле, и њима би кренуло.

Исто важи и за све нас.