„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)
Приказивање постова са ознаком Obama. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Obama. Прикажи све постове

петак, 30. јануар 2009.

Повратак "либералне" империје

Један сам од ретких у Америци (а изгледа и уопште) који није пао на шарм Барака Обаме. Да његов евентуални долазак на власт неће значити ама баш ништа добро за нас било ми је јасно већ у раној фази изборне кампање. Али овде није реч само о нама, већ и о свеукупном отклону Америке према свету. Обама заиста делује као радикална промена у односу на Буша Мањег, али само ако се посматра искључиво форма. Супстанца, међутим, остаје алармантно иста. Избором Барака Обаме за императора (а то он недвосмислено јесте), Америка није превазишла ама баш ништа, већ се само вратила у деведесете.

С тим у виду преносим коментар Ричарда Сејмора, енглеског блогера познатијег као "лењин", објављеног 27. јануара у Гардијану (оригинал овде; превод Сиви соко):

Обама, империјалиста

Промена? Не у иностраној политици. Нови председник је класични либерални интервенциониста

На задовољство неоконзевативаца и ратоборних либерала, први демократа новијег доба изабран на антиратној платформи је ипак јастреб. Поред већ обећане ескалације у Авганистану, његова инострана политика најављује непријатељство и према Судану и Ирану. Током првих седам дана председниковања, одобрио је два ракетна напада на Пакистан; мећу 22 страдалих су биле жене и деца. Обамин став о Гази је веома близак приступу бивше власти. Питање је само како ће Обама да убеди своју базу да такав став подржи. Буш је барем могао да се ослони на базу чији је интерес за мир и људска права био у најмању руку дубиозан. Обама тај луксуз не поседује, и мораће да се окрене "либералним јастребовима" који су тако отворено подржавали Буша.

Треба одолети искушењу да се "про-ратна левица" отпише као маргинални скуп отпадника и НАТО-либерала. Јесте да се њихови сурови еуфемизми за крваво освајање чине посебно превазиђени у светлу преко милион ирачких жртава. Али њихови аргументи, од патерналистичке одбране "хуманитарне интервенције" до залагања за "западне вредности" вуку курене из традиције либералног империјализма чија дуговечност упозорава да се преко њега не може баш тако лако прећи. У свакој земљи која је изабрала пут империје, међу интелектуалцима је настајао снажан империјалистички консензус, а најјачи његови браниоци били би управо либерали и левичари .

Либерални империјалисти се клоне отворено расистичких аргумената, представљајући империјалну интервенцију као хуманитарни пут напретка. Али и овакав став имплицитно види друге народе као инфериорне. Џон Стјуарт Мил је тврдио да је деспотизам "легитиман облик власти када се има посла са варварима" под условом да је "крајњи циљ њихова добробит," док су Фабијанци сматрали да је самоуправа "домородачким расама" корисна "колико и динамо становнику Кариба." Интелектуалци Друге интернационале попут Едуарда Бернштајна сматрали су колонизоване народе неспособним за самоуправу. За многе либерале и социјалисте тог доба питање је било само да ли су домороци у стању да стекну довољно дисциплине за аутономију. Домородачки отпор је сматран "фанатизмом" који је требало сломити европским туторством.

Данашњи либерални империјалисти нису потпуне копије својих претеча из 19. века. Потребе хладног рата, између осталог и да се у антикомунистички фронт укључе и леви елементи, преобразиле су културу империјализма. Када је "анти-тоталитарна" левица подржавала америчку експанзију, чинила је то најчешће правдајући се антиколонијализмом. Деколонизација и борба за грађанска права потиснуле су расизам из аргумената за војну интервенцију.

То се није десило преко ноћи. И Ајзенхауерова и Кенедијева власт са ужасом су гледале на "преурањену независност" колонизованих народа. Стејт департмент је сматрао да је "примитивним друштвима" за увођење у модерни свет била потребна чврста рука. Ирвинг Кристол, хладноратовски либерал који је касније постао "кум неоконзервативизма," правдао је вијетнамски рат делимично и аргументом да је "та земља једва способна за пристојну самоуправу и под најбољим условима," па да јој је због тога диктатура коју су наметнули Американци била неопходна. Такви аргументи се данас чују само на ободу неоконзервативне деснице.

Међутим, од пропасти СССР-а, неки патерналистички стубови либералног империјализма су васкрсли у облику "хуманитарне интервенције." Баш као што се у викторијанско доба империја сматрала примереном за избављење потлачених, деведесетих се америчка војна сила призивала да спасе Сомалијце, Босанце и Косованце (sic) - иако је управо америчка интервенција у сваком од тих случајева била деструктивна.

Шта угрожени мисле и желе је у овом контексту сасвим одсутно. А као што истиче Стивен Холмс са Њујорк универзитета, "Критиковањем САД због неделовања када се у иностранству десе страхоте, ови добронамерни либерали су помогли оживљавању идеје Америке као добронамерне империје."

Катастрофа у Ираку је произвела реакцију против хуманитарног империјализма чак и међу некадашњим интервенционистима попут Дејвида Рифа, који сад упозорава на "повратак империјализма који маршира у име људских права." Упркос томе, међу либералним интелектуалцима постоји широка коалиција склона интервенцији у Дарфуру, иако се хуманитарне организације томе противе. Нема отпора ни ескалацији у Авганистану, где је непријатељ опет "домородачки фанатизам." Либерални империјализам је жив и здрав; његове жртве су, међутим, у смртној опасности.

четвртак, 6. новембар 2008.

У сусрет новом Императору

Јесте ли икад помислили да је еуфорија с којом неки Американци доживљавају Барака Хусеина Обаму упоредива са еуфоријом с којом су неки Срби доживљавали Слободана Милошевића? И један и други су обећавали промене.

И ове године је су председнички избори у Америци пружали избор између куге и колере. Мекејн је био јасан - тврди империјалиста, пријатељ УЧК, доказани србождер. Колико год Обама причао о променама, иза њега стоји фосилизовани империјалистички тим одговоран за америчко деловање на Балкану деведесетих. Избор Бајдена за потпредседника је то недвосмислено потврдио (да сад не говорим о Олбрајтовој, Кристоферу, Холбруку, па Саманти Пауер...). Добро, сад је питање хоће ли Бајден да буде икебана као и сваки други потпредседник, или ће да се служи Чејнијевим преседаном; лично нисам сигуран да би неко толико сујетан и нарцисоидан могао да следеће четири године (или осам) проведе у сенци. Али видећемо.

Избор Рама Емануела за шефа кабинета би могао да буде добра ствар, пошто је он годинама један од истакнутих чланова српског одбора у Конгресу. Али прави испит ће бити Обамин избор шефа дипломатије. Ако то буде Холбрук, све би коначно требало да нам буде јасно.

Наш проблем, међутим, није у Вашингтону. Оно јесте да је Америка одиграла кључну улогу у балканским ратовима деведесетих, од подршке Загребу и Сарајеву до спонзорисања УЧК и ”независне државе Косово.” Али постојала је прилика да се утиче на промену тог курса када је Буш дошао на власт 2000, па опет 2004. Београд - тада већ под влашћу квислинга које је преко америчке владе контролисао Савет за међународне односе (најцрње легло империјалиста) - није учинио ама баш ништа. Неће ни сада. Квислинзи имају поптуну власт, и доследно извршавају наређења. На њима није да разговарају са Американцима, нити да их саветују или убеђују, већ само да ”учине све што могу” да се амерички налози испуне.

Није случајно да баш сада Брисел најављује како ће њихова сподоба ЕУЛЕКС преузети контролу над ”целим Косовом” јер је ето, Београд одобрио постојање ове мисије као ”статусно неутралне.” Како може бити ”статусно неутрална” мисија која је формирана по Ахтисаријевом плану, и чији је основни циљ спровођење тог плана, односно помоћ стварању ”независне државе Косово”? Да ли Тадић и Јеремић стварно мисле да су Срби стока па да у такву глупост верују? Што да не, Тадић је двапут биран, а сад има и апсолутну власт. Демонкратија, је ли.

За то време, лобисти и активисти Хрвата, Мађара, ”Бошњака,” а понајвише Албанаца већ ”обрађују” америчке Демократе како би власт новог Императора била склона њиховим интересима а против злих, примитивних, геноцидних Срба. А српски глас се не чује.