„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)
Приказивање постова са ознаком комунизам. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком комунизам. Прикажи све постове

четвртак, 12. децембар 2013.

Кијев, кип и комунизам

Пита ме јутрос један читалац, зашто су украјински „револуционари“ рушили споменик Лењину, када су баш Совјети Украјини дали државност? Одговорио бих једноставном аналогијом: зашто се хрватски лидери свако мало баце дрвљем и камењем на загорског фараона, који им је не само дао државност, већ и Истру, Барању и цео Јадран, а онда моралном уравниловком амнестирао НДХ (осуђујући „реакционарно“ руководство, али перући идеју Serbenrein хрватске нације)? Из истог разлога.

Шта се данас кличе по хрватским стадионима, што репрезентацији што Томпсону? А коме оранжисти у Украјини одају почасти? Не морам ваљда даље да цртам.

Не чуди ме што Џастин Рејмондо у свом прегледу стања у Украјини користи хладноратовски идеолошки речник; он је историчар америчке „старе деснице“ из средине прошлог века, који су Рузвелта сматрали комунистом. Али кад српски историчари и коментатори почну да користе америчку хладноратовску матрицу, онда то звучи попут Стеријине покондирене Феме.

Неким српским родољубима није јасно зашто Владимир Путин не пљуне на све совјетско и покуша да врати систем крваво срушен 1917. То је зато што не разумеју други светски рат, када је Стаљинов комунистички апарат - из чисто себичних разлога - смерно клекнуо пред Богородицом Казанском и идејом Мајке Русије, како би смогао снаге да протера немачке агресоре. После тога, ништа у Совјетском савезу није било, нити је могло да буде, исто као пре. Пљунути на црвени барјак значило би одрицање од Великог отаџбинског рата, а то нити једном иоле нормалном Русу не пада на крај памети. Не само због поноса на велики подвиг Црвене армије, већ и због пијетета према жртвама тог рата - њих око 26 милиона.

Нама је можда тешко да ово схватимо, будући да је српско искуство са 2. светским ратом далеко другачије. Можда би помогло да се прецизно изражавамо. Наш проблем је што је струја комунизма која је тријумфовала на нашим просторима била србомрзачки неохапсбурговски титоизам, који се није држао доктрине (као ни закона) „к'о пијан плота“, али му је србождерство била једина истинска светиња, поред лика фараоновог.

Или да цитирам Мила Ломпара:
„Титоистички поредак је једно противсрпско кретање унутар једне комунистичке идеологије и можемо рећи да је у Србији преживео само тај титоизам, а да су ове компоненте комунистичке идеологије, које су на неки начин обезбеђивале бољи друштвени положај већих маса, ишчилиле.
Постоји само вршак тог идеолошког кретања у коме ћете непрекидно оптуживати српску културу и српску политику, а да се у исто време спроводи једна далекосежна пљачка људи и добара на тој територији. И то је оно што је карактеристично за титоистичко наслеђе. Они који се јављају као баштиници титоизма у Србији не желе да врате социјалне предности тог поретка, него само желе да задрже његов идеолошки садржај.“
И, додао бих, своје привилегије из тог поретка. Није случајно идеолог тзв. „Друге Србије“ некадашњи културкомесар Латинка Перовић. Нити је случајно Виталиј Кличко, медијски произведени лидер украјинске „демократске опозиције“, син совјетског генерала.

Кад идеологија пропадне, остају само сирове страсти: личне, породичне, племенске. А до народа и нације има још да се иде. Послушништво странцима зарад личне користи постало је норма међу политичарима на истоку Европе деведесетих. Запад између осталог толико мрзи Владимира Путина зато што је срушио ту норму и примером показао да се може другачије.

Неспособност разликовања титоизма од комунизма уопште, или капитализма од Империје војно-банкарског комплекса, доводи чак и добронамерне Србе у ситуацију да користе језик наших непријатеља. Деценијама су нам испирали мозак да смо криви за све - прво титоисти, а онда Запад. Ред санкција, ред сатанизације, ред бомби, па три реда холивудског ђубрета, и распамећени Срби постану карикатура америчких „антикомуниста“. Па тако имате иначе сасвим интелигентне људе који се диве „сусједима“ на њиховој „државности“ и „националној свести“, иако су то код њих тек мрачне, извитоперене имитације онога што су некада имали баш Срби.
 
Кад смо већ код имитације, кад гледате оно што вам телевизија приказује као дешавања на улицама Кијева, имајте на уму да гледате представу. Трг је позорница. Опозиционари су глумци-аматери, извођачи сценарија који је писао Џин Шарп. Спонзори представе су ЕУропска унија и Вашингтон.

Али како ми јутрос у преписци рече Александар Павић: „на Западу више нема пара, и они то знају, а кад нема пара једина карта на коју могу да играју је дестабилизација и изазивање хаоса. То је једино што имају да понуде, њихова једина преостала извозна индустрија.“

Кијевски шоу је иста представа коју је у Србији октобра 2000. извео „Отпор“. Има извештаја да су и неки од истих глумаца у постави. Али кад мало боље погледате, постане вам јасно да је „опозиција“ нешто попут оних оцвалих „кућаница“ из америчких ријалитија (или њихових домаћих копија) које су спале на то да за камере праве скандале да комшилук не би сазнао како су у ствари остале без пребијене паре.

Уосталом, Украјина је већ гледала отпорашку представу 2004. године, са катастрофалним последицама од којих се још опорављају. Чисто сумњам да Украјинци који нису СС-носталгичари заиста желе да буду трећеразредна колонија ЕУропског Рајха.

А они који јесу, није ни чудо што су рушили Лењина.

среда, 7. мај 2008.

Комунизам и србофобија

Из поговора „Књиге о Косову" Димитрија Богдановића, САНУ, Београд, 1986 (извор); делове подвукао Сиви Соко:

И поред таквог непријатељског или, у најмању руку, пасивног држања албанске националне мањине за време рата, Косово и Метохија улазе у нову Југославију 1945. године као аутономна област, са перспективом свестраног националног, уставноправног осамостаљивања и економског и културног развоја Албанаца у југословенској социјалистичкој федерацији. То сe објашњава неизмењеном политиком Комунистичке партије Југославије [КПЈ] према националном питању, а у оквиру тога и континуитетом тезе о опасности од „великосрпског хегемонизма"

...Суд о „великосрпском хегемонизму“ није водио рачуна о битној разлици која постоји између националне свести, идентитета и виталних потреба српског народа, с једне, и погледа и праксе појединих српских политичара и странака с друге стране. Уопштавањем и заменом теза стварала сe једна неправедна и неоснована хипотека над целим српским народом, при чему, иза укупне аустро-марксистичке фразе Српске социјалдемократске странке, не може а да сe не види аустроугарска подлога за аргументацију против српске националне политике. У ствари, таквим судом сe доводио у питање програм националног ослобођења и уједињења, чије je остваривање започето 1804. године и који je на југословенском плану формулисан коначно 1914; стављале су сe у сумњу тековине српске револуције и ослободилачких ратова. Концепт мале и слабе Србије, Србије „београдског пашалука и шест нахија“, којој сe једва признало чак и право на границе по Берлинском уговору [1878], значио je идентификовање сакате српске државне територије са националним подручјем, преко чијих сe међа сваки покрет ка слободи и уједињењу проглашава завојевањем. Претпоставка je тога концепта, 1914. године, пристајање на то да сe на српски народ ван Србије Берлинског конгреса, а то значи - на више од половине тадашњег броја Срба, без обзира колико он био компактан у етничком смислу или интегрисан у духовном погледу, не може и не сме да гледа друкчије до као на било коју националну мањину и дијаспору, без свога права на самоопредељење до отцепљења и припајања матичној националној држави.

Политика КПЈ према националном питању била je одређена, с једне стране, наслеђем хетерогеног социјалистичког покрета југословенских народа, а с друге стране, бар до 1935, ставовима и одлукама Комунистичке интернационале [Коминтерне]. Као „секција Коминтерне", како сe једно време званично називала, обавезна да у свему следи линију ове интернационалне организације под искључивом контролом СССР-а, КПЈ je била у ситуацији да за сразмерно кратко време између два светска рата битно мења своју политику према националном питању у Југославији. На свом другом, Вуковарском конгресу [1920], као свој главни циљ КПЈ je прокламовала стварање совјетског Балкана, тј. Совјетске Републике Југославије у склопу совјетске федерације балканско-подунавских земаља, а ове у саставу међународне федерације совјетских република.

Идеју о „троплеменом народу“, о јединству југословенских „племена“ и њихове тежње да сe уједине - заменила je већ 1923. године тезом о Југославији као плоду империјалистичког рата и „версајског система“, према ставовима Коминтерне и Балканске федерације, филијале КИ у којој су главну реч имали бугарски комунисти. Tрећа земаљска конференција КПЈ формулише већ тада, ни пуних пет година од стварања Југославије, сасвим одређено тезу о „српском хегемонизму“ као унутрашњој империјалистичкој основи и суштини југословенске државе, где су све несрпске народности [и албанска je споменута међу њима] потлачене и уништене. Истичући право на самоопредељење, начелно сe признало и право на „присаједињење својој националној држави“.

Пети конгрес Коминтерне [1924] доноси одлуку о ликвидацији Југославије као државе, а против њене евентуалне уставне ревизије или преуређења, при чему полази од оцене да je Југославија уопште један од главних носилаца антисовјетизма и контрареволуције. Решење je, зато, према одлуци Коминтерне, у отцепљењу и формирању независних држава [Хрватске, Словеније и Македоније]. На унутарпартијском плану око тога сe у КПЈ, истина, развио спор, али он ни у једној фракцији није довео у питање неке полазне оцене, а поготову не оцену о српској „угњетачкој нацији“. У одлукама Коминтерне могу сe наћи и позиви на тактичко разликовање национализама „угњетаваних“ народа у односу на национализам јединога „угњетачког“ народа, тако да je борба против „српског национализма“ имала да буде главни задатак КПЈ, нарочито српских комуниста у Србији. Упоредо с тим требало je помагати сваки сепаратистички, антијугословенски и антисрпски националистички покрет у Југославији [Пети проширени пленум ИК КИ. 1925].

До краја je концепт ликвидације Југославије разрађен у одлукама IV конгреса КПЈ [Дрезден, 1928]. Југославија je имала да сe распадне на посебне независне државе - Хрватску, Црну Гору, Македонију, Словенију; Србија сe и не помиње, док ће сe мађарска и албанска национална мањина отцепити, јер je њихову земљу, наводно, „анектирала“ српска буржоазија; тражила сe сарадња са великоалбанским Косовским комитетом [као што сe на другој страни пружала подршка хрватским усташама у Лици, 1932]. Комбинације о броју „независних“ држава и уопште о начину и резултату распада Југославије стално су сe потом мењале, али сe и 1934. године још гледа на Србе у Југославији ван Србије [а изричито и на Косову] као на „окупаторе“ које треба „прогнати“.