Ђурђевдан

Три су Ђурђевдана откако смо се понадали пропасти жутога акрепа, да би се испоставило како наводни витез на белом коњу није никакав светац, већ само други монструм - у служби исте оне аждаје коју се сви упорно претварају да не виде, не спомену, не увреде.

Баве се свим и свачим - крљуштима, канџама, комадићима поломљених и оглоданих костију, спрженом земљом - али никад и нипошто аждајом. Страхују. Од чега, не знам. Није прва аждаја која се случајно или намерно намерила на камен земље Србије. Па где су сада све претходне? Прогутао их је прах историје. 

За три дана биће 70. годишњица победе над једном таквом аждајом, којој смо ми и те како допринели. Немамо чега да се стидимо. А имамо чиме да се поносимо.

Ако Бога знате, ставите ленту светог Георгија на ревер тог дана, у инат душманима и повампиреним акрепима. У спомен очевима и дедовима које данашњи гробари српства поричу и понижавају. У нади да ћемо једног дана, врло скоро, устати из овог кошмара и стати у крај аждаји која нас држи под својом смрдљивом шапом.

Будимо витезови. А победа ће онда сигурно доћи.