Око Соколово, бр. 128
Можда је то испуњење чувене доскочице Семјуела Џонсона да „спознаја да ће вас ускоро обесити дивно утиче на концентрацију“, тек протекле седмице као да се у србосфери писало више и умније него у последњих пар месеци.
Повод је по свему судећи прича да Брисел и Вашингтон очекују да им се Србија до 1. септембра недвосмислено придружи у нападу на Русију. Колико у тој причи има истине, не знам - али будући да се циљано пласира преко дежурних „медијских“ пљуваоница у служби Државног Дна, квислиншког култа и Империје, не бих се чудио да је тачна.
За некакву „неутралност“, дакле, нема више места, како вели Драгослав Бокан. Јер, непријатељу је све сем безусловног подаништва недовољно. Тога је свестан и Жељко Цвијановић, који добронамерно упозорава поданички култ да се њихово преостало време мери данима а не годинама.
Али, ако неко мисли да ће ништарије које себе сматрају за државу, а подаништво за родољубље - по исправној дијагнози коју даје Александар Фатић - да одједном схвате грешку пута свога и са њега скрену пре судара... Једнако лаже и себе и друге као и сам квислиншки култ. Јер суштина култизма је она безалтернативност коју проповедају већ годинама, тај очај и нихилизам који свугде намећу и шире, тако да је живот под њима постао гори од окупације - што описује Срђан Воларевић.
А тек Империја? Па она је у својим очима увек „бели шешир“, без обзира колико објективног зла починила по свету, вели Мирјана Бобић-Мојсиловић. Чак штавише, кад Империја нешто чини, то по сопственој дефиницији не може да буде зло, јер је морал Империје сведен на оно „ко ће кога“. И тако се од Европе и света прави један велики Детроит, подсећа Рајко Васић.
Недавно објављени резултати „истраге“ америчког инспектора Вилијамсона никога нису изненадили. Можда су, вели овај „непристрасни“ иследник, неки појединци на „косовијанској“ страни ту и тамо починили неки ситни преступ, али то не доводи у питање њихову „борбу за слободу“ - а за Жуту Кућу, каже, нема доказа. Добро вели Зоран Чворовић, ово као да слушамо Станета Доланца својевремено...
Ем што нам фалсификују историју, ем што ни из те лажи нисмо изгледа вољни ништа да научимо. Хајде да то мало исправимо, бар овде. Душан Пророковић подсећа на континуитет политика стварања вештачких идентитета, и њихову употребу од Балкана до украјинске степе. Радисав Ристић подсећа како су о Србима пре сто година писали непријатељи. Упоредите то са изјавама „пријатеља и партнера“ данас. А Бранко Жујовић на примеру Делиграда и Ражња илуструје суноврат не само државе, већ и размишљања.
Суочени са оваквим силовањем здраве памети, једни (квислиншки култисти) пристају и придружују се силовању, већина ћути и трпи, а један мали број се бори како зна и уме. Миодраг Новаковић, уредник ФБ репортера, прича о својој борби за августовски број Геополитике. Никола Живковић ради на књизи о борби за историјску истину; изводе је недавно објавио Нови стандард (1 део, 2 део). А о судбини оних којима је претешко да буду и остану Срби, већ би да су нешто друго, пише Ненад Благојевић.
На изјаве неких у Босни и Херцеговини да је Гаврило Принцип био терориста, Ненад Јанковић (алиас „доктор Неле Карајлић“) коментарише:
За који дан ће 19. годишњица „Олује“. Па онда стогодишњица Церске битке. Историја се не зауставља, ма колико неки то хтели. А у Европу, подсећа Александар Павић, (поново) стиже рат...
 |
| (Фото: Самсон Чернов, 1912) |
Повод је по свему судећи прича да Брисел и Вашингтон очекују да им се Србија до 1. септембра недвосмислено придружи у нападу на Русију. Колико у тој причи има истине, не знам - али будући да се циљано пласира преко дежурних „медијских“ пљуваоница у служби Државног Дна, квислиншког култа и Империје, не бих се чудио да је тачна.
За некакву „неутралност“, дакле, нема више места, како вели Драгослав Бокан. Јер, непријатељу је све сем безусловног подаништва недовољно. Тога је свестан и Жељко Цвијановић, који добронамерно упозорава поданички култ да се њихово преостало време мери данима а не годинама.
Али, ако неко мисли да ће ништарије које себе сматрају за државу, а подаништво за родољубље - по исправној дијагнози коју даје Александар Фатић - да одједном схвате грешку пута свога и са њега скрену пре судара... Једнако лаже и себе и друге као и сам квислиншки култ. Јер суштина култизма је она безалтернативност коју проповедају већ годинама, тај очај и нихилизам који свугде намећу и шире, тако да је живот под њима постао гори од окупације - што описује Срђан Воларевић.
А тек Империја? Па она је у својим очима увек „бели шешир“, без обзира колико објективног зла починила по свету, вели Мирјана Бобић-Мојсиловић. Чак штавише, кад Империја нешто чини, то по сопственој дефиницији не може да буде зло, јер је морал Империје сведен на оно „ко ће кога“. И тако се од Европе и света прави један велики Детроит, подсећа Рајко Васић.
Недавно објављени резултати „истраге“ америчког инспектора Вилијамсона никога нису изненадили. Можда су, вели овај „непристрасни“ иследник, неки појединци на „косовијанској“ страни ту и тамо починили неки ситни преступ, али то не доводи у питање њихову „борбу за слободу“ - а за Жуту Кућу, каже, нема доказа. Добро вели Зоран Чворовић, ово као да слушамо Станета Доланца својевремено...
Ем што нам фалсификују историју, ем што ни из те лажи нисмо изгледа вољни ништа да научимо. Хајде да то мало исправимо, бар овде. Душан Пророковић подсећа на континуитет политика стварања вештачких идентитета, и њихову употребу од Балкана до украјинске степе. Радисав Ристић подсећа како су о Србима пре сто година писали непријатељи. Упоредите то са изјавама „пријатеља и партнера“ данас. А Бранко Жујовић на примеру Делиграда и Ражња илуструје суноврат не само државе, већ и размишљања.
Суочени са оваквим силовањем здраве памети, једни (квислиншки култисти) пристају и придружују се силовању, већина ћути и трпи, а један мали број се бори како зна и уме. Миодраг Новаковић, уредник ФБ репортера, прича о својој борби за августовски број Геополитике. Никола Живковић ради на књизи о борби за историјску истину; изводе је недавно објавио Нови стандард (1 део, 2 део). А о судбини оних којима је претешко да буду и остану Срби, већ би да су нешто друго, пише Ненад Благојевић.
На изјаве неких у Босни и Херцеговини да је Гаврило Принцип био терориста, Ненад Јанковић (алиас „доктор Неле Карајлић“) коментарише:
„...понекад помислим да је страшно да сви ти људи који окрећу историју наопако не разумеју да је Гаврило пуцао не само за моју, већ и за њихову слободу. Али, можда је њима лакше без слободе. Мање се мисли.“Паметном доста.
За који дан ће 19. годишњица „Олује“. Па онда стогодишњица Церске битке. Историја се не зауставља, ма колико неки то хтели. А у Европу, подсећа Александар Павић, (поново) стиже рат...
Нема коментара:
Постави коментар