Странице

субота, 31. децембар 2022.

2022

Мало је година које до те мере обележи један догађај као што је то са овом учинила руска "специјална војна операција" у Украјини. 

На Западу инсистирају да је то ничим изазвана "инвазија," информисана погрешном проценом и мотивисана чистом злобом, да Русији никако не иде и да је само питање дана када ће украјинска држава да буде реинтегрисана у својим повијесним границама, Москва стављена под контролу НАТО миротвораца и натерана да плаћа ратну штету, а зли режим да доживи судбину Срба из деведесетих у неком новом Хагу, по сценарију који је - изгледа баш у ту сврху - својевремено на нама и испробан.

Стварност је, дабоме, кудикамо другачија. Рат (или "специјална операција", како год) није холивудски филм нити видео игра, колико год се чинило другачије у ери мобилних телефона и друштвених мрежа. И сваки је помало другачији, без обзира колико подсећао на претходни. Нећу да улазим у детаље стратегије, тактике и дејстава на самом фронту, јер је то помало бесмислено. Само бих да напоменем да је Украјина само једно од ратишта, док се овај сукоб води буквално за судбину целог света и у њему учествује више од пола планете.

Не морате да ми верујете на реч. Довољно је да погледате око себе. У српским земљама, где сам боравио јесенас по први пут од 2019, све се још чини колико-толико нормално, дочим су Америка и ЕУропска унија у активном распаду система. Империја режи, кевће, лаје, али остатку света полако постаје јасно да више не може да гризе као некад. Кабул је ипак променио све.

Оно јесте да се кола ломе највише на несрећним становницима "404 земља није пронађена", али такву су им судбину и наменили њихови западни "доброчинитељи", још 2004. када су код њих извезли Жути Октобар пресвучен у наранџасто, а десет година касније и крвави Мајдан.

Отуд и упорно провоцирање фрустрираног Куртија, љубоморног на господаревог новог мезимца "Володимира", па се упиње из петних жила да га овај примети и поново потапше по глави. Али бадава, тамо у моди више нису Тониблер, Биљкљинтон и Мадљен, већ се бандеровској деци дају "аутохтона" имена типа Бајден, у знак захвалности и стокхолмског синдрома.

Пропаст Империје, коју смо годинама предвиђали или чак прижељкивали, у ствари је почела кад за њу углавном нисмо били спремни и кад смо јој се најмање надали. И многе ствари за које смо мислили да су поуздане и конкретне испоставиле су се као мехури од сапунице и куле од карата. Како и куда даље? Па ваљда знамо шта нам је чинити. А како, то је "до у Бога и у своје руке".

Нека буде што бити не може
нека буде борба непрестана!

Срећна вам 2023. До победе!

Нема коментара:

Постави коментар