Календари

Сваке године некако у ово време, самопроглашени грађани и бојовници за тзв. људска права крену да кукају о застарелости и нетачности јулијанског календара. Само им он смета, дабоме, подвлачи Никола Танасић у бриљантној полемици на НСПМ.

Подсећајући да су антички Хелени користили чак пет календара – један за спорт, други за веру, трећи за политику, четврти за финансије, итд. – Танасић објашњава да није никакав проблем што се СПЦ придржава јулијанског календара, него је то чак и корисно:

Празновање Божића у Србији је стога у културолошком смислу кудикамо аутентичније, традиционалније, али и духовније него у земљама Запада, па и у православним земљама које су прешле на „Миланковићев“ календар. [...]

...обележавање по старом календару било које српске славе, или чак државних празника као што су Сретење или Савиндан, као да православне хришћане за потребе празника преноси у један трансцендентни, духовни свет, у једну посебну димензију са одвојеним временским током, као да између њих и ефемерности секуларног живота уздиже невидљиве манастирске зидине. А то је управо функција коју религијски календари врше код муслимана или Јевреја...

И у том грму лежи зец. Наиме, није проблем глобалиста са јулијанским календаром то што наводно није „тачан“, већ што је српски:

Према том календару су се Срби од памтивека крстили и венчавали, према њему су се дизале буне и доносили устави, по његовом диктату су се хајдучке чете састајале и растајале.

Ове се године навршава осам векова српске православне аутокефалије. За оне којима је свака Србија превелика а једини добар Србин бивши, то је осам векова превише. Зато се толико упињу да будемо „као сав нормалан свет“, никад не објашњавајући шта тачно под тим подразумевају: нестанак.

Па да онда завршим са Танасићевим закључком, јер немам шта да му додам или одузмем:

...и ако наш Божић настави да се са сваким новим веком удаљава од њиховог, неће од тога бити никакве штете. Јер велико је питање ко ту кога треба треба да сустигне, а ко чему да се врати. И ко је ту „заостао“, ко се „истрчао“, а ко је – можда – залутао.