Видовдан

„Ко је Србин и српскога рода,

И од српске крви и колена,

А не дош’о на бој на Косово:

Не имао од срца порода,

Ни мушкога, ни девојачкога!

Од руке му ништа не родило,

Рујно вино, ни шеница бела!

Рђом кап’о, док му је колена!“ 

Они који на Видовдан 1389. гледају као пораз, пристали су на зомбирање. Примили су се на обећање „свих царстава овога свијета, и славе њихове“ које је Исус одбио на високој гори, а Лазар на Косову.

Колико год да нас је мало, и данас има Срба који памте Лазаров завет, и који одбацују то лажно обећање. Није важно да ли та непристојна, богохулна и надасве лажна понуда стиже кроз уста Муратовог чауша или неког поклисара Атлантске Империје; извор јој је увек исти.

„Бог вас клео, погани изроди, 

што ће турска вјера међу нама? 

Куда ћете с клетвом прађедовском? 

Су чим ћете изаћ пред Милоша 

и пред друге српске витезове, 

који живе доклен сунца грије?“ 

(Горски Вијенац)

Видовдан се не честита. Али се, по традицији, обележава радно. 

„Прави Срби Видовдан увек прослављају радно“ 

(извор: Вукајлија, 28. јун 2013)