Истинско историјско „не“

Има пет година да сам писао о суштини 27. марта у српској историји, као аргумент против апологета подаништва. Медијско програмирање до те мере је моћно да и данас слушам исте одговоре, као да се нико и не труди да прочита текст већ аутоматски посеже за упакованом причом.

Ако већ нећемо логички да сагледавамо ствари, хајде онда да то урадимо емотивно. Имате ли осећај за правду? (Ако немате, шта радите овде?) Ако имате, прочитајте антологијски есеј Николе Танасића, који је лепо објаснио шта је нама 27. март, кроз призму „пузајуће интеграције“ Србије у НАТО:

„нису Срби против НАТО зато што их је он 1999. године бомбардовао, него зато што та организација представља моралног и политичког наследника империјалистичких силеџија, који су 1941. поробили пола Европе. Позивање на тековине 27. марта није нема везе ни са монархијом, ни са комунизмом, ни са русофилијом, ни са англофилијом, већ искључиво са вечним идеалом правде, коме пева српска химна, и који је наш народ у модерној историји непогрешиво наводио да се сврставамо против сваког силеџијства, сваког угњетавања, и сваког изазова слободи – на Балкану, у Европи, и у свету.“

Просто говорећи, они који би да се „приклоне јачем“ (тренутно, земаљски) из наше историје научили су само погрешне лекције.

Продолжаем прямую трансляцию в #Periscope с митинга против НАТО в Белграде https://t.co/V9ZM5aJ2cj pic.twitter.com/Nghvp7yPL7

— RT на русском (@RT_russian) March 27, 2016

Или да опет цитирам Танасића:

„Будући историјски склони геополитици и немарни према властитој политичкој култури, наши грађани су доказали да им је лакше помирити се са уништењем сопствене државе и институција, него сагласити са саучествовањем у глобалном злочину.“

Боље мртав, него злотвор. Боље гроб, него роб. Јер Бог Правде све види и све зна, и Његов суд ће доћи.