Странице

петак, 13. фебруар 2015.

Минск

Шта је то договорено у Минску, у ситне јутарње сате четвртка, 12. фебруара? Макар и летимичан поглед на садржај „споразума“ открива да између њега и претхнодног примирја, потписаног почетком септембра, нема велике разлике. Отуд се поставља питање, на шта су онда Владимир Путин, Ангела Меркел, Франсоа Оланд и шеф украјинске хунте Порошенко протраћили целу ноћ?
(извор: Colonel Cassad)
Нико од њих - осим Порошенка - није веверица, нити Американац, па да поверује у сопствену реторику. Претпостављам да је свима било јасно да од споразума у пракси неће бити ништа. А то онда наводи на закључак да су га договарали са задњом намером.

Александар Меркурис сматра да Меркел и Оланд вероватно покушавају да макар привремено зауставе украјинску кризу пре него што постане хаварија међународних односа чернобилских размера - тј. пре него што Американци пошаљу оружје и инструкторе и тиме Русију испровоцирају у трећи светски рат. После Кијева и Москве, немачка канцеларка је пре одласка у Минск свратила до Вашингтона - да ли „по памет“ или да замоли Империју да не погоршава ситуацију, тешко је рећи. Тек, чињеница је да за столом у Минску није било Американаца, већ само њихових вазала.

Није безначајно што је Порошенко више пута устајао од стола и некога звао телефоном, сваки пут све нервознији. Док неки веле да се можда консултовао са Американцима, пре ће бити да је звао свој генералштаб, да се распита о ситуацији на фронту. Тек када је постало јасно да га генерали лажу, и да је неколико хиљада војника хунте безнадежно опкољено у Дебаљцеву, пристао је на примирје.

Како би се оправдао пред нацистима који би врло лако могли да у Кијеву организују нови пуч, Порошенко је онда изјавио украјинској телевизији да је прошло примирје искориштено за обнову и обуку војске, па да ће тако бити и опет. Кијевска хунта је до те мере поверовала у америчку пропаганду - која упорно Украјину утерује у југословенски калуп деведесетих - да све своје наде полаже у репризу „Олује“ чим их Американци наоружају и науче „демократији и људским правима“.

Вашингтон се заиста понаша као да је ово рецимо 1994: Путина пореде са Милошевићем, понавља се мантра о „руској агресији“ (до „геноцида“ још нису стигли), а у медијима се вришти о нападима на цивиле - док Руси не представе доказе да их је режирала хунта, па се о томе одмах заћути. За то време, Кијевска хунта се понаша попут режима Туђмана или Изетбеговића, прихвативши улогу „џукца са депоније“ у служби америчких интереса.

А који су то интереси? По признању Ричарда Холбрука у мемоарима објављеним 1998, Дејтон је означио „повратак САД у Европу после Хладног рата“. Другим речима, разлог што су САД охрабривале Изетбеговића да ратује у Босни није био хуманитарне, већ империјалне природе. Оног тренутка када су Американци преко Босне успели да потчине Европу - кроз дискредитацију УН и форсирање НАТО - рат је брже-боље окончан Дејтонским споразумом.

Срби кивни на Милошевићеве дејтонске уступке - умногоме обесмишљене три године касније агресијом НАТО на Србију и окупацијом Косова и Метохије - превиђају да су Дејтоном далеко више остали фрустрирани Хрвати и Муслимани, дотад убеђени да ће им америчка подршка омогућити „коначно решење српског проблема“ и било Povijesnu Hrvatsku, било унитарну БиХ. Готово је извесно да ће пусти снови кијевских Укра остати на сличан начин изневерени, јер Империја једино гледа себе, а кола се некако увек преломе на леђима њених „пријатеља и партнера“.

Шта то све скупа значи? Да договор у Минску апсолутно неће бити крај рата у Украјини, већ само пауза. Кијев ће покушати да ту паузу искористи да би обновио војску, иако им то неће много помоћи. САД ће подстицањем кршења споразума да настави причу о „руској агресији“ и покуша да ослаби и потчини ЕУ. Меркелова и Оланд ће незадовољним Немцима и Французима покушати да се представе као миротворци и независни лидери, што неће потрајати. Време, међутим, не ради ни за кога од њих, већ само за Москву - која се показала далеко издржљивијом од западних прогноза, и може мирно да чека да економске и политичке противречности на којима почива како кијевска хунта, тако и ЕУ и САД, почну да се манифестују.

Управо је руска намера у свему овоме најзагонетнија. Зли језици упорно упадају у америчку пропагандну јаму поређења са Југославијом и тврде да ће Путин „издати“ Новорусију. Доказа, дабоме, нема. Напротив, док су Немци и Французи још колико у децембру причали америчку причу о Украјини, сад одједном веле другачије. Ако су искрени, то би могло да значи расцеп у западном блоку, са озбиљнијим последицама по хегемонију Вашингтона. А ако нису, онда су ствари бар истеране на чистац и може се прећи на ратни сценарио - за који је, успут буди речено, Русија далеко спремнија него Запад. Притом у скоро сваком свом обраћању, Путин, Лавров, Чуркин и остали руски представници спомињу судбину Југославије као доказ злих намера и вероломности Запада.

На папиру, договор из Минска нуди механизам за мирно решавање сукоба. Али у пракси, нацистичка идеологија кијевске хунте неће им дозволити да признају било каква права „подљудима“ из Донбаса и мрским „Москаљима“. Меркел и Оланд немају храбрости да се отворено супротставе америчкој Империји. А сама Америка се никада својевољно неће одрећи хегемоније у Европи, јер - да овде парафразирам злогласног Збигњева Бжежинског - са Европом је Америка светска империја, а без Европе тек регионална сила. Можда је то крајњи циљ Москве у овој причи, при чему су и Новорусија и Украјина - па и наши простори - само тактичка попришта, делићи шире стратегије.

Извесно је само да културно изгубљени Запад не разуме да је жеља Русије да избегне велики братоубилачки рат последица здраве памети поучене историјским искуствима, већ је види као слабост. Зато не обраћа пажњу на упозорење Александра Захарченка, председника Доњецке републике, да „неће бити нових састанака и меморандума, ако ови услови буду прекршени“. А требало би.

Још ће ово да потраје. Ко преживи, причаће.

Нема коментара:

Постави коментар