Странице

понедељак, 26. јануар 2015.

О „лењим“ Грцима и ЕУропском благостању

Победа странке „Сириза“ на јучерашњим грчким изборима међу Србима је дочекана са мешавином наде - да ће се Алексис Ципрас можда усудити да пркоси Бриселу и Берлину - и опреза, јер би се врло лако могло десити да и ова странка буде само још један тројански коњ Атлантске Империје. Повод за потоњи осећај сигурно је и непријатељски став Сиризе према Цркви. С друге стране, Ципрасову победу су поздравили суверенисти широм Европе - међу којима су и „десничари“ попут Марин ле Пен.

Не бих овде и сада да расправљам о добрано излизаној али још увек неапсолвираној теми „левице и деснице“ (осим да препоручим један текст који подсећа да су Срби заборавили своје друштвене вредности), већ бих да се осврнем на нешто што сам јутрос чуо на друштвеним мрежама. Неко ко се потписује српским именом и презименом, наиме, рече да су Грци сами криви, да су варали на порезима, примали 14 плата, позајмљивали превише, итд. Није први пут да чујем ту причу. Али њен извор су они исти западни медији по којима су Срби геноцидни, украјински нацисти најдемократскије демократе, а Руси агресори на „неовисну и демократску суверену Украјину, с Кримом“.

Ту ми падне за око овај текст (оригинал), америчког економског аналитичара Тада Беверсдорфа (Thad Beversdorf). Како је могуће, пита се он, да нација која је измислила демократију и поноси се својом историјом малтене преко ноћи постане ордија лезилебовића, пореских варалица, нерадника и социјалних случајева? Неће бити, вели Беверсдорф.

Сетио се расправа из 1999, када је студирао економију на Оксфорду, око увођења евра. Питање је било да ли ће попратне мере захтевати од свих чланица еврозоне једнако или равномерно учешће; што није свеједно. Одређене гране привреде, вели Беверсдорф, имају другачије стандарде капитализације - ако наметнете исти стандард свима, некима ће то да погодује, а другима да штети. Пошто исти принцип важи  и за макроекономију, Беверсдорф је потражио економске статистике пет земаља еврозоне, да провери како су им функционисале привреде пре и после увођења евра. Резултат је, најблаже речено, шокантан:
Погледајте привредне статистике неколико земаља пре и после увођења евра. На овом графикону види се комплетна индустријска производња разних чланица ЕУ у периоду од десет година пре увођења евра:
Немачка - црвено, Француска - зелено, Италија - љубичасто
Шпанија - светлоплаво, Грчка - тамноплаво
Видимо да су Шпанци пословали изузетно добро, Грчка и Италија на другом и трећем месту, а Немачка и Француска на зачељу. Приметићете да све земље имају сличан, позитиван тренд у десетогодишњем периоду.
Погледајмо сад релативно стање привреде тих истих земаља у деценији после увођења евра. Свакако да евро није једини фактор, али имајте на уму да економски шокови имају исти ефекат на све привреде - позитиван или негативан. А по нашој теорији, евро је добар за неке земље, а лош за друге. Тражимо, дакле, раскорак у релативном стању. Погледајте шта смо нашли:
Немачка - црвено, Француска - зелено, Италија - љубичасто
Шпанија - светлоплаво, Грчка - тамноплаво
Занимљиво, зар не? Током деценије пре увођења евра, Немачка је била претпоследња на табели привредног раста - да би у деценији после немачка привреда експлозивно напредовала. Што би било сјајно да остала четири примера нису за то време тешко страдала. Као што је наша теорија предвидела, заиста је дошло до значајног раскорака у привредном развоју - што иде у прилог тези да је евро за неке земље био позитиван, а за друге негативан. А то значи да би сам евро могао да буде узрок проблема, а не некаква слабост „јужњачког“ карактера...
Мислите на ово и кад следећи пут будете слушали небулозе разних економиста о јединој могућој будућности Србије као колоније крупног капитала северозапада ЕУ, разних емирата, или кога већ.

Нема коментара:

Постави коментар