Дивљаци

„Пролеће у Приштини:
Нестало нам је жена (за силовање)“

Јуче, док су Православни широм света славили рождество Спаситеља, група маскираних нападача упала је у канцеларије сатиричног магазина Шарли Ебдо (Charlie Hebdo) и убила десет чланова редакције - намерно тражећи главног уредника и четворицу карикатуриста. Француска полиција вели да се ради о француским држављанима алжирског порекла. Мотив је наизглед јасан: Шарли Ебдо је годинама на насловној страници објављивао карикатуре које су „вређале ислам и пророка Мухамеда“, а убице су током напада викали „Алаху акбар“. У нападу су убијена и два француска полицајца, од којих се један (наводно) звао Ахмед...

Како то обично бива, овај чин тероризма сви су похитали да уклопе у своју причу. Неки веле да је то „лажна застава“ француских националиста како би се за све француске недаће окривили муслимански имигранти. Други, пак, веле да је тероризам у срцу Париза знак да је ислам превршио меру и да је потребан рат против џихадиста. Званична прича је да су за напад одговорни „заведени“ муслимани које је узнемирио „провокативни“ часопис - јер је ислам „религија мира“ која никоме не би учинила нажао. А сигурно има и оних који сматрају да је масакрирање карикатуриста - као и паљевина Шарли Ебдо 2011. године - сасвим оправдано, пошто су „вређали Пророка“.

„Опроштај Срба од Косова:
 Растанак... је као мало умирање“

Шарли Ебдо је без икакве сумње магазин заснован на вређању које се представља као хумор. Својевремено су једнако пљували Србе (погледајте доле) као што су потом вређали муслимане. Видео сам фотографију на којој се једном њиховом издању (са анти-муслиманском насловницом) слатко смеје гнусни мрзитељ свега пристојног, Бернар Анри-Леви. Али то не значи да су заслужили да их овако побију.

Ти исти Западњаци (и њима склони квислиншки култисти) који сада крше руке над судбином Шарли Ебдо сматрају да је сасвим нормално, чак и пожељно, да џихадисти секу главе Србима, Русима, хришћанима по Блиском истоку, „непоћудним“ муслиманима у Сирији, Либији, Египту, Ираку, итд. Али када то ураде њима, онда је грех и злочин. Класична илустрација принципа „ко ће кога“. У њиховој Причи (намерно са великим П, јер је реч о илузији стварности која стварност пориче) Срби и остали „обележени негативци“, „нељуди“ и „подљуди“ (како се изразио њихов демократски демократа, пучистички премијер кијевске хунте Јацењук) немају никаква права, па ни на живот - док су они сами изузети од сваке одговорности, па и за убиство. А према муслиманима се одређују како-кад, односно како кога убију.

Нећу и не могу да пишем „ја сам Шарли“ (оно #JeSuisCharlie, на Твитеру), али не зато што ми није жао француских карикатуриста, него зато што ми смета лицемерје. Јер нисам пљувач, нихилиста и морални релативиста којем убиство смета када страдавају „моји“, а кад страдавају „други“ онда је добро и пожељно. Јер тако размишљају дивљаци - било да се куну у Мухамеда или Ујка Сема - а не цивилизовани људи, који верују у Бога и придржавају се Његових заповести и закона.

Србима се свашта може замерити - између осталог и то што сопствене мртве не поштујемо, а непријатеље величамо - али нико од нас није узео пушку или бомбу и напао Шарли Ебдо поводом гореспоменутих карикатура. И добро је што није. Значи да, колико год се наши непријатељи трудили да нас озвере како би постали сличнији њима, још нисмо подивљали.