Чекајући Витеза Судбине

У својој последњој ауторској колумни 2014. године (мада вам се чини прерано, није: оне излазе петком, а јуче је заиста био последњи петак у години, по световном календару), Жељко Цвијановић предвиђа да ће у 2015. неко у Србији рећи: „Све смо покушали, и ништа није вредело“.

Мисли ту на политику подаништва и попуштања свим захтевима свих непријатеља како би се тиме купио мир:

Не можемо знати кад ће то бити, али онако како данас из будућности посуђујемо мир – на сате и минуте – не верујем да ћемо чекати дуго. Не знамо ни ко ће то бити, ни какав ће бити, тек знамо де ће бити, као што смо у периодном систему елемената, на основу постојећих и познатих, могли све да знамо о елементима које још нисмо пронашли у природи.
Када у јавној свести, уместо досадашњих мантри, преовлада да смо све покушали са Западом и ЕУ и да није вредело, када спознамо да не можемо избећи оно од чега смо 15 година бежали, нећемо моћи да останемо исти као данас.

Проблем је што ова самоубилачка политика не траје само 15 година - од Жутог Октобра наовамо - већ малтене цео један век, са повременим прекидима.

Али и што су, под изговором жеље да се избегну физичка страдања - од којих народ и држава могу да се опораве и то су сваки пут успешно чинили - самозвани спасиоци нације увек бирали духовну катастрофу. А она увек чини далеко већу штету, која се много дуже и болније лечи - ако за лечење уопште постоји воља и спремност, јер духовна смрт буквално убија у појам.

Тога су били свесни Лазар и косовски јунаци, Његош и Карађорђе, краљ Петар и војвода Мишић, мајор Гавриловић и многи други витезови царства небеског. Па смо због њиховог избора опстали, док нам због избора царством земаљским заслепљених лажних спаситеља прети изумирање.

Када се појави спаситељ којег је навестио Цвијановић, гледајте како се опредељује по том питању. Тако ћете препознати да ли је само још један лажни пророк, или истински витез српске судбине.