До истраге турске али наше...

Око Соколово, бр. 137

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Није могло да буде већег контраста између „параде“ уприличене 28. септембра по наредби страних господара Квислиншког Култа и параде (фотографије) на којој је руски председник био почасни гост, 16. октобра.

Шта је тачно мотивисало овакво понашање Државног Дна, тешко је рећи; могуће је да или покушавају да „тврде пазар“ својим ЕУропским и трансатлантским господарима, или да се додворе свима, па код надјача. О тим парадоксима понашања Државног Дна писао је Бранко Жујовић.

Народ није марио: и по киши је изашао да дочека „свог“ председника. А када се учинило да ће октобарско време да поквари доживљај, киша је као по команди стала а над Београдом се појавио симбол Божијег завета човеку и земљи. За Жељка Цвијановића то је била једна од четири слике отпора Империји.

Сам Владимир Владимирович је дао интервју за Политику и због прославе у Београду без нервозе закаснио на састанак са немачком канцеларком у Италији. Његова посета стравично је изнервирала западне центре моћи, који су донедавно мислили да су неприкосновени господари „југоисточне Европе“ а да су Србију бесповратно покорили. О њеном значају писали су и говорили многи; издвајам текстове које су писали Борис Алексић, Ана Филимонова и Александар Павић, са сличном поентом: Путин је весник слободе, које је народ у Србији гладан више него (лажно обећаних) ЕУропских колача.

Два занимљива текста из различитих перспектива и са различитим закључцима - мада, рекао бих, оба суштински тачна - бавила су се ове седмице питањем шта је Србима Русија. Не греши Владимир Трапара кад заступа тезу да Запад напада Србе не зато што смо ми некакви „мали Руси“ већ зато што не толерише никакав отпор својој доминацији. С друге стране, Драгана Трифковић сматра да је Русија одлучујући савезник Срба у борби против поробљавања, и да „Србија увек неким чудом буде спашена, онда када изгледа да је све већ изгубљено, а спас за Србију по правилу долази из Русије.“

Империја можда није способна да гради, али јесте да руши и ремети. То се најбоље видело два дана пред Путинову посету, када је летећи робот (тзв. „дрон“) на утакмицу Србија-Албанија унео транспарент са мапом „велике Албаније“ и портретима њених несуђених оснивача. О овом „хеликоптерском десанту“ писао је Миодраг Новаковић, док је значај те целе „бриљантне провокације“ (како рече Азем Власи) најбоље објаснио Миодраг Зарковић:

„Србији није неопходна сарадња са Вашингтоном и Бриселом, него заштита од истих. Власт која то не може или не жели да схвати [...] у ствари је највећа опасност за безбедност Србије и њених грађана, који, сада је очигледно, ни у престоници, па ни на спортским приредбама, више не могу да буду мирни од непријатеља.Оних непријатеља које, како нас властодршци убеђују, већ 14 година уопште немамо.“

Као наручени појавили су се инциденти напада на албанске пекаре - и то у Војводини! О томе ко највероватније иза тога стоји, пише Саша Милановић. А да је цео овај „одрон“ српског Државног Дна показао само да Србије без Косова нема, подсећа Александар Ђикић. Три дана касније, некад престижни београдски недељник (за који сам и сам повремено писао пре десетак година) интервјуисао је - Аљбина Куртија! На ту беду осврће се Никола Танасић.

Нема шта, Косово је свакодневна демонстрација империјалног понижавања Срба и Србије. Колико год га се одрицали, Срби од њега не могу побећи. А ако неко мисли да је могуће преживети као роб Империје, Јања Гаћеша подсећа како живе они који су на окупираном Косову „признали реалност“ шиптарске „државе“ - па сад призивају бодљикаву жицу и окупаторску војску да их од ње заштити.

Упркос томе, у Београду и даље доминира квислиншки култ, чије размишљање - и отклон од здравог разума - најбоље описује Захар Прилепин, пишући о сличној братији у Русији. Чињеница да је матрица иста указује на истог творца и спонзора. Паметнима доста.

У Русији се, дабоме, тим сподобама пружа активан отпор - док су у Србији они власт и „елита“. Али још 1999. је и у Русији било тако, па се догодио Путин. Подаништво није судбина. Питање је само хоће ли слобода да чека на револт згажених, о којима пише Стефан Симић.

Борби нашој краја бити неће...