Јуче је на Стању Ствари објављен текст који сам превео са блога Moon of Alabama - иначе одличног места за размену мишљења и деконструкцију лажи од Сирије и Ирака, до Украјине и ево самих САД.
Текст покушава да догађаје у Фергусону - месту на периферији Сент Луиса, савезна држава Мисури - стави у шири контекст понашања америчке полиције и друштва. Али шта се тамо у ствари десило? И какве то има везе с нама?
У суботу, деветог августа ове године, полицајац Дерен Вилсон (Darren Wilson) пуцао је на Мајкла Брауна (Michael Brown) шест пута. Два хица била су смртоносна. Пошто је Вилсон европског порекла, а Браун афричког, житељи Фергусона афричког порекла у инциденту су видели пример полицијског расизма. Исте вечери почели су протести, на које је полиција реаговала употребом тешког наоружања, оклопних кола и сузавца.
После медијске осуде „репресије“, полиција се привремено повукла, а демонстранти су напали, опљачкали и запалили неколико продавница и ресторана у Фергусону. Затим је гувернер Мисурија послао додатне полицијске снаге, а потом и Националну гарду, који су забранили сваки облик окупљања и хапсили како демонстранте тако и све присутније новинаре. Све је на тренутак личило на прави грађански рат, али су се до 20. августа увече страсти увелико смириле, а војска се повукла већ следећег дана.
Постоји неколико димензија догађаја у Фергусону. С једне стране, ту је несумњиво милитаризација полиције, која све чешће убија цивиле које би требало да штити. С друге стране, ту је проблем изузетно лоших међурасних односа између црнопутих Американаца и остатка земље.
Аутор преведеног текста бави се углавном овим првим, док ово друго сажима у пар реченица као реакцију на безнађе. Нас ради, потребно је да разумемо како је то безнађе настало, ко га одржава, и с којом сврхом.
Већина америчких црнаца потомци су робова довођених од 18. века из западне Африке за рад на великим плантажама дувана, пиринча и памука у јужним деловима данашњих САД. Америчко ропство је било наследно - деца робова била су робови - тако да је систем опстао и после укидања трговине робовима, почеком 19. века, све док није силом укинут после тзв. Грађанског рата (1861-65). Однос према црнцима као „нижој раси“, међутим, није укинут - ни тада, ни сто година касније, када је усвојен Закон о грађанским правима (Civil Rights Act, 1964).
Као и на крају рата којим су северни индустријски интереси успоставили политичку и економску доминацију у САД, ни на крају борбе за десегрегацију и равноправност шездесетих година ХХ века црнопути Американци нису добили слободу, већ су постали сужњи државе која је њихову судбину изманипулисала за сопствене потребе.
Политички, амерички црнци су постали заробљеници матрице која је за све њихове несреће и неуспехе кривила „расизам“, а рад и образовање сматрала „белачким“ вредностима и стога непожељним. За оне који знају енглески, препоручујем снимак представе из 1996, у којој комичар Крис Рок (Chris Rock) говори о разлици између нормалних црнаца и „гароња“. Издвајам овај сегмент:
Данашњи амерички црнци су производ систематског „озверавања“ од стране боркиња за људска права, демократа, реформатора и разних „напредних прогресиваца“ у самој Америци. Притом нико од њих никада није на црнце гледао као субјекте, односно људска бића са соптвеном вољом, него само као објекте. Исто као својевремено робовласници.
Овај процес траје већ дуго, али се у последње две деценије погоршао. Да Рок каже данас ово што је говорио пре 18 година, први би се каменом на њега бацили професионални црначки „борци против расизма“ - који су у томе пронашли формулу како да одлично живе од кукања и претњи.
Сетимо се халабуке око смрти Трејвона Мартина, наводно невиног младог црнца за којег се испоставило да је напао чувара Џорџа Зимермана. Далеко од „расистичког убице“ каквим га је представљала штампа, Зимерман је пуцао у самоодбрани - али случај је послужио професионалним борцима против расизма да месецима распирују мржњу широм земље.
Мајкл Браун, наводно убијен на правди Бога само зато што је црнац, снимљен је пар минута раније како краде цигаре из продавнице и физички малтретира продавача. Дабоме да није заслужио да због тога буде убијен, али очигледно није био невинашце. Нити је прави одговор на полицијско насиље пљачка и паљевина локалних продавница - што се дешава сваки пут када црнци протестују поводом нечије погибије. А после се жале како „нема посла у гету“.
Притом је трагедија своје врсте да се облици црначког отпора озверавању - попут реп „музике“, кошарке и начина облачења - каналишу у изворе профита и културни империјализам. Исто као што се српска несрећа Жутог Октобра користи као шаблон за извоз пучева широм света, који онда Империја представља као „српско достигнуће“. Мало им је било што су Србију у црно завили, већ хоће да је оклевећу као виновника туђег страдања!
Колико год звучала примамљиво прича о невиним црнцима и злој полицији, истина је далеко горча. Полиција у Америци има проблем насиља, неодговорности и бахатости - али исти проблем имају и црнци, умногоме „озверени“ дугогодишњим деловањем самозваних душебрижника. И тај се рецепт данас, преко разних невладника и патвореног „цивилног друштва“ извози у земље попут Србије или Украјине. Са сличним последицама.
Срби можда јесу „црнци Европе“ утолико што се Америка и према нама односи као према објекту озверавања. Али и црнци и Срби гребало би да схвате да је једини лек против озверавања човечност. А кључ човечности је преузимање одговорности за сопствено понашање. То је нешто што могу да ураде само људи. Звери никада.
Текст покушава да догађаје у Фергусону - месту на периферији Сент Луиса, савезна држава Мисури - стави у шири контекст понашања америчке полиције и друштва. Али шта се тамо у ствари десило? И какве то има везе с нама?
У суботу, деветог августа ове године, полицајац Дерен Вилсон (Darren Wilson) пуцао је на Мајкла Брауна (Michael Brown) шест пута. Два хица била су смртоносна. Пошто је Вилсон европског порекла, а Браун афричког, житељи Фергусона афричког порекла у инциденту су видели пример полицијског расизма. Исте вечери почели су протести, на које је полиција реаговала употребом тешког наоружања, оклопних кола и сузавца.
После медијске осуде „репресије“, полиција се привремено повукла, а демонстранти су напали, опљачкали и запалили неколико продавница и ресторана у Фергусону. Затим је гувернер Мисурија послао додатне полицијске снаге, а потом и Националну гарду, који су забранили сваки облик окупљања и хапсили како демонстранте тако и све присутније новинаре. Све је на тренутак личило на прави грађански рат, али су се до 20. августа увече страсти увелико смириле, а војска се повукла већ следећег дана.
Постоји неколико димензија догађаја у Фергусону. С једне стране, ту је несумњиво милитаризација полиције, која све чешће убија цивиле које би требало да штити. С друге стране, ту је проблем изузетно лоших међурасних односа између црнопутих Американаца и остатка земље.
Аутор преведеног текста бави се углавном овим првим, док ово друго сажима у пар реченица као реакцију на безнађе. Нас ради, потребно је да разумемо како је то безнађе настало, ко га одржава, и с којом сврхом.
Већина америчких црнаца потомци су робова довођених од 18. века из западне Африке за рад на великим плантажама дувана, пиринча и памука у јужним деловима данашњих САД. Америчко ропство је било наследно - деца робова била су робови - тако да је систем опстао и после укидања трговине робовима, почеком 19. века, све док није силом укинут после тзв. Грађанског рата (1861-65). Однос према црнцима као „нижој раси“, међутим, није укинут - ни тада, ни сто година касније, када је усвојен Закон о грађанским правима (Civil Rights Act, 1964).
Као и на крају рата којим су северни индустријски интереси успоставили политичку и економску доминацију у САД, ни на крају борбе за десегрегацију и равноправност шездесетих година ХХ века црнопути Американци нису добили слободу, већ су постали сужњи државе која је њихову судбину изманипулисала за сопствене потребе.
Политички, амерички црнци су постали заробљеници матрице која је за све њихове несреће и неуспехе кривила „расизам“, а рад и образовање сматрала „белачким“ вредностима и стога непожељним. За оне који знају енглески, препоручујем снимак представе из 1996, у којој комичар Крис Рок (Chris Rock) говори о разлици између нормалних црнаца и „гароња“. Издвајам овај сегмент:
Гароње се увек поносе стварима које би иначе требало да раде. „Бринем се о својој деци“. Па и треба да се бринеш о својој деци, шта хоћеш, бомбону? „Нисам у затвору“. Па и не треба да будеш у затвору, 'бем ти очекивања у животу...Дакле, деценије живота у гетима, на социјалној помоћи, без очева, дисциплине, школовања и рада, од некада породичних, побожних и стваралачки оријентисаних људи направиле су подивљалу хорду која идолима сматра гангстере, мрзи рад и знање, повремено спаљује гето где живи, и за све криви „расизам“ и сваког осим себе.
Данашњи амерички црнци су производ систематског „озверавања“ од стране боркиња за људска права, демократа, реформатора и разних „напредних прогресиваца“ у самој Америци. Притом нико од њих никада није на црнце гледао као субјекте, односно људска бића са соптвеном вољом, него само као објекте. Исто као својевремено робовласници.
Овај процес траје већ дуго, али се у последње две деценије погоршао. Да Рок каже данас ово што је говорио пре 18 година, први би се каменом на њега бацили професионални црначки „борци против расизма“ - који су у томе пронашли формулу како да одлично живе од кукања и претњи.
Сетимо се халабуке око смрти Трејвона Мартина, наводно невиног младог црнца за којег се испоставило да је напао чувара Џорџа Зимермана. Далеко од „расистичког убице“ каквим га је представљала штампа, Зимерман је пуцао у самоодбрани - али случај је послужио професионалним борцима против расизма да месецима распирују мржњу широм земље.
Мајкл Браун, наводно убијен на правди Бога само зато што је црнац, снимљен је пар минута раније како краде цигаре из продавнице и физички малтретира продавача. Дабоме да није заслужио да због тога буде убијен, али очигледно није био невинашце. Нити је прави одговор на полицијско насиље пљачка и паљевина локалних продавница - што се дешава сваки пут када црнци протестују поводом нечије погибије. А после се жале како „нема посла у гету“.
Притом је трагедија своје врсте да се облици црначког отпора озверавању - попут реп „музике“, кошарке и начина облачења - каналишу у изворе профита и културни империјализам. Исто као што се српска несрећа Жутог Октобра користи као шаблон за извоз пучева широм света, који онда Империја представља као „српско достигнуће“. Мало им је било што су Србију у црно завили, већ хоће да је оклевећу као виновника туђег страдања!
Колико год звучала примамљиво прича о невиним црнцима и злој полицији, истина је далеко горча. Полиција у Америци има проблем насиља, неодговорности и бахатости - али исти проблем имају и црнци, умногоме „озверени“ дугогодишњим деловањем самозваних душебрижника. И тај се рецепт данас, преко разних невладника и патвореног „цивилног друштва“ извози у земље попут Србије или Украјине. Са сличним последицама.
Срби можда јесу „црнци Европе“ утолико што се Америка и према нама односи као према објекту озверавања. Али и црнци и Срби гребало би да схвате да је једини лек против озверавања човечност. А кључ човечности је преузимање одговорности за сопствено понашање. То је нешто што могу да ураде само људи. Звери никада.
Нема коментара:
Постави коментар