Око Соколово, бр. 129
Јуче, у редовном термину Ока, стигла је вест о изненадној смрти колеге Мирослава Свирчевића. Зато Око излази данас.
Рат на ободу Русије доживео је крајем протекле седмице неочекивани заокрет: Русија је увела санкције земљама НАТО и ЕУ које су досад некажњено уводиле „црне листе“ руским државним службеницима, банкама и предузећима. Забрана увоза прехрамбених производа и других роба већ је изазвала праву панику у Пољској, Литванији, Финској, а ни Немцима није право. Амерички Император говорио је о „цени“ мешања у Украјину - али по свему судећи, цену ће платити ЕУропска унија, али и сама Америка. Што и јесте ред; управо се они највише и „мешају“...
Добро вели Жељко Цвијановић, овај сукоб „тражи чврсте и паметне чак и као посматраче“. Зато Империја чини све да своје жртве претвори у малодушне, очајне, слабе и глупе људе. То је већ учинила са сопственим становништвом - уз часне изузетке типа пензионисаних обавештајаца, чији глас вапијућег у пустињи нема ко да чује, пише Александар Павић.
За то време, у окупираној СНСрбији, институције државе воде рат против ћирилице исто онако као што су то некада радили Беч или Павелић, објашњава Андреј Фајгељ.
А апсолутни владар (ха!) Господар Vuchych на Сиенену износи „повијест“ по Кристоферу Кларку, Холму Зундхаусену или Ноелу Малколму; да је реч о нечему што пас с маслом не би појео, објашњава Зоран Ђуровић. И онда Срби, а не само СНСрби, треба да поверују како је Vuchych апсолутни господар, месија и избавитељ? Тешко да ће, вели Ђорђе Вукадиновић.
Мада је објављена пре три године - дакле, пре доласка на власт садашње „ароме“ квислиншког култа - „Хроника Разорене Троје“ др. Милана Брдара данас је актуелнија него икад, на шта подсећа Слободан Антонић. Квислиншком култу у политици придружила се тзв. интелигенција по установама, а све у служби страних господара и харања разореном Србијом како би се она претворила у Нешто Друго. Бандеристан, на пример, или Милов Монтенегро, или...
Рецимо, пример-два са леве обале Дрине. Вукашин Беатовић пише о концерту Бечке филхармоније у данашњем Сарајеву на Видовдан, и како нигде нема Гаврила да упита зашто се то слави окупатор. А Ненад Кецмановић коментарише панисламско „срце“ Изетбеговића јуниора, кроз његове речи о Турској, Гази, и новоформираном исламском калифату у Ираку.
Тај калифат производ је америчке интервенције - и повод за нову. Нешто као што проконзул Кирби ових дана призива у „Санџаку“, а Vuchych и квислиншки култ послушно играју како им се свира. Више о томе, Драган Милашиновић. Ако после свега тога остане било каквих сумњи ко је Србима непријатељ, кад прочитате шта пише Борис Алексић не би требало више да их буде.
Није што сам по струци историчар, али Империја се стварно труди да нам одузме и промени историју. Зашто, ако је историја наводно неважна? Бранко Жујовић наводи пример културе памћења у Кини. Драга Мастиловић подсећа на аустроугарске планове за Србију давно пре 1914, који неодољиво подсећају на ово што Атлантска Империја спроводи данас. Можда зато што је реч о истим плановима?
Зато улива наду оно што Милош Ковић вели за Фонд стратешке културе, да су Срби ипак почеки да се самоорганизују и враћају сећања на своје хероје Првог светског рата. А овај садашњи рат није ни издалека „готов“, како на сав глас ларма империјална и квислиншка штампа. Ако ћемо да тражимо аналогију, ово је пре негде 1916, или рецимо почетак 1943.
А како се то завршило оба пута за оне који су тада прерано славили победу - знате и сами.
 |
| (Фото: Самсон Чернов, 1912) |
Рат на ободу Русије доживео је крајем протекле седмице неочекивани заокрет: Русија је увела санкције земљама НАТО и ЕУ које су досад некажњено уводиле „црне листе“ руским државним службеницима, банкама и предузећима. Забрана увоза прехрамбених производа и других роба већ је изазвала праву панику у Пољској, Литванији, Финској, а ни Немцима није право. Амерички Император говорио је о „цени“ мешања у Украјину - али по свему судећи, цену ће платити ЕУропска унија, али и сама Америка. Што и јесте ред; управо се они највише и „мешају“...
Добро вели Жељко Цвијановић, овај сукоб „тражи чврсте и паметне чак и као посматраче“. Зато Империја чини све да своје жртве претвори у малодушне, очајне, слабе и глупе људе. То је већ учинила са сопственим становништвом - уз часне изузетке типа пензионисаних обавештајаца, чији глас вапијућег у пустињи нема ко да чује, пише Александар Павић.
За то време, у окупираној СНСрбији, институције државе воде рат против ћирилице исто онако као што су то некада радили Беч или Павелић, објашњава Андреј Фајгељ.
А апсолутни владар (ха!) Господар Vuchych на Сиенену износи „повијест“ по Кристоферу Кларку, Холму Зундхаусену или Ноелу Малколму; да је реч о нечему што пас с маслом не би појео, објашњава Зоран Ђуровић. И онда Срби, а не само СНСрби, треба да поверују како је Vuchych апсолутни господар, месија и избавитељ? Тешко да ће, вели Ђорђе Вукадиновић.
Мада је објављена пре три године - дакле, пре доласка на власт садашње „ароме“ квислиншког култа - „Хроника Разорене Троје“ др. Милана Брдара данас је актуелнија него икад, на шта подсећа Слободан Антонић. Квислиншком култу у политици придружила се тзв. интелигенција по установама, а све у служби страних господара и харања разореном Србијом како би се она претворила у Нешто Друго. Бандеристан, на пример, или Милов Монтенегро, или...
Рецимо, пример-два са леве обале Дрине. Вукашин Беатовић пише о концерту Бечке филхармоније у данашњем Сарајеву на Видовдан, и како нигде нема Гаврила да упита зашто се то слави окупатор. А Ненад Кецмановић коментарише панисламско „срце“ Изетбеговића јуниора, кроз његове речи о Турској, Гази, и новоформираном исламском калифату у Ираку.
Тај калифат производ је америчке интервенције - и повод за нову. Нешто као што проконзул Кирби ових дана призива у „Санџаку“, а Vuchych и квислиншки култ послушно играју како им се свира. Више о томе, Драган Милашиновић. Ако после свега тога остане било каквих сумњи ко је Србима непријатељ, кад прочитате шта пише Борис Алексић не би требало више да их буде.
Није што сам по струци историчар, али Империја се стварно труди да нам одузме и промени историју. Зашто, ако је историја наводно неважна? Бранко Жујовић наводи пример културе памћења у Кини. Драга Мастиловић подсећа на аустроугарске планове за Србију давно пре 1914, који неодољиво подсећају на ово што Атлантска Империја спроводи данас. Можда зато што је реч о истим плановима?
Зато улива наду оно што Милош Ковић вели за Фонд стратешке културе, да су Срби ипак почеки да се самоорганизују и враћају сећања на своје хероје Првог светског рата. А овај садашњи рат није ни издалека „готов“, како на сав глас ларма империјална и квислиншка штампа. Ако ћемо да тражимо аналогију, ово је пре негде 1916, или рецимо почетак 1943.
А како се то завршило оба пута за оне који су тада прерано славили победу - знате и сами.
Нема коментара:
Постави коментар