НАТО у Црној Гори: Припреме за 'Барбаросу II'?

(оригинал објављен на RT, 26. маја 2016.)

#NATO in Montenegro: Securing the rear before Barbarossa II? (Op-Edge) https://t.co/cQAgqbvZMI pic.twitter.com/7lbFHZLPy6

— RT (@RT_com) May 26, 2016

Стратешки значај Црне Горе обрнуто је сразмеран њеној величини. После њеног преузимања, НАТО ће имати пуну контролу над Јадраном, завршити окружење Србије, и добити вољу да се агресивније понаша према Русији.

Дан-два пред годишњицу неовисности, врхушка Црне Горе потписала је протокол о придруживању НАТО. Ако га овери осталих 28 чланица Алијансе - а овериће - мајушна држава постаће и формално чланица до краја године. НАТО, међутим, не жели Црну Гору због њених 700.000 становника или 1.500 војника већ из стратешких и симболичних разлога.

Географски, Црна Гора је природна тврђава коју је могуће бранити од далеко бројнијих непријатеља на спартански начин. Један од примера је победа црногорске војске на Мојковцу јануара 1916, када је штитила одступницу Срба од далеко јаче аустроугарске армије.

А симболички... ни у најцрња времена турске најезде, када су пред Османлијама пале српске краљевине, кнежевине и деспотовине а Мехмед и Сулејман надирали ка Бечу, Турци нису успели у потпуности да покоре племена у црногорским планинама. А није да се нису трудили. У том планинском уточишту опстајали су Српство, Православље, култура и памћење, чекајући васкрсење државности. Цетињске владике ударили су темеље савезништва са Русијом, тако да је рецимо краљ Никола 1904. објавио рат Јапану из солидарности са руским царем.

Црна Гора се ујединила са Србијом 1918, да би потом постала део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославије). Остала је у савезу са Србијом чак и када су ЕУ и НАТО раскомадали Југославију деведесетих. И Црну Гору је 1999. бомбардовао НАТО у „хуманитарном“ походу зарад шиптарских сепаратиста на Космету. Када су НАТО главари хтели да „поштеде“ Црну Гору, да би је приволели на своју страну, у Никшићу је освануо графит: „Гађајте и нас, нијесмо шугави.“

Мило Ђукановић, тада неприкосновени господар Црне Горе већ десет година, мислио је другачије. После рата је променио страну. Некада горљиви поборник братства са Србима, Мило се преумио у највећег србомрсца некадашње Југославије, што није било баш лако.

Ђукановић је помогао америчким агентурама и домаћим агентима да октобра 2000. „демократским“ пучем преузму власт у Београду. Правдао се да Црну Гору угњетава зли српски деспот Милошевић и да ће све бити решено завођењем демократије. Кад оно чим се Жути Октобар завршио, Мило постаде још већи сепаратиста. НАТО и ЕУ су са задовољством „посредовали“ у укидању Југославије 2003, а три године касније организовали референдум за неовисну држву Милогорију.

Није им сметало када се појавио видео-снимак Милових поклисара како парама „преламају ум“ гласачима. Није им сметало када су десетине хиљада Црногораца у Србији остали без права гласа, док су аутобуси и авиони довозили Шиптаре, „Бошњаке“ и „Хрвате“ да би пребацили магичну бројку од 55%. Важно је било да дође до жељеног резултата тој 21. маја. Гле чуда, за неких 2000 гласова - 0,5% - Мило је добио већину и неовисност. Власт квислиншког култа у Београду слегла је раменима и прихватила још један пораз.

Данас звучи сасвим нормално што постоји црногорски језик (са латиничним писмом, дабоме) и „Црногорска православна црква,“ што се српски језик и историја забрањују, а српство Његоша и краља Николе брише у корист усташтва Секуле Дрљевића. Чланство у НАТО и ЕУ биће круна расрбљавања Црне Горе.

Режим у Београду, који лавира између конкретних капитулација пред НАТО и празних гестова према Русији, није нимало узнемирен преласком Црне Горе у табор агресорске алијансе. Ни Москву, изгледа, то не додирује превише.

„Ово је њихова лична ствар, њихов лични избор. То је њихова одлула. Ако мисле да ће тиме побољшати своју националну безбедност, онда је тако,“ рекао је прошлог понедељка Евгениј Лукјанов, заменик секретара Савета безбедности Русије, како преноси ТАСС.

Стварно? Можда. Исто као што је „личан“ био и избор кнеза-намесника Павла Карађорђевића да приступањем Тројном пакту марта 1941. осигура положај Југославије у залеђу Осовине. Са крвопролићем првог светског рата у живој успомени, краљевска влада се поклонила Хитлеру и Мусолинију. Непуна два дана касније догодио се пуч. Озлојеђени Хитлер, којем је било потребно балканско залеђе за предстојећи напад на СССР, наредио је да се Југославија „избрише са мапе“ - баш као што је НАТО то урадио пет деценија касније. Због тога је, додуше, морао да помери операцију „Барбароса“ са средине маја на крај јуна. Та прича се завршила 9. мајем - који се данас, опет у занимљивој подударности, не обележава у земљама НАТО.

Данашњи пропагандисти НАТО шепуре се својом „победом“ и чињеницом да - упркос страдању милиона Југословена и скоро 27 милиона Совјета - карта Европе данас неодољиво подсећа на ситуацију из средине 1942. Тадашњи Хитлерови савезници данас се листом куну у НАТО, а немачка војска је опет на пушкомет од тадашњег Лењинграда.

Пошто је раскомадао Југославију, „меко“ окупирао Србију и милогоризовао Монтенегро, НАТО мисли да има обезбеђену балканску позадину. То охрабрује алијансу да се према Русији понаша још агресивније него пре. Мисле да оно што није пошло за руком тевтонским витезовима, Наполеону и Хитлеру - може њима. То је сулудо, дабоме, али у Бриселу и Вашингтону ових дана лудила има напретек.

Баш зато би требало да нас брине Црна Гора.

Добро одбрана, а лечење?

Ростислав Ищенко: Девять тезисов о войне, которую мы ведемhttps://t.co/mrxM8N0Fa3 pic.twitter.com/5YZOhK6sIU

— Русский новостной (@ZaGraniu) April 29, 2016

На конференцији руског министарства одбране, крајем априла, политички аналитичар Ростислав Ишћенко (Ростислав Ищенко) изнео је девет теза о тзв. обојеним револуцијама (од „Жутог октобра“ наовамо). Овде бих издвојио само једну:

„Обојени пуч не може зауставити ни консолидација националне елите (у том случају само се прелази на следећу фазу), ни борбена готовост војске (која ће пре или касније бити исцрпљена), ни делотворни рад националних медија (које ће пре или касније посрнути пред техничким могућностима агресора).

Спремност државе-жртве да пружи отпор је неопходнан, али недовољан предуслов да се спрече механизми обојеног пуча.

Само подршка легитимним властима државе-жртве од стране суперсиле која је способна да се супротстави агресору истом мером, на сваки начин, може да заустави обојену агресију.“

Руски оригинал целог текста можете наћи овде. Превод је мој.

Како сам Ишћенко вели, његове тезе су засноване на искуству Сирије. Из његовог наступа види се да је Москва свесна кључног фактора у одбрани од тзв. обојених револуција.

Сад само остаје питање да ли руски државници имају планове за ослобађање пријатељских земаља окупираних обојеним превратима, што недавно што годинама уназад. И да ли у том процесу одлучујућу улогу треба да игра суперсила - или је сваким даном све тежи задатак опоравка од аутоимуне болести довезене са Запада искључиво препуштен самим жртвама?

Христос воскресе!

Χριστὸς ἀνέστη ἐκ νεκρῶν,
θανάτῳ θάνατον πατήσας,
καὶ τοῖς ἐν τοῖς μνήμασι,
ζωὴν χαρισάμενος!

Христо́съ воскре́се изъ ме́ртвыхъ,
сме́ртїю сме́рть попра́въ,
и су́щимъ во гробѣ́хъ Живо́тъ дарова́въ!

„Христос, Вечна Пасха, отворио нам је двери Царства Божјег. Оно је наша истинска отаџбина, а ми смо у овоме свету само путници који проходе кроз време и простор, сведочећи Христа својим животом. Немојмо, зато, никада заборавити у Кога смо крштени и за Кога живимо, да наша животна трка не би била узалудна и да наша нада не буде нада у празне и сујетне идоле овога света и века (ср. Гал 2,2)!“
 - Патријарх српски Иринеј, васкршња Посланица 2016.

„Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25).

Караџић и Шешељ: Другачије пресуде, иста ујдурма

Пресуда Хашке Инквизиције Радовану Караџићу није изненадила ама баш никога, па ни мене. Сетимо се, реч је о лажним кадијама у црном, који су план НДХ за Србе којим се хвалио Миле Будак приписали Караџићу. Да не говоримо о томе да је НАТО још 1999. јавно признао да их плаћа и спонзорише, док је жарио и палио по тадашњој СРЈ.

Дабоме, пресуда Караџићу дочекана је сасвим очекивано као доказ српске кривице за ратове деведесетих. Седам дана касније, Инквизиција пресуђује Војиславу Шешељу - и ослобађа га по свим тачкама оптужнице. Оно јесте да је човек изгубио 13 година живота у процесу за вербални деликт, и да (веле) умире од рака јетре, али ето.

Само, и та друга пресуда била је сасвим очекивана. Не зато што је Шешељева оптужница била апсурдна - јер, биле су то и све друге пред лажним судом - него зато што је циљ процеса остварен већ 2012, преумљавањем СРС у СНС и доласком на власт „заменских квислинга“.

Циљ ослобађајуће пресуде био је да се створи утисак како је Трибунал, ето, непристрасан и поштен и праведан, што је ноторна лаж. Како вели колега Никола Танасић,

„...ослобођење Шешеља коинцидира са правдом, али није правда – јер тај суд је до сада недвосмислено доказао да за правду није способан, и ова пресуда је у том смислу једнако ништавна, колико и осуђујуће пресуде другим хашким осуђеницима. Уколико су, дакле, промотери „хашке правде“ хтели да ослобађањем Шешеља натерају српски народ да „лакше прогута“ пресуду Караџићу, и предстојећу (несумњиво осуђујућу) пресуду Младићу, то се свакако неће догодити, јер је Хаг давно изгубио сваки морални и правни ауторитет међу српским грађанима, и о томе у Србији и Републици Српској постоји практично општи консензус.“

На сајту @ruskarec је објављен мој дужи коментар ослобађајуће пресуде Шешељу - у бираном друштву руских стручњака. https://t.co/q0URXW78OO

— Никола Танасић (@nikolatanasic) April 1, 2016

С друге стране, примећује Танасић:

Истовремено, хистерија која већ прати ослобађање Шешеља у Загребу и Сарајеву (баш као и саблажњавање над „преблагом“ пресудом Караџићу) показују да ове две политичке средине од Хага не очекују никакву „правду“, већ једнозначну и недвосмислену потврду њихових идеолошких, пропагандних и квазиисторијских флоскула о распаду Југославије као нечему за шта су криви „Милошевић“, „српски националисти“ и „идеологија Велике Србије“.

Танасић закључује да ослобађајуће и осуђујуће пресуде једнако служе основном циљу Хага, да народе некадашње Југославије држи стално завађене и под чизмом Запада.

Или што рече Ненад Кецмановић, коментаришући пресуду Караџићу:

Најгоре је да навикнемо на неправду, да јавним ширењем лажи отупимо на истину, да бавећи се фрагментима заборавимо цјелину, и да сви завршимо као “скуване жабе”.

Истинско историјско „не“

Има пет година да сам писао о суштини 27. марта у српској историји, као аргумент против апологета подаништва. Медијско програмирање до те мере је моћно да и данас слушам исте одговоре, као да се нико и не труди да прочита текст већ аутоматски посеже за упакованом причом.

Ако већ нећемо логички да сагледавамо ствари, хајде онда да то урадимо емотивно. Имате ли осећај за правду? (Ако немате, шта радите овде?) Ако имате, прочитајте антологијски есеј Николе Танасића, који је лепо објаснио шта је нама 27. март, кроз призму „пузајуће интеграције“ Србије у НАТО:

„нису Срби против НАТО зато што их је он 1999. године бомбардовао, него зато што та организација представља моралног и политичког наследника империјалистичких силеџија, који су 1941. поробили пола Европе. Позивање на тековине 27. марта није нема везе ни са монархијом, ни са комунизмом, ни са русофилијом, ни са англофилијом, већ искључиво са вечним идеалом правде, коме пева српска химна, и који је наш народ у модерној историји непогрешиво наводио да се сврставамо против сваког силеџијства, сваког угњетавања, и сваког изазова слободи – на Балкану, у Европи, и у свету.“

Просто говорећи, они који би да се „приклоне јачем“ (тренутно, земаљски) из наше историје научили су само погрешне лекције.

Продолжаем прямую трансляцию в #Periscope с митинга против НАТО в Белграде https://t.co/V9ZM5aJ2cj pic.twitter.com/Nghvp7yPL7

— RT на русском (@RT_russian) March 27, 2016

Или да опет цитирам Танасића:

„Будући историјски склони геополитици и немарни према властитој политичкој култури, наши грађани су доказали да им је лакше помирити се са уништењем сопствене државе и институција, него сагласити са саучествовањем у глобалном злочину.“

Боље мртав, него злотвор. Боље гроб, него роб. Јер Бог Правде све види и све зна, и Његов суд ће доћи.

Порука (са) Крима

На годишњицу НАТО агресије и још једне лажне пресуде лажнога суда.

Мартовски погром, 12 година после

Седамнаестога марта 2004, неких 50.000 Арнаута почело је тродневно дивљање окупираним територијама. Палили су српска села, цркве и манастире; демолирали гробља; убијали чак и стоку по оборима. Један службеник УН описао је овај погром као репризу нацистичке „Кристалне ноћи“, а један амерички адмирал је чак изговорио синтагму „етничко чишћење.“

Али Империја је имала друге планове...

2004-2016

Јер исток памти.

„На пуцањ одавде“ на РТРС

Кад је Иво Андрић добио Нобелову награду за књижевност, по Босни је кружио виц. Питају Мују да ли је читао „На Дрини ћуприју“, а он - будући из Вишеграда - одговара: „Шта чит'о, ход'о!“

За Србе са западне стране Дрине, прича о Гаврилу Принципу и сарајевском атентату иде у рубрику „шта чит'о, ход'о“. Можда се зато мало ко бави догађајима од пре сто година - иако нам се понављају.

Овде сам већ спомињао „На пуцањ одавде“, документарни филм Александра Вуксановића направљен малтене без буџета (а професионално) на стогодишњицу Принциповог подвига. Филм је на шпанском, како би милијарди запостављених житеља планете приближио нашу историју (која је, не случајно, често слична њиховој).

Гледаоци РТРС имаће прилику да га погледају у суботу, 27. фебруара у 14 часова, док ће реприза бити у недељу 28. фебруара у 21:30, на РТРС ПЛУС.

Да не буде „шта гледали, живили“... 

Кадија и смрт

Данас је у хашком казамату умро генерал Здравко Толимир (1948-2016). Из непознатих разлога, веле.

Западни медији су у извештајима о његовој смрти обавезно истицали да је осуђен за „геноцид“ у Сребреници и Жепи. Неће рећи да је то био закључак лажног суда који је Империја основала да своја злодела на просторима некадашње Југославије заодене плаштом праведности, дабоме.

На спомен Сребренице, сви су потегли фразе о покољу „осам хиљада муслиманских мушкараца и дечака“ (ово обавезно) и како је то био „најгори злочин у Европи од 2. светског рата“. Неки су чак цитирали и Теодора Мерона, америчког председавајућег хашке Инквизиције, који је пресудио да је Толимир „одговоран за геноцид“ и да је „био свестан геноцидне намере руководства босанских Срба“.

То је онај исти Мерон који је у јулу 2013. описао као „доказ“ против Радована Караџића план НДХ за уништење Срба који је 1941. обелоданио усташки министар Миле Будак. Само што је, је ли, намера да се трећина побије, трећина протера а трећина покрсти - уместо Хрватима, припсана Србима, при чему су БХ-муслимани наводно били жртве. Толико о хашким „доказима“ и истинољубивости.

Мерон и његови саучесници у злочину у децембру 2012. су осудили Здравка Толимира. Изузетак је била Приска Нијамбе (Prisca Matimba Nyambe), судија из Замбије, која је у свом изузетом мишљењу одбацила не само све наводе оптужнице, већ се усудила и да доведе у питање „чињенице“ које је наводно установио суд.

Ко разуме енглески може да прочита храбро сведочанство судије Нијамбе на 534. страници званичне пресуде - бар док Инквизиција не нађе начина да тај документ некако не одстрани. Овде бих да цитирам само пар реченица.

„Већина се ослонила на посредне доказе како би дошла до закључка о кривичној намери, а да притом није пронашла нити један писани доказ постојања удруженог злочиначког подухвата да се почини убиство,“ написала је Нијамбе.

Цео случај против Толимира заснивао се на претпоставкама и спекулацијама судија, сведочењима пристрасних или у лажи ухваћених сведока или информацијама из треће руке злонамерно протумаченим на штету окривљеног.

„Имајући у виду све доказе у овом случају, убеђена сам да оптужени није крив ни по једној тачки оптужнице,“ закључила је судија из Замбије.

Пред лажном инквизицијом Атлантске Империје још увек се воде процеси против Радована Караџића и Ратка Младића. С обзиром на досадашња искуства, не сумњам да ће се пре краја свог прљавог посла хашки трибунал још прописно обрукати. До тада, Здравко Толимир остаће најбољи пример стварног лица „истине и правде“ Империје и њених судија - али и храбрости, истинољубивости и интегритета судије Нијамбе.

У неком праведном свету, захвални Срби подигли би јој споменик. 

Христос се роди!

„Изабравши сиромаштво зарад Тајне нашега спасења, Христ је свесно одбацио вредности које се на земљи сматрају важним: моћ, богатство, славу, племенито порекло и друштвени статус. Он нам нуди други закон живота, закон скромности и љубави, који побеђује гордост и омразу.

Путем тог закона, крхка човечност с милошћу Божијом постаје сила коју не могу победити моћници овога света. Сила Божија отеловљује се не кроз овоземаљску величину и удобност, већ кроз искреност и скромност срца.“

- из посланице Кирила, патријарха московског и све Русије, о Божићу 2015.

Сокологија 2005: повратак у будућност

Пошто сам, што силом прилика што својевољно, већи део године запоставио Сокола, мислим да није поштено да сад правим годишњи преглед. Уосталом, тешко је надмашити прошлогодишњи.

Нађох, међутим, ову збирку цитата из 2005, прве године рада Сокола, па рекох да се бар тиме мало искупим, пошто сам десети рођендан блога обележио таман као што је Србија стогодишњицу Великог рата...

Да ли су ове оцене ишта мање или више актуелне данас него што су биле тада, просудите сами.


Срби су већ толико сатанизовани на Западу, да се све што кажу аутоматски проглашава за лаж, а све што се против њих говори a priori узима као истина...
(24. март)

Највеће изненађење, и разочарење, је што су мете бомби, ракета, мржње и лажи на крају прихватиле да су све то заслужиле, и својим понашањем данас дају за право агресорима и пропагандистима да их и даље нападају и киње.
(24. март)

Цели свет је интересна сфера Америке, и у њему постоје само два „блока“: њене слуге и њене жртве, садашње или будуће.
(15. април)

Титова Југославија је била заснована у не малој мјери на константном страху од „великосрпског хегемонизма“.
(7. мај)

Прагматична али перверзна коалиција је увек лоша идеја.
(12. мај)

Истина нема чега да се боји; само лаж захтијева апсолутни консензус.
(20. мај)

...постоји различита логика за Хрвате, Србе, Муслимане, Албанце и, дакако, Империју; кад Срби траже заједничку логику за све, то је „нереално“... Колико је „независно Косово“ само параван за Велику Албанију, [толико] је „реалност“ Империје само параван за владавину јачег.
(20. мај)

Политичко пијанство је много опасније од алкохолног. Србија може слободно да удари по шљивовици, али стварно мора да се што пре политички отрезни од тираније ... џепних фашиста.
(10. јун)

...то што Атлантска империја сад осјећа посљедице својих играрија са исламским екстремизмом... није Србима никаква утјеха. Штавише, може се десити да Империја постане још ватреније антисрпска, а све по старој (и небројено пута доказано пропалој, али ником ништа) стратегији фиктивног скупљања поена у исламском свијету.
(7. јул))

Задатак КФОР-а никад није био да штити Србе на Косову, већ да штити Косово (албанско, дабоме) од Србије. (19. јул)

Неподношљиво арогантан, пун предрасуда и фикс-идеја, нетолерантан до бола, Холбрук... „дипломата“ који верује у „бомбе за мир“, силује истину малтене сваком својом реченицом.
(20. јул)

Политичка настраност сpпског естаблишмента је изгледа систематске природе.
(27. јул)

И међу лоповима постоји нека врста части. Међу политичарима, никаква.
(1. септембар)

...на политичкој сцени Србије влада потпуни хаос. Класична подела на левицу, десницу и центар не само да више не постоји, него је и бесмислена, таман колико и псеудо-категорије омиљене у империјалним медијима: „умерени“ против „ултранационалиста“ (пошто „нормалних“ националиста, је ли, нема).
(6. октобар)

... не би требало да буде икакве сумње какав ће статус Ахтисари - односно, његови налогодавци – да предложи када „преговори“ о Косову почну следеће године. После Рамбујеа, бомбардовања и окупације (са све етничким чишћењем и отимачином свега српског), зар ико још може да верује да Империја... не намерава да Косово буде албанско?
(21. децембар)

Ко то каже, ко то лаже - или Трамп, ДеНиро и Том Хенкс

Једном је било превише. Два пута, намерно. Три пута, то је већ увреда за здрав разум.

Јесте ли чули да је Доналд Трамп бранио Србе? Веле медији у Србији (пример) како је лично водећи кандидат за републиканску председничку номинацију рекао Ларију Кингу да су Клинтонови направили велику грешку што су бомбардовали традиционалне америчке савезнике 1999.

Стварно? Није баш да виђам Ларија Кинга сваки дан, али радимо за исту медијску кућу... Знам поуздано да му Трамп није био гост у последњих 6 месеци. А ако је гостовао код њега када је Кинг још био на Сиенену, то је онда било пре неколико година. Кад? Где? Нико не зна. Нема ни тачног цитата, већ само парафразе. 

Одмах потом, ето и Холивуда: наводно је Роберт Де Ниро изјавио како се осећа као Србин и како је Србија претрпела велику неправду. Опет исто - нема датума, нема емисије, нема сведока, нема цитата. Само „рек'о де Ниро“. 

Сећате ли се можда чувене подршке Тома Хенкса Србима поводом отимачине Косова? Како се не сећате, јављали сви пре две године, па онда опет пар месеци касније, и тако редовно? Иста методологија: нема датума, нема цитата, само се понегде спомене телевизијски канал где је наводно Хенкс дао изјаву. Једна моја колегиница је лепо позвала Хенксовог агента и питала о чему се ради, а он запањено одговорио да нема појма, и да та изјава просто не постоји. Никада је није било. Измишљена у потпуности. 

У сва три случаја приметна је идентична методологија: нема датума, нема цитата, нема конкретног повода - само неке небулозне одреднице попут Ларија Кинга, британске штампе, телевизије Е! и томе слично, које су у пракси непроверљиве. Па ти, Соколе, сад копај по архивама ако можеш, па докажи да ли су или нису... 

(Александар Лазић је медијски детектив par exellence, међутим, и лепо је документовао одакле су стигле обе лажне вести. Обратите пажњу ко све кога преноси, а ко кога у том вилином колу финансира... да човеку памет стане.)

Неће моћи. Ако су Де Ниро, Трамп, Хенкс или било ко други рекли нешто о Србима, онда има да се документује шта, када, где, коме, како и зашто. Да се тачно зна - а не овако, као пијачни трач, да се прича шта је баби мило. А кад се сутра неко озбиљан позове на те измишљотине, мислећи ваљда да не би толико новина и телевизија углас слагало, ти исти медији ће да га прозивају што не може да докаже свој (у ствари, њихов) навод. 

Раније сам се чудио како серијски лажови и преваранти могу Србију да држе под чизмом већ годинама. Сад ми је јасно.

Како до слободе

Постоји разлог што се већ месецима не бавим ликом и делом Olyksandrа Vuchychа.

Такозвани премијер такозване државе - која се службено зове Србија, иако би квислиншки култ који њом управља у име Атлантске Империје највише волео да то једнога дана више не буде случај - по сопственом признању је потрчко и послушник Империје. Понаша се као ситни пијачар који оно мало државе коју је зајахао распродаје у бесцење. Апсолутно не верујем да се у њему крије неки архистратег или макијавелијански мајстор, који ће некаквим премудрим махинацијама иза сцене да надмудри белосветске барабе, господаре рата и пљачке који нам свима раде о глави (а да све буде још горе, и о души).

Јер Vuchych није суштина нашег проблема, већ само његов симптом.

Српски тенкисти трећи на свету

Екипа Војске Србије освојила је треће место у тенковском биатлону на управо завршеним Међународним војним играма у Русији. Домаћини су престигли водећи Казахстан да освоје злато, савладавши трасу од 20 километара на полигону Алабино код Москве за 74 минута.

Друго место заузели су тенкисти из Кине, који су се такмичили у сопственим тенковима Тип 96А. Све остале репрезентације користиле су руски T-72B3, које су обезбедили домаћини.

Погледајте једносатни снимак финала:


Прве међународне војне игре трајале су од 1. до 15. августа. Око 2000 војника из 17 земаља такмичили су се у 13 дисциплина осмишљених као тест способности свих родова војске пред око 250.000 гледалаца.

Осим екипе домаћина, на играма су учествовали Азербејџан, Ангола, Белорусија, Венецуеле, Египат, Индија, Јерменија, Казахстан, Киргизија, Кина, Кувајт, Монголија, Никарагва, Пакистан, Србија и Таџикистан.

Најстарија превара на свету

(или, о грчком референдуму и потоњој „реформи“)

Поводом гласања у Атини, Таки Теодоракопулос пише:

„Када би влада једне државе, суочена са претњом великог суседа да ће да их нападне, заказала референдум са избором борбе или предаје, на којем би народ гласао за борбу, а влада потом не само потписала предају већ разоружала војску и пожелела добродошлицу окупаторима, такву власт би с правом звали колаборационистима и на крају судили за велеиздају.

Управо то је Сиризина банда сад урадила Грчкој. Добили су изборе обећањем да мере штедње неће дуго трајати и да имају план како да ослободе земљу окова званих евро. За шест месеци на власти, уништили су привреду и банковни систем док су се замајавали по ТВ екранима, а онда бацили копље у трње и пристали на услове далеко горе од оних којима су се противили да би били изабрани.

То је данашња Грчка, са 11 милиона идиота који су пали на најстарији трик у историји. Свако предизборно обећање и завет бирачима бачено је низ реку у највећој издаји данашњице. А ови злочинци ће остати на власти и смејати се до банака које ће спасавати Немци.

Ако је ово демократија, ја сам банана, ја сам Моника Левински, ја сам Ефијалт, онај што је показао Персијанцима заобилазницу око Термопила где је 300 храбрих Спартанаца држало линију.

Ово је тужан дан за Грчку, али је још тужнији за оно што кретени на левици називају демократијом.“

Сиви Соко: Чек' секунду, ово ми звучи и те како познато. Власт изабрана на обећању да ће се супротставити страним освајачима, а онда у потпуности уништи земљу и преда је непријатељу... где ли смо то већ видели?

Скупљачи лоптица, манири и енглеско лицемерје

Фрустрирани, ваљда, неуспехом да резолуцију о „геноцидним Србима“ баронесе Арминке Хелић прогура кроз УН, енглески медији су се острвили на Новака Ђоковића. Као, повисио је тон и расплакао девојчицу која на Вимблдону скупља лоптице. Каква грозота!

Како вели Миодраг Зарковић:

Овде се ради о енглеској култури, која налаже да се енглеска девојчица има узети у заштиту, без обзира на то што није била истински угрожена, или на то што је на оптуженичку клупу изведен најбољи тенисер данашњице. Између Ђоковића и девојчице, енглеска јавност бира девојчицу – само зато што је она, оправдано или не, била потресена због нечега што је он урадио. То су Енглези, највећи националисти у историји.

Дочим Србима или Русима - и осталима на које примењују „законе џунгле“ - апсолутно не дозвољавају право на заштиту сопствене деце. Или на постојање.

Притом нико у западним медијима - за српске више и не знам, ако их је уопште више претекло од силне демократије и напретка - не спомиње снимак који апсолутно доказује да се Ђоковић далеко боље понаша према „послузи“ него такозвана господа са Запада, пуна празнословља о толеранцији, једнакости и људским правима.

Са прошлогодишњег Ролан Гароса:

Како функционише пропаганда

Ово је извод из књиге Пропаганда: обликовање ставова човека, француског философа, правника и социолога Жака Елула (Jacques Ellul), објављене давне 1962. Заснован је на енглеском преводу (Propaganda: The Formation of Men's Attitudes), први пут објављеном 1965. Иако је од тада прошло пола века, Елулова запажања савршено описују данашње стање (не)свести, како на Западу тако и у Србији. Сва задебљања у тексту су моја.

Одговор на питање „шта да се ради“ почиње спознајом зашто је данас овако. А онда предузимањем корака да даље тако више не буде.

- Сиви Соко

Човек тренутка и моћ заборава

„Пропаганда заснована на вестима не сме да дозволи време за мисао или размишљање. Човек захваћен вестима мора да остане на површини, да буде понесен бујицом, и не сме ни у ком тренутку да застане како би проценио, просудио, или размислио. За човека који живи у тренутку, не постоји свест - ни о себи, ни о друштву, ни о сопственом стању. Такав човек никада не застаје да истражи било шта понаособ, а камоли да повеже низ догађаја у вестима.

Већ смо споменули немогућност људи да разматрају неколико чињеница или догађаја истовремено и да их повежу како би се с њима суочили. Једна мисао замењује другу, нове чињенице протерују старе. У таквим околностима мисао је немогућа. Што значи да савремени човек не размишља о тренутним проблемима, већ их осећа. Он на њих реагује, али нити их разуме, нити за њих преузима одговорност. Још је мање у стању да запази недоследности између чињеница на које наилази; човек има безграничну способност заборава. То је једна од најважнијих и најкориснијих чињеница за пропагандисту, који увек може бити сигуран да ће одређена пропагандна тема, изјава или догађај у року од пар недеља бити заборављени.

Штавише, у појединцу настаје спонтана одбрамбена реакција против вишка информација, и - у обиму у којем се (несвесно) држи сопствености - против недоследности. Најбоља одбрана у овом случају је да се заборави на претходни догађај. Човек тако пориче сопствени континуитет. На исти начин на који живи на површини дешавања и од данашњи вести прави свој живот тако што заборавља јучерашње, он одбија да види противречности у сопственом постојању и осуђује себе на живот као пуки низ тренутака, неповезан и распарчан.

Овакво стање од 'човека тренутка' чини одличну мету за пропаганду. Такав човек је изузетно осетљив на утицај тренутних струјања. Без оријентира, просто прати сваку струју која га понесе. Није стабилан, јер прати само оно што се дешава данас; има однос према том догађају и зато не може да одоли ниједном импулсу који из тог догађаја произилази.

Психолошка слабост човека зароњеног у дневна догађања оставља га на милост пропагандисте. Никада не долази до сукоба догађаја и истине. Не постоји никакав однос између догађаја и личности. Такву особу никада не занима истинита информација.

Постоји ли ишта одлучније, важније или узнемиравајуће од цепања атома, осим атомске бомбе? Али о том великом догађају се просто не размишља, пошто је скривен иза пролазног али спектакуларног исхода неке катастрофе или спортског догађаја, јер је то површна вест која занима просечног човека.

Пропаганда се обраћа таквом човеку. Попут њега, она може да се односи само према најповршнијем аспекту спектакуларног догађаја, јединог који таквог човека може да заинтересује и наведе да донесе одређену одлуку или усвоји одређени став.“

- Жак Елул

О договорима са нечастивим

Знате ли шта је данас?

(потписивање ВТС у Куманову, 9. јуна 1999. године;
британски генерал Мајкл Џексон је десно)

Не чуди ме ако не знате. Данашњим напредним, либералним и демократским деформаторима веома је у интересу да се заборави девети јун, годишњица споразума који је скоро истог дана прекршила Атлантска империја. А она је, у њиховим очима, свемоћна, непогрешива и непобедива. Па не би био ред да се њено вероломство памти.

Тешко да има бољег доказа о карактеру Империје од војно-техничког споразума потписаног тог јунског дана у Куманову. Дан после, по НАТО рачунању (а оно се једино и признаје, је ли) званично је престала агресија на тадашњу Савезну Републику Југославију. Трајала је 78 дана и имала је банално зло име „Операција Савезничка сила“ (а не „Милосрдни анђео“, као што неки мисле). Мислим, ако сте заборавили.

Елем, у том споразуму са НАТО обавезао да ће предузети „све неопходне мере да успостави и одржи безбедно стање за све грађане (sic) Косова“ (у енглеском оригиналу: "all necessary action to establish and maintain a secure environment for all citizens of Kosovo").

Масовно протеривање, убиства, отмице, паљевина и пљачка који су непосредно потом уследели (и трајали годинама) ваљда се нису десили? Или су се можда десили особама које командант КФОР-а, британац Мајкл Џексон, није рачунао као „грађане Косова“? Иначе, само његова реч се рачунала као коначно тумачење споразума. Пише у члану пет.

Пишући у Европском журналу међународног права (EJIL) сада већ давне 2003. године, Енрико Милано (Enrico Milano) је уочио да је ВТС прекршај члана 52 Бечке конвенције, јер је изнуђен под претњом или употребом силе супротно принципима међународног права из Повеље УН.

Сећате се, ваљда, да је НАТО агресија била директни прекршај Повеље УН и самим тиме злочин против мира? Мислим, могуће је да сте заборавили.

Милано је тада напоменуо да и члан 10 анекса 2 Резолуције УН 1244 (који се односи на ВТС) крши Бечку конвенцију, и написао да је правни проблем НАТО окупације Косова и Метохије решив потписивањем споразума о статусу снага (тзв. СОФА).

(на истој страни: фотографија из 1999.
Слева на десно: Хашим Тачи, Бернар Кушнер, Мајкл Џексон, Агим Чеку, Весли Кларк)

Режим Vuchych-Дачи је тај споразум потписао јануара 2014. године.

СР Југославије већ одавно није било; укинута је 2003, споразумом који је сред Београда потписао бивши генсек НАТО а тадашњи комесар иностраних дела ЕУропске уније Хавијер Солана.

„Републику Косовију“, проглашену фебруара 2008 а признату од стране стотињак сателита и поданика Империје - фактички је признао исти тај режим, у име силоване, оскрнављене и окупиране Србије, Бриселским „споразумом“ о границама. Мислим, ако сте заборавили.

А да је било ко памтио 9. јун 1999. у Куманову, и шта је било после, било би му јасно да Империја не намерава да се придржава нити једног слова на ма којем папиру којег потпише, и да тумачи све своје споразуме како јој драго. Да познаје само право свог топуза, и да никакву правду од ње нико никад није могао да очекује, а камоли добије. Послушници и поклисари најмање.

Американци слабо познају сопствену историју, а камоли туђу, па сумњам да је за место потписивања ВТС - који су увек намеравали да протумаче као безусловну капитулацију - намерно изабрано Куманово као место велике српске победе у првом Балканском рату. Било би у томе неке шејтанске симетрије, да ето баш на том месту савремени наследници Турака и Шваба утерују Србе у гроб предкумановских граница који су им наменили.

Додуше, превише је невероватна подударност да су амерички политички консултанти за извођача послушничких радова после потрошених Демократа одабрали исто име као за поданичку странку аустрофила са краја XIX века; при чему су и ти Напредњаци били смртни непријатељи Радикала.

Мислим, ако сте заборавили.

Србија на тезги пијачара Vuchycha

Највећи проблем Olyksandra Vuchycha није народ, који се упркос свему не буни, већ што ствари не функционишу онако како он мисли.

Недавна изјава у Тирани је најбоља илустрација „резоновања“ Vuchycha. Ето он би сад мало са Американцима у гасне мућке, преко Албаније ако икако може. Канда не зна географију па не види да тај фамозни и фантомски „транс-јадрански“ гасовод не иде ни близу Србије, већ повезује (донедавно оданог а сад ко зна) Ујка Семовог вазала Турску преко покорене Грчке и фанатично одане (Велике) Албаније.

Vuchych као да мисли да може да балансира између Москве и Вашингтона, тако што ће данас да угоди једнима а сутра другима, попут језичка на ваги. Али некако све што даје Западу испадне конкретно, а све што наводно даје Русима буду тек симболични гестови.

На пример, неће уводити санкције Русији, али ће зато организовати реизвоз пољских јабука, па ће Москва - с пуним правом - да уведе санкције Србији! Послаће гардисте на параду у Москву, а војску на антируске НАТО маневре у Немачку. Кад Лавров дође у Београд обећава му учешће Србије у „Турском току“, а чим Сергеј Викторович оде, Vuchych трчи у Тирану (!) и подаје се фантомском америчком пројекту.

Vuchych размишља попут ситног лопова на пијаци. Па вели, нешто њима, нешто овима, нешто мени, и сви мирни. Ево, видите, хвале ме све новине и све телевизије и ботови у коментарима. Али сваки симболични гест којим добије поен од Русије кошта га десет поена код Американаца. А сваки конкретни чин издаје којим би добио поен код Американаца, кошта га десет у Москви. Он не одржава никакву равнотежу, чак ни привидну, већ крчми оно мало Србије што је претекло после 15 година жутооктобарске „демократије, либерализма и људских права“.

А народ седи и ћути. Као да је све ово заслужио.

(Обавезна напомена да је све ово моје лично мишљење и нема ама баш никакве везе са мојим послодавцем.)

Ђурђевдан

Три су Ђурђевдана откако смо се понадали пропасти жутога акрепа, да би се испоставило како наводни витез на белом коњу није никакав светац, већ само други монструм - у служби исте оне аждаје коју се сви упорно претварају да не виде, не спомену, не увреде.

Баве се свим и свачим - крљуштима, канџама, комадићима поломљених и оглоданих костију, спрженом земљом - али никад и нипошто аждајом. Страхују. Од чега, не знам. Није прва аждаја која се случајно или намерно намерила на камен земље Србије. Па где су сада све претходне? Прогутао их је прах историје. 

За три дана биће 70. годишњица победе над једном таквом аждајом, којој смо ми и те како допринели. Немамо чега да се стидимо. А имамо чиме да се поносимо.

Ако Бога знате, ставите ленту светог Георгија на ревер тог дана, у инат душманима и повампиреним акрепима. У спомен очевима и дедовима које данашњи гробари српства поричу и понижавају. У нади да ћемо једног дана, врло скоро, устати из овог кошмара и стати у крај аждаји која нас држи под својом смрдљивом шапом.

Будимо витезови. А победа ће онда сигурно доћи.