„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 30. мај 2016.

НАТО у Црној Гори: Припреме за 'Барбаросу II'?

(оригинал објављен на RT, 26. маја 2016.)

Стратешки значај Црне Горе обрнуто је сразмеран њеној величини. После њеног преузимања, НАТО ће имати пуну контролу над Јадраном, завршити окружење Србије, и добити вољу да се агресивније понаша према Русији.

Дан-два пред годишњицу неовисности, врхушка Црне Горе потписала је протокол о придруживању НАТО. Ако га овери осталих 28 чланица Алијансе - а овериће - мајушна држава постаће и формално чланица до краја године. НАТО, међутим, не жели Црну Гору због њених 700.000 становника или 1.500 војника већ из стратешких и симболичних разлога.

Географски, Црна Гора је природна тврђава коју је могуће бранити од далеко бројнијих непријатеља на спартански начин. Један од примера је победа црногорске војске на Мојковцу јануара 1916, када је штитила одступницу Срба од далеко јаче аустроугарске армије.

А симболички... ни у најцрња времена турске најезде, када су пред Османлијама пале српске краљевине, кнежевине и деспотовине а Мехмед и Сулејман надирали ка Бечу, Турци нису успели у потпуности да покоре племена у црногорским планинама. А није да се нису трудили. У том планинском уточишту опстајали су Српство, Православље, култура и памћење, чекајући васкрсење државности. Цетињске владике ударили су темеље савезништва са Русијом, тако да је рецимо краљ Никола 1904. објавио рат Јапану из солидарности са руским царем.

Црна Гора се ујединила са Србијом 1918, да би потом постала део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославије). Остала је у савезу са Србијом чак и када су ЕУ и НАТО раскомадали Југославију деведесетих. И Црну Гору је 1999. бомбардовао НАТО у „хуманитарном“ походу зарад шиптарских сепаратиста на Космету. Када су НАТО главари хтели да „поштеде“ Црну Гору, да би је приволели на своју страну, у Никшићу је освануо графит: „Гађајте и нас, нијесмо шугави.“

Мило Ђукановић, тада неприкосновени господар Црне Горе већ десет година, мислио је другачије. После рата је променио страну. Некада горљиви поборник братства са Србима, Мило се преумио у највећег србомрсца некадашње Југославије, што није било баш лако.

Ђукановић је помогао америчким агентурама и домаћим агентима да октобра 2000. „демократским“ пучем преузму власт у Београду. Правдао се да Црну Гору угњетава зли српски деспот Милошевић и да ће све бити решено завођењем демократије. Кад оно чим се Жути Октобар завршио, Мило постаде још већи сепаратиста. НАТО и ЕУ су са задовољством „посредовали“ у укидању Југославије 2003, а три године касније организовали референдум за неовисну држву Милогорију.

Није им сметало када се појавио видео-снимак Милових поклисара како парама „преламају ум“ гласачима. Није им сметало када су десетине хиљада Црногораца у Србији остали без права гласа, док су аутобуси и авиони довозили Шиптаре, „Бошњаке“ и „Хрвате“ да би пребацили магичну бројку од 55%. Важно је било да дође до жељеног резултата тој 21. маја. Гле чуда, за неких 2000 гласова - 0,5% - Мило је добио већину и неовисност. Власт квислиншког култа у Београду слегла је раменима и прихватила још један пораз.

Данас звучи сасвим нормално што постоји црногорски језик (са латиничним писмом, дабоме) и „Црногорска православна црква,“ што се српски језик и историја забрањују, а српство Његоша и краља Николе брише у корист усташтва Секуле Дрљевића. Чланство у НАТО и ЕУ биће круна расрбљавања Црне Горе.

Режим у Београду, који лавира између конкретних капитулација пред НАТО и празних гестова према Русији, није нимало узнемирен преласком Црне Горе у табор агресорске алијансе. Ни Москву, изгледа, то не додирује превише.

„Ово је њихова лична ствар, њихов лични избор. То је њихова одлула. Ако мисле да ће тиме побољшати своју националну безбедност, онда је тако,“ рекао је прошлог понедељка Евгениј Лукјанов, заменик секретара Савета безбедности Русије, како преноси ТАСС.

Стварно? Можда. Исто као што је „личан“ био и избор кнеза-намесника Павла Карађорђевића да приступањем Тројном пакту марта 1941. осигура положај Југославије у залеђу Осовине. Са крвопролићем првог светског рата у живој успомени, краљевска влада се поклонила Хитлеру и Мусолинију. Непуна два дана касније догодио се пуч. Озлојеђени Хитлер, којем је било потребно балканско залеђе за предстојећи напад на СССР, наредио је да се Југославија „избрише са мапе“ - баш као што је НАТО то урадио пет деценија касније. Због тога је, додуше, морао да помери операцију „Барбароса“ са средине маја на крај јуна. Та прича се завршила 9. мајем - који се данас, опет у занимљивој подударности, не обележава у земљама НАТО.

Данашњи пропагандисти НАТО шепуре се својом „победом“ и чињеницом да - упркос страдању милиона Југословена и скоро 27 милиона Совјета - карта Европе данас неодољиво подсећа на ситуацију из средине 1942. Тадашњи Хитлерови савезници данас се листом куну у НАТО, а немачка војска је опет на пушкомет од тадашњег Лењинграда.

Пошто је раскомадао Југославију, „меко“ окупирао Србију и милогоризовао Монтенегро, НАТО мисли да има обезбеђену балканску позадину. То охрабрује алијансу да се према Русији понаша још агресивније него пре. Мисле да оно што није пошло за руком тевтонским витезовима, Наполеону и Хитлеру - може њима. То је сулудо, дабоме, али у Бриселу и Вашингтону ових дана лудила има напретек.

Баш зато би требало да нас брине Црна Гора.

среда, 11. мај 2016.

Добро одбрана, а лечење?

На конференцији руског министарства одбране, крајем априла, политички аналитичар Ростислав Ишћенко (Ростислав Ищенко) изнео је девет теза о тзв. обојеним револуцијама (од „Жутог октобра“ наовамо). Овде бих издвојио само једну:
„Обојени пуч не може зауставити ни консолидација националне елите (у том случају само се прелази на следећу фазу), ни борбена готовост војске (која ће пре или касније бити исцрпљена), ни делотворни рад националних медија (које ће пре или касније посрнути пред техничким могућностима агресора).
Спремност државе-жртве да пружи отпор је неопходнан, али недовољан предуслов да се спрече механизми обојеног пуча.

Само подршка легитимним властима државе-жртве од стране суперсиле која је способна да се супротстави агресору истом мером, на сваки начин, може да заустави обојену агресију.“
Руски оригинал целог текста можете наћи овде. Превод је мој.

Како сам Ишћенко вели, његове тезе су засноване на искуству Сирије. Из његовог наступа види се да је Москва свесна кључног фактора у одбрани од тзв. обојених револуција.

Сад само остаје питање да ли руски државници имају планове за ослобађање пријатељских земаља окупираних обојеним превратима, што недавно што годинама уназад. И да ли у том процесу одлучујућу улогу треба да игра суперсила - или је сваким даном све тежи задатак опоравка од аутоимуне болести довезене са Запада искључиво препуштен самим жртвама?

недеља, 1. мај 2016.

Христос воскресе!

Χριστὸς ἀνέστη ἐκ νεκρῶν,
θανάτῳ θάνατον πατήσας,
καὶ τοῖς ἐν τοῖς μνήμασι,
ζωὴν χαρισάμενος!

Христо́съ воскре́се изъ ме́ртвыхъ,
сме́ртїю сме́рть попра́въ,
и су́щимъ во гробѣ́хъ Живо́тъ дарова́въ!

„Христос, Вечна Пасха, отворио нам је двери Царства Божјег. Оно је наша истинска отаџбина, а ми смо у овоме свету само путници који проходе кроз време и простор, сведочећи Христа својим животом. Немојмо, зато, никада заборавити у Кога смо крштени и за Кога живимо, да наша животна трка не би била узалудна и да наша нада не буде нада у празне и сујетне идоле овога света и века (ср. Гал 2,2)!“
 - Патријарх српски Иринеј, васкршња Посланица 2016.


„Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25).