„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 16. јул 2015.

Најстарија превара на свету

(или, о грчком референдуму и потоњој „реформи“)

Поводом гласања у Атини, Таки Теодоракопулос пише:

„Када би влада једне државе, суочена са претњом великог суседа да ће да их нападне, заказала референдум са избором борбе или предаје, на којем би народ гласао за борбу, а влада потом не само потписала предају већ разоружала војску и пожелела добродошлицу окупаторима, такву власт би с правом звали колаборационистима и на крају судили за велеиздају.

Управо то је Сиризина банда сад урадила Грчкој. Добили су изборе обећањем да мере штедње неће дуго трајати и да имају план како да ослободе земљу окова званих евро. За шест месеци на власти, уништили су привреду и банковни систем док су се замајавали по ТВ екранима, а онда бацили копље у трње и пристали на услове далеко горе од оних којима су се противили да би били изабрани.

То је данашња Грчка, са 11 милиона идиота који су пали на најстарији трик у историји. Свако предизборно обећање и завет бирачима бачено је низ реку у највећој издаји данашњице. А ови злочинци ће остати на власти и смејати се до банака које ће спасавати Немци.

Ако је ово демократија, ја сам банана, ја сам Моника Левински, ја сам Ефијалт, онај што је показао Персијанцима заобилазницу око Термопила где је 300 храбрих Спартанаца држало линију.

Ово је тужан дан за Грчку, али је још тужнији за оно што кретени на левици називају демократијом.“

Сиви Соко: Чек' секунду, ово ми звучи и те како познато. Власт изабрана на обећању да ће се супротставити страним освајачима, а онда у потпуности уништи земљу и преда је непријатељу... где ли смо то већ видели?

петак, 10. јул 2015.

Скупљачи лоптица, манири и енглеско лицемерје

Фрустрирани, ваљда, неуспехом да резолуцију о „геноцидним Србима“ баронесе Арминке Хелић прогура кроз УН, енглески медији су се острвили на Новака Ђоковића. Као, повисио је тон и расплакао девојчицу која на Вимблдону скупља лоптице. Каква грозота!

Како вели Миодраг Зарковић:
Овде се ради о енглеској култури, која налаже да се енглеска девојчица има узети у заштиту, без обзира на то што није била истински угрожена, или на то што је на оптуженичку клупу изведен најбољи тенисер данашњице. Између Ђоковића и девојчице, енглеска јавност бира девојчицу – само зато што је она, оправдано или не, била потресена због нечега што је он урадио. То су Енглези, највећи националисти у историји.
Дочим Србима или Русима - и осталима на које примењују „законе џунгле“ - апсолутно не дозвољавају право на заштиту сопствене деце. Или на постојање.

Притом нико у западним медијима - за српске више и не знам, ако их је уопште више претекло од силне демократије и напретка - не спомиње снимак који апсолутно доказује да се Ђоковић далеко боље понаша према „послузи“ него такозвана господа са Запада, пуна празнословља о толеранцији, једнакости и људским правима.

Са прошлогодишњег Ролан Гароса:

петак, 03. јул 2015.

Како функционише пропаганда

Ово је извод из књиге Пропаганда: обликовање ставова човека, француског философа, правника и социолога Жака Елула (Jacques Ellul), објављене давне 1962. Заснован је на енглеском преводу (Propaganda: The Formation of Men's Attitudes), први пут објављеном 1965. Иако је од тада прошло пола века, Елулова запажања савршено описују данашње стање (не)свести, како на Западу тако и у Србији. Сва задебљања у тексту су моја.

Одговор на питање „шта да се ради“ почиње спознајом
зашто је данас овако. А онда предузимањем корака да даље тако више не буде.

- Сиви Соко

Човек тренутка и моћ заборава

„Пропаганда заснована на вестима не сме да дозволи време за мисао или размишљање. Човек захваћен вестима мора да остане на површини, да буде понесен бујицом, и не сме ни у ком тренутку да застане како би проценио, просудио, или размислио. За човека који живи у тренутку, не постоји свест - ни о себи, ни о друштву, ни о сопственом стању. Такав човек никада не застаје да истражи било шта понаособ, а камоли да повеже низ догађаја у вестима.

Већ смо споменули немогућност људи да разматрају неколико чињеница или догађаја истовремено и да их повежу како би се с њима суочили. Једна мисао замењује другу, нове чињенице протерују старе. У таквим околностима мисао је немогућа. Што значи да савремени човек не размишља о тренутним проблемима, већ их осећа. Он на њих реагује, али нити их разуме, нити за њих преузима одговорност. Још је мање у стању да запази недоследности између чињеница на које наилази; човек има безграничну способност заборава. То је једна од најважнијих и најкориснијих чињеница за пропагандисту, који увек може бити сигуран да ће одређена пропагандна тема, изјава или догађај у року од пар недеља бити заборављени.

Штавише, у појединцу настаје спонтана одбрамбена реакција против вишка информација, и - у обиму у којем се (несвесно) држи сопствености - против недоследности. Најбоља одбрана у овом случају је да се заборави на претходни догађај. Човек тако пориче сопствени континуитет. На исти начин на који живи на површини дешавања и од данашњи вести прави свој живот тако што заборавља јучерашње, он одбија да види противречности у сопственом постојању и осуђује себе на живот као пуки низ тренутака, неповезан и распарчан.

Овакво стање од 'човека тренутка' чини одличну мету за пропаганду. Такав човек је изузетно осетљив на утицај тренутних струјања. Без оријентира, просто прати сваку струју која га понесе. Није стабилан, јер прати само оно што се дешава данас; има однос према том догађају и зато не може да одоли ниједном импулсу који из тог догађаја произилази.

Психолошка слабост човека зароњеног у дневна догађања оставља га на милост пропагандисте. Никада не долази до сукоба догађаја и истине. Не постоји никакав однос између догађаја и личности. Такву особу никада не занима истинита информација.

Постоји ли ишта одлучније, важније или узнемиравајуће од цепања атома, осим атомске бомбе? Али о том великом догађају се просто не размишља, пошто је скривен иза пролазног али спектакуларног исхода неке катастрофе или спортског догађаја, јер је то површна вест која занима просечног човека.

Пропаганда се обраћа таквом човеку. Попут њега, она може да се односи само према најповршнијем аспекту спектакуларног догађаја, јединог који таквог човека може да заинтересује и наведе да донесе одређену одлуку или усвоји одређени став.“

- Жак Елул