„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 30. август 2014.

Други пут вас пуштати нећемо

Из текста „Не брини, драга, заробљеник сам“ (Александр Коц/Димитриј Стешин, Комсомолскаја правда, 29 август 2014); са руског посрбио Сиви Соко
А. Захарченко са заробљеним украјинским војницима (фото Коц-Стешин, КП)
Пред стројем заробљеника стиже премијер ДНР Александар Захарченко. Дан после позива Владимира Путина војницима Новорусије, он је изјавио да ће армија ДНР оставити коридор за излаз окруженој украјинској војсци. Али с једним условом: морају да у окружењу оставе сву своју технику и тешко наоружање.
- Могу да вам покажем школе које сте порушили - обратио се он заробљеницима. - Децу у вртићима и избеглице које сте убили „Градовима“. Нисмо ми вама дошли преко Дњепра, него ви нама. Али знате, гледам вас... мом сину је 17 година, многи од вас су његови вршњаци. Данас ћу вам дати телефон, да се чујете са мајкама, женама, родбином. Ако се они јаве, пустићу вас. Просто тако. Из поштовања што сте ви војници, а не „Азов“, „Шахтерск“ или „Дњепр“ (1).
Хоћу и ово да вам кажем - чекам сваког од вас у гостима убудуће. Чекаће вас шоља чаја, чаша вотке и нешто на столу. Али не желим више да вас видим као непријатеље. Више вас пуштати нећу.
И још нешто: реците својим командантима, ви сте одлични војници. Нисте ви криви што сте допали заробљеништва. Борили сте се достојно, сваки од вас. Само што су ти који су вас овамо послали обична гамад.
Момци, дајте им сапун, дајте им да се оперу, и лежај у касарни. И донесите им чај и сендвиче.
Нема у његовим речима ничега вештачког или одглумљеног. Али пропаганди ефект могао би да буде разоран. Тамо одакле долазе младићи вољни да се боре за „јединствену Украјину“ не гледају руску телевизију и не читају наше новине. Али како би могли да порекну казивање својих најближих? Гласине ће брзо да пренесу оно што су украјински војници видели својим очима. Већ се прича да неки артиљерци намерно саботирају муницију како би умањили разарање. А ослобођени заробљеници вероватно ће се јавити својим колегама, који још увек седе опкољени у котловима. И то би могао да буде још један деморалишући ефекат који би могао да покрене ланчану реакцију.

Закорачити преко линије је за сваког заробљеника страшан корак, који по правилу са собом носи смртну опасност. Али ако знају да их у заробљеништву неће тући, судити или изгладњавати, на тај корак се много лакше одлучују. Посебно у садашњим условима, када шансе за јужну групу украјинске армије практично више нема.

(1) имена паравојних „казнених батаљона“ неонациста „Десног сектора“ (прим. прев)

четвртак, 28. август 2014.

Зар за њих погибе, Синђелићу?

Лажљива штампа (друге скоро да и нема) мисли да су Срби веверице и не памте дуже од јуче. Па да се подсетимо:

Фебруар 2012: Српска жандармерија, по наређењу министра Ивице Дачића, силом руши српску барикаду на Јарињу убрзо после Сретењског референдума на којем су се преостали Срби на КиМ определили за останак у Србији.

Новембар 2012: Српска жандармерија штити изградњу граничног прелаза Јариње - од Срба.

Април 2013: Влада Вучи-Дачи потписује „Бриселски споразум“ којим de facto признаје Независну Државу Косово и тамошње становништво (Србе, Горанце, итд.) препушта Тачију и Харадинају.

Новембар 2013: Фарса од локалних „избора“ на којима Београд присиљава Србе на КиМ да гласају за „косовијанске“ институције. Једноцифрена излазност се проглашава за успех.

Август 2014: На граничном прелазу Мердаре, хитац испаљен са „косовијанске“ стране убија припадника Жандармерије Стевана Синђелића. За то време, Политика јавља да Немачка од Србије „очекује признање Косова“.

детаљ са Ћеле-куле, Чегар, Ниш
Срби су Жутог октобра 2000 похрлили да руше Милошевића зато што је „издао Косово“ - како су им суфлирали Отпораши и остали плаћеници Империје - и тако на велика врата увели тројанског коња квислиншког култа на власт у Србији... Досманлије, Жутократија, Назадно-сендвичари, нема везе - сви иду по бефел у Амбасаду (зна се коју), и сви су већи издајници од претходних.

Војска се покорно самоукида и предаје генерале хашком минотауру. Жандармерија се куне у српско Косово, а онда поступа по наређењу - и силом спречава Србе да се за то Косово боре. Народ се дави у блату - што стварном, што дужничком и ропском - а ћути и трпи. Државе скоро па нема, медији лажу чим зину, а влади је најпреча „воља“ страних господара.

Не би ме чудило да Синђелићева лобања у капели на Чегру однекуд пусти сузу. Хероји Великог рата се већ преврћу у гробу.

Јасни су ми они што су узели пушку и отишли у Новорусију. Нису ми јасни они што су остали, а пушке се не лаћају...

среда, 27. август 2014.

Сваких 30-50 година, Запад долази са мачем

После параде заробљених нациста, 24. августа, премијер и министар војни Доњецке народне републике одржали су конференцију за штампу. Оригинални видео-снимак на руском, са преводима на неколико језика, објавили су су добровољци и сарадници колеге Степског Сокола, чији се блог Vineyard of the Saker претвара у истински међународну медијску организацију.

Напомињем да превод није мој; само сам га уредио за лакше читање, исправио ту и тамо нека имена и граматичке грешке, и подвукао по мени најбитније делове. ~ Сиви Соко

В. П. Кононов (лево) и А. В. Захарченко (десно), 24 август  2014
[Александар В. Захарченко, председник Савета министара Доњецке народне републике] Као што сви знате, пре недељу дана смо објавили наш план за напад. Jуче смо почели. До јуче смо се припремали за напад, испитивали освојену технику, наоружавали војнике, и тестирали комуникацију између различитих војних формација. Сада могу поносно да кажем да смо формирали 2 тенковска батаљона, 2 артиљеријске бригаде, 2 Град дивизије, 1 механизовани пешадијски батаљон, 3 пешадијске бригаде и ваздушну бригаду за специјалне намере.  Све ове јединице су сада добиле војне бројеве.

понедељак, 25. август 2014.

Кад послијед, све оно излиња

Око Соколово, бр. 131
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Чињенице све више потврђују предвиђања да ће од исхода рата у (бившој) Украјини зависити и српска судбина. Скоро свака изјава руских и новоруских званичника спомиње худу судбину Југославије као опомену - значи, нешто су научили из нашег усуда. С друге стране, и западни медији и квислиншки култ о украјинској репризи српских деведесетих упорно и одлучно ћуте. Сами закључите зашто.

Ето, овоме што вели руски политиколог Георгиј Енгелгардт о подаништву Србије нема много шта да се дода - осим да то подаништво није мотивисано жељом да се оствари добробит, чак ни лична, већ готово мазохистичком опсесијом служењем страном господару, односно сопственом комплексу безвредности, ослонцем психозе зване квислиншки култ.

Можда то није јасно руском посматрачу, јер је ова врста култизма у Русији већ 15 година на далекој маргини, али Михаило Меденица то итекако добро види, кад говори о „две стране истог тоалет-папира“ које представљају Жути и Назадњаци.

Види то и Милан Јовановић кад пише о силним издајницима који су се накотили по данашњој Србији. И Слободан Рељић, који се због тога из новинарства повукао у академију. Мислим да је и Мирјана Бобић-Мојсиловић свесна да је на делу масовно испирање мозга народу, што илуструје на примеру тренда поливањем кофом леда.

Стварно, о каквом „новинарству“ може бити речи када су водеће „новине“ Бљуц, Чауш и Доушник (имена су преведена да боље одговарају природи тих злочина против папира)? А има их још...

Толико је „јака“ Империја, толико јој све иде од руке, да шутира своју пудлицу Vuchychа да не извози храну (коју, бре?) у Русију, и да осуди српске добровољце у армији Новорусије. Ето колико су свемоћни, да се тресу од двадесетак брадатих Срба са аутоматима. О разлици између добровољаца и плаћеника пише Драгана Трифковић, док је најбољи коментар на причу о „поштивању воље“ ЕУстро-Угарске имао Рајко Васић.

Тај Запад пред којим се квислиншки култ простире као пред божанством, на наше очи се распада - у Ираку, Либији, Украјини, Авганистану, у малом месту Фергусон поред Сент Луиса... Или на примеру изузетака који су вољни да размотре своје догме о „геноцидним Србима“ (о чему пише Александар Павић) и тако потврде правило да већина њих није.

„Долази зима“, веле Старкови са Севера. Иде јесен, а за њом и зима, опомиње квислиншку власт у Жутограду Жељко Цвијановић. Од зиме, што стварне што метафоричке,  зазире како Империја тако и њена секта следбеника - у Бриселу, Лондону и Берлину једнако као у Варшави или Кијеву, или бившој земљи Србији.

Империја се свим силама упиње да покаже како Србије више нема, како је сваки њен траг затрт и збрисан, и како ће свугде у свету бити исто јер је то наводна историјска неминовност без алтернативе. Да је стварно тако, зар би морала толико да се труди?

Зато не страхујмо од зиме. Без ње нема пролећа.

недеља, 24. август 2014.

Симболично, али тачно

Војска Новорусије данас је, на украјински „дан неовисности“, организовала параду главном улицом Доњецка. Кроз шпалир грађана прошла је колона заробљених учесника у „казненој експедицији“ кијевског режима, од регуларне војске до наци-гарде и паравојних формација локалних феудалаца.

После проласка заробљених фашиста, три цистерне су симболично опрале улицу, употпунивши паралелу парадом из јула 1944 године, када је Москвом спроведено 57.000 немачких заробљеника из операције Багратион:


Тако увек са нацистима.

петак, 22. август 2014.

Шта је нама Фергусон

Јуче је на Стању Ствари објављен текст који сам превео са блога Moon of Alabama - иначе одличног места за размену мишљења и деконструкцију лажи од Сирије и Ирака, до Украјине и ево самих САД.

Текст покушава да догађаје у Фергусону - месту на периферији Сент Луиса, савезна држава Мисури - стави у шири контекст понашања америчке полиције и друштва. Али шта се тамо у ствари десило? И какве то има везе с нама?

У суботу, деветог августа ове године, полицајац Дерен Вилсон (Darren Wilson) пуцао је на Мајкла Брауна (Michael Brown) шест пута. Два хица била су смртоносна. Пошто је Вилсон европског порекла, а Браун афричког, житељи Фергусона афричког порекла у инциденту су видели пример полицијског расизма. Исте вечери почели су протести, на које је полиција реаговала употребом тешког наоружања, оклопних кола и сузавца.

После медијске осуде „репресије“, полиција се привремено повукла, а демонстранти су напали, опљачкали и запалили неколико продавница и ресторана у Фергусону. Затим је гувернер Мисурија послао додатне полицијске снаге, а потом и Националну гарду, који су забранили сваки облик окупљања и хапсили како демонстранте тако и све присутније новинаре. Све је на тренутак личило на прави грађански рат, али су се до 20. августа увече страсти увелико смириле, а војска се повукла већ следећег дана.

Постоји неколико димензија догађаја у Фергусону. С једне стране, ту је несумњиво милитаризација полиције, која све чешће убија цивиле које би требало да штити. С друге стране, ту је проблем изузетно лоших међурасних односа између црнопутих Американаца и остатка земље.

Аутор преведеног текста бави се углавном овим првим, док ово друго сажима у пар реченица као реакцију на безнађе. Нас ради, потребно је да разумемо како је то безнађе настало, ко га одржава, и с којом сврхом.

понедељак, 18. август 2014.

А крвници, јаки и опаки

Око Соколово, бр. 130
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Пре сто година, ордија бечких коњушара предвођена Оскаром Поћореком кренула је у „казнену ескпедицију“ на Србију - и била до ногу потучена на Церу. Ових дана у Текеришу церску победу „славе“ квислинзи, подрепаши, поданици (част једном изузетку) - они исти који се Сиенену извињавају што је Србија досад „правила проблеме“ и обећавају да „никад више неће ратовати“. Одакле им образ? О одвратном конвертитству данашњих „владара“ Србије пише Владимир Димитријевић.

Или ће бити да је то одвратно лицемерје у ствари право лице Срба „преумљених“ по ЕУропској визији Атлантске Империје: да се ничега не стиде. Баш као и они што су их својевремено „преумили“ Хапсбурзи, па су скупа са Немцима и Мађарима бежали са Цера...

Почетком августа навршило се шест година од несуђене грузинске „Олује“ у Осетији. Утиске са Кавказа, док на Дону бесни рат, с нама дели Драгана Трифковић.

Руски одговор на нуландовање Бандеристана у Кијеву био је убојитији од тенкова; ударили су ЕУропске квислинге Империје тамо где их највише боли - по џепу. О несуђеним пољским „јабукама слободе“ пише Александар Павић.

Нажалост, ни непријатељ не спава. У Босну и Херцеговину је крајем јула отишла јединица
енглеске лаке коњице; нико не зна тачно зашто. Стефан Каргановић и Ненад Кецмановић слуте да се ради о припреми за нови напад на РС током или после октобарских избора. Зашто би Империји избори у БиХ били светиња, кад их је лажирала у Београду и газила у Кијеву?

Какву је пропаганду „цивилизирани“ Запад водио против Срба на примеру Француске илуструје Драган Петровић. Ако вам ишта од тога звучи познато из извештаја о рату у бившој Украјини... то није нимало случајно.

Кад смо већ код историје, вреди прочитати анализу Нишке декларације коју је за Фонд стратешке културе написао Зоран Чворовић. Да схватимо како није све било баш тако једноставно како би неки данас хтели да представе...

Од судбине се, међутим, не може побећи - колико год се неки трудили. Тако се и преумљени квислинг Vuchych сад налази у позицији да му са сваке стране истиче време, вели Жељко Цвијановић. Ђаво увек дође по своје.

Хтели то или не, били тога свесни или не, ми смо и данас на Церу, пише Драгослав Бокан. Ништа се у ствари није променило. Само је непријатељ сто година ближе. Али не више од сто.

недеља, 17. август 2014.

Преумљени

У овонедељном магазину британских Срба, Бritić, нашао сам занимљив есеј на тему језика и средине. Реч је о резимеу научне дисертације Марије Томовић, резултату вишемесечне студије говорних навика Срба у Енглеској (Лидс, Лондон, Телфорд, Дарби и Лестер). Цитат једног од саговорника послужио је као наслов дисертације: "Stop talking English! That's not the point."
илустрација: еБritić
Та парадоксална команда да се престане говорити енглески - на енглеском! - је, вели Томовић, савршена илустрација начина говора учесника у студији: 26 Срба, прве или друге генерације (20 је рођено у Енглеској), у распону година од 18 до 69.

Резултати у целини - пише Томовић - показују да се енглески користи као „матрица“, тј. темељ, у који се онда ту и тамо убацује српска реч или фраза. Иако су ти прелази течни и чести, енглески је свеједно доминантан. Чак и у мешаним језичким конструкцијама, српски је био „матрица“ далеко мање (40% ређе) - што, наводи Томовић, потврђује закључак холадског професора Питера Мајскена (Pieter Muysken) да је процес мешања језика једносмеран.

Притом непознавање српског није било проблем: сви учесници су били способни да „изговоре дуже реченице на српском, показавши јасно познавање српске синтаксе и граматике.“ Томовић сматра да је пресудна била чешћа употреба енглеског у свакодневном животу. Такође наводи да су екавци чешће говорили српски од ијекаваца - али се суздржава од преурањених закључака зашто је то случај, пошто би то захтевало политичко и социо-лингвистичко истраживање ван оквира њене тезе.

уторак, 12. август 2014.

Седмоглава изиде аждаја

Око Соколово, бр. 129
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Јуче, у редовном термину Ока, стигла је вест о изненадној смрти колеге Мирослава Свирчевића. Зато Око излази данас.

Рат на ободу Русије доживео је крајем протекле седмице неочекивани заокрет: Русија је увела санкције земљама НАТО и ЕУ које су досад некажњено уводиле „црне листе“ руским државним службеницима, банкама и предузећима. Забрана увоза прехрамбених производа и других роба већ је изазвала праву панику у Пољској, Литванији, Финској, а ни Немцима није право. Амерички Император говорио је о „цени“ мешања у Украјину - али по свему судећи, цену ће платити ЕУропска унија, али и сама Америка. Што и јесте ред; управо се они највише и „мешају“...

Добро вели Жељко Цвијановић, овај сукоб „тражи чврсте и паметне чак и као посматраче“. Зато Империја чини све да своје жртве претвори у малодушне, очајне, слабе и глупе људе. То је већ учинила са сопственим становништвом - уз часне изузетке типа пензионисаних обавештајаца, чији глас вапијућег у пустињи нема ко да чује, пише Александар Павић.

За то време, у окупираној СНСрбији, институције државе воде рат против ћирилице исто онако као што су то некада радили Беч или Павелић, објашњава Андреј Фајгељ.

понедељак, 11. август 2014.

Др. Мирослав Свирчевић, 1970-2014

Доктор Мирослав Свирчевић, историчар, балканолог и велики борац за слободу и правду, умро је синоћ изненада. Имао је 44 године.
Др. Мирослав Свирчевић (via Facebook)
Био је познавалац политичких система у Енглеској (магистериј), Србији и Бугарској (докторат). Чињенично је оповргавао антисрпску пропаганду и упозоравао на мешање спољних сила у судбину Срба. Радио је у Балканолошком институту САНУ, а његове текстове преносили су многи родољубиви српски медији - укључујући и Сокола и Институт Рајс).

Жалим што се нисмо срели у пар наврата кад смо се затекли на истим меридијанима, иако смо се често дописивали и консултовали. Жалим што је отишао пре него што имао прилику да на конференцији у Санкт Петерсбургу идућег месеца представи рад о стварању Југославије. Али највише ми је жао што није дочекао слободу за коју се срчано борио.

Со Свјатими упокој, Христе души раб Твојих, идјеже њест бољезан, ни печал, ни воздиханије, но жизањ бесконечнаја.

четвртак, 07. август 2014.

Замка руских санкција

Јутрос је објављен руски одговор на „санкције“ Империје: забрана увоза хране из држава које учествују у америчкој кампањи против руских појединаца и предузећа.

Неки већ у овоме виде могућност зараде за ратаре из Србије. Нажалост, то је мало вероватно. Чак и да мајске поплаве нису уништиле усеве и сточни фонд - а јесу - пољопривредна инфраструктура Србије је скоро потпуно уништена дугогодишњом политиком власти и увозничког лобија. Ако и има неких вишкова који би се евентуално могли извозити, за то просто не постоји инфрастуктура, јер се пољопривредним производима још увек тргује кроз архаичну институцију државног „откупа“.

Да све буде још горе, нема разлога да Русија верује проивођачима хране из Србије. Јесмо ли заборавили на јунску аферу са кварним прасићима, који су извожени као српски а у ствари је била реч о месу из ЕУ којем је истекао рок трајања? Или на аферу са шећером из 2004, када је лоби повезан са ДОСманлијама извозио наводно српски - а у ствари увезени па препаковани - шећер у ЕУ ? Нису Руси веверице, па да не знају с ким имају посла - барем кад је реч о властима. Народ, то је већ друга прича.

Тужна и ружна је чињеница да квислиншки култ и државно дно чине све да привредну сарадњу Србије и Русије или онемогуће, или њене плодове преусмере у сопствене џепове. Знајући како раде, и на каква су непочинства спремни, не би ме нимало изненадило да ускоро не дође до још једног скандала са неисправном, црвљивом или отровном „српском“ храном упућеном пут Русије. А ако после тога Москва у самоодбрани укине трговинске повластице Србији, као непоузданом и лажљивом партнеру, култисти ће то једва дочекати, вриштећи да је ето „Русија увела санкције Србији“ и тиме правдати своју политику улизиштва и подаништва Атлантској Империји.

Да не кажете после да нисте знали, или да вас нико није упозорио.

среда, 06. август 2014.

Цивилизацијски избор

Велики број украјинских војника, недељама опкољених у „јужном котлу“ између новоруских бранилаца и границе са Русијом, почео је да баца оружје и предаје се руским граничарима ових дана. Хумани третман руске војске према слугама кијевске хунте - која се итекако нехумано односи према становништву Донбаса - збунио је доста посматрача на Западу. О чему се ради, објашњава колега Степски соко (The Saker):
Шокиран сам бројем коментара који осуђују руско понашање као глупо, наивно или погрешно... Јединице у „јужном котлу“ су лака пешадија, падобранци и специјалци, а не нацистички ескадрони смрти. Друго, тамо су послати по наређењу, често под претњом како њима тако и њиховим породицама. Треће, показали су велику личну храброст, недељама окружени без хране и муниције, под сталном артиљеријском паљбом са свих страна и без икакве наде за избављење.

Али оно што је најважније, и што многима промиче (не њиховом грешком), то су Руси, ништа мање него Руси из Русије или Новорусије. Имајте на уму да је само мајушна мањина народа у Украјини попут психопате Љашка или поквареног скота Порошенка. Велика већина Украјинаца су културно Руси. Дабоме, многи од њих говоре украјински и осећају се као Украјинци, али на исти начин као што се неко из Баварске осећа као Баварац а неко са Флориде као Флориђанин - а да притом нису анти-Немци или анти-Американци.

У очима руских војника, дакле, они су исти народ. Ово је [Американцима] можда  тешко разумљиво, али тако је. Свакако да руски војници мисле „ето шта сте постигли“ и „како вам се сад свиђа независна Украјина“, али углавном сажаљевају те људе и желе да се према њима односе хумано, милосрдно и братски.

недеља, 03. август 2014.

Свуд испод нас муње сијевају

Око Соколово, бр. 128
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Можда је то испуњење чувене доскочице Семјуела Џонсона да „спознаја да ће вас ускоро обесити дивно утиче на концентрацију“, тек протекле седмице као да се у србосфери писало више и умније него у последњих пар месеци.

Повод је по свему судећи прича да Брисел и Вашингтон очекују да им се Србија до 1. септембра недвосмислено придружи у нападу на Русију. Колико у тој причи има истине, не знам - али будући да се циљано пласира преко дежурних „медијских“ пљуваоница у служби Државног Дна, квислиншког култа и Империје, не бих се чудио да је тачна.

За некакву „неутралност“, дакле, нема више места, како вели Драгослав Бокан. Јер, непријатељу је све сем безусловног подаништва недовољно. Тога је свестан и Жељко Цвијановић, који добронамерно упозорава поданички култ да се њихово преостало време мери данима а не годинама.

Али, ако неко мисли да ће ништарије које себе сматрају за државу, а подаништво за родољубље - по исправној дијагнози коју даје Александар Фатић - да одједном схвате грешку пута свога и са њега скрену пре судара... Једнако лаже и себе и друге као и сам квислиншки култ. Јер суштина култизма је она безалтернативност коју проповедају већ годинама, тај очај и нихилизам који свугде намећу и шире, тако да је живот под њима постао гори од окупације - што описује Срђан Воларевић.

А тек Империја? Па она је у својим очима увек „бели шешир“, без обзира колико објективног зла починила по свету, вели Мирјана Бобић-Мојсиловић. Чак штавише, кад Империја нешто чини, то по сопственој дефиницији не може да буде зло, јер је морал Империје сведен на оно „ко ће кога“. И тако се од Европе и света прави један велики Детроит, подсећа Рајко Васић.

Недавно објављени резултати „истраге“ америчког инспектора Вилијамсона никога нису изненадили. Можда су, вели овај „непристрасни“ иследник, неки појединци на „косовијанској“ страни ту и тамо починили неки ситни преступ, али то не доводи у питање њихову „борбу за слободу“ - а за Жуту Кућу, каже, нема доказа. Добро вели Зоран Чворовић, ово као да слушамо Станета Доланца својевремено...

Ем што нам фалсификују историју, ем што ни из те лажи нисмо изгледа вољни ништа да научимо. Хајде да то мало исправимо, бар овде. Душан Пророковић подсећа на континуитет политика стварања вештачких идентитета, и њихову употребу од Балкана до украјинске степе. Радисав Ристић подсећа како су о Србима пре сто година писали непријатељи. Упоредите то са изјавама „пријатеља и партнера“ данас. А Бранко Жујовић на примеру Делиграда и Ражња илуструје суноврат не само државе, већ и размишљања.

Суочени са оваквим силовањем здраве памети, једни (квислиншки култисти) пристају и придружују се силовању, већина ћути и трпи, а један мали број се бори како зна и уме. Миодраг Новаковић, уредник ФБ репортера, прича о својој борби за августовски број Геополитике. Никола Живковић ради на књизи о борби за историјску истину; изводе је недавно објавио Нови стандард (1 део2 део). А о судбини оних којима је претешко да буду и остану Срби, већ би да су нешто друго, пише Ненад Благојевић.

На изјаве неких у Босни и Херцеговини да је Гаврило Принцип био терориста, Ненад Јанковић (алиас „доктор Неле Карајлић“) коментарише:
„...понекад помислим да је страшно да сви ти људи који окрећу историју наопако не разумеју да је Гаврило пуцао не само за моју, већ и за њихову слободу. Али, можда је њима лакше без слободе. Мање се мисли.“
Паметном доста.

За који дан ће 19. годишњица „Олује“. Па онда стогодишњица Церске битке. Историја се не зауставља, ма колико неки то хтели. А у Европу, подсећа Александар Павић, (поново) стиже рат...

петак, 01. август 2014.

Исправљање историјске неправде

Говор Владимира Владимировича Путина, председника Руске Федерације, на откривању споменика руским војницима из I светског рата у комплексу Поклонаја Гора код Москве, првог августа 2014. 

Руски оригинал овде. Превод и обрада: Сиви Соко
Споменик борцима 1. светског рата, Поклонаја гора, Москва (Kremlin.ru)
Уважени пријатељи!

Пре тачно једног века, Русија је била приморана да ступи у Први светски рат. Данас ми откривамо споменик њеним херојима - руским војницима и официрима. Откривамо га на месту које чува захвалну успомену на ратну славу Русије и свих који су током историје наше државе бранили њену независност, достојанство и слободу.

Своје заслужено место данас овде заузимају војник Првог светског рата и његови ратни другови. Многи од њих борили су се касније и у Великом отаџбинском рату. Ови прекаљени ветерани надахнули су на подвиге младе војнике, предали им традицију ратног другарства, братства и војничке части.

Велику улогу у духовном расту нашег народа имале су тада вредности руске армије и херојско искуство генерације Првог светског рата. Њих је запало не само сурово искушење првог глобалног сукоба, већ и раскол у историји Русије учињен револуционарним превратом и братоубилачким грађанским ратом.

Њихови подвизи и жртве у име Русије дуго година су били осуђени на заборав. А сам Први светски рат, који цео свет назива Великим, био је избрисан из наше историје и назван просто „империјалистичким“.