„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 30. јун 2014.

Страх од Принципа

У суботу је била 625. годишњица боја на Косову и стота од сарајевског атентата. Нисам се тада бавио ни једном ни другом, јер сам у том часу био на скупу поводом 200 година од доласка првог Србина у Америку, у Филаделфији.

О Видовдану који живимо сваки дан писао сам прошле године, и пре пет година. Немам шта да додам, осим да ни данас - упркос свој сили и лажима нишчих - истински Срби не прихватају лажно обећање да ће добити „сва царства овога свијета и славу њихову“ у замену за подаништво Сотони. То нека нам буде врело храбрости и наде за сутра.

Шта рећи о Гаврилу Принципу? Баш као у песми, његова сенка још лута по дворовима и „плаши господу“ - не само у Бечу, већ и у Берлину, Бриселу, Лондону, Вашингтону. Мученог Гаврила и његов народ криве за своју злобу, своју похлепу, своју жељу да брзим и одлучним ратом обезбеде опљачкано, освојено и отето.

Енглески новинар Тим Бучер (Tim Butcher) који је управо објавио књигу о Принципу - јавићу вам каква је чим је прочитам - вели без затезања да је највећа лаж Првог светског рата да је иза сарајевског атентата стајала влада у Београду. „У забележеној историји нема убедљивих доказа за то,“ пише Бучер, и додаје да је „намерно лажно тумачење“ сарајевских догађаја стварни почетак Великог рата.

фото: Ханјрих Хофман, 1941; архив Баварске државне библиотеке, Минхен
Када је крв српских јунака са Цера, Колубаре, одбране Београда и повлачења преко Албаније, Битоља и Кајмакчалана, злоупотребљена за стварање противприродне државе са дојучерашњим (и будућим) душманима, Принцип и Младобосанци били су бачени у јаму заборава. Тек 1930. је приватним средствима подигнут скроман споменик веснику слободе. Довољно говори да је управо та плоча поклоњена Хитлеру за рођендан у априлу 1941, као трофеј освајања Југославије. А у тврђави Терезин, где је Принцип робовао и умро, нацисти су мучили Јевреје тамошњег сабирног логора, успутне станице за Аушвиц.

Исто тако, много говори и чињеница да је споменик Принципу подигнут за време Тита срушен одмах на почетку рата у БиХ, а 2004. замењен аустрофилном плочом на немуштом енглеском. У суботу је у Сарајеву Бечка филхармонија - она чију је новогодишњу традицију установио Гебелс - свирала Хајднову адаптацију аустроугарске (и немачке) химне, нама познате као „Дојчланд ибер алес“ из „цивилизаторских“ дана Трећег Рајха.

Свак има право да изабере страну, дабоме. Само није ред да се онда кити антифашизмом и слободарством, а овамо се клања Хапсбурзима и шурује са Хитлером.

А сва ова повика на Принципа, на Србе и Русе као наводне кривце за рат без којег би - наивно верују - Belle Epoque трајала довека (теорија о „крају историје“ не потиче од Фукујаме, већ управо из тог времена), само је звиждање данашњих силника поред балканског гробља њихових претходника, у нади да ће избећи исту судбину.

Узалуд. Гаврилова сена се умирит' не може. А исток памти. 

четвртак, 26. јун 2014.

Фонд стратешке културе

Читаоци Сокола знају да сам још од краја 2000. године колумниста за амерички интернет-часопис Antiwar.com. Некада сам писао једном седмично, сад двапут месечно, али свеједно тамо имам најдужи „стаж“ после главног уредника. Биће ево 15 година у новембру.

Крајем маја сам добио позив од Фонда стратешке културе да будем и њихов колумниста, са два до три текста месечно. Данас је објављен трећи текст: „Разговор глувих“.
Пре тога сам писао о годишњици пада Цариграда („Трон неправо узети“) и иронији да 70 годишњицу искрцавања у Нормандији сад обележава Империја која је преузела немачку Ostpolitik („Од Нормандије до тираније“).

Као и са текстовима за Antiwar.com, увек кажем да ми је жао што имам о чему да пишем. Камо среће да није овако, па да се човек бави туђим или веселијим темама. Али тако нам је како нам је - док не постане другачије. За то се и боримо.

среда, 25. јун 2014.

200 година у Америци


Прича се да је први Србин који је дошао у Америку био Ђорђе Шагић, звани Рибар, из Сремских Карловаца. Борио се против Турака на крају Првог српског устанка, да би потом, давне 1814, дошао бродом у Филаделфију. Недуго потом одлази у Тексас, где се борио за независност од Мексика и постао судија, да би 1851. стигао у Калифорнију, где је 1873. и умро као пензионисани државни службеник и почасни грчки конзул.

Његовим стопама је кроз протекла два века кренуло преко милион Срба, испочетка углавном из „цивилизиране“ Аустро-Угарске. Били су земљорадници, рудари, железари, спортисти, војници, научници, уметници. Постајали су Американци, али су - углавном - остајали Срби. Најпознатији српски Американац сигурно је Никола Тесла, који је дошао 1884.

Има нечега симболичног у томе што се први Србин у Америци није смирио док није дошао до њене најдаље физичке границе, док је онај најпознатији ширио границе спознаје и технологије целом свету. Наговештај, можда, да нису поникли из сасвим обичног народа.

Било како било, двестагодишњица постојања Срба у Америци обележиће се овог Видовдана у Филаделфији. Организатор скупа је Фондација Тесла, а тродневној прослави учествоваће и представници Србије и Српске. У петак, 27. јуна, заказано је откривање бисте Николе Тесле, а прослава ће бити тема документарног филма „Теслин народ.“

Достигнућа српских досељеника могла би да се читају као реклама за „амерички сан“: четворо Срба добило је Пулицерову награду за новинарство; шест српских глумаца награђено је Оскаром; осам српских ратника одликовано је Медаљом части, а девет Срба је изабрано у Конгрес. Притом нису тражили посебне привилегије, већ су постајали део друштва-домаћина.

Али своју отаџбину, културу и веру нису заборављали, о чему сведоче српске цркве широм Америке. Чувени физичар Михајло Пупин (у САД од 1874.) је током Првог светског рата организовао српске добровољце - њих 16.000 - који су ишли да се боре за свој народ у старом крају.

Захваљујући Пупину, амерички председник Вилсон је над Белом кућом и државним здањима у Вашингтону подигао српске заставе 28. јула 1918, у знак поштовања и захвалности српском народу, несаломивом у отпору поробљивачима и борби за слободу.

Амерички однос према Србима је данас другачији. Зли језици ће рећи српском кривицом, али то углавном није тачно. Ако где има српске кривице, то је у односу Срба према самима себи. Овога Видовдана, сетимо се ко смо и шта смо, где смо све били и шта смо све постигли. Памтимо да бисмо опстали, да би опет били несаломиви у борби за слободу и победили поробљиваче који нам опет раде о глави. Јер нисмо бесловесна маса с којом свак може да ради шта хоће, већ Теслин народ.

Божији народ.

Срби.

недеља, 22. јун 2014.

До у Бога и у своје руке

Око Соколово, бр. 123
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Шта рећи о недељи која је почела додворавањем невладе Немцима, а завршила дочеком ратног злочинца Блера као „цењеног госта“ у Жутограду, престоници неземље Жутије? Можда нема бољег коментара од нечега што је написао Александар Павић: „Ово је окупација од стране најгорих и најкукавнијих међу нама, финансијских, интелектуалних и политичких пијавица.“

Како изгледа најновија немачка окупација, подсећа Борис Алексић, У поређењу са прогонима, терором и масовним убиствима која су окарактерисала аустро-немачке окупације у оба светска рата, ова данашња је бледа сенка - али и ми смо бледа сенка очева и дедова који су се против окупација борили. Осим тога, „мека“ окупација далеко боље успева против народа који је показао да сили без проблема може да се одупре, али лажима тешко.

субота, 21. јун 2014.

Србија, век касније

Драган Крсмановић повлачи поређење Србије из 1914. са Србијом данас.  Преносимо текст објављен 20. јуна, уз дозволу издавача. - Сиви Соко

1914-2014: Паралеле

Пише: Мр Драган Крсмановић

Разуме се да директног понављања историје нема. Свака нова историјска ситуација је јединствена и у историји не постоје експерименти у лабораторијским условима као у природним наукама. Европа се изменила политички, технолошки, демографски …

Ипак припадам онима који верују да у историјским процесима, посебно оним дугог трајања, постоје одређене аналогије, условно речено законитости које потврђују да одређени тип понашања резултира одређеним последицама. На крају крајева, историја се ради тога и проучава. Није то хоби доконих, већ сложена аналитичка активност која указује на који начин се, на основу искустава из прошлости, могу предвидети могући догађаји у будућности и  како их спремно дочекати. Један век је право време да се повуку одређене паралеле и по могућству извуку закључци.

петак, 20. јун 2014.

Блер у Београду

Па добро људи, докле?

Има ли границе вашем трпљењу? И краја вашем понижењу?

Прво је Vuchych узео за „саветника“ оног Француза из емемефа што много воли да 'вата собарице. Ајде бар да нешто зна о парама, кад ни то. Па је онда привео пропалог Швабу, што је својевремено тајно преговарао са Ботиним Џеремајом о издаји Косова. Ни од њега никакве вајде - осим ако га нису узели да им опосли издају Косова. Јер то су стварно и урадили.

Могло се још некако поднети што Први Врховник свира Себастијану, а пева серенаде Ангели. Али ратни злочинац Тони Блер да му буде драги гост, сред Београда?

Ратни злочинац и издајник
Шта је следеће, Орден Светог Саве за Хилари Клинтон, а Билу булевар још дужи и статуа још већа од оне што су је направили Шиптари? Да се види како је преумљена Жутија још захвалнија НАТО што ју је демократски и civilizirano бомбардовао, него Шиптари којима је од отете српске земље направио државу?

Први Демократа је својевремено у Београду примао Солану, и помагао му да направи државу од Милове Черногорије. Друг Бота се руковао са Змијом. Али ова жуто-назадна, седнвичарска власт оборила је све рекорде у издаји тзв. Бриселским споразумом и апсолутно поданичком политиком према највећим душманима Срба и Србије.

Бог вас клео, погани изроди! 

Пре само коју годину, док још нису постали ЕУропски и наприједниовако су говорили и писали о том истом Блеру - а сад му се увлаче у да не кажем већ где. Гадно је.

Је ли остало Срба у Србији? Има ли ко да стане у крај овом државоубилачком, душегубном квислиншком дну дна? Или ћете ћутке да трпите и ово, и свако следеће зло које над вама почине, док се једног дана не пробудите и сами преумљени, властити тамничари, саучесници у сопственом клању. Па кренете да режите на оне који се усуде да сањају слободу, јер вам је сама помисао на њу постала мрска.

Зар послушно у Ад корачате, док вас воде рђе и погани?

Немојте, ако Бога знате. Доста је било. И превише. Стварно. 

недеља, 15. јун 2014.

Те с њим племе српско отроваше

Око Соколово, бр. 122
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Крајем 1941, немачки плакати по окупираној Србији (видети стр. 131-32 одличне књиге Косте Николића) хвалили су се успесима на источном фронту: те Совјети су изгубили оволико територије, те оволико руде, те оволико становника, те оволико жита и меса... али Москву нису заузели. Црвену армију нису уништили. Мање од четири године касније, Хитлеровом Tisućugodišnjem Reichu истекао је рок трајања.

У међувремену, међутим, Немци су по Србији пропагирали „ред, рад и дисциплину“, припадност „великој европској породици“ и захвалност (!) Немачкој која „има посла за све“. Упркос томе што су Немци истовремено стрељали сто за једног, та се прича код неких примила. Још горе, повампирује се данас.

Отуд Врховни Жутник Olyksandr Vuchych обећава подаништво Ангели Меркел и жали што Срби Немцима нису били „поузданији савезник“. Жељко Цвијановић понашање Vuchychа сагледава из шире перспективе односа Срба и Немаца, односно прећутане (али неопходне) улоге Русије. Како је недавно писао обавештајац Империје Џорџ Фридман, највећи страх Атлантиста је зближавање Немачке и Русије, па се труде да васкрсну Аустроугарску и Пољску-Литванију (тзв. „Интермариум“) као тампон зону. А ту за Србе има места једино ако су бивши.

понедељак, 09. јун 2014.

Вера и нада

Како рекох синоћ у Оку:
...извор моћи Империје није ни њена војска, ни њено богатство, већ лажи којима се они које узме на зуб сами победе, постајући жртве сопственог очаја. То је тајна и њиховог привременог успеха, и њихове неизбежне пропасти.
Немојте да очајавате - ни због страховладе Државног Дна и квислиншког култа, ни због злобе Империје и страдања цивила Новорусије. Чините да буде другачије. Почните од себе.

И изнад свега, имајте вере, у Бога и у оне који раде за Њега на земљи.
(мотивисано чувенм енглеским плакатом из 2. светског рата)
 

недеља, 08. јун 2014.

Распале ме ужаса пламови

Око Соколово, бр. 121
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Можда осећајући да јој је власт на измаку, Империја све јаче притиска свет. Србији је после Жутог Октобра додељена улога симбола непобедивости Империје: гледај свете, како сламамо и понижавамо најљуће непријатеље и претварамо их у поданике без кичме и основног самопоштовања!

Један од примера је била конференција - наводно о 1. светском рату, а у ствари о самопромоцији организатора - коју је прошлог викенда уприличио Вук Јеремић. У његовом уводном слову ни речи није било о Србији, али јесте о потреби да се створи светска влада ради борбе против „климатске катаклизме“. И у њој нађе место за Џеремају, је ли. А звезда догађаја био је Кристофер „Срби су убице и злочинци“ Кларк, povijesnićar.

Трибина која је пар дана касније одржана у парохијском дому Храма Светог Саве прошла је готово незапажено, јер је на њој било речи о рату из српског становишта. А то је у окупираној и сломљеној Жутији непожељно.

субота, 07. јун 2014.

О људима, мачкама и опстанку

Друштво које одбија да опстане не може бити морално, по дефиницији, јер с њим онда изумире и било какав морални оквир. Зашто онда „напредни“ Запад и њихов култ у Србији инсистирају на изумирању?

Често овде цитирам блогера Данијела Гринфилда, иако се с њим итекако не слажем када пише о својим „слепим тачкама“ - рату против „тероризма“, републиканској партији, или Русији. Итекако је иронично што Гринфилд о Русији пише као инстинктивни хладноратовски бандеровац, иако скоро у потпуности дели традиционални поглед на свет са Владимиром Путином.

Почетком маја, Гринфилд је писао о феномену односа Запада према животу детета и мачке, на примеру два видео-снимка која су кружила интернетом. На првом, пробисвет по имену Андре Робинсон са уживањем шутира мачку - и због тога се на њега дигла (заслужена) дрека. Некако у исто време, Емили Летс поставила је снимак свог абортуса, да покаже како је то „позитивна прича“. Да би онда исти они који су дигли дрвље и камење на Робинсона, за Летсову имали само речи хвале.

На основу тога, Гринфилд изводи следећи закључак:
„Друштво у којем људски живот не вреди може опстати док има висок наталитет. Ако је наталитет низак, а биолошки инстинкт за продужење врсте замене кућни љубимци и порнографија... ту нема будућности. Нема опстанка. Изумреће усамљени, а наследиће их цивилизација са много деце, мало кућних љубимаца и склона да шутира мачке...

Народе који изврше самоубиство замене народи који самоубиству нису склони. Морални или не, знају како да опстану. Ми више немамо стратегију опстанка. Постали смо аморално друштво, опседнуто „јавним моралном“ изграђеним на политкоректности. Наш морал се заснива на емотивном одговору, а ретко кад на традицији...

Америка није осуђена на пропаст, али јесте у проблему. Није на путу опстанка, већ на путу друштвеног и државног самоубиства. Ако не можемо да се сложимо око морала, требало би барем да можемо око опстанка.

Морално је друштво које опстаје. Оно које не опстане је неморално. Опстанак је претпоставка моралности, исто као што је рађање деце основна претпоставка друштва. Без тога, нема ни мане ни врлине; нема ничега. Друштво које не жели да опстане је суштински неморално, по сопственом признању.

Данашњи напредњаци дефинишу моралност друштва по спремности да изврши самоубиство. Њихово морално мучеништво опстанак дефинише као неморалан. И то их чини култом смрти.“
Власт и невладничка „елита“ у Србији већ годинама - 15, 25, 70, како ко рачуна, није ни важно - форсира управо колективно самоубиство. Духовно пре свега - да Срби „промене код“ и од Срба постану нешто друго: добри „ЕУропски“ послушници, Војводиндијанци, Хрвати, свеједно. Било шта, само не Срби. Али паралелно с тим иде се и на физички нестанак.

Орган пропаганде Империје (SETimes) јавио  је почетком 2012. да Србија има највећу стопу абортуса у Европи. Званична статистика наводи 23.000 абортуса годишње, од чега 8.000 само у Београду - али истраживање Мирјане Рашевић (које је у децембру 2009. објавио „Европски журнал за контрацептивну и репродуктивну медицину“) тврди да би због лошег извештавања број „прекида трудноће“ могао бити чак 150.000.

И 23.000 је много, али... сто педесет хиљада? Годишње? То је више од свих жртвава четворогодишњег рата у БиХ. Три пута више од највеће процене свих српских жртава свих ратова „стравичних“ деведесетих. Годишње.

Која је „логика“, какав „морал“, ту на делу? Када се поведе прича о абортусу, увек се потеже силовање. Јесу ли можда сви ти „прекиди трудноће“ - каквог ли одвратног еуфемизма за убиство - последица силовања? Онда испада да су Срби заиста успешно озверени, па или силују као нигде у свету, или без размишљања убијају сопствену децу.

Знам да је жеља садашњих владара - Државног Дна, невладника и квислиншког култа (с разлогом их тако зовем) - да Србе сведу на „збир стомака и гениталија“ (како ономад рече Слободан Антонић), јер је онда духовно и физичко затирање неминовно. Зато борба за слободу почиње борбом за опстанак, борбом за човечност.  Иначе ћемо скончати како се нада култ смрти: у крвавом муљу ове гротескне, нихилистичке, тирјанске карикатуре живота.

четвртак, 05. јун 2014.

Трећа битка код Новог Стандарда

После трећег рушења, у ноћи 1. јуна, Нови Стандард је (засад) поново у функцији. Којим поводом, објашњава уредник, Жељко Џвијановић. Цитирам га овде, да остане када (не ако) Стандард буде рушен и четврти пут:
„У петак увече објављен је мој текст Седма колона, који је био одговор на све раширеније тезе у српским медијима о томе како Владимир Путин тиме што војно не интервенише у Украјини показује слабост и води Русију у пораз у актуелној кризи. Контратеза пласирана у тексту Седма колона гласила је да је управо војна интервенција потез који прижељкују западни непријатељи Русије и да Путин игру измешта на глобално поље, где бележи успехе (уговор са Кином, избори у ЕУ, избор антиамеричког председника Египта и сл.).

Током петка и суботе текст су коментарисали углавном стални читаоци... Као и обично, неки су се слагали са текстом, неки нису. Администратор портала у суботу увече, међутим, обавештава ме како је уочио већи број коментара са непознатим nick-овима и са непознатих IP адреса... и да сви заступају тезу како тиме што војно не интервенише Русија губи Украјину. Додао је да су то приметили и неки стални читаоци у својим коментарима. Преведено на језик свакодневице, била је очигледна појава ботова који покушавају да спинују тему форсирајући тезу о руском поразу. Био сам изненађен, будући уверен до тада како се та теза појављује на проруском спектру јавности због неразумевања прилика, а не да је то нешто што се, у настојању да Србији представи Русију као губитника у Украјини, организовано пласира. (Наравно, то не значи да свако ко заговара војну интервенциу и види пораз Русије ради организовано и по задатку, него да у антируским круговима постоји интерес да се управо такав став рашири у српској јавности.)

Предложио сам администратору да о свом запажању остави траг на сајту, да ботове опомене и подсети да коментарисање са више nick-ова није дозвољено. Чисто да виде да нам је јасно. У суботу око поноћи он је то и учинио, обраћајући се испод коментара једног од ботова.... После тог коментара ботови се повлаче, и тада почиње напад на портал.“ (подвукао Сиви Соко)

среда, 04. јун 2014.

Русија и Донбас: између „шта ако“ и „шта онда“

Колега Степски Соко - чију сам анализу руске стратегије у Украјини објавио пре месец дана - јутрос се обратио свима који позивају на хитну руску интервенцију у Новорусији. Преносим његов текст у нади да ће мало смирити страсти. 

Руска интервенција у Донбасу: „шта ако“ и „шта онда“

Фото: Генадиј Волков (извор)
Пише: „Степски Соко“, (Тhe Saker) 4. јун 2014.

Већ неко време се трудим овде да објасним вероватне разлоге што Русија досад није интервенисала у рату између Бандерастана и Новорусије. Они који у Путиновом понашању виде за „издају“ и „продају“ пишу дуге оптужнице, али су им докази кратки. За разлику од недавне анализе (видети овде) коју сам препоручио као обавезно штиво, ови што Путина оптужују за издају гледају само непосредну будућност, па траже да се шаљу оружје и људи, да се уведе зона забране летења, да се нападне ова или она јединица, итд.

Добро. И шта онда?

Е, на то „шта онда“ родољуби из фотеље систематски немају одговор.

Ови собни стратези такође зазиру од „шта ако?“. Шта ако бандеровски скотови стварно запуцају из свега што имају, из одмазде или из ината, и стварно униште Краматорск, Славјанск или део Доњецка? Шта ако број мртвих од садашњих стотина нарасте у хиљаде? Они који погрешно верују да је хунта већ употребила „масовне артиљеријске ударе“ нека потраже концепт „огневой вал.“ Иако се на енглеском преводи као „артиљеријска баража“, то је технички тачно али ни изблиза не описује право значење у руској војној доктрини.

Уместо да цитирам бројке, показаћу вам видео-снимке:

Огњени вал 
Ракетна баража
Ракетни систем Ураган и обука (украјинска војска)
Ракетни системи артиљерије 

Хоћу да кажем ово: Украјинци имају оружје да потпуно униште неки град, и обуку да то оружје користе. Шта ако то и ураде? И шта онда?

Дабоме, Русија има способност да брзо уништи украјинску артиљерију у Донбасу, али то би била још једна ескалација сукоба. И шта онда?

понедељак, 02. јун 2014.

Триптих 2. јуна

Три белешке и напомене, наизглед невезане.

Преводи и Стање Ствари

Превод текста Дејвида Брукса који сам прокоментарисао у суботу требало је да буде објављен истога дана на Стању Ствари, али се због техничких проблема појавио тек данас. Ставио сам спону у текст од суботе, као и у претходну реченицу, па кога занима да погледа шта је Брукс булазнио, нека изволи. Само имајте на уму да је то булажњење опште место политичке и медијске „елите“ Империје.

Из неколико разлога све преводе које бих обично постављао на Соколу сам преусмерио на Стање Ствари, па вам препоручујем да пратите ту страницу ако вас занима шта о нама (или о Украјини, ЕУ, Империји, итд.) пишу странци.

Џеремајин Игроказ

Преко Александре Ребић чујем да је у Београду током викенда одржана међународна конференција о 1. светском рату. Домаћин је било нешто по имену CIRSD, односно Center for International Relations and Sustainable Development. На енглеском, дабоме; на мачећем српском се зову „Центар за међународну сарадњу и одрживи развој.“

На челу института је некадашњи штићеник Друга Боте, бивши министар иностраних дела и председавајући Генералне скупштине УН - Џеремаја Вулф. Мислим, Вук Јеремић. Који у уводној беседи - наводно о 1. светском рату - ни реч не рече о Србији, већ позва на стварање глобалне владе ради борбе против климатске катаклизме (!).

У одбору Центра му седе, између осталих, бивша швајцарска министарка Калми-Реј, која је 2010. признала „Тачистан“, и Џефри Сакс. Паметнима доста.

А кога је Џеремаја довео као госте на конференцију? Па Џорџа Фридмана из Стратфор-а, тј. приватне испоставе ЦИА, и главом и брадом Кристофера Кларка! Знате, онога што мисли да су 1. светски рат почели Злисрби убиством Александра Обреновића и Драге Машин. Ту су негде криви и Злируси, али нипошто не Немци, Енглези, Французи, Турци, Аустрија, итд.

Мало им је било што су толике Србе побили, а Србију осакатили и окупирали, него сад хоће и да нас апсолутно понизе оваквим игроказима служења глобалистима и Империји. Велики је „патриота“ Џеремаја, нема шта.

Јопет Цензура

Нови Стандард је поново оборен. Радио је још колико у суботу. Зар се квислиншки култ, државно дно и Империја толико плаше писане речи? А ако се плаше, а то је евидентно, онда се поставља питање зашто - тј. да ли су они заиста толико јаки, моћни, без алтернативе или шта већ? Одговор се намеће сам по себи.

недеља, 01. јун 2014.

Све је ово некаква наука

Око Соколово, бр. 120
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Каква је разлика између песимисте и оптимисте? Песимиста је онај ко вели: „Не може бити горе“, док оптимиста одговара: „Може, може.“

Свако ко пише о дешавањима у Србији мора, силом прилика, да буде „оптимиста“ из овог мрачног вица - јер тамошња власт свакога дана изнова показује да итекако може бити горе. Да видимо на које све начине, седмицу дана после потопа: