„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 31. мај 2014.

Страх и гађење у Њујорк Тајмсу

Барак Хусеин Обама, император-самодржац
Охола глупост, како рекох неки дан новинару Гласа Русије, ендемска је појава у седишту Империје. Овдашњи моћници заиста верују да вољом могу да мењају реалност (1), да је свет њихова приватна прћија, да је Америка „земља без које се не може“ (2), и да им је Бог (или у шта већ верују ових дана) дао да буду господари планете.

Типичан примерак ове психопатологије је Дејвид Брукс, тобоже „конзервативни“ коментатор иначе „либералног“ Њујорк Тајмса - што само показује колико ове етикете више ништа не значе. Брукс је иначе члан „елите“, радо виђен на свим коктелима „исправног“ високог друштва, док сам Њујорк Тајмс опстаје само захваљујући инфузији средстава мексичког телефонског монополисте и олигарха Карлоса Слима.

У свом коментару у Тајмсу од четвртка, 29. маја, Брукс критикује Императора Обаму што у фамозном вестпоинтском говору (3) није био довољно империјалиста. Као, не сумња он у Обамину посвећеност идеологији демократије, али 2. светски рат је избио зато што је Америка запоставила своју богомдану дужност да буде господар света...

Не, стварно. Брукс заиста пише како је америчка јавност двадесетих и тридесетих „била расположена за повратак кући, као и данас“, и да је резултат тога био „свет без вође, постепени распад светског поретка и на крају 2. светски рат.“

четвртак, 29. мај 2014.

Цариград и царство небеско

Вазнесење Господње
Данас је Вазнесење Христово - Спасовдан. Крсна слава града Београда, али и годишњица трагичног датума у историји хришћанства и православља: турског освајања Цариграда, 1453. године.

Мој текст о том догађају и наравоученијима из њега можете прочитати на страници Фонда стратешке културе. Издвојио бих овде само део закључне речи:
Мада неки идеолози на Западу себе и друге убеђују у супротно, историја нипошто није готова. Они и њихови послушници широм света опседнути су својим „земаљским царством“. Али попут османске Турске, оно ће доћи и проћи – док је Константиново православно, небеско царство, упркос паду земнога Цариграда 1453. опстало ево и до данас.
Христос воскресе - ваистину воскресе!

понедељак, 26. мај 2014.

Зашто је страдао Обреновац?

Страдање Обреновца заузима посебно место у причи о потопу 2014. Медијска блокада и спин наводе на закључак да за трагедију у Обреновцу није одговорна природа, већ људи. То потврђује и анализа Милослава Самарџића, коју овде преносимо. Да не зауставе сигнал.

Зашто је страдао Обреновац?
Пише: Милослав САМАРЏИЋ
Слобода/Погледи, 25. мај 2014.

Још од 1945. године партијски „кадрови“ систематски заузимају руководећа места која захтевају стручност, што има ужасне последице, укључујући и велики број жртава у недавно поплављеном Обреновцу. За трагедију овог града криве су три генерације партијаца: они из 1980-тих, „деца“ 5. октобра 2000. и гарнитура која је на власти последње три године, док су кадрови Слободана Милошевића криви због нечињења.

Највећа поплава у дотадашњој историји Обреновца забележена је 1981. године. Био је поплављен цели град, али не дубље од 40-50 центиметара, јер се вода прострла на широко подручје. Зато људских жртава није било. „Од тада Обреновац није више угрожен и практично не може ништа да га поплави“, изјавио је председник општине из тог доба Живота Стефановић у документарном филму „Било једном у Обреновцу: Све обреновачке поплаве“.

Филм је снимљен 2010, после невиђених поплава у деловима ове општине, у којима сам град заиста није страдао. Ти делови су плављени 2001, 2006. и 2010, док је село Пољане, петнаестак километара узводно од Обреновца, од 1981. године трпело две поплаве годишње. Наиме, рукавац Колубаре – а неки га називају и посебном реком – Пештан, као и сама Колубара, остављени су без икаквог насипа у дужини од 14 километара. И то намерно. „Ако би неко системски бранио тај део, Обреновац би био поплављен. То изгледа нико неће годинама да каже људима“, изјавио је Жељко Јоветић, председник Општине Обреновац, поводом поплава из 2010. године, додајући:
„Ако гледамо у процентима, Обреновац је један од најзаштићенијих градова. Од 1981, када су изграђени бедеми дуж једног дела корита Колубаре и дуж целе обале Саве, остављено је ових 14 километара небрањеног дела управо због тога што ако бирате између штете која може да настане на овај или онај начин, вероватно је изабран овај други“.
Јоветић је заборавио да помене насип на реци Тамнави, која се улива у Колубару између Пољане и Обреновца, такође направљен 1981. О томе зашто је остављено поменутих 14 километара, говорио је и ондашњи председник општине, Станојевић:
„Зато што на тој реци, Пештан, краку Колубаре, није било могуће радити насипе док се не изврши регулација њихова. Онда су почели копови угља, па се то повезало, да се не исплати радити и једноставно прихваћено је да то стање остане тако“.
То је било решење типично за социјалистички режим. У Обреновац су долазили највиши државни функционери, од Цвијетина Мијатовића до Ивана Стамболића, а градња десетина километара бедема представљана је као велико достигнуће и трајно решење. Међутим, нису речене две ствари.

недеља, 25. мај 2014.

А с најгорим хоћу да се борим

Око Соколово, бр. 119
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Вода се повукла, али крвави данак катастрофалних поплава које је изазвала „Тамара“ још се утврђује. Али оно што се јасно видело током потопа је била права природа како народа, тако и власти. Што рече Александар Ђикић, овај поводањ је био као онај снег што не пада да покрије брег...

Тако је Мирјана Бобић-Мојсиловић писала о „реци доброте“ у стихији страдања. Александар Павић је бележио добро и зло, а Марко Радуловић се осврнуо на бедне манипулације власти. Владимир Димитријевић је објашњавао где је у свему томе Бог.

Потоп је показао и ко су нам пријатељи, а ко душмани. Русија је помогла одмах и несебично. Поједине европске земље такође. Брисел, Вашингтон и НАТО - никако. О томе су писали Марина Рагуш и Aлександар Павић, док је Мирослав Лазански подсетио да је подаништво НАТО и „реформама“ уништило способност војске да помогне у оваквим ситуацијама.

Како се вода повлачила, све више се постављало питање „шта после“? Тако је Владимир Димитријевић упозорио на паралеле са Њу Орлеансом и „доктрином шока“, док је Жељко Цвијановић представио могуће потезе власти, странаца и народа, а Синиша Љепојевић упозорио да би најтежа последица поплава могла бити „афирмација културе просјачења“.

Мада, ако је судити по овим овим храбрим Србима - који не чекају да држава документује страдање народа, већ то чине сами - има итекако још наде да ћемо избећи најгоре.

Али није све ове протекле седмице било под водом. Тако се Ана Радмиловић писала о корупцији у Еулексу и „бекству“ терориста Дреничке групе из затвора - које се, гле случајности, десило током поплава. Ратко Дмитровић се осврнуо на феномен бекства конвертита од сопствене историје. Кад смо већ код историје, поводом стогодишњице смрти Јована Скерлића о његовом раду писао је Мухарем Баздуљ, док се Мило Ломпар критички осврнуо на Скерлићево слепилу према шовинизму Анте Старчевића.

Речи је било и о новинарству у (пожутелој) Србији: Жељко Цвијановић је писао о Б. Станковић, или „маркизи де САД“, док је Слободан Рељић објаснио зашто напушта професију.

За то време на источном фронту се и даље води борба за Украјину и Русију. Борис Алексић се осврнуо на занимљив али прећутани континуитет НАТО и нациста.Зоран Чворовић је правио поређење руско-српских односа кроз призму догађаја у Србији и Босни 1878. и данас. Ђорђе Вукадиновић је размишљао о руским изгледима на победу у Украјини - мада мислим да В. В. Путин итекако има ситуацију под контролом - док се Војислав Станојчић питао ко се стварно налази на „погрешној страни историје“, за шта су Путина оптужили из Вашингтона. Класичном заменом теза, дабоме.

Битка са воденом стихијом је готова. Али рат за слободу се наставља. И никад није престајао. 

петак, 23. мај 2014.

Презир, подвучен жутом

Потоп је најбоље показао шта је жутооктобарска „демократија“ заиста донела Србији.

После лажне револуције, легије „реформатора“ острвиле су се на институције државе које су некако преживеле санкције и бомбе, пре свега на војску. Пре него што је постао Врховни Жутник, Борис Тадић је био министар телефонски, па онда министар војни. Познат је његов став да су сви српски ратови били „бесмислени“ - и то зато што је он, својом политиком безусловне капитулације Вашингтону и Бриселу, настојао да их обесмисли. Па су тако он и његови наследници уништавали војску како никада не би представљала претњу Тачију, Изетбеговићима, Туђмановим наследницима и НАТО лешинарима - али ни природним непогодама. За сваки случај.
Пре неки дан је до мене дошла преписка два Американца, од којих је један бранио истину о Србима а други - професор на „Ломоносову“! - понављао општа места пропаганде деведесетих. Цитирам овде репрезентативни „аргумент“ овог другог:

четвртак, 22. мај 2014.

Потоп и две песме

Било је само питање времена када ће потоп зли језици и мртве душе упрегнути у сопствене нишче сврхе. О бесрамној злоупотреби потопа зарад промоције сендвичара и ЕУропства писао је већ Марко Радуловић. Ја бих да се позабавим феноменом који је у протеклих неколико дана исказан кроз поезију.
Београд на води, 20. мај 2014
Наиме, док су становници сливова Дрине, Саве, Колубаре и Мораве пружали руку једни другима као људи, које је ујединила заједничка несрећа, неки су већ позивали на политичко јединство - упркос чињеници да се оно показало ништа мање катастрофалним, само на дуже стазе.

уторак, 20. мај 2014.

Ко се боји Сокола још?

У тексту за Фонд Стратешке Културе прошлог четвртка, Жељко Цвијановић је објаснио како и зашто је (поново) рушен Нови Стандард. Пажњу ми је привукао следећи пасус:
„...оба пута Нови Стандард је рушен у тренутку кад је имао раст читаности. Први пут веровао сам да је реч о аутоматизму, будући да се у Србији у фебруару захуктавала изборна кампања, а предизборна атмосфера редовно побуђује раст интересовања за политичке медије. Други пут, међутим, грешке није могло да буде: раст читаности имали смо преносећи текст Небојше Малића [1] о Путиновој стратегији у Украјини, који су за само дан и по отвориле десетине хиљада читалаца. Тај тренд настављен је мојим текстом [2], који је објављен 9. маја увече, проблематизујући позицију Србије у украјинској кризи и апостофирајући да Београд има обавезу да се супротстави нацизму у Украјини“ (подвучено у оригиналу).
Есеј који Цвијановић спомиње је „Тајна руске стратегије“, објављен овде 3. маја. Само делимично је мој; већи део састоји се од превода анализе и образложења једног колеге, који далеко боље од мене води блог о украјинској кризи (за оне који знају енглески, налази се овде), а његов псеудоним - The Saker - сам превео као Степски Соко.

Из статистика на Соколу видим да је то заиста један од најпопуларнијих текстова. Значи, иако је жуто-сендвичарска власт учинила све што је могла да Срби буду гладни хлеба, испада да су још увек, тврдоглаво, више гладни истине и правде. Како не волети такав народ? И шта рећи за оне који на сва уста урлају да су свемоћни и да њихова владавина нема алтернативу, а страхују од текстова на интернету једног проницљивог новинара и два блогера?

Да су стварно толико силни, не би бежали од два Сокола и Новог Стандарда, к'о ђаво од крста. Само кажем.

понедељак, 19. мај 2014.

Добрица Ћосић, 1921-2014

Добрица Ћосић (via Нови Стандард)
Пазите кад некоме будете пожелели дуг живот. Можда вам се жеља оствари. Добрица Ћосић је умро јуче, у 93. години живота за којег се свачега нагледао.

Предраг Марковић, пишући у Политици, назвао је Ћосића „писцем епохе“ и понудио суд да су „скоро све идеје у српском политичком и културном животу изашле испод моравског гуња Добрице Ћосића“. Верујем да је тиме хтео да похвали великог писца; не знам да ли је и успео.

Ћосић јесте био одраз смутње у којој се Србија нашла. Некадашњи партизан и аутор „Далеко је сунце“ и  „Деоба“, постао је анти-титоиста и демократа, прозападни либерал разочаран у западни либерализам, борац за слободу и правду који се позивао на склањање пред силом и неправдом... Дакле, скуп свих противречности у које се Србија заплела од друге половине ХХ века до данас.


недеља, 18. мај 2014.

Такве бруке, таквијех грдилах

Око Соколово, бр. 118
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Не знам јесте ли приметили, али прошле недеље није било „Ока“. Прво сам имао техничке сметње (док сам путовао приватним послом), а онда је оборен (поново!) Нови Стандард, а неколико важних текстова у овом „Оку“ било је баш отуд. Док се стање нормализовало, већ је била среда - и време за „патку“ о Карлу Билту. А потом потоп...

Признајем да сам био у искушењу да откажем и овонедељно издање. Ко има времена да чита сред водене катаклизме? Али и вода ће проћи, а памћење мора да остане. Ако ништа друго, као сведочанство шта је било важно пре потопа, и зашто.

Почетком маја, дакле, слободни Срби су се бавили Врховним Жутником, на овим страницама знаним под именом Olyksandr Vuchych. Тако је дипломац политичке коректности Лепосава Црвић (бриљантна креација Павла Ћосића) писала из будућнпости о генијалном изуму Vuchycha: „Систем обрнутог хапшења... да се сви који су оптужени за криминал и корупцију пусте на слободу, а позатварају само политички непријатељи је дефинитивно његов.“

За то време, Александар Лазић је истражио опскурног америчког теолога на којег се Vuchych - или ко год је већ писао „његов“ текст за Фајненшел Тајмс - позвао као инспирацију. Резултат је... занимљив. Ја већ годинама агентуру Империје у Србији зовем Квислиншки Култ. Садашњи „лидери“ кијевске хунте, Јацењук и Турчинов, следбеници су америчких „религија“ (сајентолог и методиста). Vuchych цитира унитаријанца. Ово не може а да не буде повезано...

Веза свакако постоји између понашања Запада према Србима и Русима. На неке паралеле је указао Борис Алексић, док се Јелена Гускова осврнула на руску политику према Србима онда и сада и наученим лекцијама.

Да ли је Србија спремна ишта да научи, питала се Драгана Трифковић, напомињући да времена и простора за даље грешке понестаје. А Жељко Цвијановић је подсетио да Србија, и овако упропашћена, и даље има моћ да свету покаже разлику између добра и зла. Зато је Империја толико и напада (а Цвијановићев магазин руши).

Ђорђе Вукадиновић се бавио „новом“ владом - за „сузе, смех и срамоту“, а Слободан Антонић малодушном опозицијом.

Ипак, судбина Србије се ових дана одлучује на североистоку, у Украјини. О односу Запада према Србима и Русима на примеру Украјине говорио је Емир Кустурица. Да ли би догађаји у Украјини могли да покрену буђење Србије, питао се Александар Павић. Империја може да блефира, али прича о „гасу из шкриљаца“ је пуцање из празне пушке, вели Бранка ал-Хамди.

Другог маја су бандеровци у Одеси напали демонстранте против кијевске хунте и живе их спалили у згради Дома Синдиката. О овом гнусном злочину издвајам текст који је написао Миодраг Новаковић. Нападом у Одеси хунта је уништила сваку могућност дијалога и комрпомиса. Душан Пророковић предлаже неку врсту „дејтонизације“ Украјине, али за то је можда већ касно. Борис Над сматра да је Украјина готова као држава, само је питање колико дуго ће трајати њено умирање.

У међувремену, руски одговор је био... громогласна тишина (Роман Носиков). Логику те тишине објаснио је колега Степски Соко. У њу су све своје страхове и надања онда „учитали“ и Империја и хунта - али и антифашисти у Луганску и Доњецку, који су 11. маја огромном већином изабрали аутономију.

НАТО је остало да се у Варшави понаша као Гебелс (А. Павић) уочи Дана Победе, који се у ЕУропској унији више и не слави. Душан Пророковић објаснио је зашто Срби не треба да га се одричу.

Сто година од Принциповог пуцња у Сарајеву, квислиншки култ повампирује Аустро-Угарску и фалсификује младобосанце у кључу црно-жуте пропаганде, пише Мухарем Баздуљ. Али нешто ми говори да не треба претерано да страхујемо од вађења хапсбурга из гробнице историје, ако данашњу Аустрију симболизује „Кончита Кобасица“.

субота, 17. мај 2014.

Шта после потопа?

Пошто неко (да сад не погађамо ко) свако мало руши „Нови Стандард“, овде бих да пренесем уводник од јутрос. Да га вода не однесе. 

ПОТОП

Не знам са чим је то у вези, али за Србију последњих деценија као да не може бити несреће, а да није у димензијама XXXL. Тако, изгледа, ни ово није поплава, већ потоп. Не бих се, као ближи Богу од мене, усудио да тврдим због чега нам се све ово дешава, али можда би могло да се говори о томе за шта се дешава или за шта би могло да се дешава, што ће рећи да је мало прекасно да говоримо о узроку, али је право време да говоримо о сврси.

У сударима са катастрофама, природним посебно, као у огледалу, показује се колико је једна држава витална, колико су њени темељи дубоки, онај дакле њен невидљиви део, на чијој градњи се не стичу политички поени, будући да постаје видљив само у таквим посебним тренуцима. И, наравно, о томе не треба имати илузија: деценијско урушавање државе видећемо у овом потопу, још више кад се вода повуче.


петак, 16. мај 2014.

Потоп

Са свих страна стижу фрагменти извештаја. Србија је под водом. Ваљево је одсечено и поплављено. Обреновац се евакуише. Горњи Милановац је острво. У Трстенику ванредно стање. У Нишу се излила канализација.

Обреновац, мај 2014
Ништа боље није ни са западне стране Дрине. Из РС стижу извештаји о поплавама: Бијељина, Угљевик, Нови, Приједор, Челинац, Модрича... Најгоре је ипак страдао Добој.

У Федерацији је најтеже у Маглају. Код Завидовића је бујица однела мост (видео). Вода се повукла из Олова и Кладња, остављајући муљ и клизишта. Страдали су и Тузла, Зеница, Сарајево...

У РС очекују помоћ из Израела. У Србију су већ стигле екипе из Русије (а најављено је још помоћи), док је ЕУропска унија послала формулар за тражење помоћи.

Киша је, Богу хвала, престала. Остале су злоупотребе трагедије у политичке сврхе, али можда и свест да су нас јавашлук, немар и злоба оставили на милост и немилост природи која нас повремено подсети да нисмо сами, нити господари овог царства земаљскога...

четвртак, 15. мај 2014.

Нашминкане лажи

Јуче сам поново држао лекцију о томе да никакви „виши циљеви“ не могу да оправдају лажи и измишљотине. Сада бих да се окренем анализи стварних речи Нилса Данијела Карла Билта, шведског министра иностраних дела и примера транс-националног напредњака (термин који је за ту сорту 2001. сковао један амерички коментатор).

Како је одлично објаснио Дејан Бараћ на Стању Ствари:
Интегрална верзија изјаве коју је објавио портал „Срби на окуп“ заправо не постоји. Она је настала као својеврстан колаж – чије су извориште Билтови „твитови“ и изјаве, али и утисци аутора који је сачинио спорну изјаву.

Треба се, ипак, чврсто држати онога шта је министар иностраних послова Шведске Карл Билт уистину саопштио. Наиме, он се у „твиту“ од 24. марта 2014. године осврнуо на наступе Мајкла Мекфола, амбасадора САД у Руској федерацији од 10. јануaра 2012. до 4. фебруара 2014. године:

„Можда Мекфол потцењује снагу Путинове нове антизападне и антидекадентне (?) линије, која се ослања на дубоко конзервативне православне идеје.“
Билтов стварни твит од 24. марта 2014.

среда, 14. мај 2014.

Нека лажу други, не смемо ми

Срећа па за време Турака није било Твитера, јер би „добронамерни извештачи“ направили пометњу већ у Марићевића јарузи.

Ово ми рече један колега пре неки дан, поводом пометње изазване извештавањем о испадима једног ЕУропског политичара на Твитеру. Када сам први пут чуо да је Карл Билт нешто спорно цвркутао, мислио сам да је реч о његовој подршци Бандеристима који су спаљивали људе у Одеси. Кад оно јок, неко је мало „проширио“ Билтову изјаву о Путиновом Православљу. О целом случају је јуче на Стању ствари писао Дејан Бараћ, па прочитајте и сами, да сад не понављам.

Мој став о лагању зарад „виших циљева“ познат је читаоцима Сокола одраније: то је поклон душманима. У том духу сам исправљао и „патку“ о Тому Хенксу, и именом агресије НАТО, и другим сличним стварима.

понедељак, 12. мај 2014.

Бројање мртвих

Колико је Срба погинуло у ратовима деведесетих? Колико у оба светска рата? Знамо ли уопште сопствену историју? А ако не знамо, или нећемо да знамо, зар је чудо што нам је други - злонамерно - пишу?

На кажем ово ради лицитирања бројкама; то је пропагандна техника западног порекла која је страна нашем карактеру. Али основни је ред да се мртви достојно сахране. Можда је у том забораву према мртвима и разлог што смо заборавили вредност слободе, па ако о слободи данас и причамо, углавном говоримо о њеној цени - као што је то ономад цинично радио хрватски шовиниста Радић.

Жутооктобарске власти најрадије би да забораве цивиле које су 1999. побиле „демократске“ НАТО бомбе, јер је то, је ли, био увод у „ослобађање“ Србије. Још мање их занимају погинули војници, који су се, испада, борили за Злог Милошевића. Генерале су испоручили хашком Минотауру. А пошто се већ годинама води кампања за признавање Тачистана, о побијеним и протераним Србима са Косова и Метохије скоро нико више и не говори...

петак, 9. мај 2014.

Дан победе

(са Института Рајс)

С днем победы!
У нормалним околностима, довођење у питање Дана Победе било би у најмању руку непристојно. Нажалост, Срби се већ одавно налазе у околностима које су све само не нормалне.

Југославија је можда била грешка, али то не оправдава њено убиство, прво 1941, а потом 1991. Хитлер се заклео да ће Југославију „избрисати са мапе“; НАТО се није смирио док није учинио баш то. Превише је подударности да би биле случајне.

Садашња власт у држави по имену Србија – осакаћеном остатку онога што је некад било, којем се прети даљим сакаћењем – понаша се апсолутно поданички. Режим ђенерала Недића током окупације, који је чинио то исто, покушао је да се правда жељом да спаси српске животе. Овај најновији у низу режима наметнутих после Жутог Октобра 2000. године, отворено заговара убијање српских душа, преко „преумљавања“ и „промене вредности“.

Али то што данашња „мека“ окупација Србије има исте вредносне ставове као осовинска четрдесетих година прошлог века – а немачка чизма буквално опет гази српску земљу, на Косову и Метохији – не значи да 9. мај 1945. није био победа.

После српског устанка 1941, Немци – односно, осветољубиви Аустријанци, што дође на исто – су наредили стрељање 100 цивила за сваког убијеног, а 50 за сваког рањеног, немачког војника. И то само на територијама окупиране „Србије“. Од тога се (много) касније одустало, не зато што су нацисти одједном добили душу, већ зато што убијање није помогло њиховим циљевима.

На другим територијама Југославије, по окупацијом Мађара, Бугара, НДХ и Албаније, Срби су били изложени окрутној окупацији, зверствима и геноциду. Па су свеједно пружали отпор, одлазећи што у краљеву војску, што у партизане.

Хитлеров пораз 1945, понајвише дело Црвене Армије, означио је крај те окупације и злочина који су је пратили. То је чињеница. Њу ништа не мења друга чињеница, да је издаја западних савезника довела на власт комунисте који су потом завели другачију врсту окупације. Али ако Срби не желе баш да славе Југославију успостављену 1945. на њиховим леђима а на корист других, онда могу да не славе (али не смеју да забораве, наравоученија ради) 29. новембар 1943.

Али морају да памте и славе 9. мај 1945. Јер је то била победа. И биће опет.

уторак, 6. мај 2014.

Витезовима

Прошле године, о Светом Ђорђу, објавио сам „оглас“ за аждајоубицу, подсетивши да се годину дана раније жутократија преобразила у Државно Дно: 
Попут библијске змије, кожа је одбачена, али је неман испод ње остала иста. Тиме је Непријатељ покушао да пошаље поруку очаја - да је подаништво судбина, слобода немогућа, а ЕУропство једина алтернатива.
Помислио би човек, толико света се жали на кризу, неимаштину, беспослицу, неко би једва дочекао да се прихвати посла убијања аждаје. Кад оно, јок.

Аждаја је чак приредила слављеничку фарсу од „избора“ у марту, да би се неки дан самозадовољно хвалила одобравањем опсурних америчких теолога. И ником ништа.

Шта је проблем? Дал' што „страх животу каља образ често“, или што Србљи слободу више не цене, него им је милија фиктивна мрвица са окупаторовог стола? Или се чека Путин на белом коњу? Само, зашто би он нас спасавао, ако спасења нисмо вредни?

Замислите да су мештани које је Свети Георгије спасио од аждаје - уместо да су, као по предању, из захвалности примили Христа - свеца почели да нападају и киње што је својим „нетолерантним чином“ угрозио њихове „аждајске интеграције“ и пореметио им „добар живот“ који им је у замену за жртвовање деце обећавала аждаја? Замените „аждаја“ са „ЕУропска унија“ па онда гледајте да ли је то апсурд, или данашња српска zbiljnost.

Да ли зато место аждајоубице још увек зјапи празно?

Овим речима је Његош, коме се прошле године срамотно нисмо одужили, посветио Горски Вијенац „праху оца Србије“, Црног Ђорђа Петровића:

Ал' хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме,
све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме:
диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.
Ево тајна бесмртника: даде Србу сталне груди;
од витештва одвикнута у њим лафска срца буди.
...
Над свијетлим твојим гробом злоба грдна бљува тмуше,
ал небесну силну зраку што ћ' угасит твоје душе?
Плачне, грдне помрчине - могу л' оне свјетлост крити?
Свјетлости се оне крију, оне ће је распалити.
Плам ће, вјечно животворни, блистат Србу твоје зубље,
све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље.

Светог Георгија честитам свим јунацима, херојима, из мртвих дозванима, лавовима, витезовима светлости. А онима који то још нису, остављам само једно питање: зашто?

недеља, 4. мај 2014.

Ћескота их несретња дављаше

Око Соколово, бр. 117
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Самим својим постојањем, нуклеарно оружје мења природу рата. Он се више не води отворено, већ тајно, подмукло, кукавички и лажљиво. Попут онога што Империја ради у Украјини, рецимо, или што од 1991. ради код нас. Само што ни с нама нису могли да изађу на крај док нису нашли савезнике у квислиншком култу, а са Русима не могу никако.

Тачно 19 година откако су Туђманови бојовници покренули „војно-редарствену“ акцију против преосталих Срба у западној Славонији, кијевске усташе кренуле су у исти поход на истоку и југу Украјине - о чему пише Мирослав Лазански.

Циљ је двострук: да заплаше народ који би могао да подржи побуну против бандеровшчине у Кијеву, и да испровоцирају руски оружани одговор, како би могли да глуме жртве „агресије“, а Империја да изиграва витеза-спасиоца. Ни од једног ни од другог засад нема ништа; Руси су мудрији него што Запад претпоставља, а гнусни злочин у Одеси већ се враћа као бумеранг бандеровцима.

Чак ни разумни Американци, вели Владимир Трапара, не могу да схвате да се овде не ради ни о каквом „обуздавању“ или контролисању (containment), већ о најобичнијој агресији Запада на Русију. За то време, пише Михаил Хазин, Москва спрема удар на сам темељ Империје: доларски систем.

Како у поређењу с тим бедно, суморно и отужно изгледа земља која се службено и даље зове Србија, али живи наметнуту улогу Жутије, покорене и понижене империјалне колоније. Новоустоличени Врховни Жутник објављује патетична булажњења по енглеским финансијерским часописима, ваљда у нади да ће привући западне шпекуланте и на њима нешто зарадити. Бранко Жујовић не види како: „нова“ влада и ЕУропска унија не нуде ништа, само лаж и очај.

Жељко Цвијановић размишља рационално, па још дозвољава теоретску могућност да власт купује време и тактизира према Империји; ја лично сматрам да никаквог тактизирања ту нема, већ да се ради о слепој, култистичкој послушности, какву видимо на примеру оних што рекламирају НАТО у Републици Српској (о чему пише Ненад Кецмановић), или међу културним ратницима који Србима продају лажну историју чак и кроз серијале о фудбалу (Ђорђе Ивковић неће у лажни Монтевидео).

Тај фанатизам достиже свој врхунац (или дно, пре би се рекло) у персони Т.П., којег Андреј Фајгељ маестрално натиче на сопствене речи: „sluga pokorni i ne bi se štel mešat“.

Блажа, али ништа мање штетна, варијанта овог кукавичлука је понашање које омогућава владавину жутократа, култиста и Државног Дна. Вера за вечеру, држава за сендвич, образ за обећање фантомског бољег живота - Ања Марковић пише о тим и таквим људима.

У праву је Срђан Воларевић да је велика штета што су култисти и жутократе уништили војску. Не мислите ваљда да је то било случајно? Само, није још дошао час да се употреби војска. Биће времена за то. Пре тога мора да се добије битка за „главе и душе“, да се излечи куга поданичког култа.

Срећом, онај ветар са истока упорно дува, и доноси свеж ваздух.

субота, 3. мај 2014.

„Тајна“ руске стратегије

Случајно или намерно, на годишњицу „vojno-redarstvene operacije Blijesak“ отпочела је нова офанзива украјинске неонацистичке хунте против федералиста на истоку земље. Потпуно идентичну пропаганду какву су деведесетих Загреб и Запад примењивали против крајишких Срба сада Кијев и Запад примењују против „проруских милитаната“. Опет су с једне стране Атлантска Империја и католички неонацисти, а на њиховој мети аутохтоно православно становништво.

Ту, међутим, сличности престају. Владимир Владимирович Путин је научио све лекције распада Југославије и трагичне судбине Срба. Када је њена моћ била у успону и на врхунцу, Империја је десет година мрцварила Југославију и Милошевићеву Србију, да би је на крају окупирала тек на превару „Жутим октобром“. Да ли сада, када је у слободном паду, може да победи Русију (која је у успону)? Којешта. Што не значи да не може да направи много зла.

Јуче су неонацисти у Одеси напали мирне демонстранте против хунте у Кијеву, сатерали их у зграду синдиката, а онда је запалили. Према последњим извештајима, погинуло је преко 40 људи, што од ватре и дима, што од нацистичких куршума када су покушали да се спасу од пожара. Ко има јак стомак може да погледа слике; другима то не бих препоручио.

петак, 2. мај 2014.

Сјене

Читаоци „Сокола“ сетиће се можда есеја из 2011. о интернету као Калашњикову нашег доба. У међувремену се десило тачно оно што сам предвиђао: као одговор империјално-култистичкој окупацији медија, никли су бројни блогови и извори алтернативних вести (нпр. ФБрепортер). У последње време појављују се и документарни филмови (нпр. „На пуцањ одавде“), а ево стиже глас да се снима и играни филм о Гаврилу Принципу, независно од жутократске медијске машинерије.

Један читалац ми је скренуо пажњу на „Сјене“ - замисао режисера и сценаристе Милоша Љубомировић да сними филм о Принциповом заточеништву у Терезину. Претпостављам да су им за наслов инспирација биле Гаврилове последње речи: „Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу.“

Пошто од ове и овакве државе не могу да добију подршку (чуј Принцип, па увредиће се ЕУропски пријатељи и партнери, од Друга Јелка до Грађанина Фон Хапсбурга...), одлучили су се да неопходна средства скупљају преко Kickstarter-a.

плакат за филм Сјене
Погледајте страницу посвећену пројекту и просудите сами, али на први поглед ми се чини да би ово могао бити подухват вредан подршке - ако ништа друго, оно да покажемо Државном Дну и невладницима како се без њих итекако може.

четвртак, 1. мај 2014.

Чујте, Срби!

Др. Рудолф Арчибалд Рајс је написао „Чујте Срби“ (Ecoutez, les Serbes!) као своје посмртно завештање народу с којим је поделио петнаест година живота. Иако је завршена 1928. године, а др. Рајс је умро 1929, ово остварење угледало је светлост дана тек крајем 20. века: пронађено је у оставштини др. Рајса 1997, а штампано 2004. године (од тада више пута).

Целокупан текст „Чујте Срби!“ можете прочитати овде. Доступна је и аудио-верзија, у трајању од 2 сата и 48 минута, коју можете преслушати или на YouTube, на каналу корисника Pobednik1985, или овде: