„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 30. март 2014.

Ал' овога чуда јошт не виђех

Око Соколово, бр. 112
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Годишњица агресије НАТО на тадашњу СР Југославију пала је у понедељак. Медији у окупираној, пониженој, осакаћеној и преумљеној Србији углавном се на њу нису обазирали. Квислиншки култ сматра да је то део оног „баласта“ који мора да се одбаци како би се Срби увели у светлу будућност ЕУропских и НАТО „интеграција“. Попут, рецимо, Украјине данас.

Каква је разлика између Србије и Украјине? У обе земље на власт су, пучем па фарсом од демократије (или обрнуто, свеједно) дошли на власт квислиншки култови Империје. И једни и други раде на „преумљавању“ народа у одроде и несој, а све у име „интеграција“ са Западом (или по старински, унијаћење). По Украјини парадирају бандеровци и СС-носталгичари, по Србији „Жене у црном“. У Кијеву је намесник Империје „наш човек Јац,“ а у Београду Лажни Цар Шћепан Мали (поређење објашњава Слободан Антонић).

петак, 28. март 2014.

Осма Заповест

Сасвим нехотице, „Стање Ствари“ и ја смо успели да ескпериментално покажемо како функционише „новинарство“ у ЕУропски окупираној Жутији. Ономад сам се чудио како настају патке попут приче о „подршци Тома Хенкса Србима“, али ни у сну ми није падало на памет да ћу моћи да, готово уживо, посматрам процес.

Ево о чему је реч. Прошлог четвртка објавио сам кратки последњи поздрав великом, ученом и честитом човеку, доктору Дејвиду Јеглију - и пренео један његов текст о Србима, последњи пре него што је подлегао дугој и тешкој болести. Два дана касније, текст је пренесен (са одобрењем) на Стању Ствари, где су, верни принципима новинарства, уредно навели извор и превода и оригинала. Текст су илустровали снимком оригинала.

Данас, дакле шест дана касније, у жутим медијима (Телеграф, па онда Блиц) појављује се вест која покојниково име искривљује у Јигли, а његову принципијелну критику наводи у фрагментима. Притом се Јегли назива „поглавицом племена Команчи“ - иако је у оригиналу било сасвим јасно наведено да је то био његов чукундеда. Не само да су оба текста готово идентична, већ оба користе апсолутно исту илустрацију - ону са Стања Ствари!

За Блиц знам да је најжућа од свих жутих новина. О Телеграфу не знам много. Шта би могла да значи чињеница да објављују идентичне текстове, просудите сами. Али ниједан лист није навео одакле су уопште чули за доктора Јеглија, нити где су прочитали превод његовог текста, већ се праве да су то открили и превели сами.

Знам да у Жутији одавно мало ко мари за законе. Мада очигледно крше Устав кад је о службеном писму реч, и то ноншалантно, немам појма о који су се параграф ког члана ове новине огрешиле, што плагијаризмом, што искривљивањем чињеница. Знам, међутим, да Божији закон вели: „не укради“ (Осма Заповест) и „не сведочи лажно“ (Девета).

Па кад овако краду и лажу о једној малој ствари - коју је, захваљујући интернету, невероватно лако проверити! - упитајте се о чему још лажу, и шта су још покрали.  

среда, 26. март 2014.

Рат није ни престајао

Колега Владимир Трапара пише данас о сукобу Запада и Русије. Не ради се, вели он, о новом „хладном рату“, већ најновијој фази конфликта који траје већ више од једног века - са повременим тактичким престројавањима типа 2. светског рата, када је то било у заједничком интересу.

Ја бих ишао чак и даље: амерички однос према Русији је само наставак британске русофобије. (У ствари, амерички поглед на свет је само мутација британског империјализма, о чему сам писао прошлог месеца.) А британски однос према Русији је опет само етапа у дугом сукобу одметнутог западног хришћанства са Православљем. Тако да би се могло рећи да овај рат не траје тек сто, већ скоро хиљаду година.

понедељак, 24. март 2014.

Дан када се све променило

У раним вечерњим сатима 24. марта 1999. године, Сједињене Америчке Државе и њихови вазали окупљени у војни савез НАТО почели су агресију на Савезну Републику Југославију.
Београд, 1999-03-24
Операција „Савезничка Сила“ (не „Милосрдни Анђео“) није имала одобрење УН и представљала је отворено кршење како повеље НАТО, тако и устава САД. Западни медији, дабоме, то нису ни споменули, већ су верно преносили пропаганду НАТО како „војна акција“ има за циљ да наметне „мировни план“ из Рамбујеа - срамотни ултиматум какав историја последњи пут бележи у јулу 1914, и тада упућен Србији. Тек неколико дана касније, када је постало јасно да се Београд неће предати после прве бомбе, променили су причу у заустављање „хуманитарне катастрофе“, коју су касније прогласили за „геноцид“.

Седамдесет и осам дана трајао је напад. Бомбама и ракетама из ваздуха придружио се копнени напад из Албаније, али без успеха. У Албанију су послати и хеликоптери „Апач“, али никада нису полетели. Званично, због „несрећа“ са далеководима. Незванично, због успешне акције југословенске авијације.

Сличне проблеме агресор је имао и са пропагандним ратом, па су бомбардовали зграду РТС. Истину нису зауставили - пионири интернет новинарства наставили су да је шаљу у свет - али су покушали да је удаве у мору лажи. У томе им је помагала „слободна и независна“ штампа на Западу - толико слободна, независна и објективна да се после сазнало како је ЦИА имала надзорнике у редакцији Си-ен-ена, а дописник Би-би-сија постао је нови портпарол НАТО после пензионисања злогласног Џејмија Шеја.

Тешко је рећи, на први поглед, која је највећа лаж НАТО. Да ли прича о „агресији“ Србије на сопствену територију, или „геноциду“ над Шиптарима, оличеном у фантомском плану „Поткова“? Или је то, пак, прича о „победи“ НАТО, која је кумановско примирје једноставно представила као безусловну капитулацију и омогућила терористима да на окупираним Косову и Метохији раде шта им је воља?

Рат је, вреди се сетити, стао тек када је НАТО одустао од три кључна захтева из Рамбујеа - референдума о независном албанском Косову, НАТО окупацији покрајине, и праву НАТО да располаже целом територијом СРЈ. Уместо тога, руски изасланик Черномирдин и „неутрални“ Финац (у ствари агент НАТО, тада и касније) Ахтисари представили су компромис: УН ће гарантовати суверенитет СРЈ и Србије и надзирати НАТО окупацију Косова и Метохије, у којој ће учествовати и Русија. Убрзо се испоставило да је тај договор био тројански коњ; како га је Империја испоштовала, већ знамо. Могли смо, уосталом, да питамо Индијанце.

Оно што се ретко ко усуђује да каже данас, у ментално и физички окупираној Србији, је да је агресија НАТО била неправедна и противзаконита, све и да се НАТО током ње понашао анђеоски. А није. За 78 дана рата, НАТО је убио 2544 цивила (од тога 88 деце) и 1031 војника; ранио око 6000 цивила (од тога 2700 деце); начињена штета процењена је на 100 милијарди долара; уништено је или оштећено 25.000 стамбених објеката; онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга.Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док их је 38 разорено. (извор) НАТО медији и данас говоре од „10.000 убијених албанских цивила“, насумичној бројци која никада није документована или доказана.

Овај злочин против мира утро је пут за лажне револуције, па онда крсташке ратове за демократију, па онда џихад за Империју... све у режији оних који су сами себе убедили да је историја готова, а да су они крунисани за господаре реалности и људских судбина.

И данас мисле да су победници. Југославија је укинута 2003, сметало им је чак и име. Од окупиране покрајине је 2008. проглашена „Независна Држава Косова“, коју данас Београд фактички признаје, а тражи се да то уради и формално. У Приштини је подигнут велики позлаћени споменик Билу Клинтону, императору „ослободиоцу“, а код Урошевца (преименованог у Феризај) огромна војна база Бондстил. Немачка војска поново може да ратује по свету, по први пут после 1945. А у Србији је уведена апсолутна диктатура квислиншког култа, који „чини све што може“ да земљу уништи и на сваки начин понизи.

Али у својој безграничној охолости, самозвани западни господари света превидели су нешто. Прва бомба бачена на Београд учинила је што деценија политичког и економског силовања није успела - разбила је илузије Русије о Западу. Август 2008. био је упозорење, али нису хтели да га чују. Септембар 2013 био је друго упозорење, али су се и на њега оглушили. Онда је дошао март 2014, и повратак историје.

Русија није заборавила. Русија није опростила. А нешто ми говори да је Запад тек почео да плаћа цену за све агресије, лажи, преврате, и погроме којима су тако „задужили“ свет.

(Исправка: напад НАТО почео је у раним вечерњим сатима. У Америци је тада било рано послеподне.)

недеља, 23. март 2014.

Једна сламка међу вихорове

Око Соколово, бр. 111
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Пре петнаест година, Србија (тада још СР Југославија) је самим својим постојањем била претња „крају историје“ који су хтели да заведу самозвани господари света. Повод за агресију 1999. био је отпор Београда „ширим тенденцијама политичке и економске реформе,“ док су Шиптари били само згодан изговор.

То објашњава зашто се понижавање, комадање и угњетавање Срба наставило и после безусловне предаје „револуционара“ и успостављања апсолутне власти квислиншког култа. Ми смо натерани на заборав, али Империја зна да све док и један Србин постоји, постојаће и нада у слободу и правду. Зато им је свака Србија превелика, а једини добар Србин онај бивши.

Зато се у Србији одржавају фарсе попут најновијих избора, које је одлично описао Михаило Меденица. Зато се квислинзи играју док Косово крвари, како сведочи Александар Ђикић. Зато је Србија у марту 2014 - како је описује Никола Живковић - земља већег безнађа него у марту 1999. Зато одговор на питање које поставља Бранко Жујовић - шта је мисија Србије у XXI веку? - тренутно гласи: „нестанак“.

Све ово је, дабоме, засновано на претпоставци да је Атлантска Империја свемоћни господар света, који може да намеће свој закон топуза без страха од отпора или одмазде. Александар Павић подсећа на склоност Империје „закону џунгле“, док Богдана Кољевић пише о томе како је протекле седмице том „закону силе“ отворено супротстављена - сила закона.

Да ли је 18. март 2014. заиста дан после којег више ништа неће бити исто, како вели Зоран Чворовић? Тек ће се видети - мада мислим да би могао да буде. Отуд и толика симпатија за Владимира Путина у Србији, пише Мирослав Лазански (мада то није новији феномен). Руски председник као да је читао Његоша:

„Ал' тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!“

Иако су Срби и раније гледали у Русију чекајући спасење, Александар Павић (у разговору за ФБ Репортер) сада вели да то више нису пусте жеље, већ све вероватнија стварност. Али то нипошто не значи да ће слобода и доћи, ако се за њу не будемо борили.

Синиша Ковачевић у разговору за Вечерње Новости вели да ће Запад да нас натера да се определимо, хтели ми то или не. А слично размишља и Жељко Цвијановић, који пише да ће судбину Срба опет одлучити историја, а не квислинзи.

Исток памти. Бог је праведан. На нама је само да будемо достојни.

петак, 21. март 2014.

Коначно, Американац који разуме


Јуче је дневни листи Бостон Глоуб (The Boston Globe) објавио писмо једног читаоца, следећег садржаја:
ЗАИСТА је скандалозно да у ово време неко може преузети регион једне суверене државе и прогласити га независним само зато што већина тамошњег становништва припада другој нацији од остатка земље. Алармантно је да овакво нешто може успешно да изврши страна сила, војним путем. Овим се очигледно крши међународно право, и против тога морају да устану грађани сваке слободне земље која цени владавину закона и неповредивост државних граница. Јер ако овај процес успе једном, неће му бити краја.

Зато морамо одлучно одбити да признамо Косово.

Теодор Л. Бозен, (Theodore L Bosen)
Плимут
Даљи коментар је сувишан.

четвртак, 20. март 2014.

Последњи поздрав Лошем Орлу

Др. Дејвид Јегли, 1951-2014
Тек синоћ сам чуо вест да се 11. марта, после тешке болести, прерано упокојио доктор Дејвид Јегли (David A. Yeagley). Чукунунук Лошег Орла, поглавице племена Команчи, др. Јегли је био књижевник, сликар, композитор, и коментатор. Притом се није бавио само судбином америчких Индијанаца, већ и многим другим темама, па и неправдом учињеном Србима.

Као успомену на др. Јеглија, преносим овде његов последњи есеј о Србима, написан у новембру прошле године. Жао ми је што није дочекао одговор на питање из последњег пасуса.

Србија, поука за данашњи свет
Дејвид Јегли, 7. новембра 2013. (извор)

До дана данашњег, због пристрасних либералних медија, већина света не зна шта се десило Србији. Наставља се превара, кварење и белосветска пљачка (international robbery) једног народа без признања, без оправдања, без казне. Хоће ли ово бити судбина сваке земље у истом положају?

среда, 19. март 2014.

Путин, Крим и Косово

В. В. Путин (фото: Факти)
У јучерашњем говору поводом повратка Крима и Севастопоља у Русију, руски председник Владимир Путин споменуо је и Косово, и бомбардовање СР Југославије. Неки медији су већ парафразирали Путина како је „Крим исто што и Косово“ - тј. претворили руски чин у подршку „неовисној републици“ Тачистан. И то не први пут. Али шта је руски председник стварно рекао?

Цео говор су данас у српском преводу пренели Факти; издвајам релевантне одломке:
...кримске власти су се позвале и на познати косовски преседан, преседан који су направили сами наши западни партнери, што се каже – својим сопственим рукама, у ситуацији која је апсолутно аналогна кримској признали су отцепљење Косова од Србије за легитимно. При том су свима доказивали да никаква дозвола централне власти земље за једнострано објављивање независности није потребна. Међународни суд ОУН се на основу тачке 2, члана 1. Повеље ОУН сагласио са тиме и својом одлуком од 22. јула 2010. године указао на следеће.

Наводим дослован цитат: „Никаква генерална забрана на једнострано проглашење независности не произлази из праксе Савета безбедности” – и даље: „Међународно право не садржи никакву забрану која би се применила на проглашење независности”. Овде је, што се каже, све крајње јасно.

Не волим да се користим цитатима, али ипак не могу да се уздржим да не наведем део још једног званичног документа, овога пута из Писаног меморандума САД од 17. априла 2009. године који је био представљен поменутом Међународном суду у време процеса о Косову. Опет цитирам: „Декларације о независности могу, а често се тако и догађа, кршити унутрашње законодавство. Међутим, то не значи да је дошло и до кршења међународног права”. Крај цитата.

Сами су то писали, трубили о томе по селом свету, натерали све да то признају, а сад негодују. Због чега? Деловање Кримљана потпуно се уклапа у ту, да тако кажем, инструкцију. Због нечега се оно што је могуће Албанцима и Косову (а ми се према њима односимо с уважавањем), забрањује Русима, Украјинцима и кримским Татарима на Криму. Опет се намеће питање, зашто?
Из Сједињених Држава и Европе слушамо да је Косово тобоже неки посебни случај. У чему се то, по мишљењу наших колега, састоји његова посебност?

Испоставља се да је током конфликта на Косову било много људских жртава. А шта је то – правни аргумент, шта ли?

У одлуци Међународног суда тим поводом се уопште ништа не говори. Знате, ово чак више нису ни двоструки стандарди. Ово је неки зачуђујући примитивни и праволинијски цинизам.

Не сме се тако грубо све користити искључиво у свом интересу, па један те исти предмет данас називати белим, а сутра – црним...
Путин се овде не позива на стварање „Косовистана“ агресијом, војном окупацијом и кршењем резолуције УН - став Русије је и даље да је „косовијанска“ тзв. независност повреда међународног права - већ на одлуку МСП из 2010, коју су изнудили Американци, да проглашење независности само по себи није противзаконито. У случају Косова, шиптарске привремене институције самоуправе нису имале право да крше Резолуцију 1244, јер је њихов легитимитет био заснован искључиво на њој.

Не верујете? Послушајте како је, пар минута касније, Путин говорио о нападу на СРЈ 1999:
Наши западни партнери на челу са САД у својој практичној политици највише воле да се руководе не међународним правом, него правом моћнога. (ваљда „правом јачег“)

Они су поверовали у своју изабраност и ексклузивност, у то да им је дозвољено да одлучују о судбини света, да у праву увек могу бити једино они. Они делују онако како им падне на памет: час овде, час тамо, примењују силу против суверених држава, формирају коалиције по принципу „ко није с нама, тај је против нас”. А да би агресији обезбедили привид законитости – прогуравају неопходне резолуције кроз међународне организације, а ако им то из неког разлога не пође за руком – потпуно игноришу и Савет безбедности УН и Уједињене Нације у целини.

Тако је било у Југославији, то добро памтимо, 1999. године. Тешко је било у то поверовати, сам својим очима нисам веровао, али су крајем 20. века по једној од европских престоница – по Београду - током неколико недеља наношени ракетно-бомбашки удари, а потом је уследила права интервенција. Шта, зар је постојала Резолуција Савета безбедности УН о том питању, која је дозволила такво деловање? Ни случајно.
Дакле, агресија НАТО из 1999 је била апсолутно противправна, па самим тим и стварање „Косовије“ силом и преваром нема основу у закону. Јесте непријатно, у одсуству бољег израза, што В. В. Путин уопште „уважава“ Шиптаре, чије се вишевековно понашање на Косову и Метохији може описати једино као геноцидна колонизација. Али да се из тога извлачи закључак да он одобрава то што се на Косову десило, како би имао оправдање за Крим, не стоји.

У ствари, једина спорна теза овде је да је косовска ситуација била „апсолутно аналогна кримској“. Тзв. независност Косова проглашена је после скоро девет година оружане окупације НАТО и етничког чишћења Срба, чему је претходила противправна агресија 1999. Ништа од тога се није десило на Криму.

Међутим, из Путиновог говора - како из овде наведених делова који се односе на Југославију, тако и остатка излагања - јасно се види да он не сматра насилно одвајање Косова од Србије легитимним, већ управо супротно, повратком Крима и Севастопоља у Русију даје наду жртвама „америчког мира“ деведесетих, заробљеним у границама које су једина тековина комунизма призната на Западу.

уторак, 18. март 2014.

Повратак историје

Писац америчке декларације независности, Томас Џеферсон, оставио је за собом и овај запис: „Стрепим за своју земљу кад помислим да је Бог праведан, и да Његова правда не може да спава довека“.

Данас послеподне, председник Руске Федерације Владимир Владимирович Путин потписао је споразум о придруживању Републике Крим и града Севастопоља РФ. Ово је снимак тог историјског догађаја:



Толико о „крају историје“. Једино чему је заиста дошао крај је сан о непобедивом глобалном хегемону и „ЕУро-атлантској“ будућности која „нема алтернативу“. 

понедељак, 17. март 2014.

Велика пљачка Русије, или како се обогатио Харвард

Јавност на Западу кратко памти. Медији јој дресирају пажњу да буде у распону спастичне веверице. Ако звучи познато, то је зато што јесте. А ко год се усуди да примети нешто што медији и политичари не желе да се примети, бива проглашен за „заверолога“.

Један од тих што веома политички некоректно примећују ствари је блогер и филмски критичар Стив Сајлер (Steve Sailer). На његовом блогу сам недавно пронашао сведочанство новинарке Ане Вилијамсон (Anne Williamson) о Великој Пљачки Русије деведесетих. Ево шта каже Сајлер:
У време распада СССР, новинарка Ана Вилијамсон била је популарни слободњак на руске теме за Волстрит Журнал и друге престижне листове. Једна велика издавачка кућа у Њујорку дала јој је 1993. уговор за књигу о Русији. Али када је 1997. коначно послала рукопис, са предвиђањем да ће руско тржиште меницама да колабира 1998 (као што је и било), нико (nobody) од издавача није хтео ни да је дотакне. Вилијамсон је уверена да је постала „радиоактивна“ када је критиковала Клинтонову владу и посебно Џорџа Сороша. Есеј објављен 2001. у Њујоршком Књижевном Прегледу (New York Review of Books) наводи да је необјављени рукопис књиге Ане Вилијамсон „читан нашироко.“

Успут, сва ова прича о Русији подсетила ме на стару загонетку од пре ове економске кризе. Харвард се деведесетих обогатио толиком брзином да то није могла да објасни ни цењена Теорема о Ефикасном Тржишту. Када су их питали да објасне тако енормно висок поврат на инвестиције, харвардске рачуновође одговарале су општим местима о инвестирању у дрвену грађу (timber).

Тек касније сам схватио да је Харвард у овом периоду, гле случајности, добијао новац од америчких пореских обвезника да руску власт саветује како да приватизује своју позамашну имовину. Тај процес је био толико добар по Харвард, да је за председника школе 2001. године именован Клинтонов главни менаџер за политику према Русији, Лари Самерс (Larry Summers)
А ево шта је Вилијамс сведочила (testimony) пред Комисијом за Банкарство и Финансијске Услуге Представничког дома САД, 21. септембра 1999 (превод и обрада: Сиви Соко):


недеља, 16. март 2014.

Погибосмо овђе чекајући

Око Соколово, бр. 110
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Док пишем ово, већ се појављују први резултати тзв. избора у Србији. Кажем такозваних, јер како може имати смисла фарса од гласања, осмишљена да произведе легитимитет за издајништво власти? Како рече Слободан Антонић, ово су били озбиљно нерегуларни избори. Погледајте само какав се празан, преварантски језик користио у кампањи, како подсећа Бранко Павловић.

Отуд је свака прича о резултатима, процентима, коалицијама и сл. потпуно беспредметна. Штавише, штетна је - јер се њом признаје легитимитет власти и система, а самим тим и све што они чине на рушењу земље и народа. О срозавању српске медијске сцене, поквареној власти и слуђеном народу, недавно је за Геополитику говорио Слободан Рељић.

Фарса од избора у Србији заслужено протиче у сенци догађаја у Украјини и на Криму. За објашњење препоручујем текстове аутора из Фонда стратешке културе. Александар Мезјајев је објаснио зашто је садашња власт у Кијеву нелегална. Сергеј Дихов је говорио о „косовизацији“ Украјине.  Борис Алексић је разматрао коме би могао да одговара рат у Украјини, а Марина Рагуш је писала о рушењу међународног поретка.

Александар Павић ставља Украјину у контекст империјалног Продора на Исток, чију смо прву фазу осетили на сопственој кожи. Слично размишља и Данијел Симић, поручујући Русима да се бране у Кијеву, да не би морали да се боре у Москви. Синиша Љепојевић не мисли да Империја има велике изгледе на успех; по њему је највећи губитник у тој драми за сада ЕУ, која је разоткривена као амерички подрепаш.

Занимљиве теорије о значају догађаја у Украјини за Србију нуди Душан Пророковић, док је Жарко Јанковић мишљења да могућност Путиновог тријумфа у Украјини уноси панику у редове квислиншког култа, па они журе да униште Србију док још могу.

Ако је у плану Империје било да ове године организује „мајданшчину“ у РС, то ће сада бити далеко теже. Стефан Каргановић коментарише технику и теорију „обојених револуција“ и упозорава добронамерне критичаре власти у РС да не буду корисни идиоти Империје. Каргановићев зборник текстова о тој теми (за који сам ја писао поговор, ред је рећи) је изазвао праву панику у агентурама Империје.

Да Руси не пате претерано од илузија о Западу и сопственој историји (за разлику од Срба, нажалост) указује и недавни интервју руског историчара Николаја Старикова на тему II светског рата. Чак штавише, испада да се Руси баве српском трагедијом више од самих Срба - односно жутих медија - вели Драгана Трифковић.

Можда сам неизлечиви оптимиста, али ја у свему овоме не видим разлог за очај, већ наду. Не зато што мислим да ће Русија да ослобађа Србе - нико то не може, док Срби не буду хтели слободу - него зато што сматрам да ће највероватнији расплет украјинске кризе значити слабљење Империје и квислиншког култа у Србији.

Они су већ одавно морално банкротирали - како показује Душан Ковачев на примеру краха пројекта „ЕУропске регије“ Војводина. За скоро 15 година окупације Србије и ево 25 година интервенција у Југославији, све што су „изградили“ је у ствари магла и дим. Лако то може да растера један добар ветар са истока.

субота, 15. март 2014.

Митровица на води против српске напредне чоколаде

Пише: Миодраг Зарковић

Фронтал.рс, 15. март 2014.

Предстојећи изборни пораз српске државотворне замисли, заказан за 16. март и гласање у Србији, морао би најзад да опомене родољубе на трагичне, а лако исправљиве грешке, које су до потонућа довеле

 „Једи, то је здраво.“ Ове свима познате речи свакако представљају најнеубедљивије објашњење икада изашло из људских уста. Нема детета које их, наглас или у себи, није одбацило истог часа кад их је чуло, чак и уколико је ипак било принуђено да се повинује. Тај здрави а одбојни спанаћ, или кељ, или кувани купус, детету неминовно постаје само још мање привлачан чим му родитељ укаже на то колико је користан. Родитељ је свемоћан у односу на дете, па клинцу нема друге него да послуша шта му се каже; али, када би имао могућност избора, клинац би без сумње просуо то здравље што га приморавају да једе и радије кусао чоколаду – за коју га, узгред, исти тај родитељ убеђује да је потпуно нездрава.

Ваљда нема особе а да у детињству није прошла кроз ово искуство. Укључујући ту и српске родољубе. Утолико је онда чудније што су на њега изгледа заборавили, па се нацији над чијом су судбином забринути скоро обавезно обраћају са становишта које превише подсећа на „Једи, то је здраво“.

Одговорност

Два ће гласања да се одрже у недељу. Једно ће бити најцрње ругање демократији, са намером да се устоличи власт која ће кршити суверенитет и интегритет земље. Друго ће бити референдум на Криму.

Нисам писао о сутрашњим „изборима“, не због предизборне тишине - будући да ни у којем погледу не потпадам под законе Србије, она ме нимало не обавезује - већ зато што сам све што сам имао да кажем о њима рекао пре месец и по.

Не видим сврху учествовања у поквареној и намештеној игри. То не значи да верујем у препуштање државе, друштва и нације злотворима и покварењацима. Напротив, мислим да је неопходно да се против њих боримо свим расположивим средствима, пазећи притом да не огрешимо душу (јер тако постајемо Они). Шта то конкретно значи?

План квислиншког култа је да сутра организују фарсу, после које ће рећи да имају мандат народа за сва своја недела, како већ учињена тако и она која тек намеравају да почине. Истински родољуби морају да одговоре на само једно питање - и то не мени, него себи и Богу: шта ће они, лично, да ураде да култисте у томе спрече?

То је све.

недеља, 09. март 2014.

Су чим ћете изаћ пред Милоша

Око Соколово, бр. 109
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Шта добијете кад саберете грип, Украјину и пост-трауматски стрес? Скоро целу недељу без нових текстова на „Соколу“. За ово прво нема много помоћи, траје колико траје. Украјина сама по себи не би била значајна, да не представља убрзану репризу наших догодовштина деведесетих. Што објашњава ПТС. „Социајлни протести“ који прерастају у пуч, повампирење фашизма, снајперисти на крововима, сатанизација оних који би да се фашизму супротставе... ако вам се чини познато, то није нимало случајно.

Зато је Украјина данас лакмус-тест за свакога од нас. На пример, показује колико је нереална политика „неутралности“ коју предлаже ДСС, када Империја нема апсолутно никакву намеру да је поштује. Или колико вреде споразуми са Вашингтоном, Бриселом и њиховим марионетама - што је Виктор Јанукович научио на сопственој кожи 22. фебруара.

О улози Империје у украјинском суноврату у анархију и терор, писао је Александар Павић, који се неколико дана касније осврнуо и на злонамерно извртање речи владимира Путина о Криму и КиМ. Квислиншки медији у Србији су листом ту реченицу протумачили као одустајање Русије од одбране српског суверенитета, на шта су реаговали Владимир Димитријевић и Зоран Чворовић. Шта је Путин заиста рекао, прочитајте сами - или још боље, погледајте снимак целе конференције за штампу.

О ризичној игри Империје на украјинској „шаховској табли“ писао је Димитриј Седов, са упозорењем да је за Запад ово можда игра, али за Русију, нипошто. На какве „фигуре“ рачунају империјалисти? Борис Алексић је повезао тачкице: Гладио, НАТО, Збигњев Бжежински... А Владимир Димитријевић је писао о везама Империје, нациста и исламиста. Другим речима, свако је добар док је против Руса (или Срба, свеједно). А ако „изађе из резервата“ попут бин Ладена, и то може да се искористи...

Нема спора, дакле, да је ово „чачкање мечке“, како вели Ђорђе Вукадиновић. Али зашто? То је већ тема за посебан текст, који обећавам ускоро.

Али како рекох, однос према догађањима у Украјини је лакмус-тест. Бранко Жујовић пише о томе како пожутели медији у Грађанији неће ни да писну о томе ко су стварно кијевски „ЕУропљани“ - неонацисти најсличнији усташама. А и како би, када Грађанија (тј. оно што би требало да буде Србије) и даље третира помор Срба западно од Дрине - 1941-45 као и 50 година касније - као проблем у иностранству!

Да данашња Хрватска, с којом и Жути, и Назадни и Преокренути и сви остали ЕУропски квислинзи желе само најбоље „добросусједске односе“ у ствари најдиректније баштини наслеђе НДХ показује недавна студија коју су припремили Игор Мекина и Светлана Васовић-Мекина. Можете је прочитати у наставцима овде (1. део,2. део) или преузети документ од УНС.

У ову причу се само наизглед не уклапа оно што Владимир Димитријевић пише о проблематичном понашању Цариградске патријаршије, док не повежете који верски центар стоји и иза усташа и иза бандериста...

Пошто су пре хиљаду година изабрали „царство земаљско“, од тада до данас раде да униште свакога ко се определи другачије. Некада се то радило камом и маљем, данас демократијом и медијима. О том душомору над Србима говори историчар Милош Ковић.

Иако преумљавање никако да успе по замисли његових аутора, ипак је произвело одређене последице. Ево како Весна Веизовић описује неке Србе:
„Дижу руке од живота, од Бога, од породице, од земље, плачу над сопственим гробовима пуни самосажаљења, пуних уста о неким херојима, ослободиоцима, пуни питања : Где су сада такви, хоће ли се родити онај ко ће ујединити ову земљу, ослободити је, ко ће у њој завести ред, успоставити националну владу, гледати интересе нације, свог народа.
И истовремено неспремни и ужаснути при помисли да се требају баш они покренути...“
Колико у овоме има истине, процените сами. Али пре него што завапите „о кукавно Српство угашено!“ попут владике Данила, прочитајте шта о српском карактеру пише колегиница Ива. Поредавши критерије по којима се данас вреднују „победници“ и „губитници“, она закључује:
„Искрено, са историјом, традицијом, културом и прецима које имамо, мене би било срамота да сам део данашњег елитног клуба.“
А кључна особина данашњих империјалиста, као и њихових извршилаца (усташа, бандериста, квислиншких култиста, итд.) је управо недостатак осећаја за срамоту. Да позајмим израз од Дучића, чини се да су храбри само зато што се ничега не стиде.

Имајте то на уму, кад будете читали шта пише Жељко Цвијановић о данима који долазе, када ћемо сви морати да бирамо, али стварно. Када ће свака одлука имати последице, а неодлучност највише. И када ће једино питање на које ће морати да се одговори бити оно из данашњег наслова.

субота, 08. март 2014.

Ко је овде Хитлер

Англосфера већ данима говори о Владимиру Путину као Хитлеру, а о руској политици према Украјини и Криму као „агресији“. 

Значи, земља која је изнела 90% борбе против нацизма - док су „западни савезници“ ратовали да обезбеде своје колоније и империјалне интересе, а онда утрчали пред крај да приграбе што су више могли - сад од стране тих истик кукавица и опортуниста бива оптужена за хитлеризам? Каква је ово логика? Наопака, дабоме. 

За збуњене, ту је „мозгосаурус“:
(са Фејсбука)
Превод, за оне који слабо диване руски: „Ако је Путин Хитлер, зар не би Бандеровци требало да му се потчине?“

А они примају наређења из - Вашингтона. 

недеља, 02. март 2014.

Но тавнице за невољне сужње

Око Соколово, бр. 108
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Разлози за мало кашњење овог издања „Ока“ су вишеструки - делимично сметње које је изазвало рушење Новог Стандарда и Стања Ствари, делимично графички редизајн Сокола и његовог „брата“ на енглеском, а делимично и све чешћи ангажман на РТ, како би се понудио какав-такав одговор на бујицу лажи империјалних медија од које би чак и Pešćanik поцрвенео од стида.

Зашто је рушен Нови Стандард, објашњава Жељко Цвијановић. О срамоти од „новинарства“ у земљи Жутији пише Јелена Бркић. Нажалост, окупација је готово потпуна, а иде и фарса од избора која све то треба да и озваничи.

Кад оно, Украјина. Ако вести које, искривљене кроз мрачну призму изопачених жутих медија, стижу са североистока звуче невероватно познато, то је зато што јесу. Све је ово већ виђено на нашим просторима, вели Александар Павић - од лажних снајпериста, преко пуча и преврата, до напрасног открића „суверенитета и интегритета“ чим је на власт постављен Империји близак режим. Све смо ово већ гледали деведесетих, завршно са петим октобром.

Проблем (Империје, дабоме) је што Руси - за разлику од Жутних, некадашњих Срба - неће да буду Швабе у дотираном филму. Поготово што управо они имају највеће заслуге за победу над нацизмом, који данас у Украјини (и осталим деловима Европе, па и код нас) повампирује Атлантска Империја. Која, уосталом, никад и није била гадљива на нацизам, бар кад је могла да га контролише (или мислила да може).

Али ђаво први сам себи напакости. Да су бандеристи (украјински пандан усташама) могли да сачекају још мало, Украјина би им пала у руке као трула крушка. Пре седам дана је председник Јанукович, невољан да се силом бори против мајданшчине, потписао предају коју су му предложили ЕУропски изасланици. Тада је Бранко Жујовић писао о лекцијама ЕУропског подаништва за Србију.

Иако Жујовићеви закључци и даље важе, околности на којима су били засновани прегазили су догађаји: кад је његов текст објављен, смеђекошуљаши „Десног сектора“ већ су организовали пуч у Кијеву. Јанукович је избегао у Русију, а пучисти су силом и терором натерали скупштину да законом забрани руски језик и укине забрану фашистичке иконографије. На то је реаговао исток и југ Украјине, који се већ 25 година „преумљава“ да не буду Руси и православни већ некакви поунијаћени „Украјинци“ по шаблону бандериста. (Рекох да ово треба да звучи познато...)

Сада половина земље - и већи део привреде, морске обале и свега што вреди - неће да има ништа са галицијским фашистима који су окупирали Кијев. Украјинска морнарица истиче руске заставе, руска војска патролира Кримом (где легитимно има базу), а из Империје вриште да „зликовац Путин“ спрема „агресију на демократску Украјину“ - али немају одговор на то осим празних претњи. Блефирају са паром седмица. О овој партији реалполитике детаљније пише Душан Пророковић,

Жељко Цвијановић на примеру Украјине види немогућност да се од подаништва Бриселу и Вашингтону одустане мирним путем. Док Милан Дамјанац сагледава потпуни морални банкрот Империје, и извлачи наравоученије од Руса: „није важно колико си пута пао, већ колико си пута устао“.

Као неко ко је и сам падао и устајао, Рајко Васић говори из искуства кад нуди 198 тачака за отпор „обојеним превратима“ (и за добру власт уопште). Можда и у напору да сопствену странку наговори да многе од тих тачака примени, што пре то боље.

Можемо ли да устанемо? Можемо ли да изађемо из каљуге безнађа и бешчашћа? Можемо ли да се ослободимо, сами или уз пријатељску помоћ? Ја верујем да можемо. Да не верујем, не бих ни покретао нити бих настављао да одржавам „Сокола“.

А будући да ово читате, мислим да верујете и ви. 

субота, 01. март 2014.

Измене и допуне

Промене које сам најавио прошлог новембра досад су биле углавном дискретне: ажурирање препоручених страница („Други пишу“), измене и допуне Ознака (које су се до недавно звале Labels), потпуни прелазак на српски логотип, итд. Углавном, неприметни детаљи, осим пажљивим посматрачима.

Највећи изазов је, међутим, било проналажење правог графичког приказа „Сокола“. Тај проблем је срећом решила дизајнерска кућа Грамата. Захваљујући њиховој креативности, „Соко“ од данас има и јасно дефинисан визуелни идентитет - нову насловну слику, корисничку икону и „банер“:

„банер“ Сокола

„икона“ Сокола
Искрено се захваљујем „Грамати“ на одлично урађеном послу, и најтоплије их препоручујем.