„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 27. фебруар 2014.

Владарски приручник у 198 тачака

Тежиште есеја у раније споменутом зборнику о теорији и технологији преврата било је на препознавању и разумевању те друштвено-политичке инфекције. Иако се у текстовима налазе делимични предлози спречавања и лечења, зборник је више приручник за дијагностику, него за третман.
са блога Рајка Васића, Самосталност Српске
Јутрос се на блогу Рајка Васића појавио списак 198 савета - као одговора на 198 облика „ненасилног“ преврата идеолога обојених револуција, Џина Шарпа. Цитираћу овде само неке од њих (које сам мало тематски пресложио), а аутору сугеришем - ако смем - да ово развије у дужу форму и штампа. Реч је о правом „владарском приручнику“:

Теорија и технологија преврата

Почетком године, Стефан Каргановић (Историјски пројекат Сребреница) ме замолио да напишем поговор за зборник текстова о тзв. „обојеним револуцијама“. Пошто сам се том тематиком бавио у неколико наврата (нпр. овде), пристао сам.

Зборник је данас званично изашао из штампарије: „Рушење Републике Српске: Теорија и технологија преврата“ може се купити у штампи, или преузети у електронској форми на Стању Ствари.
Иако је намењена као превентива покушајима да се у РС изведе преврат типа 5. октобра или Мајдана, књига је универзално примењива на све земље потенцијално на мети завођења „демократије“ путем аутоимуне политичке болести невладништва.

Што се тиче одлуке да се оригинални ћирилични рукопис полатиничи, за то ћете морати да питате издавача. 

понедељак, 24. фебруар 2014.

Стари савезници

Још један мали прилог бољем разумевању садашње ситуације у Украјини - одломак са Википедија странице (Wikipedia page) посвећене 14. Вафен-СС (1. Украјинској) дивизији „Галичина“ (Galizien):
Дивизија се предала британским и америчким снагама 10. маја 1945...

Украјински војници били су интернирани у Риминију (Италија), који је био под контролом пољског 2. корпуса. Командант УНА (пронацистичке Украјинске националне армије - прим. прев.) Павло Шандрук затражио је састанак са пољским генералом Владиславом Андерсом у Лондону, и молио га да заштити армију од депортације у СССР. Упркос совјетском притиску, Андерс је успео да заштити украјинске војнике, представивши их као бивше грађане Друге Пољске Републике. Скупа са интервенцијом Ватикана, ово је спасило чланове УНА од депортације у СССР.
Бискуп Украјинске гркокатоличке цркве Бучко је апеловао на Папу Пија XII да интервенише у корист дивизије, чије је припаднике описао као „добре католике и страствене антикомунисте“. Интервенцијом Ватикана, британске власти су промениле статус чланова дивизије од „ратних заробљеника“ у „заробљено непријатељско људство“ и пољски 2. корпус одбио је да их преда СССР-у...

Године 1947, бивши припадници СС „Галичине“ добили су дозволу да емигрирају у Канаду и Британију.
(споне и фусноте уклоњене у преводу)

Балада о Спокоју

Свим непобеђеним, и непобедивима, посвећујем овај препев „Баладе о Спокоју“  (уз захвалност и заслужено поштовање преводиоцу Бојану К.):

Љубав ми отми
И земљу родну
У празнину ме прогнај бесплодну.
Слободу имам
И више од тога
Твој свет је мањи од неба мога.

Предај ме на немилост тмини
Кажи да почивам у туђини.
Нек' море усахне
Од огња пустога
Твој свет је мањи од неба мога.

Спокојство спознах ближе од икога  
Другде ми неће крочити нога
Твој свет је мањи од неба мога.

(оригинал)

недеља, 23. фебруар 2014.

Вражје племе позоба народе

Око Соколово, бр. 107
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Сва дубина моралног, политичког и сваког другог потонућа Атлантске Империје и њених послушника видљива је ових дана у Украјини. Повампирени нацисти репризирају Пети Октобар уз громогласни аплауз самоименованих чувара „слободе и демократије“, а сваки покушај отпора проглашава се за злочин. Ако све ово звучи познато, то је зато што јесте. И што се још увек дешава, не само у Украјини.

Хтео сам да у овом Оку укажем на мали речник предизборних фраза који је понудио Бранко Павловић, и есеј о владавини страха и страхом, из пера Срђана Воларевића. Нажалост, Нови Стандард је почетком седмице тајанствено нестао без трага. Још увек се не зна ко је виновник (мада није тешко претпоставити коме је то у интересу). За то време, Стање Ствари су оборили директно из Империје, због преноса „неподобних“ извештаја о Украјини. Враћени су тек после делимичне аутоцензуре. Толико о слободи и демократији.

У Кијеву је извршен прави правцати насилни пуч, писала је Марина Рагуш и пре него што је то постало евидентно. Притом је примењена техника већ испробана на нашим просторима, укључујући и жртвовање цивила пред ТВ камерама, о чему пише Миодраг Новаковић. Шта мотивише острашћене мајданисте,објашњава Младен Олујић; ако вам то звучи познато, није случајно.

У Москви виде објективну реалност ЕУропског пркошења ентропији, сведочи Ђорђе Милошевић, али питање је шта мисле да предузму да се супротставе овом новом Маршу на Исток. Нема више никакве сумње да је ово сада реприза не само 1941, већ и 1914, 1812, или 1242. То јасно препознаје Александар Павић и нада се да ће бар ово бити тренутак освештења, док Борис Алексић прати крвави траг Империје, од Петог Октобра до данас.

Управо то је значај данашње Србије, којом влада једна веома стара матрица подаништва (на шта подсећа Зоран Чворовић), јалова и рушилачка. Њу је требало окупирати не физички, него ментално, избезумити у буквалном смислу, како би својим мазохистичким самопорицањем служила као пример свим будућим жртвама Империје да је отпор узалудан, а победа немогућа.

Србију данас туже, суде и затиру разне „кадије“ - било у Бриселу, Приштини или Београду - вели Александар Ђикић. Притом ове београдске још лове у мутном и праве чардаке на води, додаје Бранко Жујовић. Кадије Хашке Инквизиције би да суде Његошу и Будаков план припишу Србима; али кад неко од предодређених жртава одлучи да сведочи истинито, онда је то „теорија завере“. И тако редом.

Волео бих да се у овој рубрици бавим позитивним, занимљивим темама, попут лика и дела Димитрија Давидовића, писца Сретењског устава; срећом, то је учинио Сташа Бајац. Или богатства српског језика, о чему је недавно говорио професор србистике Радмило Маројевић. Нажалост, то је луксуз у овом времену лажи и насиља. Времену зла и смутње.

Али оно прво време смутње прође, има четири стотине лета. А скоро је двеста откако су шумадијски Срби извојевали да им више никада не владају кадије. То што неки данас желе да силом и лажима врате точак историје, па то још зову „напредак“, не значи да је њихова победа неминовна; напротив.

петак, 21. фебруар 2014.

Блокада


Нови Стандард је недоступан од уторка.

Стање Ствари је управо оборено.

Мало им је што контролишу или имају подршку свих класичних медија. Што имају бригаде тролова и спамера за загађивање коментара. Што су расписали фарсу од избора убеђени да ће на њима победити какав год био резултат. Сад покушавају да угасе и последње трагове слободне мисли и израза. Толико о њиховом поверењу у сопствена убеђења и „вредности“. Толико о наводној слободи и демократији у коју се куну што култисти, што Империја која им вуче конце.

Чега се плашите, „господо“ култисти?

„Соко“ још увек лети. Копије су похрањене на безбедном месту. Не можете да зауставите сигнал. Ако покушате, постаћемо силнији него икада.

ДОДАТАК (22.2.2014): Стање Ствари поново функционише. Стандарда и још неколико других страница, и даље нема. 

На ломачи Империје

Antiwar.com, 21. фебруар 2014.

Ако је веровати људима који себе сматрају за наследнике Викинга, у суботу 22. фебруара наступиће Рагнарок (Ragnarök), нордијски смак света. Овај „Сумрак богова“ који је у 13. веку опевао Снори Стурлусон а у 19. веку музички обрадио Вагнер, предвиђа пропаст богова Асгарда и потонуће света. Колико год смешно звучала прича о апокалипси - сетите се панике због пророчанства Маја, децембра 2012 - чињеница да неки људи изгледа стварно желе да изазову смак света нимало не тера на смех. Судећи по понашању руководства Империје, они као да су следбеници Одина. Не желе само да гледају свет у пламену, већ и да сами запале ломаче.

недеља, 16. фебруар 2014.

Вражја сила одсвуд оклопила

Око Соколово, бр. 106
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Камо среће да је свет у којем живимо „Матрица“, или Алисина земља иза искривљеног огледала; онда би свеопшта бесмисао и наопакост барем били објашњиви. Нажалост, наша данашњица производ је злобе моћника који би да стварност прилагоде сопственим похлепама. У томе на дуге стазе неће успети, јер како је то покушао да објасни древни викиншки краљ Кнут, нико није јачи од плиме. Али у међувремену могу да направе итекакву штету.

Тако је у овом „поматриченом“ свету сасвим нормално да држава чије Дно ради на њеном поробљавању и самоукидању обележава „дан државности“ установљен као успомена на устанак против поробљивача. Њиховом „логиком“, тај устанак је био стравична грешка, јер су њиме зли, примитивни, националистички затуцани Срби насиљем рушили мултиетничке блискоисточне интеграције. Тако бар размишљају „тужитељи“ самозваног Трибунала који се нашао на истом задатку са квислиншким култом. Више о томе, Милан Дамјанац.

На Сретење 1835. донесен је први српски Устав - а у данашњој Србији, Устав се крши како коме падне на памет. И кад год Империја каже. У земљи у којој, по прогласима Империје, влада невиђена слобода и демократија откако су на власти „демократски реформатори“ и преумљивачи колективне свести, истинска демократија се систематски затире.

Империји, дабоме, на то нема примедбе. Исто као што су паљевина државних зграда и улични нереди „апсолутно неприхватљиви“ када су усмерени против ње или њених лакеја (нпр. у Бахреину, или Београду 2008.) а оличење људских права, воље народа и демократије када служе у њене сврхе (Кијев, Тузла, 5. октобар...).

И док западни медији о нередима у (делу) БиХ пишу као да је то мултиетнички бунт против неправедног мировног споразума, Синиша Љепојевић мисли да је у питању нешто сасвим другачије. За то време, Зоран Ћирјаковић се осврће на прећутану тему „некрополитике“ која БиХ држи у грчу, а Ненад Кецмановић на још једну злонамерну замену теза. Ни Срби нису имуни на смутњу: Горан Драговић подсећа на апсурдни случај „србовања“ једног ТВ водитеља, које је све само не то.

Стефан Каргановић сматра да је насиље у Федерацији било преурањени почетак „обојене револуције“ која је планирана за РС. Иако ће Империја покушати да из овога извуче што више може, сигурно је да се овим „лажним стартом“ проћердао елемент изненађења. Не само што призори паљевине у Тузли и Сарајеву нису инспирисали становнике РС да се придруже „општенародном бунту“, већ су изгледа допринели да се са десне обале Дрине људи преиспитају - колегиница Ива, на пример - о концепту „промене свести“ песницом. А пошто данашња ОдСрбија почива на темељима петооктобарског пуча, шта мислите где би то могло да води?

Ево на пример, већ је спласнула почетна еуфорија „изборима“ до којих је остао само месец дана. Пре две недеље сам позивао да се не буде „Швабо у дотираном филму“. Доследан у томе је био и Александар Павић, који је ове недеље једном позвао да се 16. марта не саучествује у лажи и злочину. Пробуђених је сада све више, нпр. Милан Јездић (Срби на Окуп) и Ђорђе Вукадиновић (НСПМ). Занимљиво је да, Вукадиновић није предложио шта конкретно да се уради како би се ускратио легитимитет злу, сама његова дијагноза била довољна да Небојша Бакарец осећа себе и ДСС прозваним...

Једна могућа - и сасвим ненамерна - добра страна успостављања назадњачке самовладе господара вУЧКа је што би се тиме потрошио и последњи остатак оног простора између власти и народа у којем је пливала свака квислиншка влада до сада. И зато ће Србија догодина нужно да буде другачија, вели Жељко Цвијановић. Само је питање хоће ли, због нечињења добронамерних, да испадне онаква каквом је извитоперује квислиншки култ...

Слагали се или не са неким тезама које износи Александар Дугин, оно што је недавно изјавио за Геополитику итекако има смисла: ЕУ „није истинско европско лице - то је империјалистички трансатлантски пројекат. Она не служи интересима Европљана, већ интересима вашингтонске администрације.“ Дугин још додаје да то разни невладници, квислинзи и агенти сами себи не признају, јер „Нико не воли да буде амерички корисни идиот.“

Осим квислиншког култа у земљи Жутији, је ли. Мислите на то, када вас буду звали да гласачким листићем оверите њихов идиотизам на Мартовске Иде.

петак, 14. фебруар 2014.

О вери у власт

Пре неки дан је њујоршки блогер Данијел Гринфилд понудио занимљиво објашњење понашања политичара у Америци. По њему, ни левица ни десница немају поверење у власт, само на то другачије реагују. Десница би да ограничи домет власти, док левица жели да је преузме и контролише.

Какве везе ово има са нама? Објаснићу, али је прво потребна мала дигресија у историју Сједињених Америчких Држава. Будите стрпљиви, видећете зашто.

среда, 12. фебруар 2014.

„Дечја игра“ у возу за Брисел

Прилог за разумевање ЕУропске цивилизације:
Непознати путници у белгијском возу употребили су разглас да позову Јевреје да изађу у Аушвицу и „оду на туширање“.

Због инцидента који се десио 31. јануара, белгијска железница СНЦБ је поднела пријаву полицији због „подстицања на мржњу,“ јавио је у уторак РТЛ.
По извештају РТЛ-а, починиоци су остварили приступ разгласу око 5 после подне, у путничком возу Намур-Брисел. Један од путника је на француском рекао: „Даме и господо, приближавамо се Аушвицу. Од путника Јевреја тражи се да изађу и оду на кратко туширање.“

Инцидент је пријављен Вивиaн Тeјтeлбаум (Viviane Teitelbaum), посланику у скупштини бриселског региона, иначе Јеврејки.

Тeјтeлбаум је изјавила за РТЛ да је сведок с којим је разговарала сумњао да је група младих људи узела кључеве од кондуктера и тако добила приступ систему разгласа.

Сличан инцидент десио се на истој линији 2012, када су починиоци разгласили „Добро дошли на воз за Аушвиц. Од свих Јевреја се захтева да се искрцају у Бухенвалду.“ Починиоци никада нису ухваћени.
(Jerusalem Post, 12. 2. 2014)

уторак, 11. фебруар 2014.

Марионете Мајдана

Пре седам дана је на интернету освануо тонски запис разговора америчког амбасадора у Украјини Џефрија Пјата (Geoffrey Pyatt) и њему претпостављене Викторије Нуланд (Victoria Nuland), помоћника државног секретара за европска питања.

Иако се Вашингтон прави да није признао аутентичност снимка, Нуландова је већ упутила извињење у Брисел поводом живописног језика који је користила о ЕУ. Никоме, дабоме, није пало на памет да се извини Украјинцима што им руше уставно-правни поредак и нарушавају независност.

Ко разуме енглески, или руски (титловано), може да прати разговор на горе повезаном видео снимку. Стање Ствари је јутрос поставило српски превод, полазећи од транскрипта који је пре неки дан пренео Би-би-си, скупа са „анализом“ њиховог коментатора Џонатана Маркуса. Са дозволом преводиоца, прилажем интегрални текст превода, без сувишног спиновања:

недеља, 09. фебруар 2014.

А сви људи паклени духови

Око Соколово, бр. 105
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Иван Петрович Павлов је својевремено, експериментишући са псима, показао како је могуће произвести условни рефлекс. Исто онако како су Павловљеви пси трчали на храњење када би чули звоно (било хране или не), тако и политичари земље Жутије реагују када се спомену „избори“.

Олимпијада у Сочију? Докази о улози Империје у Украјини? Најгори немири у (једном делу) БиХ од рата? Све су то секундарне теме, чак и у Србосфери, јер се сви баве изборима. Ко ће с ким, колико би ко могао да добије гласова, шта после, итд.

Као да нико не обраћа пажњу на оно што не написао Александар Ђикић: да избори за циљ имају не само легитимисање досадашњих поступака власти, већ и отварање пута промени Устава, како би се и званично признала „неовисна држава Косова“. Додао бих да би притом вероватно направили и „регионализацију“ онога што остане од Србије, да на крају - када се сви около „намире“ - не остане ништа.

Гледајући родољубе, међутим, посматрач извана би помислио да у Србији влада идилична демократија, потпуна слобода мишљења и говора, и да нема никаквог разлога да се сумња у поштење избора.

Јер ево, сви трче да се кандидују, сви се упињу да баш они буду главни у „патриотском блоку“. Од којег, дабоме, нема ништа. Жељко Цвијановић и Александар Павић су лепо објаснили зашто. A Бранко Жујовић одлично види Србију из далеког Пекинга, односно „јетија“ који је метафора за тамошњу политику.

У ситуацији када се шаљу бригаде активиста на друштвене мреже, када се бришу шаљиве сличице које „вређају“ господара вУЧКа, када култ контролише и власт и „опозицију“, и медије и полицију, и бројаче гласова и бираче купљене за шаку пасуља... има ли икаквог разлога да му се иде на руку пристајањем на изборе?

Али ето, зазвонило звонце, и логика је уступила место условном рефлексу.

И док се Србосфера бави изборима, само Стефан Каргановић обраћа пажњу на роварење Реком-а и пукотине у зиду договорених лажи о свеопштој српској кривици.

Чему пристанак на матрицу очаја? Зар не знате да је то грех? Зашто прихватате губитничко стање духа? Маните се приче о изборима. Мислите шта ћете дан после. 

уторак, 04. фебруар 2014.

Безалтернативно порицање ентропије

Читајући текст Тимотија Гартон-Еша из Гардијана, пренесеног јутрос на Стању Ствари, пало ми је на памет нешто што сам цитирао пре много година, а тиче се природе ЕУропске уније.

Наиме, Еш у свом тексту - који, сасвим очекивано, подржава пучисте у Украјини спрам злих Руса - каже и следеће:
„Погледајте само демографске прогнозе о становништву Западне Европе које све више стари. И пре но што замишљате, ако желимо да исплаћујемо наше пензије, одржавамо раст економије и бранимо наш начин живота у западном свету – биће нам потребни ти млади Украјинци. “
Преведено са лицемерског, ово би значило да је једини начин да се одржи западна, либерално-демократска социјална држава - освајање територије и становника, који би се онда користили као сировинска и пореска база за „намиривање“ не толико социјалних случајева, колико олигарха и наследних партијских апарата ЕУропских комесара.
Насловна страна Прогнане заставе на јапанском (извор)
И онда сам се сетио нечега што сам на енглеској верзији Сокола цитирао давне 2005; у раној фази своје „космичке опере“, Дејвид Вебер је овако описао тадашњег главног антагонисту:
Својевремено је Република Уточиште - тада још не „народна“ - била инспирација целог квадранта, блештави светионик богатства и предузетништва највише налик Старој Земљи као културном и интелектуалном темељу човечанства. А онда је то славно обећање умрло. Не од руке страног освајача, или варвара на границама, већ у сну, као жртва најбољих намера. Постало је жртва на олтару једнакости. И то једнакости исхода, а не предуслова. Сагледавши своје велико богатство и неминовне неједнакости људског друштва, одлучили су да их исправе. Убрзо потом, пацијенти су преузели душевну болницу. Република Уточиште постала је Народна Република - огромна, подивљала машинерија која је свима обећавала више и боље, без обзира колико су доприносили систему. Током тог преображаја, створили су незаустављивог бирократског титана на путу самоуништења, који је све реформаторе газио као гњиде.

...Очеви и дедови Законодавственика оставили су превише људи без посла у име „једнакости“ и превише обесмислили образовање у име „демократизације“. Научили су Социјалне да морају само да се роде, дишу и примају Основну Животну Надокнаду, да је улога школе да ђацима нуди „потврђивање“ - шта год то значило - а не знање. А када су владари схватили да су уништили сопствену привреду, и да ће она пропасти за деценију-две уколико се не исправе катастрофалне „реформе“, нису имали храбрости да се суоче са последицама.

Можда су и могли да исправе штету, али нису ни покушали. Уместо да се суоче са политичким последицама демонтаже система „хлеба и игара“ за куповину гласова, почели су да траже нове начине да напуне празну социјалну касу. И тако је Народна Република постала освајач. Законодавственици би анектирали суседне државе, и пљачком њихових средстава удахнули нови живот лешини старе Републике Уточиште. Неко време им је то полазило за руком.

Успех је, међутим, био кратког века, јер су новоосвојеним територијама наметали свој пропали систем. Несвесно и ненамерно, јер је то био једини систем за који су знали, али су свеједно отровали привреду својих сужања на исти начин као и сопствену. Потреба да се нове територије опљачкају како би издржавале матицу само је убрзавала процес њихове пропасти. Када би тај извор прихода пресушио, морали су да освајају наново. Свака жртва би им дала краткорочну илузију благостања, да би врло брзо потом пропала и постала још један терет. Била је то трка против ентропије, али владари Уточишта нису себи оставили ниједну алтернативу...

- Прогнана застава (Flag in Exile), 7. поглавље
Овде треба имати на уму да је Веберова серија инспирисана романима Сесила Форестера (C.S. Forrester) о добу једрењака, односно биткама британске морнарице против Наполеона. Наспрам Уточишта, чији је главни град Нуво Пари (Nouveau Paris) а владaјуће породице имају француска имена, Вебер као јунаке представља малу трговачку краљевину Мантикор, више него очигледно аналог Велике Британије. Али опис трансформације Уточишта у „народни рај“ није аналогија са совјетским комунизмом, како би обични амерички читалац био склон да претпостави, већ са данашњим либерално-демократским Западом, истинским наследником идеологије Револуције.

Познато је да свако тумачи свет око себе на основу сопствених предрасуда. На Западу су тако Стаљинову контролу над послератном Пољском, Чехословачком, Мађарском, Румунијом и Бугарском сматрали „освајањем“ у економске сврхе, јер је то била њихова логика. Сличном заменом теза су оптужили Совјетски савез да жели да „освоји свет“ - што је, опет, била идеологија троцкиста које је Стаљин немилосрдно прогонио, док су Стаљинисти били задовољни „социјализмом у једној држави“ - иако источноевропски сателити нису били колоније, већ санитарни кордон према реалној претњи инвазије са Запада. А управо месијански либерал-демократски Запад - којем у корену није капитализам, већ јеретичка идеологија Пуританаца - инсистира да неће бити безбедан док цео свет не стави под своју контролу.

Приметићете такође и да они који се тако бучно и насилно залажу за безалтернативно припајање „ЕУропској породици народа“ - било у Србији, Украјини или другде - нису они чији ће рад и имовина бити жртвовани на олтару „једнакости исхода“, већ они који желе да постану део владајуће „нове класе“ разних Ештонових, Филеа, Ван Ромпаја, Солана и њима сличних. Реткима ће можда и бити понуђена могућност да се придруже тој олигархији - да зарад личног интереса тлаче како свој, тако и друге народе - али великој већини Запад не нуди никакав избор, већ само безалтернативно сужањство апсурдном систему, који мисли да у трци са ентропијом може да победи.

недеља, 02. фебруар 2014.

Смрад велики и тешка запара

Око Соколово, бр. 104
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Избори које је ове седмице најавио Врховни Жутник изненадили су само наивне. Странци су за њих знали већ средином јануара. Јасна је и њихова сврха: да се престројавањем унутар Државног Дна ефикасније служи Империји у пројекту преумљавања и коначног кречења Србије у жуто. Једино је неизвесно хоће ли сами Срби пристати да буду „Швабе у дотираном филму“.

О лику и делу господара вУЧКа много тога је досад написано. Али за оне који кратко памте, колегиница Ива нуди подсећање на оно што су данашњи „прогресивни реформатори“ мислили и говорили док су били „мрачни ултранационалисти“. Каквог ли преокрета (ово сасвим намерно)... За то време, Александар Лазић показује шта вУЧКо мисли када говори о „промени свести“ Срба, тј. у шта жели да нас претвори. Да не кажемо после да нисмо знали.

Ако је све дивно и красно како ППВ-а свакодневно цитира послушна жута штампа, чему онда избори? Да преко рушевина које је од Србије направио квислиншки култ нанесу димну завесу, вели Бранко Жујовић

У ситуацији када квислиншка власт у потпуности контролише државни апарат и медије, а иза ње стоје Империја и квислиншки култ, резултат „избора“ је до те мере извесан да на њих није потребно ни излазити. Постоји неколико објашњења за то. Димитрије Војнов објашњава силом и пропагандом утерани консензус очаја и страха, на којем почива владавина квислиншког култа, док Василије Клефтакис криви одсуство грађанске класе, истребљене низом ратова и „револуција“. 

С друге стране, Александар Павић се пита може ли преостале политичке опције у Србији које не припадају квислиншком култу да учине било шта да осујете намеру култа да „овери“ убијање Српства. Ако то уопште желе, дабоме. А Жељко Цвијановић гледа дугорочно и предвиђа да ће тријумф култиста бити кратког века; само је питање колику ће штету да направе.

Империја, да се не варамо, није више способна да ствара бозгнашта - али да разара, може и зна. Тако је после сасвим легитимне одлуке украјинских власти да одбију понижавајуће захтеве Брисела покренула „обојену револуцију“ у Кијеву и Галицији. А када сценарио примењен у Београду 2000. није дао резултате, прешли су на „сиријску“ варијанту. Или је можда у праву Мирослав Лазански када га ово више подсећа на однос према СФРЈ 1991. године. И тада су разни неонацисти, сепаратисти и насилници били „мирне демократе“ а руководству се претило санкцијама ако буде бранило земљу. 

Хоће ли Украјинци научити лекцију коју Срби нису, видећемо. А о „мирољубивости“ и „демократији“ тадашњих и данашњих миљеника Империје речито говори мноштво недавних примера. Тако се Ненад Кецмановић бави „честитком“ сарајевских невладника поводом рођендана РС, а Стефан Каргановић коментарише њихову опсесију „геноцидом“, која иде дотле да се за потребе нападања Срба измишљају Каталонци.

У међувремену, Жарко Јанковић се бави најновијим цивилизираним ЕУропљанима, у које би да нас „преуми“ квислиншки култ. Паметнима доста.

Очај је грех. Пораз је стање духа. Пресаберите се, дакле, и погледајте не каква сила вам прети, већ колику светињу браните. И нека вам у томе знање буде оклоп, а истина мач.