„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 30. октобар 2013.

Попис, опис, допис

Више пута сам већ писао о медијима и феномену „управљања утисцима“, који се на нашим просторима лажно представља као „информисање“. Данас је стигао још један примјер.

ТВ1, иначе блиска муслиманским политичким круговима у Сарајеву, објавила је „вијест“ о наводним резултатима недавног пописа у БиХ. На основу података „невладиних организација, односно 2.000 посматрача и активиста чији су представници током пописа пратили рад пописивача“, лансирана је прича о 54% „Бошњака“.

„Информацију“ су очас пренијели и медији у РС (примјерице Фронтал и БН), позивајући се на њу као чињеницу. А нико да ради новинарски посао и постави одговарајућа питања.

Илустрација уз текст на Фронталу
На примјер: ако је загарантована анонимност и приватност пописа (а по закону јесте), откуд онда некакви „посматрачи“ и „активисти“ који су га наводно пратили? Јесу ли то можда ови невладници имали приступ пописницама, или им је неко од службеника задужених за попис открио податке? И једно и друго су кривична дјела - ако је то икоме још битно, а требало би да буде.

И откуд да ти анонимни невладници баш ТВ1 „процуре“ те наводне чињенице? Најблаже речено, то ствара сумњу у њихову вјеродостојност. Али јок, „вијест“ се преноси без питања, без коментара, без размишљања.

Коментаришу се једино бројке, за које се претпоставља да су тачне (а зашто?). Углавном како велики број „Бошњака“ (објаснићу зачас зашто под наводницима) обара тезу о геноциду у БиХ и доказује да је у РС спроведен повратак (за разлику од Федерације). Чак и да су наведене цифре тачне, тиме се промашује суштина покушаја манипулације пописом.

Њу је англоамеричкој агенцији Ројтерс крајем септембра отворено образложио Сејфудин Токић, представљен као „лидер кампање да се Муслимани изјасне као Бошњаци“. Ево шта је Токић изјавио за Ројтерс: „Ако нас има више од 50 одсто, Босна ће бити национална држава Бошњака и бићемо доминантни над друга два народа“. (извор)

Можда су неки заборавили, али управо због те приче о доминацији (под маском „грађанске државе“) се и водио рат у БиХ. Који је, подсјетићу - јер је очигледно потребно - окончан тако што је у Дејтону призната РС, а остатак земље конституисан као федерација како би се обезбиједила равноправност Хрвата и Муслимана. Сад знамо и зашто то није функционисало у пракси.

[Мала дигресија овде: покушај да се не само становницима БиХ, већ свим муслиманима на простору некадашње Југославије који нису Албанци или Турци, пришије етикета „Бошњак“ је прво чиста политичка манипулација, а друго увреда. Наиме, бош (boş) на турском значи празан, ништаван, тако да „Бошњак“ испада „ништарија“ или „никоговић“. Зато је уздржавање од употребе овог термина ствар како истинољубивости, тако и елементарне пристојности.]

Будући да остали „бошњачки“ прваци нису демантовали Токићев навод, испада да је форсирање приче о „Бошњацима“ као натполовичној већини у БиХ у функцији наметања концепта БиХ као националне државе те заједнице. А то апсолутно крши не само људска и грађанска права осталих аутохтоних становника БиХ, већ и Дејтонски мировни споразум и постојећи уставно-правни поредак. Како нико тиме да се позабави?

Посебно је питање да ли ће резултати пописа - коначни, не наводни - бити прихваћени у Еуростату, поготово ако се установи да су пописивани фиктивни људи који Босне годинама видјели нису, а уредно се воде у европским и америчким књигама (тамошњи пописи су завршени 2010. и 2011.). Уколико Еуростат одбије да верификује попис због пронађених неправилности, шта онда? Или ако га верификује упркос неправилностима, јер је то у политичком интересу моћних? О томе ни ријечи, већ само о дубиозним бројкама.

Добро вели онај чича неки дан (да сад не цитирам, опет из елементарне пристојности). Али онда проблем није толико у онима који раде зло, већ у нама што смо блесави па им то дозвољавамо.

уторак, 29. октобар 2013.

Тијанић као опомена

Када сам јуче чуо вест да је умро Александар Тијанић - вишегодишњи новинар, некадашњи министар, у последње време директор РТС - сетио сам се једног пролећног дана сада већ давне 1991.

Од фебруара те године, у Сарајеву је снимана и емитована емисија „Умијеће живљења“ (приказ), коју су заједнички водили Тијанић, Мирјана Бобић-Мојсиловић, и Драган Бабић. У Сарајеву су тражили толеранцију коју нису могли да нађу у Београду и Загребу. Сличну аргументацију нудили су тада и оснивачи ЈУТЕЛ-а. Почетком маја 1991, показало се да је та толеранција мит: Сарајевом су сатима трајали нереди јер је један од најављених гостију емисије требало да буде Војислав Шешељ.

Још до јуче миљеници чаршије, домаћини „Умијећа“ постали су мета линча. Остали су живи, некако, за разлику од своје емисије. А хајку на њих су предводили они исти људи који су за „суверену“ БиХ били вољни да жртвују мир. То им је, непуних годину дана касније, и пошло за руком.

Данас неки хвале, а (многи) други куде напрасно почившег Тијанића, не бирајући речи. Пристаје, значи, наслов из Политике да никога није остављао равнодушним. Чињеница је да је под његовим руководством РТС била Јавна Кућа (или Јадни Сервис) ЕУропске Жутије. Али сад се питам да ли би под неким другим можда била нешто још горе. Ако сад на чело РТС дође неки острашћени култиста, испашће да ћемо правити Тијанића од блата.

Оклевам да се бацим каменом на њега, не зато што имам навику да о мртвима говорим све најбоље, већ зато што се трудим да о њима не пишем ништа другачије кад се упокоје (и не могу да се бране) него док су били живи. Тијанића нисам критиковао за живота, јер ми је било глупо да критикујем бич, уместо руке која га држи. А можда и зато што подсвесно нисам хтео да будем део оне руље из маја 1991.

Кажу ми да и сам имам оштро перо. Трудим се да будем фер и пишем не лично већ логично. Да имам на уму Његоша („страх животу каља образ често“) и Марка Миљанова Поповића („чојство је чувати другога од себе“). Јер речи имају снагу. Идеје имају последице. А пут сваког човека посут је искушењима, замкама и странпутицама.

Тијанић је на свом путу посртао. Час је говорио истину силницима, час им је служио. Али никад нисам имао утисак да је штету чинио из предумишљаја. Уосталом, погледајте ко су му били душмани (невладници, култисти) па размислите да ли је баш радио све како не ваља. Било како било, осуду резервишем за оне који свесно чине зло, пре него за оне који то чине из страха, нужде или незнања.

Тијанићу нека је лака земља. А нама нека је добри Бог на помоћи.

субота, 26. октобар 2013.

Критика одбране неодбрањивог

Почетком ове седмице, уредник Видовдана Милован Балабан објавио је текст у којем је - ако ме очи не варају - покушао да нађе оправдање за позив Патријарха Иринеја да се изађе на лажне изборе позивањем на стање после Косовског боја:
„И овај отпор је био у непристајању наметнутих наводних вредности, а обично је завршавао прогоном хришћана, често мучеништвом и мартирством (сведочанством у крви) зарад чистоте свог учења и духовне стварности. Баш као што су учинили и косовски јунаци положивши живот опирући се неправди Муратове визије Балкана и положаја српског народа условљеног турским овладавањем овим просторима. Тада је Црква била уз свој народ као што је била и уз Деспота Стефана када је пристао на вазалство Бајазиту“.
Ово је натерало Александра Лазића - који је, ако се сећате, за Соко у јулу писао о проблематичном понашању руководства СПЦ - да напише одговор, у којем се окреће историји и документује под којим околностима је Стефан Лазаревић пристао на вазалство Турцима, шта је о томе заиста мислила Црква, закључујући како је поређење са данашњом ситуацијом апсолутно непримерено:
„...функција Цркве, па ни Српске православне, није да тражи начин прилагођавања датој реалности ... него да буде христолика; а ако је (макар делићем) христолика, она нужно мора бити изван реалности.

...ако су пре шест векова разлози били да би „било спасено христоименито стадо од вукова, који су га клали” (Константин Философ), онда данас нема двојбе да мора остати записано да је СПЦ, кроз уста првог међу једнакима, у миру, послала христоименито стадо у загрљај вуковима да га кољу; књегиња Милица и св. патријарх Спиридон спасавали су животе и жртвовали и своје најближе, а господар Вучић и патријарх Иринеј спасавају голу власт и тзв. Бриселски споразум, све зарад химере зване ЕУ“.
Првобитно сам намеравао да текст пренесем цео, или барем цитирам in extenso, али док сам га читао схватио сам да би било боље и праведније да га прочитате у оригиналу, са сликама и фуснотама, на његовом блогу (Стање Ствари).

И да се замислите над речима Патријарха Павла, цитираним на крају:
„У којој држави на свету се може захтевати излазак на изборе под условима у којима су људи лишени не само елементарне безбедности и основних људских права, па и права на слободу кретања, него и самог права на живот?“

петак, 25. октобар 2013.

Бич сам божји ја сплетен за тебе

Око Соколово, бр. 91
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Примиче се клети 3. новембар, када Државно Дно и квислиншки култ инсистирају да ће капитулација пред „Републиком и Косовес“ у ствари бити тријумф Српства. У такво нешто може да верује само онај ко победом сматра пораз, коме је зло добро, а пропаст успех. Дакле, само култисти „царства земаљскога“, који прокламују да је свако ко се с њима не слаже - луд.

Добро онда, ја ћу први то да схватим као комплимент. Да видимо у каквом сам друштву.

Драган Милашиновић вели да је „бриселски процес“ свесна манипулација култа у циљу затирања Србије. Борис Алексић образлаже да се Државно Дно ставило у службу Хашима Тачија - односно, рекао бих пре, Тачијевих господара. А Александар Павић указује да се Државно Дно и не труди да сакрије у којој мери су такозвани „избори“ лаж и обмана. Није реч о незнању или неспособности, већ о свесном злу, дакле.

Јуришници култа ударају на сваки, па и најмањи, отпор систематском рушењу Србије. О атаку на Културни Центар Новог Сада и њега лично, пише Андреј Фајгељ. А да би се Србија и физички затровала, уводи се ГМО „храна“; више о томе,  Саша Ставретовић.

Докле? Проблем са отпором је што је реактиван, тј. креће се у наметнутом оквиру уместо да понуди сопствени, вели Милан Миленковић. О томе је својевремено било речи и на Соколу. Александар Лукић тражи инспирацију у Његошевом етосу слободе, док Мило Ломпар налази стратегију у речима Црњанског.

И док у окупираној централној Србији заведени партијски пешаци негодују јер нису добили сендвиче - а ко мари што земља пропаде! - Срби на Косову и Метохији нису блесави. Миодраг Зарковић вели да они итекако добро знају ко су истинске вође, а ко фигуре постављане путем разних „избора“.

Ко је онда ту заиста луд, ми или Државно Дно? Одговор нуди Миланко Шеклер.

Ако вам понашање култиста однекуд изгледа познато, то је зато што представља типично „резоновање“ конвертита, вели Милан Миленковић.

Срби могу и знају да устану када власт пређе њихову „црвену линју“, показао је случај у Љигу, о чему пише Жељко Цвијановић. Можда је време да се та линија помери мало ближе разуму, а даље од лудила култа? Јер толико тога већ сматрамо за нормално, а није, тврди Слободан Антонић и позива на „бесни отпор“ док још није касно.

Зар вам не личи на Зону Сумрака што Павелићеви бојовници долазе у Београд по потврде о усташтву (како би добили пензије од нове хрватске државе)? Борис Дежуловић јесте сатиричар, али ово о чему пише је жива истина.

Време у којем живимо стварно личи на репризу четрдесетих година прошлог века. Опет гледамо „продор на исток“ који предводи Берлин, вели Бранко Жујовић. Мисле, ваљда, да ће им се посрећити трећи пут.

Али не би Срби били то што јесу, да не ремете планове „великих“: покушај репризирања четрдесетих пропао је деведесетих. Тада затроване бунаре никаква празна прича не може да очисти; за обнову изневереног поверења у Босни потребно је много више од реторике, пише Ненад Кецмановић, а од тога ни трага.

Што се предстојећих лажних избора за квислиншке органе лажне државе тиче, о томе је све рекао још давне 2004. године блаженопочивши Патријарх Павле. Оне године, сетићете се, када су „косовијанци“ показали своју демократичност, толеранцију и суживотништво - погромом Срба.

Свака реч важи и данас. И сва даља прича је сувишна.

петак, 18. октобар 2013.

До у Бога и у своје руке

Око Соколово, бр. 90
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
(Напомена: Од ове седмице „Око“ ће се појављивати петком, да бих избегао конфликт са другим обавезама.)

За тринаест година „демократије“ и „реформи“, из Србије је исцеђена најмање 51 милијарда долара, по сазнањима америчких истраживача. Стварне размере ове пљачке су још веће, јер не рачунају оно што је отето а још увек се налази у Србији - од сумњивих приватизација до вила и аутомобила. На идентичан начин је деведесетих пљачкана Русија, док 1999. није срушен Јељцинов квислиншки режим.

Уместо српског Путина, добили смо Државно Дно. Торис трабуња о нади (као овај амерички Император давне 2008), Дачи слави поразе као победе, а Вучи нема ништа против да Србију претвори у пепео, ако би после тога владао згариштем. О безнађу економске и сваке друге политике Државног Дна пише Жељко Цвијановић.

За оне који су издају проглашавају за врхунац родољубља, највећи непријатељ су они који одбијају да издају - тиме показујући да итекако постоји алтернатива, и да је наводно поб(иј)едничко родољубље у ствари лажно. Отуд толики притисак на косовске Србе, који испадоше свима криви што су живи, вели Јања Гаћеша. Позивима да изађу на лажне „изборе“ 3. новембра придружио се недавно и „кооперативни“ патријарх СПЦ, на шта се осврће Милан Дамјанац. А о волунтаризму Државног Дна, од патријарха без мандата до министра без портфеља, пише Александар Павић.

Паралелно са притиском на „реметилачке“ Србе на Косову, траје и преумљавање Срба у остатку Назадне Сатрапије Жутије. Томислав Кресовић пише о седам немачких захтева и „промени свести“. Зоран Грбић се осврће на најезду зомбија као манифестацији страних (без)вредности.

Слободан Владушић, говорећи како од слависта данас праве „балканологе“, подвлачи битну разлику: они први су се бавили српском историјом и књижевношћу, док ови потоњи поричу све српско између „словеначке шљивовице и турског бурека“ и на српски простор гледају као на богату територију настањену реметилачким домороцима. Питајте Сијуксе како то обично завршава.

Дарко Панић се бави разбијањем породице као предусловом за атомизацију друштва и његово коначно поробљавање. Да све не иде баш тако глатко, показао је случај једне девојчице. О детаљима случаја писао је Милутин Стевановић, али укратко: отац из Хрватске тражио је изручење кћерке, која са мајком живи у Љигу. Државно Дно се таман спремило да ту капитулира - баш као и по питању повлаштеног увоза цигарета - када се суочило са побуном народа. О тој малој, али можда значајној победи, писао је Бранко Жујовић.

Побунили су се и гости на „културној“ манифестацији која је покушала да Србе представи као геноцидне - и тиме амнестира нацисте и НДХ. Очигледно преумљавање још није успело, упркос свој сили медија, полиције, фарме, велике и топле браће.

Не очекујте, међутим, од Државног Дна и квислиншког култа да се помире са неуспехом. Вероватније је да ће постати још агресивнији - јер, напослетку, они само и једино верују у аргумент силе. Ђорђе Вукадиновић с правом Србију данас пореди не са деведесетим, него са тридесетим годинама ХХ века у Европи.

А Жељко Цвијановић констатује да је сада отворени сукоб са квислинзима неминован:

„Колико ће та стрела да путује зна само Онај Који Све Зна, а да је одапета, сад знају и они који не знају ништа“.

четвртак, 17. октобар 2013.

Цензура или пристојност?

Чудна су нека времена наступила. Некада су се постдипломске студије звале „магистериј“, а данас их зову „мастер“. Некада су се сликари бавили лепотом света, а данас се утркују ко ће више да га нагрди. Поготово на „прогресивном“ западу, што грђе неко умијетничко дело, то га више хвале, славе и дотирају наприједни културолози.

Посебно је популарно антихришћанско богохуљење, које се правда наводним отпором религији уопште; притом никоме не пада на памет да вређа верска осећања, рецимо, индуса или будиста, а камоли муслимана. Ако то неки уметник макар и случајно уради, истога часа се на њега сручи лавина оптужби за „нетолеранцију“ и „говор мржње“. Све по лажној логици коћекогаизма.

Јуче је у Културном центру Новог Сада (КЦНС) абортирана студентска изложба. Академија уметности вели да је повукла целу изложбу јер им је „скидање једног рада нарушило концепцију“ (Фронтал). Намеће се медијска тема да је ово шокантан напад на слободу говора. А ево о каквом „уметничком раду“ је реч:


Директор КЦНС Андреј Фајгељ, одраније мета напада култур-комесара због употребе ћирилице (замислите, усуђује се да користи изворно, званично и уставом загарантовано писмо! Какве ли дрскости!) огласио се поводом одлуке да повуче увредљиви експонат. Преносимо овде његово објашњење, с дозволом, у интересу потпуног информисања јавности и заустављања још једне рунде медијског линча:
Синоћ целе ноћи нисам спавао. Имао сам тешку дилему. Нећу спавати ни ноћас, јер сам изабрао.

Прекјуче се у Културном центру појавила изложба студената Академије, мимо процедуре, тако да нико није знао садржај до последњег тренутка. Један од радова је представљао фигуру распетог Исуса, ког већина грађана поштује као Бога.

Тражио сам мишљење о раду од свих ауторитета до којих сам стигао: аутора, професора, верника, обичних грађана. Уметници су углавном говорили да није увредљив, а и ако јесте, да је уметничка слобода неограничена. Верници и обични грађани углавном да их ипак вређа, да је то неприкладно поигравање са светињом.

Ти грађани имају право на заштиту верских осећања, а уметници имају право на слободу изражавања. Стављен пред свршен чин, могао сам да заштитим једна само на уштрб других.

Одлука је била тешка, али одлучио сам да заштитим обичне људе, који у уметничком делу ипак виде и оно очигледно, ”Исуса који граби паре”. Одлучио сам да не дозволим ризик да већина грађана буде увређена и обесправљена и да још мора да плати за то. Јер та иста већина, која се изјашњава да верује у Исуса, је и главни извор финансија Културног центра.

Предложио сам излагачима да овај пут не изложе поменуто дело. Одбили су и одлучили да повуку читаву изложбу. На друштвеним мрежама се управо покреће олуја по којој слутим да је све то планирани перформанс, који ћемо гледати у наставцима наредних дана.

На то имам коментар.

Живимо у време када се младима са свих страна натура инцидент као пут до успеха и славе. Пређи границу доброг укуса, и чека те награда. Тим путем кроче и млади учесници риалитија, и младе старлете, и млади насилници.

Младим уметницима желим да бар они буду другачији. Да повуку границу и одбију старлетизацију. Нек се опробају и у провокацији, која јесте саставни део уметности. Али нек почну од лепоте и хуманости. Нек почну од класичних идеала: Est modus in rebus, sunt certi denique fines (Постоји мера у стварима, постоје, најзад, одређене границе). Нек почну од упорног, поштеног и скромног рада.

Ако већ почињу од провокативне друштвене критике, нек барем не почињу од нечије највеће светиње.

Ја се из убеђења не могу придружити промоцији инцидентности, као ни промоцији концепта ’45, када је свака увреда верских осећања сматрана прогресивношћу, а свака одбрана примитивизмом.

Молим грађане да се изјасне, да се укључе у дебату, да је не препусте хејтерима, партијским војницима и заинтересованим групама. Идеалног одговора на овакве дилеме можда и нема, али имамо одговорност да заједно градимо консензус и тражимо меру.

ПС: Пошто је данас Бајрам, питао сам аутора да ли би овако представио Мухамеда? Не би.
У овом данашњем свету, најлакше је бити вулгаран. Пажња се привлачи не врлином, него екстремним пороцима и ексцесима материјализма. То можда иде у прилог индустрији приземне забаве, али дугорочно упропаштава како „звезде“ таквих перформанса, тако и друштво уопште, разграђујући цивилизацију док не преостане само дивљаштво. 

Е сад, можда неки дивљаштво сматрају добрим и пожељним. На то имају право - мада онда не би требало да имају право да траже заштиту цивилизације када им то исто дивљаштво угрози животе и имовину. Било би лицемерно.

У сваком случају, логика налаже да онима који више цене дивљаштво од цивилизације свакако није место у домовима културе. У Новом Саду, или било где.

понедељак, 14. октобар 2013.

Реинтеграција на ЕУропски начин

Чуди ме да досад нико није указао на паралелу која је више него очигледна: Србима у Независној Држави Косови (НДК) намењена је иста судбина као Србима у НДХ. Било оној, било овој новој. Погледајте само шта се ради у Вуковару.

Својевремено је француски генерал ДеМарњак изјавио да ће „проблем“ Срба на Косову имати „биолошко“ решење - тј. они ће поумирати онако у гетима, и Косовистан ће онда бити безжбрижно шиптарски. Тај исти генерал данас води Еулекс, „статусно неутралну“ мисију ЕУ специфично задужену за помоћ „успостављању независности“ Тачистана.

Можда би Косовијанци и могли да чекају, али Вашингтону и Бриселу се жури - да чупањем срца Србима елиминишу „реметилачки фактор“ на полуострву. Па кад нису успели да силом сломе отпор Срба на Косову, одлучили су то да ураде преко издајника у Београду. Којима се недавно, ако је веровати вестима, придружио и „прогресивни“ Патријарх Иринеј.

Реторика којом се подржава затирање Срба на Косову неодољиво подсећа на оно што гледамо откако је круг двојке зарад обећања „нормалног живота“ препустио РСК Загребу. Треба ли подсећати да је уместо обећане „нормалности“ добио „Савезничку силу“ (погрешно прозвану „Милосрдни анђео“)?

У сваком случају, иста матрица је на делу и у Вуковару и у Митровици - и то се спинује као „реинтеграција“, а не етничко чипћење. Занимљиво је да тај термин користи како Загреб (и онда, и данас) тако и Тачи. А у Приштини Срба има колико и у Книну. Није ни чудо, кад су Косовијанци попут Агима Чекуа „испекли занат“ у Туђмановој армији, само обновивши „стратешко партнерство“ из 1941.

Државно Дно је бриселским „споразумом“ већ признало НДК. Гласачки листићи лажних избора лепо имају косовијанске грбове и организују их Косовијанци по некаквим својим прописима. Чак је и име листе квислиншких кандидата промењено у „грађанска листа“, јер је Шиштарима сметало „Србија“. За то време, сред Београда се шепуре функционери НДК у режији Соње Лихт и НАТО.

И док Државно Дно вели да „нико од њих не тражи“ признање НДК, то отворено демантује изасланик Берлина Шокенхоф. Не само да се тражи признање, него и промена свести, и још пар сличних „ситница“.

Чланови Државног Дна отворено говоре да ће све посветити испуњавању захтева Империје, па кад их испуне, сами додати нове. Али лажу да ће од тога Србији да буде ишта боље. Неће. Све што Срби на Косову - који једини поштују Устав и законе Србије - могу да очекују од Тачијевих „избора“ је већ виђено у Госпићу, Пакрацу, Вуковару, Клечкој, Старом Грацком, Жутој Кући...

То је избор само којим редом ће Косоваријанци да им ваде срце, бубреге и све остало. За Тачија, Брисел, Берлин, али и жуто-назадни Београд, опстанак Срба на Косову једноставно није опција. За њих Жута Кућа нема алтернативу.

Али за нас мора да има.

среда, 09. октобар 2013.

Од бруке се гледат не могаху

Око Соколово, бр. 89

српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Као што сам најавио, протекле две недеље био сам на путу, па је Око било на одмору. Али то не значи да бројни хвале вредни текстови нису остали запажени.

О медијској и моралној окупацији писала је Драгана Трифковић. Какву Србију снива Мали Жутник Дачи, објаснио је Младен Ђорђевић. Миланко Шеклер писао је о промени свести и Дечијевој визији нормалности писао је и Миланко Шеклер. Суштина целог пројекта, вели Владимир Димитријевић, је уништење Србина у себи. Колективно самоубиство нације.

Милорад Вучелић објашњава да је ова власт само још гори продужетак Жутократије. Зато недавна смена Драгана Ђиласа није никаква велика победа, тврди Александар Павић, већ пре обрачун лешинара око черупања Србије.

Како то черупање изгледа, описује Жељко Цвијановић у текстовима о Мегатренду и „квантном скоку“ Државног Дна - право у понор.

По свему судећи, претња полицијске побуне највише је утицала на отказивање окупационе параде (тзв. „прајда“) у Београду. Што се парадирања тиче, о тзв. „геј правима“ као батини Империје одлично је писао Слободан Антонић. А мада су разни ЕУропски комесари, активисти, невладници и министри тиме разјарени, цео циркус је помогао Државном Дну да скрене пажњу са напора да удави косовске Србе у Тачијевом бурету крви.

На шта имају право косовски Срби, пита се Јања Гаћеша. Шиптари и Империја нуде им нестанак, Београд као „алтернативу“ - самоукидање. Цела прича око такозваних избора 3. новембра је једна велика мућка у магли, вели Александар Ђикић. Нажалост, констатује Владимир Димитријевић, у њој не учествује само Државно Дно, већ и неки „прогресивни“ свештеници СПЦ.

А чим заврше са Косовом (или мисле да су), Војводина је следећа, подсећа Жељко Цвијановић.

Пред крај септембра, медијски бомбардер Империје (Б92) напао је Јужни Ток, односно економску сарадњу са Русијом. На напад су се осврнули Ђорђе Вукадиновић и Бранко Жујовић.

Почетком октобра, бивши Император Клинтон обелоданио је двестотињак докумената ЦИА о рату у БиХ. Намера је, свакако, да прикажу Империју и самог Клинтона у најбољем могућем светлу. Пошто сам видео да локални медији веома селективно цитирају њихов садржај, пронашао сам оригинале, ако желите да их читате сами.

У БиХ је 1. октобра почео попис становништва, први од проглашења независности. О проблемима и перипетијама са пописом, писао је Ненад Кецмановић.

У Вуковару се наставља истребљивање ћирилице. За оне који су заборавили, хрватске власти су у последњој деценији ХХ века уништиле десетине хиљада књига, што српских аутора што штампаних ћирилицом. За то време се форсира мит о „великосрпском“ Меморандуму САНУ - који то уопште није био, вели Ратко Дмитровић и подсећа да је ову замену теза омогућило самомрзачко понашање комуниста у Србији.

Са примицањем годишњице 1. светског рата, јача и кампања да се за тај сукоб окриве Срби и Руси, Гаврило Принцип прогласи терористом а Франц Фердинанд мучеником. Срђан Кољевић, режисер новог филма о сарајевском атентату, даје допринос борби против тих клевета, а Милан Дамјанац се позива баш на Принципа да би илустровао право значење слободе, наспрам оног које намећу њени затирачи.

Кад смо већ код културе, вреди прочитати подсећање Антонија Ђурића о првој поставци драме „Солунци говоре“, као и есеј Зорана Грбића о Салми Хајек и Холивуду у Србији.

Пре неки дан је била 13. годиншњица „петооктобарске револуције“, империјалног пуча којим је Србију преузео квислиншки култ. Војислав Коштуница и даље одбија да призна ову чињеницу, вели Бошко Обрадовић, наводећи да све док се 5. октобар сматра победом, ЕУ реалним избором а неутралност могућом, избављења из матрице ропства неће бити.

Следбеници квислиншког култа радо говоре о цени родољубља - за њих, увек превеликој. Али остају неми пред чињеницом да је од 5. октобра наовамо, из Србије украдена 51 милијарда долара, о чему пише Бранко Жујовић. То је, дакле, новчана цена ропства.

Извођачи империјалног пројекта - квислиншки култ, жутократе и Државно Дно - убише се од убеђивања народа да ће продајом вере (слободе) купити хлеб (вечеру). Као да ту причу нисмо већ небројено пута чули од силних завојевача који су завршили на сметлишту историје. Мило Ломпар упозорава све који би да се полакоме на то обећање, да ће они који се одричу слободе зарад обећаног хлеба остати и без једног, и без другог.