„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 29. август 2013.

Све је облак притиска једнако

Око Соколово, бр. 85

српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
У људској је природи да запажања уклапа у обрасце, чак и ако они не постоје. Можда ми се само чини, али Државно Дно је за ових годину дана успело да освести више Срба него жутократија. Апсолутно ненамерно, дабоме, јер им је циљ био анестетисање и мирно колективно самоубиство. Кад оно - клинац.

Ђорђе Вукадиновић тако пише о години дана господара Вучића, док Владимир Димитријевић првог у тријумвирату Државног Дна назива „маршали Алек-пашом,“ и подсећа на још један пети октобар из српске историје.

Јавност се протекле недеље још мало бавила „генијалним“ министром финансија, иако је у праву Драгослав Павков кад вели да су већи проблем од новог министра старе заблуде.

Било је чак и гласина да је Лазар Крстић наводно подметнути Арапин са лажним идентитетом. Богдан Живковић је такве приче мајсторски сатирисао причом о двојницима Државног Дна; камо среће да је тачна! Арапска гласина вероватно потиче из чињенице да вУЧКо страшно присно сарађује са шеицима из Емирата - на шта подсећа Бранко Жујовић - док се наводно одбачени и истерани Млађан Динкић нашао на месту специјалног изасланика владе за односе са шеицима, пише Александар Костић. Каквог ли самопожртвовања...

Да не заборавим, најновији „саветник“ ППВ-а ипак неће бити оргијама склони банкар Строс-Кан, већ пропали аустријски канцелар и промотер „НДК“, Алфред Гузенбауер. Не тако давно су пропали и осрамоћени политичри долазили за „високе представнике“ у Дејтонистану (земљи понекад званој БиХ), али тамо изгледа више није рај за странце. Смета онај Додик, шта ли.

Учмали крај августа понудио је прилику и за преиспитивање новије историје. Поводом годишњице сахране Александра Ранковића, Ратко Дмитровић се осврнуо на феномен Ранковића и Милована Ђиласа - као илустрацију српске немоћи и подређености у Брозовој Југославији.

Тих дана се у јавности појавила и донедавно тајна анализа америчких шпијуна, наводно из 1977, у којој стоји да Тито највероватније није био Броз, већ подметнути Пољак или Галичанин, али да то и није толико битно јер је успео да Југославију држи под контролом. Те наводе је пре пар година Американцима оспорила Титова удовица Јованка (открива Викиликс), која је ове седмице тешко болесна примљена у београдски Ургентни центар. Чињеница да је Јованка све ове године остала у заточеништву - да ни Милошевић ни „демократе“ нису хтели да опозову указ којим је „очишћена“ из система - суморна је илустрација како у Србији (не) функционише држава.

Од такве државе, па још Државног Дна које њом управља, не треба да нас чуди безочна лаж, како вели Стефан Драгичевић, да су локални избори у самопроглашеној НДК „статусно неутрални“. Зоран Чворовић објашњава коме је у интересу да Срби изађу на те косовијанске изборе, док Борис Алексић иде корак даље и констатује да се тим изборима у ствари укида сама Србија. 

Да су жуто-назадни „законодавци“ већ пристали на то укидање, показује и сведочанство њихових руских колега са недавног сусрета у Москви. Руси стварно испадоше већи Срби од Срба - мада са оваквим, квислингоидним „Србима“ то баш није тешко.

Свима који траже промене, и то радикалне, Жељко Цвијановић поручује да размисле. Да ли су истинске промене у оваквом систему уопште могуће? А оне које и јесу могуће, тешко да ће бити пожељне. Унутар система, дакле - нич.

А изван? Е, то је већ друга прича...

среда, 28. август 2013.

Логистика слободе

Проблем наше данашњице није од јуче. И неће бити решен сутра. Али јесте решив. 

Нисмо једини који се с тим проблемом суочавамо. Што није нека утеха, али нуди наговештаје могућих решења.

„Све срећне породице су исте. Свака несрећна породица је несрећна на свој начин,“ написа Толстој на почетку Ане Карењине. У то време, људи су још живели у заједницама - срећним или несрећним, али заједницама, као и хиљадама година пре тога. Данас то већ није случај. Са земље су прешли у бетонске кошнице. У жељи да се ослободе свих ограничења, разбили су споне породице и народа, несвесни да су тиме сами себи намакли ланце сужањства земном ужитку, материјалном богатству и безнађу. Опијени визијом да је све дозвољено ако нема Бога, презрели су Бога, морал и истину, а на њихово место устоличили популарност, новац, секс. Нова божанства, или можда стара? Није узалуд зборио цар Соломон: „Ничега новог нема под сунцем“.

Прекретница је била кланица Великог рата (касније преименованог у Први светски). На истоку је трагичан сплет зле намере и околности изнедрио бољшевизам. На западу, и победничком и пораженом, зацарио је нихилизам. Чак и Срби, снагом сопствене врлине васкрсли из плаве гробнице, своју победу претворише у пораз широм отварајући капију лажној браћи. Страдање које тада започиње траје, ево, и данас.

Није проблем овај или онај председник. Овај или онај министар. Ова или она влада. Променило их се толико, броја им се не зна, а ништа се не мења - барем не набоље. Проблем је систем у којем наводно народ одлучује - тако су говорили и комунисти и наводне демократе - а у ствари се народ ништа не пита. Није се питао ни под Турцима, али се Турци бар нису правили да је другачије. А овом систему је лицемерје у темељима. Без њега се не може.

То лицемерје онда доводи до шизофреног размишљања, где се мешају концепти државе и друштва. Па човек с једне стране очекује заштиту имовине, али прави рачуне које не може да плати. Држава толерише што му газда не исплаћује плату месецима, али ни он неће да „таласа“ да не би изгубио „доприносе“ за пензију. Закон не важи за све, већ само за немоћне. А поштење је грех, јер „сви“ краду па поштен човек квари просек. И тако даље.

Ако је лицемерје темељ данашњег поретка, стубови су му завист и страх. Жеља да се стекне богатство као пут до телесних и земаљских ужитака („нормалан живот“) тера људе у дужничко ропство. А страх да и то мало што имају не изгубе, или да се не врате „страшне деведесете“, их тера да ћуте. Да слушају отворених уста, да не би случајно шта рекли. Јер зидови имају уши. Никоме није веровати. 

Управо то неповерење, та завист према другима и страх од других, најчвршћа је карика у ланцу који нас држи у ропству. Јер срећа коју нам владари константно обећавају, а која никада не свиће, не лежи у кућама, аутомобилима, веш-машинама или златним кајлама, већ у другим људима. У заједници, које смо се одрекли зарад лажне слободе материјализма. У Богу, којег смо напустили зарад лажних идола царства земаљскога. 

Читао сам недавно размишљања једног америчког блогера, који каже, отприлике: „држава може да обесмисли привредни процес, али не може да вам одузме дететов загрљај. Може да вам отме новац, али не и пријатеље. Може да вас израбљује до смрти, али не може да спречи нечију љубав. Све може да вам одузме, осим других људи - онога што живот чини вредним живљења.“

Или како вели један романописац: „Сво истинско богатство је биолошко.“ Притом не мислећи само на децу, већ и на пријатеље, саборце, народ. Заједницу.  

Добро памтим и солидарност људи и окрутност нељуди, током рата. Људима није било важно ко шта има или нема, када је све очас могло да се изгуби. А онда је дошла „демократија“, са кредитима и лажним благостањем, и правило је постало „свако за себе“, а потом и „свако против свих“. Али ако држава јесте против свакога - а јесте - то не мора да значи да људи морају да буду сами против ње. 

Погледајте око себе - родитеље, родбину, пријатеље, суграђане. Држава је створила свет „игара глади“, у којем су вам они конкуренција. Непријатељи. Док су у стварности - потиснутој и оспореној - то ваши природни савезници, а истински непријатељи су они који вам отимају не само имовину и живот, већ и име, достојанство и наду.

Квислиншки култ. Државно дно. Лицемерни систем. Империја.

Почетак истинског отпора није заокруживање неког другог броја на гласачком листићу, већ окретање људима око себе. Васкрсење заједнице. Препород људске цивилизације коју механистичка држава већ скоро цео век покушава да уништи, како би царевала згариштем.

Клаузевиц је својевремено рат дефинисао као „вођење политике другим средствима“. Данас је политика наставак рата другим средствима. Иако исход сваке појединачне битке одлучује срце јуначко, исход рата увек одлучује - логистика. И баш као што логистика повезује војника са муницијом, храном и осталим потрепштинама еуфемистички означеним као „материјално-техничка средства“, тако и заједница повезује појединце са другима, који им омогућавају да функционишу као људи. Ту логистику је својевремено узурпирала држава и пресекла нам снабдевање. И то стање траје толико дуго, да је многима од нас погрешно постало нормално.

Једини начин да победимо непријатеља је да обновимо ту изгубљену логистику. То неће бити ни брзо, ни једноставно. Али без тога, не само да нема победе, него нема ни разлога за опстанак. 

четвртак, 22. август 2013.

Тури такве разговоре црне!

Око Соколово, бр. 84

српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
(Прва верзија овонедељног Ока мистериозно је нестала у уторак после подне, вероватно због техничких потешкоћа у Гуглу, домаћину Сивог Сокола. Интернет можда јесте калашњиков нашег доба, али се изгледа теже одржава...)

Харач, рајо, харач треба - неформална је парола Државног Дна. Што Србија има мање да даје, њихови страни господари траже све више. Јуче суверенитет, данас оранице и авионе, сутра душу. А све у име неког митолошког „нормалног“ живота. Притом само Бранко Жујовић сме да каже како ће то магаре пре липсати него стићи до ЕУропске траве - тј. „претприступних фондова“. 

Лазар Крстић, наводни „геније“ са Јејла, постављен је за харачли-пашу. Жељко Цвијановић га описује као „Бамбија“, у алегорији достојној Домановића. А Миланко Шеклер објашњава шта су стварни, а шта лажни „експерти“. Уосталом, за харачлију не треба много талента ни памети - само одсуство чојства.

Господар Vucich је прво причао новинарима страним и домаћим како у Жутију жели да доведе Доминика Строс-Кана из Емемефа, наводно да би од њега „учио“ (шта, оргијање?). Па онда од те приче не би ништа, него се сада спомиње Аустријанац, Гузенбауер - лице одраније познато јавности као тајни саговорник Ботиног посилног за признавање НДК (видети Лексикон). И тако, сто година после Ултиматума, Аустријанац поново „суфлира“ у Београду, а Србима се по немачком наређењу „мења свест“.

Окупација је то, дабоме, вели  Борис Алексић. Где друго него у окупираној и обесмишљеној држави наводна власт може да прича о „статусно неутралним“ изборима које на њеној територији организује друга, самопроглашена држава? Дабоме да је то парадокс, како вели Ђорђе Вукадиновић, али Србија/Жутија је већ дуго земља парадокса. Ликови који њом ведре и облаче, нажалост нису измишљени, подсећа Александар Павић.

Али њихова наводна свемоћ јесте фантазија. Свакакве је Србе сусретао Леонид Решетњиков, али међу њима има још итекако нормалних. Непобеђених. Непобедивих. Све свеснијих да је немогуће овако покварени, квислиншки систем променити пристанком, већ само одбијањем.

Чини ми се да су руководиоци Двери извукли то наравоученије из прошлогодишњих избора. Онај ко иде у политику без културне и медијске припреме иде бос у трње. Бошко Обрадовић у разговору за Факте говори о новом образовном подухвату који треба да утре пут повратку на српско становиште. 

Време не ради за нас, кажу малодушни. То је додуше тачно ако наставимо да умиремо (како телесно тако и духовно) брже и више него што се рађамо. Али време још мање ради за наше непријатеље, од којих су многи духовно већ мртви, а предано раде и на свом телесном самоубиству - представљајући то, дабоме, као врхнуац цивилизације. 

понедељак, 19. август 2013.

Остварена визија Соње Бисерко

Када сам синоћ поставио превод текста Њујорк Тајмса из маја '99, одлучио сам да га оставим у интегралном облику, као документ, а прокоментаришем накнадно уместо у самом тексту (како иначе радим). То што је писао Блејн Харден пре 14 година не сме да остане без одговора - јер је у међувремену спроведено!

Хрватски председник Месић одликује Соњу Бисерко, фебруар 2010 (РТС)
Прво и пре свега, пада у очи Харденов опис „диктатуре господина Милошевића“ и њеног наводног крвавог трага на југословенским просторима. Ова прича, иначе општеприхваћена у мас-медијима на Западу у то време (али и данас), у потпуности је погрешна. Не само да су страдања у току дотадашњих сукоба по потреби заташкавана (када је реч о Србима) или преувеличавана (када је реч о свим осталим групама), него су се суморна предвиђања погрома над Мађарима у Војводини или муслиманима у „Санџаку“ показала као маштарије злих језика. Србија је и данас етнорелигијски највише разнолика држава на простору убијене Југославије, док су сви остали фрагменти, листом штићеници Империје која се куне у „разноликост“ као врховну вредност, хомогенизовани - и то махом истребљивањем Срба.

Друга ствар која пада у очи је Харденова нимало иронична употреба синтагме „место (Србије) у благодатном и демократском свету.“ Пропагандисти Империје заиста су веровали, а верују и данас, да америчка војна сила ствара свет благостања и демократије (која би требало да је синоним за све добро, од мира до богатства), и да свако ко одбија да буде део тог света мора бити сломљен. А место које је у том поретку одређено Србији описано је у оној сцени из Дејтона са белим парчетом хартије, на којем Ворен Кристофер није хтео да напише шта Америка захтева од Србије, јер се од Београда очекивало да увек и безусловно испуњава све захтеве Вашингтона.

Данас, у петој години катастрофалне финансијске кризе и привредног колапса широм Америке и ЕУ, прича о благодетима демократије звучи малтене непристојно. Али и Империја и Државно Дно је свеједно причају Србима („предајмо то Косово да живимо као сав нормалан свет“). Притом сасвим приличи подсећање да је нацистичка Немачка својевремено позивала Србе да заузму своје место у „европској породици народа“ - под Хитлером, дабоме - као неминовност, судбину и једини разуман избор.

Што нас доводи до следећег запажања. Харденов текст говори о српској „националној психози“, наводном комплексу жртве, и „екстремном национализму“ који ето већ деценију „ремети“ тај део Европе. Ту су класичне немачке и аустроугарске тезе, срочене како би оправдале агресију на Балкан како 1941, тако и 1941. Вреди споменути и да је управо Хитлер сматрао Србе за „реметилачки елемент“ у Европи.

У устима Хардена и осталих западних новинара, од деведесетих наовамо, то је такође и перфидна замена теза, јер се управо све друге групе на Балкану - од Словенаца и Хрвата до Албанаца и „Бошњака“ - позивају на свој статус жртве и правдају сва своја непочинства као нужну самоодбрану. Само и једино Срби нису никада тврдили да самоодбрана оправдава све - и управо због тога их једине за то оптужују сви остали учесници у сукобу.

(Појашњење: термин „Бошњак“ стављам под наводнике и не волим да користим зато што је ем вештачки и политички тенденциозан - уведен 1993. као покушај да се БиХ представи као национална држава само оних њених становника који исповедају ислам - ем увредљив, јер потиче од турске речи „бош“ која означава празину, ништавило, безвредност. Тако да „бошњак“ на језику утемељитеља идентитета БХ-муслимана дословно значи „ништарија“.)

Елем, пошто је заменом теза исконструисао слику о Србима као повампиреним нацистима - користећи, нимало иронично, управо нацистичке аргументе - Харден пише о потреби да се Србија окупира, и да се по диктату извана изврши реконструкција (не обнова, већ дословно „градња испочетка“) њене политике, друштва и привреде. И ту се позива на пример америчке окупације Немачке и Јапана после 2. светског рата, који за озбиљне историчаре представља изузетак, а не правило. За дворске историчаре и пропагандисте, међутим, правило је све што служи сврси, а сврха у овом случају је представљање Америке (тј. НАТО) као врлог витеза на белом коњу који по свету разгони злотворе.

За историчаре с којима је Харден разговарао - Дауера и Шворца - први и последњи пут сам чуо у том тексту. Судећи по објављеним књигама, баве се послератном Немачком и Јапаном. Из сопственог искуства могу да посведочим како су резултат америчког образовања углавном фах-идиоти, који о једној теми знају много, а о свему осталом не знају готово ништа. Притом не мислим да вређам своје професоре кад кажем да су ме углавном научили методологију, док сам садржај историје учио сам. Зато приче Дауера и Шворца о наводним сличностима Србије са Немачком и Јапаном с правом сматрам небулозама, јер је природно да ће видети сличности (иако их нема) ако посматрају ситуацију с намером да их нађу.

Много занимљивији су Данијели - Сервер и Голдхејген. Сервера и данас медији у служби квислиншког култа називају „експертом“ за Балкан и његовим пословично антисрпским изјавама поклањају велику пажњу. Нико да спомене како је Сервер својевремено позивао на војну окупацију и преумљавање Србије „покварене до сржи“. Што се Голдхејгена тиче, сасвим је могуће да је он поверовао у пропаганду о Србима као реинкарнацији нациста, па је искористио прилику за промоцију своје тезе о немачкој колективној кривици. Иначе, он је 2002. објавио књигу у којој оптужује римокатоличку цркву за саучествовање у Холокаусту (збго које је проглашен непожељним у Пољској). Нисам упознат са њеним садржајем, али готово сам сигуран да се у њој не спомињу ни Степинац ни НДХ. Не уклапају се у предрасуде.

Међутим, Харденов „крунски сведок“ је нико други до црна еминенција невладничке сцене у Србији, Соња Бисерко. Управо Бисерко најватреније заговара окупацију, пореди Србе са нацистима и иначе форсира замену теза о правдању злочина самоодбраном - која, као што рекох, није присутна код Срба, али зато јесте код свих осталих: „ми смо се само бранили“ је рефрен који једнако певају Јелко Кацин, Стипе Месић, Хашим Тачи и Харис Силајџић.

Бисерко не само да није кривично гоњена због отворене сарадње с непријатељем - тј. састанком са М. Олбрајт на којем је молила за окупацију - већ све до данас неометано жари и пали Србијом.

И ту стижемо до најпоразније чињенице у целој причи. Наиме, иако није дошло до војног освајања Србије - што по Харденовом признању нико на Западу и није сматрао остваривим - окупација какву је прижељкивала Соња Бисерко ипак је успостављена. Само што је то, уместо војним путем, учињено помоћу тројанског коња званог „петооктобарска револуција“.

Скоро све што је Бисерко предлагала у мају 1999. је и остварено. Кренимо редом:

1. Оптужница против Милошевића пред Хашком Инквизицијом подигнута је тачно две недеље касније, 27. маја. Иако је током процеса успео да оповргне све наводе оптужбе, Милошевић је пре краја суђења напрасно умро под сумњивим околностима . То је добро дошло самом Трибуналу али и медијској машинерији Империје, која га је потом осудила у медијима, а данас га ево уврштава у изложбе о ратним злочинима као новог Хитлера.

2. НАТО није успео да порази српску војску у рату, али је зато она уништена у миру „реформама“ квислиншких министара (Тадић, Давинић, Шутановац) и доведена у позицију да буде „стратешки партнер“ Националног гарди Охаја.

3. Хашком циркусу јесте била посвећена велика медијска пажња, али се то окупаторима вратило као бумеранг на процесу Милошевићу. Сада, уместо директног преноса, из Хага стижу пажљиво упаковане медијске презентације које немају везе са истином, али зато сваком речју негују фантазију о српском „злочиначком подухвату“.

4. Медије у Србији готово у потпуности контролише Запад, што директно, што индиректно путем квислиншког култа. Свако неслагање са захтевима Империје и „вредностима“ Соње Бисерко протерано је у интернет-герилу. А забрана „проповедања српског национализма“ манифестује се као ниподаштавање свега српског, од ћирилице до вере, културе и идентитета - уз паралелно величање не само свега западног, већ и свега хрватског, као варијанте коју фаворизују и Бисерко и њени спонзор.

5. Предложени „Маршалов план“ за Балкан остварен је у виду субвенција Хрватској, Албанији, режиму Мила Ђукановића у Црној Гори, муслиманским властима у Сарајеву - које су углавном покрадене или проћердане (па је чак и Њујорк Тајмс то морао да призна) - и самопроглашеној мафијашкој „држави“ Косово (при чему су амерички „херојски ослободиоци“ похитали да скину кајмак). У Србији је Империја дотирала само и једино квислиншки култ (Бисерко и њој сличне), док је на земљу у целини примењен Моргентауов, а не Маршалов, план: подела. де-индутријализација, распродаја странцима, општа пљачка природних и људских богатстава.

Да не буде забуне, није Соња Бисерко наговорила Империју на окупацију, већ је по наруџби артикулисала аргумент који је Вашингтону био потребан („Ето видите, сами Срби нас зову да их окупирамо!“). Било како било, план окупације из 1999,  за који се тада веровало да је немогућ, заиста је спроведен - малтене без испаљеног метка, испод жита, полако и постепено.

Мада из свега овога може да се помисли како је Империја свемоћна а сваки отпор узалудан, то би ипак био погрешан утисак. Наиме, процес преумљавања није ни издалека онолико успешан каквим га квислиншки култ представља. Иако је учињена велика штета, она није ни неповратна ни непоправљива. Већ двадесет и кусур године покушавају да елиминишу Србе, а то им још увек није пошло за руком.

Уосталом, Харден на крају свог текста истиче пример диктатуре „високих представника“ у БиХ, односно Карлоса Вестендорпа, који је демократију и људска права (попут слободе говора) утеривао чисткама на телевизији РС и сменом изабраних владара. А где је данас свемоћни Охаер?

Одговор на то питање објашњава нападе на бањалучке власти у последње време. Уверени да су покорили Србију, руководиоци Империје сада желе да елиминишу по њима последњу претњу фантазији о свемоћи Запада, сазиданој од лажи и сапунице.

Готово? Ништа још није готово.

недеља, 18. август 2013.

Њујорк Тајмс о „чишћењу“ Србије

Пре неки дан је колумниста Фонда стратешке културе Борис Алексић споменуо текст из Њујорк Тајмса у којем је својевремено описан план за покоравање Србије. Као допринос отпору против фалсификовања српске историје, прилажем превод тог текста. Нека имена споменута у њему биће вам позната, с разлогом. Оригинал је, можда намерно, објављен 9. маја 1999. године.(Сиви Соко)

Демократија, на НАТО начин
Културни рат: Шта је потребно за чишћење Србије

Блејн Харден, Њујорк Тајмс, 9. мај 1999.

Косово је тек сурово Данас у крвавој историји Југославије Слободана Милошевића. Хрватска и Босна биле су Јуче. Ако диктатура г. Милошевића опстане после његовог повлачења са Косова, што сада изгледа вероватно, балкански експерти предвиђају грозоморно Сутра.

Могућ је братоубилачки грађански рат у Црној Гори; етничко чишћење Мађара из србијанске покрајине Војводине; масовно убијање Муслимана у србијанској регији Санџак. Засад нема потребе да учимо где су ова опскурна места и како се изговарају њихова имена. Свет ће вероватно научити. Исто као што је научио где је (било) Косово - пре него што је више од 700.000 људских бића протерано из својих домова у систематској кампањи паљевине и застрашивања, пљачке и убијања.

Ако остане по старом, г. Милошевић ће наставити да ратује, манипулишући телевизијом преко Велике Лажи како би експлоатисао слабост у колективној свести Срба. Чак и док траје убијање и пљачка легија не-Срба, он ће наставити да раздражује Србе и штити своју власт тако што ће им рећи да су они у ствари жртве.

Имајућо у виду карактер режима г. Милошевића и знајући да скоро сигурно предстоје нове страхоте, тек сада почиње да се размишља о храбром и можда непрактичном предлогу. Да ли је коначно време да вањске силе прибегну неопходним мерама да излече националну психозу Срба која већ деценију ремети тај део Европе? Другим речима, је ли време да НАТО у Србији уради оно што су Савезници урадили у Немачкој и Јапану после 2. светског рата?

По том моделу, војска Србије морала би да буде уништена а г. Милошевић сломљен, инвазијом која би сигурно коштала на стотине живота америчких војника. После безусловне капитулације, политичка, друштвена и економска структура Србије била би реконструисана под надзором извана, како би Срби могли заузети своје место у благодатном и демократском свету.

Овде се постављају три питања. Хоће ли се ово десити? Да ли би требало да се деси? Да ли је оствариво? Одговор на прво питање, барем у скоријој будућности, је одлучно „Нема говора“. Али друга два одговора су довољно занимљива да завређују да на тренутак суспендујемо неверицу и маштамо о Балкану после Милошевића.

Почнимо, међутим, од стварности. Ни политичари ни посматрачи постепене интервенције Запада у Југославији током деведесетих не виде могућност војног пораза г. Милошевића и војне окупације Србије.

Прошлонедељни споразум Запада и Русије поставио је оквир за решење које ће стране силе да захтевају: повлачење са Косова Војске Југославије, полиције и паравојних снага, које ће заменити међународне безбедносне снаге. О детаљима договора се још увек расправља, али једно је сасвим јасно: ако стране силе успеју да га наговоре да потпише, г. Милошевић ће остати на власти у све мањој Југославији. Тако ће добити шансу да у будућности опет „чисти“. Рачуница Запада је изгледа да пуштање г. Милошевића из омче представља малу, иако дугорочну, цену за очување НАТО, избегавање копненог рата и крпљење односа са Русијом.

То је, дакле, реалност.

Али то, дабоме, ничим не доприноси истребљивању екстремног српског национализма.

Једини начин да се искорени ова болест, заштите мањине у Србији и донесе трајни мир на Балкану, је окупација Србије по обрасцу Јапана или Немачке, сматра Данијел Сервер (Daniel Serwer). Он је до пре две године био директор обавештајних операција и истраживања за Европу при Стејт Департменту. Г. Сервер признаје да окупација никада није била на списку реалних опција Запада, али дели став многих стручњака за Балкан кад каже да би требало да буде.

„Тешко је замислити како би Србија сама могла да прође кроз тај процес“, каже г. Сервер, сада на Америчком институту за мир, истраживачком телу у Вашингтону. „Ово је режим са дубоким коренима. Није реч о диктатури која ће нестати када јој одсечете главу. Покварен је у потпуности, а не само на површини.“

Данијел Џона Голдхејген (Daniel Jonah Goldhagen), харвардски историчар који је написао „Хитлерови вољни џелати: обични Немци и холокауст“, прошле недеље је написао једну врсту прогласа у којем захтева да се Србија „стави под старатељство“.

„Недела Србије разликују се од нацистичке Немачке само у обиму“, пише г. Голдхејген у листу Њу Рипаблик (The New Republic). „Милошевић није Хитлер, али јесте геноцидни убица који је одговоран за смрт десетина хиљада људи“.

Вреди се подсетити, међутим, да је г. Милошевић изабрани вођа, који је три пута победио на мање-више поштеним изборима. То, као и раст популарности српског вође током НАТО бомбардовања, указује да Србија има већи проблем од једног човека.

Нико са толико жара не говори о томе као Соња Бисерко, директор Хелсиншког одбора за људска права у Србији и бивши старији саветник у европском одељењу југословенског министарства иностраних послова. Госпођа Бисерко, која је побегла из Београда недељу дана по почетку НАТО бомбардовања, прошле седмице је у Њујорку изјавила да суштински проблем Србије није г. Милошевић, већ „морално посрнуће“ од којег болује њена нација.

„Народ у Србији масовно пориче варварско етничко чишћење на Косову,“ рекла је гђа Бисерко. „Ово порицање сразмерно је злочину који се дешава пред очима света.“

Гђа Бисерко се пре 10 дана састала са државним секретаром Мадлен Олбрајт да је моли да размотри окупацију. Верује да опозициони политичари у Србији нису способни да изађу на крај са културом жртве. „Срби су због НАТО бомбардовања успели да убеде сами себе да су жртве, па као жртве не могу бити одговорни за оно што се дешава на Косову,“ каже она.

Надреални осећај жртве у Србији није ништа ново. Током опсаде Сарајева, када су српске снаге опасале град артиљеријом и редовно убијале цивиле, београдска телевизија говорила је да босански Муслимани сами себе држе под опсатом. РТС је јављао како „Срби настављају да бране своја вековна брда око Сарајева“.

Како би се разбио овај комплекс жртве из искривљеног огледа, гђа Бисерко нуди следећи рецепт: Против г. Милошевића подићи оптужницу пред Трибуналом за ратне злочине. Србију војно поразити и демилитаризовати. Посветити велику медијску пажњу суђењима, да би се Срби натерали на суочавање са злоделима почињеним у њихово име. Успоставити контролу Запада над медијима, уз строгу забрану проповедања екстремног српског национализма.Маршалов план за Балкан.

Упитана зашто би Запад требало да се прихвати окупације, која би коштала многе животе и милијарде долара, а трајала годинама, гђа Бисерко слеже раменима: „Има ли другог избора?“

„Запад је изгубио политички инстинкт,“ додаје она. „Ако хоћете да реализујете идеале људских права, морате када за то дође време бити вољни да употребите војску.“

Али да ли би окупација Србије била успешна? Да ли би могла да прекине циклус насиља? Два уважена историчара верују да је то могуће, ако се уради на прави начин.

„У Јапану је кључ била безусловна капитулација“, каже Џон Дауер (John W. Dower), професор историје на Масачусетс институту технологије (MIT) и аутор књиге „Пригрљени пораз: Јапан после 2. светског рата“. „Американци су дошли и урадили све. Спровели су опсежну аграрну реформу. Укинули су војску, у потпуности. Саставили нови устав. Све то можете кад имате безусловну капитулацију.“

Г. Дауер је био запањен са колико воље је поражени народ прихватио реформе. „Просечан Јапанац био је уморан од рата, и мислим да је то случај и у Југославији,“ вели он. „Американци су разбили репресивни војни режим, и обични људи су попунили празнину.“

Окупација Немачке такође нуди примере за решавање проблема Југославије, каже Томас Алан Шворц (Thomas Alan Schwartz), историчар на Вандербилту и аутор књиге „Америчка Немачка“.

„Потпуним поразом Немачке створена је прилика,“ вели он. „Били смо физички тамо, контролисали проток информација, и користили суђења за ратне злочине да покажемо Немцима да су злочини почињени у њихово име“. Без нечега сличног у Србији, каже г. Шворц, „можемо очекивати проблеме и убудуће“.

„На Немачку ме подсећа поређење са крајем 1. светског рата,“ додао је. „Немци су тада имали снажан осећај да су жртве. И тај осећај је онда искористио Хитлер. Тако ће бити и у Србији када стане НАТО бомбардовање.“

Аналогије са Немачком и Јапаном, дабоме, нису савршене. Те велике силе су уништавале делове света за које је Америка марила. Окупација је била само неопходна медицинска тријажа за најгоре насиље у историји.

У поређењу с тим, г. Милошевић је ситна боранија. Он је вођа друголигашке државе која повремено пустоши сиромашне и стратешки небитне територије, којима не можемо да изговоримо имена. Приштина није Париз.

Међутим, постоје знаци да је Запад почео да размишља о решењу. У Босни, 32.000 трупа под командом НАТО и високи представник Карлос Вестендорп већ сада обављају тежак и спори посао лечења те земље.

Г. Вестендорп није покушао да примени јапански рецепт на половину Босне настањене Србима (исто као што нико то није покушао у суседној Хрватској, која има своје успехе у етничком чишћењу). Оптужени ратни злочинци Радован Караџић и Ратко Младић нису уловљени. Радикалне српске странке нису забрањене. Али предузете су неке одлучне мере. Г. Вестендорп је наредио чистку српских националиста са државне телевизије. Сменио је фанатичног националисту изабраног за председника босанских Срба. Ако Срби насилно приговоре на деловање миротвораца, трупе под командом НАТО пуцају да убију.

У недавном разговору у Сарајеву, г. Вестендорп је изјавио да већина босанских Срба сарађује јер је уморна од рата. Требаће времена, вели он, али Запад има довољно мишића и новца у Босни да угуши вољу за ратом. Једини нерешиви проблем, по њему, је лидер у Београду.

„Ако не успемо да се решимо Милошевића“, каже он, „све ће пропасти.“

среда, 14. август 2013.

Помоз, Боже, јаднијем Србима

Око Соколово, бр. 83
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(фото: Самсон Чернов)
Има ли границе издајству Државног Дна? Сваког дана и сваке недеље се то питам, и сваки пут стиже исти одговор: нема. Али чак и да има,они су давно прешли границу толеранције сваког разумног човека. Отуд вероватно мисле да су успели да до те мере избезуме несрећни народ којим владају, да ће трајати довека. Односно, до последњег Србина. А труде се да тај час дође што пре.

Није им довољно што служе странцима, већ их сада отворено доводе у владу. Наговештаје да би Државно Дно могло да запосли настраног банкара Доминика Строс-Кана,   Стефан Каргановић с правом назива дављењем Србије у септичкој јами. А и Србин им ваља, ако је претходно скуван у америчком лонцу; мада Бранко Жујовић чисто сумња да ће Лазар Крстић бити нови Лаза Пачу.

Настављајући са политиком поробљивачке урбанизације, (окупирани) Београд једе Србију, вели Ратко Дмитровић. Убија се и културни идентитет, форсирањем латинице као „богатства“, према чему је оправдано сумњичава Маја Радонић.

Да би заокружили предају окупираних територија, Државно Дно тера преостале Србе да изађу на „косовијанске“ изборе 3. новембра. То су намерили да буде „датум“ коначног српског пораза, пише Александар Ђикић. Ако желе да опстану, подсећа Александар Павић, Срби ту непристојну понуду морају одбити.

Непријатељ не мирује ни са леве стране Дрине: Синиша Љепојевић пише о истинама и заблудама о РС, и сматра да највећа опасност долази из Београда.

Ако све ово скупа личи на повампирење аустроугарског плана о затирању Срба од пре сто године, то није нимало случајно. Дмитриј Седов подсећа на пророчанске речи Јарослава Хашека, писца „Доброг војника Швејка“.

Део пакленог аустроугарског плана била је и пропаганда о „Великој Србији“, коју данас форсира америчка Империја и њен квислиншки култ. Тај мит и његове заговорнике народским језиком разбија Рајко Васић.

Управо зато не треба губити наду. Јер шта се оно десило са Аустро-Угарском? Где је сада царство Османово? Хитлеров тисућугодишњи Рајх? Британска империја над којом сунце никад не залази? Баш у покушајима Империје да економски задави Србе могла би се наћи прилика за свргавање Државног Дна, мисли Жељко Цвијановић.

Завршио бих овонедељни преглед речима Дејана Косановића:
„Срби су чудесан народ, кад се најмање надаш – он изненади. Срби су и непокоран народ – били верници, неверници, левичари или десничари . Вековима су нас клали, вешали, стрељали, преводили у друге вере и нације и опет постојимо и постојаћемо, јер Срби су, бре, народ. Државотворан. “

уторак, 13. август 2013.

Јаничар као месија

Управо захваљујући чињеници да је Србија под квислиншко-медијском окупацијом, није нимало тешко дешифровати шта се крије иза свакодневног управљања утисцима. Пропаганда је до те мере безочна да њено одгонетање не захтева велики ментални напор. Просто речено, кога овакви медији на сав глас хвале, не може да ваља.

Најновији пример су панегирици упућени „генију“ и „светском стручњаку“ Лазару Крстићу (29), који је ових дана „стигао у Србију“ на позив Државног Дна да преузме ресор финансија.
Шта је план овог „генијалног стручњака“, онако свежег са „консултација“ у транс-националној фирми Мекинси? Према Куриру: „Као највеће проблеме Србије, Крстић у свом плану наводи незапосленост, пореску недисциплину, компликоване процедуре и корупцију.“ Три од четири проблема тичу се народа, а један државе. Шта мислите шта је Крстићу приоритет? Дабоме: „Као једну од првих и најважнијих [мера] млади стручњак предлаже завођење нулте пореске толеранције, што значи да ће сви морати да плаћају све порезе.“

Нема везе што горенаведени незапослени немају од чега да плате. Или што и оно што се прикупи (а убитачни ПДВ се прикупља итекако ефикасно) поједе горенаведена корупција. Срби некако живе упркос чињеници да би то, на основу званичних економских статистика, требало бити немогуће. Зато се доведе „стручњак“ који ће из камена да исцеди крв. Или, како вели ага у песми: „Харач рајо, харач треба.“

Да би слика наводног плана избављења била потпуна, додаје се да Крстић предлаже „формирање посебних канцеларија за брз и ефикасан рад на изради документације потребне страним инвеститорима“. Значи, још више бирократа на државним јаслама, који би се издржавали од тог силног утераног пореза, а „брзе и ефикасне процедуре“ само ако сте из Фиата, Емирата или неког другог осведоченог „пријатеља“ Државног Дна. Док ће „сиротињи раји“, ако су срећни, остати досадашњи шалтероризам.

Критике које ће родољубиви медији да упуте Крстићу највероватније неће бити засноване на економској неодрживости његових предлога, него ће се бавити њиме лично: млад је, неискусан, амерички студент. Али ниједна од те три ствари сама по себи није проблем. Ако ико успе да данашње распамећено српство извуче из каљуге, биће то млађи људи који нису задојени самомржњом. Политичари и економисти одговорни за суноврат Србије су показали да дугогодишње искуство у погрешним стварима може да буде итекако штетно. А у Америци се заиста може научити много тога корисног. Проблем је што је, барем на први поглед, новопечени министар омануо у сва три аспекта.

Према биографским подацима из штампе, Крстић је посетио Америку 2001, у оквиру програма SYLP (Serbia Youth Leadership Program, Програм младих лидера Србије) који воде осведочено србољубиви Стејт департмент и амбасада у Београду. Две године касније, уписује се на Јејл (Yale), универзитет који похађа америчка политичка елита - не толико да би тамо нешто научила (Буш Млађи је тамо дипломирао) него да би склопила познанства са будућим партнерима у олигархији која управља САД.

На Јејлу, Крстић оснива „Асоцијацију европских студената“ - не српских, чак ни југословенских - и ради (као студент, за минималац) у „Одељењу за развој“. Ова мистична америчка синтагма у ствари означава универзитетску бирократију задужену за скупљање донација од државе и некадашњих студената (alumni). Можда отуд потиче његова опсесија порезима. У сваком случају, више је него очигледно да је Крстићу намењена улога империјалног јаничара. А нема никаквих назнака да се он томе успротивио.

Лазар Крстић је већ десет година у Америци. И за ту целу деценију није оставио скоро никакав електронски траг, осим једног научног рада на којем је сарађивао. Једном је споменут у режимским медијима 2005, и то када је кудио Србију што му не плаћа школовање. И то је то. Од „стручног“ ангажмана, једино се прича - и то је немогуће наћи ишта више од гласине са Б92 - да је 2009. учествовао у „експертском тиму“ Мекинсија (McKinsey), масно плаћеног да направи план „реструктурисања“ НИС.

Дакле, за све ове године, ни трага од родољубља, али ни неког научног, културног или пословног аранжмана. И као студент и као дипломирани „консултант“, Крстић је „испод радара“ - док није одабран за министра. Узалуд му сва памет, када није научио ништа корисно. Чак штавише, ако је судити по раније наведеним пореским предлозима, његово знање и искуство су демонстративно штетни.

Да је Лазар обраћао мало више пажње током свог америчког образовања, научио би да држава постоји као нужно зло, структура створена да би штитила Богом-дана права својих становника на живот, слободу и имовину. То лепо пише у америчким оснивачким документима, који су свима доступни. Научио би и да је Америка створена у пореској побуни против Лондона, и да бар на папиру, држава убира порез како би могла да извршава своју основну дужност: заштиту живота и имовине грађана.

Ту дужност је Србија, после 5. октобра 2000. године, не само потпуно напустила већ се њени „лидери“ - од Врховног Жутника до Државног Дна - тиме хвале као својим највећим достигнућем. Србија, дакле, већ одавно није држава, него компрадорска клептократија, која страним непријатељима даје све што од ње траже, а сопственом становништву директно укида право на слободу, имовину и живот.

Од чега тај народ да плаћа намете о којима Крстић сања? И за шта - да плаћа огромну паразитску бирократију која само смишља начине да га додатно опљачка, понизи, преуми и коначно затре? Финансирање такве власти је злочин, а не родољубива дужност.

Али ако већ хоће да попуни буџет те и такве вампироидне „државе“, Крстићу би боље било да укине једнострану примену ССП са Бриселом, за коју чак и режимски медији признају да је после скоро пет година уништила српску привреду. Али пошто је ЕУропство свети грал Државног Дна, нема теоретске шансе да се то деси. Спречавање странаца да опљачкају Србију? Ију, па да му неко из Мекинсија - или Стејт департмента - замери! Шта би тек рекла братија из „Лобањe и костију“?

Срби који у Крстићу виде спаситеља  - ако их уопште има, тј. ако све ово није тек пример медијског управљања утисцима - заборавили су изгледа претходног „стручњака“ који је тако дошао да „уведе ред“ у порески систем. Божидар „Божа Дерикожа“ Ђелић увео је драконски ПДВ, са теткиног кауча „зарадио“ виле и лимузине, и - отишао. Сада своје „поштено“ стечене милионе троши опет као „консултант“ негде на Западу, Србија је опљачкана, окупирана и понижена, а медијско-квислиншки комплекс народу сервира новог харачлију, који се сад зове Лазар. А боље би му пристајало име Смаил-ага.

четвртак, 08. август 2013.

Страшило је слушат што се ради!

Око Соколово, бр. 82
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(фото: Самсон Чернов)
Косово Шиптарима. Оранице и авио-компанију шеицима. Министарске фотеље странцима. Послушност Империји. Душу - ђаволу. Овако Државно Дно касапи Србију, почетком осмог месеца лета Господњег 2013.

Није им било доста што су бриселским пактом издали Косово и Србију; Државно Дно сад позива и народ да им се у тој издаји придружи, изласком на Тачијеве „изборе“ у новембру. Славка Којић објашњава зашто су и позив и избори издаја, док Јања Гаћеша описује како изгледа „интеграција“ у велику лаж пост-бриселског Тачистан.

Навршило се 18 година од прогона Срба из повампирене НДХ - сада чланице НАТО и ЕУ, али и пре тога империјалног „џукеле са ђубришта“ (како својевремено Холбруку рече амбасадор Фрејжер). Да сукоб није готов, и да Загреб још има претензија на српску земљу (мада не и становништво на њој), подсећа Драгомир Анђелковић.

То што у Хрватској кличу „за дом спремни“ на Томпсоновим концертима је очекивано. Али што Србима скоро потпуно недостаје међусобне солидарности - како Драгослав Павков илуструје на примеру Капетана Драгана - је просто поражавајуће. Али нажалост, није изненађење. Па и постојбина Немањића зарасла је у коров и заборав, подсећа Ратко Дмитровић.

Тако избезумљене Србе квислиншко-култистички управљачи утисцима онда убеђују како је емиратско преузимање ЈАТ-а и преименовање у „Ер Сeрбију“ (на којем то језику?) магија вредна духа из Аладинове лампе. Али ово није Шехерезадина прича. Шта се крије испод Етихадовог летећег ћилима, објашњава Бранко Жујовић.

Још није сасвим јасно ко ће кога у „реконструисаној“ влади. Али већ се говори о нуђењу министарских и саветничких места „проминентним“ странцима - попут, рецимо, енергетичног светског банкара Доминика Строс-Кана. Александар Павић има пар савета и речи упозорења за сваког странца који се полакоми на понуду Државног Дна.

Сасвим је природно искушење да се, гледајући борбу шкорпиона на коју подсећају односи унутар Државног Дна, свим актерима пожели пораз. Сигурно нема смисла навијање за једне или друге, кад сви нуде само отров и смрт. Али Жељко Цвијановић сматра да је ипак могуће извући неке конструктивне закључке из циркуса о „реконструкцији“, посебно о односу неких елемената Државног Дна и њихових страних господара.

Ништа што прочитате у новинама или видите на телевизији - органима манипулације у свесној служби окупатору - није ту случајно. Као ни онај амерички оркестар у Гучи пре четири године, о чему пише Фб Репортер (преко Викиликса).

Што пре почне буђење из кошмара, то ће пре она слика са почетка овог текста бити другачија. Али мора се почети од управљања утисцима.

уторак, 06. август 2013.

Спиновање вУЧКа

Да ли је Вучи мало нервозан?

Цео циркус звани „реконструкција владе“ требало је да буде прерасподела моћи унутар Државног Дна, на штету премијера Дачија а у корист првог потпредседника вУЧКа. Иначе, та самозвана функција, која не постоји ни у традицији ни у прописима, савршен је одраз како сујете тако и неурозе човека који би да буде „калиф уместо калифа“. Али шта ако су у праву анализе да му калифат не дозвољавају баш инострани господари?

Можда то објашњава медијски блицкриг овог викенда, који је почео у лондонском Индепенденту, а завршио у Танјугу. Енглеском листу Вучи се представио као „партнер Запада у Србији“ (дословно: "the West’s go-to man in Serbiа") а боме и у региону. Затим се побринуо да интервју конструктивно преприча увек послушни Танјуг.

(наслов и поднаслов из Индепендента)
Занимљиво је, дабоме, шта се у препричавањима нагласи, шта изостави, а шта чак и погрешно преведе. Рецимо, споменуте су Вучићеве похвале британским министрима - чак и дегутантно антисрпском Хејгу - али не и обећање да ће „везе бити још јаче, а британска влада ће у нама наћи поуздане и чврсте савезнике“. (оригинал: "The ties will get closer and the British Government will find us reliable and supportive allies".)

Волфганг, међутим, није остао на шлихтању Енглезима и Американцима, већ је искористио сваку прилику да понизи Србију и Србе. По њему, злочине над Србима треба заборавити (put behind us), да се не постане заробљеник прошлости (trapped in the past). А како, по вУЧКу, та прошлост изгледа види се из анегдоте о састанку са америчким министром војним.

Једном приликом је министар Панета (иначе оперативац од поверења Клинтонових) почео да набраја све ратове у којима је Америка учествовала. И уместо да упита како то да једна наводно мирољубива земља толико ратује, и то освајачки, по целом свету, вУЧКо је видео прилику да попиша сопствену земљу. Па је прво рекао да је Србија ратовала још више (што није тачно), а онда да је много тих ратова изгубила (што такође није тачно). Зар није „сарадња“ са Западом чудо?

Иначе, неко у Танјугу је ову догодовштину превео као збуњени осмошколац. Синтагма "Serbia could better that" не значи „Србија је могла то боље“, него „Србија вас у томе надмашује“. Што, како већ рекох, није истина. Не само да је мање ратовала од Американаца, већ је сваки пут то било за слободу, на сопственом кућном прагу. Недвосмислено је изгубљен само рат против Бугара 1885. Стварно, вУЧКо све више почиње да звучи као бивши Врховни Жутник...

Елем, ово набацивање Индепенденту новинар Њујорк Тајмса Ден Билефски описао је на Твитеру као „добар профил Вучића, некадашњег Милошевићевог посилног, сада умереног проевропејца“. Он сам је вУЧКа описао као „моћног“ првог потпредседника владе у тексту о суђењу Мирославу Мишковићу. Тај текст је такође (креативно) пренео Танјуг.
(Наслов из Њујорк Тајмса који је Танјуг мало „кориговао“ у преводу) 
По београдској агенцији, фокус ЊТ је био на одлучности власти Србије да искорене корупцију и безакоње. Текст је насловљен: Њујорк тајмс: Влада Србије жели да са себе скине ознаку „земље без закона“. Проблем је само што се синтагма „култура безакоња“ (culture of lawlessness) спомиње тек успут, и приписује „наслеђу балканских ратова деведесетих“, док стварни наслов текста гласи: „Суђењa тајкуну фасцинирају Србију, земљу корупције“ (Tycoon’s Trials Rivet Serbia, Land of Graft). Сад вам је јасно зашто је то мало „нашминкано“ у преводу.

Танјугово подаништво расветљава, сасвим нехотице, детаљ из текста Билефског, који је за саговорника са „српске стране“ узео Дејана Анастасијевића - некада дописника Времена (и америчког Тајма), а сада дописника Танјуга из Брисела.

Значи, подаништво је врлина, Србија је „поуздани савезник“ који жели да „заборави прошлост“, а Запад јако воли и поштује „моћног“ првог-заменика-премијера, веле Вучи и Танјуг. Па ко поверује.

понедељак, 05. август 2013.

Павелићев остварени сан

У раним јутарњим сатима 4. августа 1995, двеста хиљада хрватских војника кренуло је у „ослобађање“ Републике Српске Крајине од свега живог, а понајпре Срба. За три дана Крајина је избрисана са мапе, а њено становништво протерано или побијено, у операцији названој „Олуја“. Фрањо Туђман је 5. август, дан када су његове трупе ушле у Книн, прогласио за државни празник - „Дан домовинске захвалности“ - који се као такав слави и данас.

Крајина је успостављена у пролеће 1991, као одговор на Туђманово васкрсавање идеологије, језика и симбола НДХ, брисање Срба из устава Хрватске и коначно, противзаконито проглашење неовисности. Нико, ни аутохтони Срби ни власти у Београду, није имао ништа против да Хрватска постане независна држава - али без територија на којима су живели Срби.


После кратког али жестоког сукоба, крајем 1991. је успостављено примирје и посматрачи УН су распоређени дуж линије разграничења, по мировном плану посредника УН Сајруса Венса. Иако су касније вођени разни преговори, Загреб је од почетка до краја инсистирао на „потпуној реинтеграцији у уставноправни поредак Хрватске“ подручја под контролом Срба: Крајине, Западне и Источне Славоније. Притом се мислило на територију - али не и становништво. О томе сведоче „топнички дневници“ и снимци са Бриона.

Туђман је „Олујом“ претворио у стварност Павелићев сан о Хрватској без Срба. Све је, изгледа, у избору савезника: Вашингтон је отворено стао на Туђманову страну негде 1993. „Пензионисани“ амерички официри обучавали су хрватску војску путем „приватне“ фирме МПРИ. Наводно, обука није била војне природе, већ су их учили „демократији и људским правима“. Догађаји из маја и августа 1995. показаће шта под тиме подразумева МПРИ.
„Дик, унајмили смо ове људе да нам буду пси кавгаџије. Морамо да их контролишемо. Али сада није време да се буде преосетљив“.
Ово је био текст цедуље коју је Ричарду Холбруку додао његов колега Роберт Фрејжер током разговора са хрватским представницима, у пролеће 1995 (цитирано у 6. поглављу Холбрукових мемоара). Американци нису били преосетљиви ни за време „Бљеска“, ни за време „Олује“. Амерички амбасадор у Загребу, Питер Галбрајт, чак је изјавио да „Олуја“ не може бити етничко чишћење, пошто је то нешто што само Срби могу да раде!

А Холбрук сигурно није био „преосетљив“ када је у јесен 1995. давао инструкције Туђману које градове у БиХ да заузме, док је портпарол Стејт Департмента наивним новинарима говорио да влада САД нема никакве везе са хрватском офанзивом у БиХ.

Званични Загреб, дабоме, и дан-данас инсистира да је „Олуја“ била апсолутно праведна, оправдана и племенита, баш као уосталом и сам „Домовински рат“ (мајсторски украдено од Стаљина). Када је 2005 - пре него што је потпуно скренуо памећу - Борис Тадић „Олују“ назвао „организованим злочином“, из Загреба је стигао љутити одговор да се то не може поредити са Сребреницом.

Зашто да не? У оба случаја нападнута је заштићена зона УН. У Сребреници су се трупе УН бар потрудиле да заштите цивиле; у Крајини су само скренуле поглед. Срби су евакуисали муслиманске цивиле из Сребренице. Хрвати су у Крајини побили све што су затекли. А Сребреница је проглашена за геноцид, док је „Олуја“ постала национални празник!

Како да објаснимо ту „логику“? Који је то „принцип“ који Шиптарима даје Космет као независну државу јер су наводно „страдали под српском репресијом“, а не дозвољава државност Србима западно од Дрине упркос усташком геноциду из 2. светског рата, или уставном положају који су имали пре Туђмана и Изетбеговића? А шта рећи о „правилу“ по којем су републичке границе светиња кад се ради о свакој другој републици бивше СФРЈ - али не и када је реч о Србији?

У помоћ нам притиче Мортон Абрамовиц, некадашњи амерички дипломата и оснивач Међународне кризне групе, који је 2004. за НИН изјавио да Срби траже „савршену логику која не одговара стварности на терену“. Логика, наиме, не важи за Империју; она ствара сопствену реалност.

А та реалност коју силом и лажима ствара Империја - и захтева од Срба да је безусловно прихвате - је да, без обзира на околности, Срби никад нису у праву. Апологете Империје отписују ову лако доказиву чињеницу као „теорију завере“ и злонамерном заменом теза оптужују Србе за комплекс жртве. Ово није нимало случајно: „реалност“ Империје почива управо на великој лажи да су сви остали народи - жртве Срба.

Последица америчке политике „демократије и људских права“ је да Срба више нема на вековним огњиштима Лике, Далмације, Баније, Кордуна, Славоније, Косова, Метохије, Босанске Крајине... За то време Србији се намеће „косовијанска“ држава, Сарајево тражи „реинтеграцију“ БиХ, а Хрватска слави „Дан домовинске захвалности“ - и тужи Србе за геноцид!

O tempora, o mores...