„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 29. јун 2013.

Сва царства овога свијета, и славу њихову

Врховни Жутник је у басаријадама говорио о потреби „промене свести“ Срба. То је била сврха и клеветничке резолуције о Сребреници. О томе су и раније говорили жути култур-комесари. Немци већ годинама траже од Срба безусловно колективно самоубиство. Све је то било познато када се на Ђурђевдан прошле године излазило на изборе.

Па када се показало да изборна крађа неће моћи да жуте одржи на власти, направљена је рокада. Потрошене Демонкрате замењене су прогресивним Назадњацима. Све друго је остало ама баш потпуно исто - с тим да сада политику подаништва народу продају дојучерашње патриоте и „националисти“.
„Данас је наша земља променила и своје вековно веровање, начин понашања, крајњи циљ, мит који нас је толико дуго терао да гледамо уназад и не идемо напред.“
Овако мисле Борис Тадић, Драган Ђилас, Чедомир Јовановић, Соња Бисерко и њима слични. Али ову стравичну реченицу је изговорио Ивица Дачић - особа који је прво омогућила жутократију издајом својих бирача, а онда за то била награђена премијерским местом у овом назадном Државном Дну.

Прочитајте још једном Дачићеве срамотне речи.

Шта је српско „вековно веровање“? Бог правде. Зар то да мењамо?
Шта је „начин понашања“? Чојство и јунаштво. Зар то да одбацимо?
Шта је „крајњи циљ“? Слобода. Зар њу да заборавимо?
Шта је „мит“ о којем говоре? Завет са Богом, вера у Васкрсење и Живот Вечни. Зар тога да се одрекнемо?

Ако синоћ у Бечу, Стамболу, Берлину, Риму и Загребу нису отварали шампањац, требало је. Што нису могли да постигну вековима убијања, унијаћења, протеривања и пропаганде, успели су инсталацијом Државног Дна. Или бар мисле да су.

Јер дабоме, Дачићеве речи немају моћ да промене стварност, ма колико он и остатак квислиншког култа мислили супротно. Нажалост, под њиховом контролом се данас налазе скоро све полуге државе и друштва, којима ће наставити да се труде да своју визију преумљене и одсрбљене Србије претворе у стварност. Док им се преостали Срби не супротставе.

Прича о косовском „миту“ који је од Срба направио заробљенике прошлости је лаж. Па шта је друго била мотивација устаника из Тополе и стогодишње борбе која је тада почела, него слобода и повратак на Косово - не само као физичку територију, већ и као испуњење завета датог 1389?

Само глуп или зао човек може да из епских песама косовског циклуса закључи како Срби славе пораз. Јер тај највећи српски Видовдан - толико велики, да су кроз историју сви душмани покушавали да га оскрнаве, оспоре и замене својим, до те мере су од њега страховали - био је победа.

Погледајте материјалне чињенице. Турци су се повукли, први и једини пут им је погинуо султан, и требало им је 70 година да освоје Србију и наставе продор на запад. Али погледајте и духовне: Косово је било српско Распеће, којим су Лазар и његови витезови исписали Завет са Богом као ретко који хришћански народ. Не стоји узалуд у песми:

Све је свето и честито било
И миломе Богу приступачно.

Захваљујући том Завету, Срби су опстали кроз векове турског јарма; поробљени али не покорени. И захваљујући њему васкрсли - прво 1804, а онда 1916, после још једног распећа због пркоса душманима. Зар стварно мисле неке задригле ништарије, бедници који мисле да историја почиње и завршава с њима, да могу све то да промене само зато што имају моћног господара? Па ето, мисле. А Срби, јесу ли заиста толико посрнули да ће то да им дозволе?

Апостој Матеј описује у Јеванђељу (књига 4, стихови 8-9) како је сотона ставио Исуса пред искушење:
Опет га узе ђаво и одведе га на гору врло високу, и показа му сва царства овога свијета и славу њихову;
И рече му: све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се.
Исто је нуђено Лазару: да пољуби турски скут, да погази своју веру и прихвати освајачку, и да заузврат ужива земне благодети службе султану. Многи су се полакомили на такву понуду. Али баш зато што су Лазар и његови витезови рекли „не“, данас још има Срба. А од Османовог царства остали су само трагови. 

Исто обећање данас се чује из уста разних амбасадора, комесара, извијеститеља и боркиња за људска права. И док је Исус одговорио „иди од мене, сотоно!“, а Лазар исти одговор послао Мурату, олош окупљен у Квислиншком Култу хита да падне и поклони се.

А како би повукли све вас са собом, причају вам приче о концертима, аферама, фармама, великој и топлој браћи. Писмо су вам укинули, језик покварили, мисли загадили. Али ви још увек имате избор. 

Хоћете ли остати верни Лазаровом Завету и Христу, због којих су Срби опстали а земна сила која их је притискала сваки пут доживела пропаст? Или ћете поверовати господару лажи и одрећи се свега светог и честитог, зарад обећања земаљских благодети - обећања које ни он ни Култ који му служи не могу да испуне? И никада нису ни могли?

Живот вечни или самоубиство? Слобода или смрт? Бог или сотона? Србија или ЕУропска унија? Правда, чојство и јунаштво - или ништавило квислиншког култа? 

Тај избор је ваш, и само ваш. Али како се ко одлучи, тако ће да му и буде.

петак, 28. јун 2013.

Видовдан

Слика уместо хиљаду речи.
„Прави Срби Видовдан увек прослављају радно“ 
(извор: Вукајлија, 28. јун 2013)

среда, 26. јун 2013.

Сваки нешто, не остаде ништа

Око Соколово, бр. 76
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(фото: Самсон Чернов)
Овако, значи, изгледа суноврат. Избор између Жутог и Жућег, безусловно ЕУропство, култура некултуре, апатија као највећа вредност. Или су можда у питању летње врућине?

Заједничка црта свему што се дешава ових дана је једно апсолутно силовање реалности, које врше - у спрези - Државно Дно, квислиншки култ, и њима лојални медији. Било по налогу Империје или, још страшније, по сопственом нахођењу.

Тако они што намећу фарме и велику браћу, кич и шунд, сад причају о угрожености „културе“. Па шта то онда значи култура, пита се с правом Ана Радмиловић.

Све је у функцији промене свести, оне коју отворено траже Немци, а коју је својевремено најављивао Врховни Жутник. Како то изгледа у пракси, описује Мирослав Лазански.

Назадна власт постала је идентична Жутој, објашњава Александар Ђикић. Престрого? Нимало. Жути су својевремено декларацијом признали фиктивни „геноцид“ у Сребреници. А Назадни су ево донели резолуцију којима се Срби извињавају за одмазду комуниста над Хортијевцима.

Тиме не само што директно иду на руку мађарским ревизионистима Тријанона, како објашњава Младен Ђорђевић, већ терају воду на воденицу Пајтића, Чанка и осталих сепаратиста - али и додатно трују већ затровани бунар историје.

Кад Драган Недељковић говори о фиктивној кривици наметнутој Србима, говори о једном континуитету од 1945 наовамо. Прво изједначе Дражу са Павелићем, да би се могла направити Брозославија. Следећи корак је амнестија Павелића, Изетбеговића и Џафера Деве тако што се Срби оптуже за „агресију и геноцид“ деведесетих против невиних Хрвата, „Бошњака“ и „Косоваријанаца“. А на крају се амнестирају Хорти, Хитлер и Хецендорф, тако што се Србима приписује историјска кривица за оба светска рата. Испашће, како пише Весна Веизовић, да ће Срби морати да се извињавају што постоје. А кад се до те тачке дође, онда је нестанак Срба само логичан следећи корак.

Најгоре од свега је што непријатељи разноразни све то постижу преко самих Срба - односно квислиншког култа и Државног Дна, као службених представника Срба и Србије. Чак је и добронамерни Леонид Решетњиков поверовао у пропаганду да власт „има легитимитет“ јер ју је „изабрала већина српског народа“. Али када је у Србији ретко ко спреман да устане против те очигледне лажи, а камоли других, онда шта да се очекује?

Да „српски“ медији, политичари и „елита“ без проблема изједначавају непријатељску ЕУ са пријатељском Русијом, рецимо - против чега се оправдано буни Борис Алексић.

Србија тако постаје камен у туђој руци (Ђорђе Вукадиновић) на „датумском путу“ без повратка (Жарко Јанковић), срећна кад је хвале непријатељи (Милан Јовановић). А заборавља да се тако похвално беседи само на сахранама, како подсећа Чедомир Антић.

Али можда су у праву песници кад кажу да је најмрачније пред свитање. Јер прихватање очаја и безнађа управо је циљ непријатеља и његових домаћих послушника. Само један гест отпора, попут 4. јула на Космету каквог замишља Александар Павић, могао би да поремети чардак од лажи и обмана који нам се намеће као стварност.

петак, 21. јун 2013.

Злочин према себи и свету

Вашингтон Пост (Вашингтонска пошта) су новине које веродостојно представљају погледе империјалног естаблишмента. Зато је вредан пажње њихов редакцијски уводник од јуче, у којем се „господин Тачи“ и његова „држава“ представљају као светли пример америчког доброчинства у свету. Надам се да ће после читања овог мучног текста бити јасније зашто се Србија самоуништава по команди, кроз разне договоре, споразуме, датуме, декларације, итд.

Намера је да се и остатку света наметне онај исти очај и безнађе које је у Србији заведено путем теледиригованих медија и квислиншког култа. У Вашингтону на сламање Београда гледају као на кључ светске доминације САД. Зато не намеравају да престану са мучењем Србије и затирањем Срба, без обзира ко се и колико трудио да удовољи перверзним захтевима Империје.

Сламање Србије директно је омогућило не само стварање етнички чисте албанске „државе“ на окупираним територијама, већ и крваве ратове у Ираку, Либији, а ево сада и Сирији. Пристанак на поробљавање тако постаје истински злочин, како према себи, тако и према целом свету.
- Н.М.

Вашингтон Пост, редакцијски уводник
20. јун 2013.

Косово нуди пример за Сирију

Прошло је 14 година откад су САД, пркосећи руској опструкцији у Савету безбедности, покренуле ваздушну кампању како би зауставиле крваву агресију једног тиранина у сопственој земљи. Са америчком подршком, побуњеници на Косову, тада покрајини Србије, успели су да победе војску Слободана Милошевића и преузму контролу над покрајином. Критичари су тада упозоравали да ће америчка интервенција створити хаос и ојачати радикале. Уместо тога, утрла је пут демократизацији Србије, независности демократског Косова и на концу, почетку помирења.

Хашим Тачи, некадашњи лидер Ослободилачке војске Косова и сада премијер те државе (sic) током прошлонедељног боравка Вашингтону дао је изјаву о споразуму који је постигао са србијанским премијером Ивицом Дачићем о нормализацији односа две земље. Споразум је значајан и са политичког и са личног становишта. Г. Тачи је некада био заклети непријатељ г. Дачића, блиског сарадника г. Милошевића, а влада Србије никада није признала независност Косова. Споразум свеједно предвиђа да ће Србија прихватити суверенитет владе Косова над целом територијом, у замену за значајну аутономију подручја где су етнички Срби у већини.

Постигнут 19. априла, споразум је по свему судећи опстао: договор о имплементацији постигнут је прошлог месеца. „Ово је сада незаустављив процес,“ рекао нам је г. Тачи. „Имам потпуно поверење да ће доћи до имплементације“.

Предстојећи споразум је пример како интервенција Запада може зауставити крвави и наизглед нерешиви етнички рат - али и колико напора такав подухват захтева. НАТО одржава мировну мисију на Косову од краја борби 1999, међу којима је тренутно 760 Американаца. Споразум између г. Тачија и г. Дачића је постигнут непрекидним дипломатским напорима спољнополитичке шефице ЕУ Кетрин Ештон, која је надгледала 10 рунди напорних преговора.

Срећом, гђа Ештон је имала нешто вредно да понуди: могућност евентуалног придруживања обе земље ЕУ. Захваљујући одлуци да се помири са губитком своје бивше покрајине, Србија ће вероватно овог месеца добити од Брисела датум за почетак предприступних преговора, док ће Косово бити позвано да почне са радом на споразуму о придруживању. Косово такође жели да уђе у НАТО, што је био један од разлога посете г. Тачија Вашингтону: надао се да ће Обамина администрација погурати Алијансу ка почетним корацима на пријему његове земље.


САД треба да подрже те амбиције и притисне државе које нису још признале Косово, међу којима су и неке суседне земље на југоистоку Европе. Али било би добро да Обамина администрација научи ову лекцију из историје. Ограничена америчка војна интервенција, уз дугорочну подршку и одлучну дипломатију, може да спасе животе и стабилизује конфликтне регије - чак и без одобрења Русије и Савета безбедности УН.

среда, 19. јун 2013.

На гусле се струне покидале

Око Соколово, бр. 75
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(фото: Самсон Чернов)
Између Државног Дна, квислиншког култа, и медијског апарата који их одржава на власти - као намесника Империје - све је у земљи Србији, па чак и она сама, обесмишљено и обезвређено, осим магичног „датума“. Све за датум, датум  ни за шта! А шта би требало да се деси на тај фамозни датум? Па тада би почели преговори за приступање ЕУропству. Који иначе знају да трају по деценију-три, чак и кад су успешни.

Квислингократија, дабоме, не жели да њени обесловљени поданици о томе размишљају, већ има да гледају разне фарме и велику (и топлу) браћу, и понављају како датум и ЕУропство немају алтернативу. А итекако имају, вели Александар Павић: живот је алтернатива.

Не може народ ту ништа, веле како квислингократе тако њихови корисни идиоти, па чак и малодушни родољуби. Србија је демократија, јел'те, и овај олош је легално и легитимно изабран на изборима. Само што то није истина.  Србија није демократија, како лепо објашњава Владимир Димитријевић - а чак и да јесте, изборна обмана и издаја сасвим су довољан разлог за побуну против овакве власти. Као што су Турци устали против Ердуана.

Уосталом, ово и није српска власт, већ чопор слепих послушника господарима из Брисела, о чему пише Ђорђе Вукадиновић.

Потпуну бесловесност њихове економске „политике“ илуструје Бранко Жујовић, причом о арчењу привилегија на трговину са Русијом на дотирање „Фијата“ - чије аутомобиле, иако популарне у Европи, у Русији мало ко жели да купи.

Паралелно са рушењем државе и привреде, уништавају се култура и идентитет. Леон Којен објашњава како се то ради, уз помоћ „орвеловског титоизма.“

Колега Србо је текстом о обезимењавању Срба кроз векове и данас покренуо занимљиву дискусију са Драгославом Павковом. У првом наставку, оспорава тезу да је за то крива Српска православна црква, већ пре управо они који су се исписали из Српства, да би се приклонили тренутном „царству земаљскоме“. Павков потом доводи у питање карактеризацију становништва Београдског пашалука, на шта Србо одговара. Немојте се заварати, ово није млаћење празне сламе: ако не знамо ко смо, где смо били и одакле смо дошли, не можемо знати ни куда идемо, нити да ли је тај пут ваљан. Из тог незнања израста квислиншки култ, њиме се омогућава брозославија, жутократија, државно дно...

Генерално говорећи, можда се превише енергије последњих година трошило на тражење политичке пречице до излаза из српске трагедије. Жељко Цвијановић објашњава зашто је та борба била неуспешна, увек се трудећи да буде поштен и према онима који то можда не заслужују. Било како било, у праву је кад каже да слобода захтева и културни, и економски, и идентитетски вид борбе, а не само политички. Ланци којима нас вежу биће покидани тек када Срби буду спремни на самопожртвовање, и то из осећаја дужности а не личне користи.

У супротном, постаћемо патетичне карикатуре какве описује Александар Павић у погледу на квислингократско поимање Видовдана. Или још горе, већи Турци од Турака, о чему пише Ненад Кецмановић.

Да све није онако како се на први поглед чини, објашњава Александар Мезјајев у анализи недавно „процурелог“ писма данског судије Хашког минотаура. Дабоме да је тзв. Трибунал политичка агентура Империје; писмо, које не открива ништа посебно ново, вероватно је више део интерних интрига империјалне Инкквизиције, пре него наговештај било какве правде. 

Мирослав Лазански је недавно писао о пореклу идеје о „ЕУропској породици народа“. Читаоце Сокола ово неће изненадити, али можда хоће оне који су поверовали у пропаганду квислиншког култа, Брисела и Вашингтона.

Е сад, они који су себе убедили да је својевремено требало да се остане у Тројном пакту и не „провоцира“ свемоћни Немачки Рајх  вероватно мисле да ни данас нема алтернативе, да се мора приклонити јачем, и да овако мала и слаба Србија не може другачије. Али може.


Док све земље цивилизираног запада пљачкају сопствени народ како би намириле коцкарске дугове својих разуларених банкара, Исланд је лепо рекао банкарима да се гоне у неку ствар. А недавно је и званично одустао од кандидатуре за ЕУропство. И нису, ево, поумирали од глади, нико их није бомбардовао, нису им уведене санкције... Притом је Исланђана само 320.000 (Срба је скоро 30 пута више), а њихово вулканско острво је тек нешто веће од Србије.

Па се ви сад запитајте ко вам стално говори да сте мали, слаби, јадни, бедни, осуђени да будете поданици и неспособни да то промените. И зашто.

уторак, 18. јун 2013.

Тиранија града

(превод истоименог есеја Данијела Гринфилда од 17. јуна 2013)

Сваки град је по природи диктатура. Густина насељености диктира како људи могу, а како не могу да живе. Део слободе је и одсуство ефикасности, док градски живот почива на потреби да се буде друштвено ефикасан. Крајњи резултат напора у том правцу је Мајкл Блумберг, њујоршки градоначелник-дадиља.

Блумберг је можда најпознатији озлоглашени милијардер који се игра милионима живота, али већина градова има слична решења за своје становнике, увек на штету личне слободе. Иста она ефикасност с којом се максималан број људи сабија у постојећи животни простор продире и у све друге аспекте људског битисања.

Град је сам себи граница. Његова пустоловина није истраживање, већ опстанак. Град се увек мења, пропада и поново устаје под таласима новопридошлих становника и друштвених изазова. Градски простор је окренут према унутра, било да је реч о клубу у забаченом сокаку, цртицама из апстрактног уметничког дела, или психи појединца у претрпаном аутобусу.

Градови никад нису стабилни. То их чини узбудљиим. Истински древни градови постану фосили, али и тада су некако увек на ивици пропасти. Град је друштвена пропаст у покрету, са градским властима у улози кочничара. Ту негде је увек сиротиња, или неко спреман на нереде. Подкласа криминалаца уходи солитере и фавеле. Једина константа је да је у граду увек превише људи.

Слобода се мери простором, како физичким тако и концептуалним. У градовима је слобода углавном концептуална. Градски човек ће пре да истражи свој унутрашњи свет него да оде у природу на логоровање. Пошто нема много слободног физичког простора, становник града повлачи се на једино место где га нико не омета: у себе. У несташици физичког простора, спас налази у сопственом духовном тавану.

Култура која цвета у градовима тотем је статуса. Урбана култура мора да се труди да привуче пажњу огуглалих грађана кроз буку и гунгулу града. Статусни симболи унутар те културе иду корак даље и ремете комуникацију, стварајући непроницљива уметничка дела чије разумевање захтева инсајдерска сазнања. То бекство у дубину метафоре продужетак је грађанског истраживања сопствене психе, а притом затвара приступ подкласи како би сачувало издвојени статус уметника.

На град се гледа као на врхунац културе, тако да нема куда даље да се иде него у дубину. Ако је град исходиште људске цивилизације, онда је цврха те цивилизације усавршавање града.

Данашњи либерали не би постојали да није било разних иницијатива за друштвено усавршавање, од старих фотографија дерана из запуштених сокака до масивне социјалне државе модерног доба. Нестале су некадашње опсесије левице селом и индустријом. Остала је само опсесија градом као вечном фавелом - која је данас пре резултат државне политике него пуке пренасељености.

Сасвим је могуће да густина насељености диктира ко је наклоњенији већој или мањој улози државе. Није да градски свет нешто посебно воли државу, али на њу гледа као на неопходно зло и чежњиво посматра самозване реформаторе који би да их избаве од политичке машинерије.

Али недостатак простора - физичког, економског и структурног - у граду иде руку под руку са недостатком слободе. Претпоставка је да неко мора да регулише трење између становника града, јер алтернатива не постоји.

Друштвене норме које у другим срединама решавају међуљудске сукобе тешко се одржавају у средини која се вечито мења. Анонимност града доноси слободу од притиска и обичаја средине, али истовремено поништава снагу друштвених норми.

Урбане норме понашања избегавају сукоб. Градски свет је навикао да игнорише све око себе и у међусобним односима одржава учтиву дистанцу. Врхунац добрих манира је непримећивање других грађана. Равнодушност је очекивани одговор на повреде људских норми понашања, али не и на повреду ситних законитости урбаног простора. Нико се не обазире када човек скине све са себе у јавном превозу и почне да урла како долазе ванземаљци, рецимо, али куку њему ако рециклажу убаци у ђубре.

Једини слободни људи у градовима су особењаци и криминалци. Особеност је одговор на анонимност, док је криминал некад једини начин да се нешто уради. Свак крши понеки закон, јер закона има превише, а многи су неразумни или немогући. Сваки становник града је у ствари делом особењак, а делом криминалац. То је само питање степена. О најбољим особењацима пишу новине. Оне мање успешне нико не примећује. Најбољи криминалци постану легенде. Остали проводе старост гунђајући о новом олошу који не мари за част и гледа само себе.

Опсесија града су информације. Урбанизација Америке иде у корак са информатичком револуцијом. Уместо да телеприсуство покрене други талас сеоба у предтрађа, градови су постали још многољуднији.

Иако може да се користи за телеприсуство, нова мобилна технологија далеко боље превазилази осећај скученог простора. Могућност сажимања друштвених интеракција на уређај величине десетак сантиметара преобразио је град у мрежу невидљивих спона. Друштвене мреже допринеле су развоју унутрашњег простора града, стварањем широких виртуелних друштвених простора унутар згуснутог урбаног света.

Интернет је постао апотеоза града, виртуелна урбана средина препуна садржаја, која наизменично шокира, опчарава и збуњује док руши границе осетљивости. Свет је тако постао мултикултурни, глобални град, док појединачни градови почињу да личе на места на интернету, кратковечна и бесмислена али некако способна да довољно дуго привуку бар мало пажње.

Информација је једини разлог за постојање града. Индустрија је побегла у прљавије градове далеког истока. Детроит постоји једино зато што дотирана ауто-индустрија дотира град који су његови становници напустили. На ивици банкрота, Детроит је слика и прилика неуспеха, фосил индустрије која није успела да привуче довољно младих, паметних и богатих који би издржавали армаду градских чиновника.

Њујорк се опет узима за пример успеха. Сам град нема скоро никакву сврху, али служи као центар финансијера и одредиште за туристе. Све што има да понуди су информације и утисци, на шта онда додаје културу и образовање. У томе личи на многе друге градове, попут рецимо Лондона.

Нови град је делимично берза а делимично место где се скупљају хипстери, често обоје истоверемено. Али изван зачараног круга шпекуланата који имају времена и новца за уметничке изложбе, кроз градске капије улази све више вечно обесправљених, варвара пред вратницама декадетне империје финансија и културе.

Градови су гета. Стари механизам животног успона радника пропао је скупа са индустријом. Радници који су са југа дошли на север да раде у индустрији постали су становници гета. Сад им се придружује армија имиграната који су дошли у потрази за бољим животом, који могу да нађу још само у државној служби.

Град постоји како би управљао собом, служио сам себи, одржавао себе. Раст градова више није природан процес. Управо је ефикасност учинила од градова погодно место за концентрацију великог броја људи који потом постају штићеници власти. Тако у Детроиту постоје планови да се део града демолира, како би се лакше одржавало становништво у ономе што преостане.

Савремени град је неуспели ескперимент из којег потиче концепт идеалне државе. Становници градова још увек сањају прогресивни сан о глобалној држави у којој ће сви живети заједно као у једном великом граду. Нико се не пита зашто. За грађанина, град је сам себи сврха.

понедељак, 10. јун 2013.

Око Соколово, ванредно издање

Око Соколово, бр. 74
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(фото: Самсон Чернов)
Као што сам напоменуо на крају 73. издања „Ока“, крајем маја и почетком овог месеца био сам на путу, без прилике да ажурирам утиске о прочитаним текстовима. Ево шта ми је привукло пажњу у том периоду.

Дејан Мировић је писао о ратнику, философу и писцу Марку Миљанову.

Игор Бојков указао је на наравоученије сламања Србије.

Саша Ставретовић писао је о расколу између политичара и народа, док је Жељко Цвијановић дешифровао србијанство Државног Дна.

Мило Ломпар говорио је о неопходности националне интелигенције. Јер без ње, Србија ће се „бранити“ у покрајини Малија Бонга-Бонга, али не и на Косову, како вели Мирослав Лазански. 

Ђорђе Вукадиновић осврнуо се на „преокрет“ државног дна. Скоро да човеку буде жао ЛДП, надовезује се Александар Павић - украдоше им платформу!

Велибор Џомић претечу Бриселског „споразума“ види у аустроугарског анексији БиХ, док Борис Алексић тврди да је тзв. споразум покушај Запада да Русију склони са Балкана. О „гаранцијама“ НАТО и ЕУ писао је Бранко Жујовић - додавши недељу дана касније објашњење стварне улоге коју је Србији доделила ЕУ.

Милош Јовановић се супротставио ЕУропском булажењењу вицепремијера вУЧКа, а Драгана Трифковић је показала да се споразум Државног Дна са Русијом користио само њиховим западним господарима.

Душан Ковачев писао је о сепаратистичкој политизацији националних заједница у Војводини.

Јаша Алмули подсетио је на страхоте НДХ, а Бранко Радун да фашизам живи и данас, и то под маском антифашизма.

Александар Ђикић описао је Србију као „Фарму Великог Брата“. На то је личио и покушај Државног Дна да за самопромоцију узурпира укоп чланова краљевске породице на Опленцу, али су звиждуци окупљених показали да у томе нису успели, пише Александар Костић.

Слободан Антонић назвао је политику Државног Дна „нормализацијом издаје“.

Владимир Димитријевић осврнуо се на поруку руског патријарха Кирила.

А Петар Анђелковић разматрао је митове и заблуде о Југославији, Европи и Русији.

За сада, толико - до следећег, редовног „Ока“.

недеља, 09. јун 2013.

Решавање Рубикове коцке

Ова тронедељна тишина последица је путовања на којем нисам имао много прилике за писање, али јесам за читање, посматрање и размишљање.

Резултат тога је закључак да проблеми с којима се суочавају Срби и Србија нису ендемски, али се нигде другде до те мере не преклапају, са тако разорним последицама. Власт у Америци није ништа поштенија или приврженија закону од Државног Дна, а неким својим одлукама - нпр. „реформом“ здравства и имиграције - урушава САД у једнакој мери као што квислиншки култ разара Србију. А Американци, који су се пре двеста и кусур година дигли на оружје против британске круне за далеко мање, сада углавном ћуте.

Иако се Америка, Британија и Француска налазе у тешкој економској кризи, њихове владе се баве „геј браковима“. Зашто? Па као што је признала поносна „геј“ новинарка и активиста Маша Гесен, циљ целог процеса је затирање брака и породице као институција. То се ради да би се лакше управљало бесловесном масом атомизованих индивидуа. Претпостављам да велики број активиста за „људска права“ није свестан тог циља, већ служе више као „корисни идиоти“.

Из истог разлога западне олош-елите форсирају масовну имиграцију, често муслимана, како би разбили културне споне домаћег становништва кроз наметнуту „разноликост“. Mожда неки од људи који то спроводе заиста верују како ће муслимани из рецимо Сомалије после једне-две генерације у Шведској да постану секуларни попут домаћих лутеранаца, као што сам сопственим ушима чуо пре 15 година од једног шведског званичника. Али недавни „омладински нереди“ у Шведској јасно показују убитачну глупост оваквог приступа.

Друштва и државе могу да буду проблематични и без имиграције са стране; Босна и Херцеговина - односно њена федерална половина, да будем прецизан - не функционише готово никако, јер је скоро сваки аспект живота постао исполитизован, а и народ(и) и политичари су потпуно разведени од одговорности за своје поступке. (Што нимало случајно личи на Србију). Самообмана, пребацивање кривице на Другог, као и очекивање да решења дођу одозго, само су неке карактеристике оваквог нефункционалног друштва.

С друге стране, Италија функционише упркос потпуном политичком хаосу који траје не годинама, већ деценијама. Можда је за то одговорна чињеница да се ради о земљи која је регионално хомогена, па још увек постоји јак осећај локалне и покрајинске заједнице, који омогућава људима да организују свакодневни живот без обзира на акробације политичара. Поготово на југу, традиција рада, земље, породице и цркве још увек изгледа довољно јака да се одупре притисцима глобализације, атомизације и нихилизма.

Проблем данашњице, дакле, није само политички, већ и економски, и културни, и друштвени. Треба га посматрати као Рубикову коцку - коју притом, док покушавамо (или не) да је решимо, олош-елите и Империја упорно додатно ремете. Једина пречица у решавању тог ребуса је посматрање искустава других друштава и држава, како бисмо се учили на њиховим грешкама. Време нам истиче да се учимо на сопственим.