„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 31. март 2013.

Главе за датум

Знају ли ови што себе сматрају државим врхом, а у ствари су државничко дно, шта значи пакао? Олако говоре о „пакленим данима“, несвесни изгледа да је пакао судбина најтежих грешника, кривоклетника, издајника, лакомих, лажљивих, прождрљивих, кукавица. Нека само погледају у огледало.

Веле, тешко им је. Њима, који свакога дана личним примером илуструју неподношљиву лакоћу издаје? Терет који су сами себи натоварили. Ако је коме данас тешко, то су нормални, честити, родољубиви Срби.

Чија је стварно кривица ако су ово најтежи дани од Дејтона и Рамбујеа? У Дејтону је човек кога су издали и презрели, сам против Империје и њених сателита, успео да добије признање Републике Српске и сачува Југославију. Оно „нећу“ из Рамбујеа сачувало је образ Србије и њено право на постојање. А они данас нуде и оно што душмани не траже, оно што нису могли да ураде бомбама и санкцијама. Заузврат очекују кривоклетнике, убице, лопове и лицемере да им обећају некакав датум!

Датум! Црни дане а црна судбино...

Претешке речи? Нипошто. Да су убице и лопови, то сваки дан сведоче вести из целог света, свугде где крочи њихов банкар или њихова чизма, најчешће заједно. Да су лицемери, сведочи њихов презир према сопственим законима и вредностима. А да су кривоклетници, сведоче сви њихови преговори и договори, од оних са сопственим урођеницима које су свирепо истребили до Дејтона, Рамбујеа, Куманова и ових сада, где би да истребе нас.

Да је иоле другачије, зар би се Србији после 12 година њихове „демократије“, током којих је сама себе затирала на њихову ползу, сада опет правили Дејтон и Рамбује? Србима једнако зло мисле и када се боримо, и када пужемо. Чему онда пузање? Чему предаја?

Да су ти непријатељи свемоћни, као што и они и њихов култ послушника веле да су, зар би морали да се толико труде да Срби сами себи пуцају у главу? Право је зборио Матија Бећковић: Ако Косово није српско, зашто га траже од Србије? Ако је њихово, зашто га отимају? А ако могу да га отму, зашто се устручавају?

Јер не могу да га отму, ето зашто. Отеће га једино када и ако им Срби то дозволе. Па су нашли „Србе“ за које мисле да  тај посао могу да им заврше. Грдне кукавице, плахе и лакоме, погане изроде, зло домаће.

Чиме су их уценили, чиме су им запретили, да без испаљеног метка бацају под душманску чизму не само сопствене законе, већ и Завет предака? Завет који је сачувао пламен слободе у вековима ропства, који је отерао сваког душманина који је хтео да камен земље Србије учини својим. Од којег и данас ти душмани толико зазиру да се боје и његове сенке, па од Срба траже да га сами убијемо и оскрнавимо, да би после лакше од нас сужње и слуге направили.

Ово што они мисле да ураде није продаја, већ предаја. И то не само Косова, већ све Србије, којом се од заветне земље прави она шака пиринча, на ползу вранама. То је капитулација. А та реч не постоји у нашем језику.

Ови што се рукују са кољачима Срба, преговарају са терористима и договарају се са окупаторима, мисле да то могу зато што су власт. Али не разумеју да власт пре свега значи обавезу. И то не према неким аморфним бирачима, већ према народу. А народ су не само они који данас живе, и они који ће се сутра родити, већ генерације мртвих предака, и завет дат Богу једног летњег дана на Косову пољу.

Ако се већ не боје сопственог народа, који изгледа мрзе и презиру, нека се упитају боје ли се Бога. Јер ово што се од њих тражи грех је, смртни, не само према народу већ и према Њему. Нека се сете вапаја мајке Јевросиме, да је боље изгубити главу него огрешити душу.

Потписом ће изгубити душу. А главе неће спасити.

петак, 29. март 2013.

Шири даље

Есеј „Непобедиви“ написан је као порука подршке „Ходу заветног сећања“ (24. март), али сматрам да је примерен сваком скупу, маршу, протесту, перформансу, или кампањи против квислиншког култа и политике издаје и предаје.

Када је пренесен на Новом Стандарду, један од (нажалост ретких)  коментара је био: „Једино не знам, како да пређе границу статистичке грешке, и да постане познат широј публици“.

Како? Ево неких идеја. Ако сте на друштвеним мрежама (Фејсбук, Твитер), поделите текст са пријатељима и следбеницима. Ако нисте, ширите га електронском поштом. Довољно је кратак и да се одштампа као летак или плакат, за оне који више воле папир.

Ево, добри људи из иницијативе Никад Граница преточили су суштинску поруку есеја у графички формат:
летак
 А ево и компактније верзије:

банер
Слободно преузимајте, штампајте, делите.

Нека „Нећу!“ буде онај врисак којим кидате окове.

Будите непобеђени. Будите непобедиви. Будите господари сопствене судбине.

четвртак, 28. март 2013.

Плачне, грдне помрчине - могу л' оне свјетлост крити?

Око Соколово, бр. 66

српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(фото: Самсон Чернов)
Израз „агресија“ излизан је деведесетих злоупотребом (и заменом теза) Љубљане, Загреба и Сарајева, али сасвим одговара ономе што је 24. марта 1999. НАТО покренуо против тадашње Савезне Републике Југославије. Све је било испланирано још у лето 1998, када су на челу обавештајне службе и војске СРЈ још увек били агенти ЦИА - али је потрага за поводом трајала до следећег пролећа. Монтирани масакр у Рачку, фарса од „преговора“ у Рамбујеу, фантазија о геноциду и етничком чишћењу, све су то били изговори које је Империја представљала својој јавности, већ анестетисаној по матрици коју ће касније наметнути Србији.

Империја са осамнаест сателита насрнула је на једну малу земљу - и оманула. Баш зато што рат није трајао само три дана, што је СРЈ пружила отпор који је умало довео до раскола у охолој Алијанси, напад под именом „Савезничка сила“ (а не „Милосрдни анђео“) и данас траје. Само што су бомбе и крстареће ракете заменили медији и квислиншки култ. О тој паралели пише Борис Алексић. А да Империја покушава да преко својих послушника затре било какав отпор, макар и килав, објашњава Радивоје Петровић.

Шта би требало да нам значи 24. март, пише Драган Милашиновић. Али квислиншки медији у земљи Жутији баве се свиме осим годишњицом. Само је у герилским медијима најављено да ће родољуби са свећама проћи Београдом, симболично прелазећи пут од места Синан-пашиног до места НАТО злочина (Владан Вукосављевић). Они који су дошли, живели су завет и испунили дужност. Више од тога се не може, мање не сме.

Колега Вештац, три дана касније, подсећа на парадокс: многи којима данас смета пактирање са Империјом на 27. март 1941. гледају као трагедију, јер је тада оспорен пакт са Хитлером. Бесомучна пропаганда послушника Империје довела је на власт сподобе којима је НАТО ослободилац, а Срби су ваљда сами криви што су се инатили Клинтону, Хитлеру,  Фрањи Јосифу, Турцима... Неке илузије око 1999. требало би да разбије књига талијанског аутора Данила Зола, о којој пише Филип Благојевић.

Жутија је данас земља индукованих заблуда. Квислиншки култ на власти потписује уговоре о „сарадњи“ са Империјом, а српске војнике шаље у „мировне мисије“ по свету док се куне да „никада“ неће ратовати у одбрани саме Србије. Призива Турску и Немачку, а сарађује што са Великом Албанијом што са оном кавкаском - о чему пише Жарко Јанковић.

Марио Калик одговара жртви мита о Ђинђићу. Заиста је дегутантно то некрофилно метанисање око мртвог вође петооктобарског пуча, којег је највероватније смакла сама Империја када је хтео да раскине фаустовски договор с њом. Дуже им служи, и више користи, мртав него жив.

Ово је тим страшније што су српски страдалници током 20. века махом заборављени, несахрањени, неопевани. На примеру Споменка Гостића, о томе пише Колега Србо. Док не испунимо своју обавезу према њима, тврди с правом Јелена Арсеновић, нећемо моћи да будемо људи.

Са годишњицом агресије НАТО поклопила се и фудбалска утакмица у Загребу. Фудбалски дебакл није био само спортски, тврди Драган Петровић, већ симбол суноврата пост-октобарске, окупиране и квислиншке, Србије. Утакмица је дала повода за размишљање и
Мирославу Лазанском. Нажалост, многи Срби се и данас чуде хрватској србомржњи, несвесни да је то тек измештена манифестација аутошовинизма.

Како ће и бити свесни, када већ деценијама постављају погрешна питања. Нису само очигледно квислиншки медији ти који народу загађују памет; о једном таквом примеру злонамерног спиновања пише Марко Радовановић. За то време, Александар Павић дешифрује булажњења шефа посланичког клуба Социјалиста, који се више и не труди да сакрије капитулантску и издајничку политику власти.

А та политика обећава самоубивсто Србије због теоретског обећања датума за преговоре о могућем уласку у ЕУропство за двадесетак година! И то ЕУ која данас пљачка Кипар како би намирила своје банкстере (више у тексту Миодрага Перовића)? И што се више нуде Империји, Немцима, Турцима и свакој врани која наврати да позоба све мање Србије, то се више одмичу од стварних пријатеља и савезника, подсећа Бранко Жујовић. Зато мислим да државно дно неће имати храбрости да скрене с пута у пакао, од којег су само још корак далеко, како вели Жељко Цвијановић.

Некада је Краљевина Србија била правна држава, са уставом и законима, границама и националним циљевима, подсећа Мирослав Свирчевић. Од 1941. до данас је све то систематски уништавано, скрнављено, обесмишљавано, док није остала „република“ Жутија с којом свако може да ради шта хоће.

Ни непријатељи, ни њихови циљеви, ни карактер квислинга, нису ништа ново. Како подсећа Владимир Димитријевић, све је то опевао пре скоро два века у „Горском Вијенцу“ Петар II Петровић Његош. Његово рођење 1813. још је једна годишњица коју Жутија не намерава да обележи. Али певао је Његош и о Српству које је упркос свему преживело. Које памти, нада се, живи за завет, и које ће да „диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,“ када за то дође час. А он се ближи, јер овако још дуго више не може.

среда, 27. март 2013.

Боље рат него датум

Србија је већ предуго земља парадокса, у којој медијско-политичка олигархија инсистира да је издаја државништво, капитулација победа, ЕУропство слобода, а очај једина нада за бољу будућност. У поређењу с њом је свет из Орвелове 1984. малтене утопија. 

Размере моралног посрнућа овог квислиншког култа можда најбоље илуструје пример Саше Миленића, функционера Динкићеве банкарско-сепаратистичке УРС, који је пре неки дан НАТО агресију прогласио ослободилачком. Али ништа мање проблематично је што противници култа данас оспоравају 27. март као „енглеску заверу“ која је Србе одвела у пропаст.


Да ли је британска обавештајна служба била умешана у пуч од 27. марта, 1941, који је оборио владу Цветковић-Мачек због приступања Тројном пакту? Да, али није битно. Јер као што рекох пре две године, и остајем при томе:
Срби нису изашли на улице да кличу „Боље гроб него роб” због Енглеза, већ због себе. Само непознавалац историје може да замисли Србе у савезу са аустро-немачким Рајхом једва две деценије после стравичног, малтене геноцидног рата који су Беч и Берлин водили против Србије.

Хитлер није напао Југославију због Енглеза, већ због зле воље према Србима. Зверства Усташа, Црне Легије, те СС-дивизија Принц Еуген, Ханџар, Кама и Скендербег нису се десила зато што су Срби нечим испровоцирали своје џелате, већ зато што су постојали.

Да се тадашњи приступ Тројног пакта према Југославији није нимало разликовао од приступа НАТО 1999. године, сведоче и Хитлеров говор 6. априлa 1941, као и обраћање Рајхстагу у мају. Убеђење да је Немачки Рајх непобедив и неминовни господар Европе одвело је многе на странпутицу предаје. Исто као што данас убеђење да ЕУропство, НАТО и Атлантска Империја „немају алтернативу“ води квислиншки култ право у пропаст Србије.

Ако ћемо да се бавимо енглеском издајом, онда треба да се бавимо односом према краљевском владом у изгнанству,  ђенералу Михаиловићу и ЈВуО, односно питањем како и зашто је Лондон подржао Броза. Да се запитамо коме је одговарало, и зашто, да се злочини НДХ забораве и заташкају, српска страдања умање, а подвизи оклевећу или припишу Брозу. И зашто и како су сами Срби у свему томе саучествовали - из зле намере, кукавичлука или незнања - и то чине чак и данас.

Свако ко се противи пактирању са Берлином данас, али мисли да је пактирање са Берлином 1941. било мудро и пожељно, ем што не узима у обзир највероватнији исход таквог пактирања, ем што не разуме да је недоследан - и још горе, зашто.

Више од многих народа на кугли земаљској, ми бар знамо да понекад преостане само избор између часног страдања и нечасног преживљавања - и да без овог првог, ово друго води у нестанак.

Подаништво није судбина, осим ако га сами не изаберемо. Циљ освајача је да сви постанемо Саша Миленић. Имамо не само избор, већ и обавезу, да то не прихватимо.

петак, 22. март 2013.

Непобедиви

Пораз је стање духа.

Побеђени сте када се препустите очају. Побеђени сте када вас непријатељ натера да признате пораз. Побеђени сте када непријатељ успе да вам наметне своју вољу. Никако пре.

Сви око вас су „прихватали реалност“, били „мудри“ и лојално служили туђину. Послушно се „частили“ мрвицама с његовог стола. А на вас су се обрушили ратови, прогони, сатанизација, бомбе, санкције, пучисти, скакавци квислиншког култа и економија деструкције. Па опет данас њима није ништа боље него вама. И то само од 1990. наовамо, о историји пре тога - нимало различитој - да се не говори.

Наравоученије, ко уме да га види.

НАТО је после 78 дана бомбардовања Србије са олакшањем потписао примирје у којем се одрекао скоро свих својих ратних циљева. Зато је и организован петооктобарски пуч, јер се морало преваром где сила није успела. Чак и данас, после свега, имате Устав, имате резолуцију 1244, имате Дејтон. Иако у жару своје мржње и сујете Империја немилице руши сопствени поредак, ни она не може то да промени, већ јој је неопходно да то за њу учините ви.

Данас, кад вам подрепаши Империје говоре да је капитулација једини избор а ропство нема алтернативу, победа је надохват руке. За њу је потребна само једна реч, један избор: „Нећу“.

Признајте „Независну државу Косову“! Нећу.

Признајте кривицу за распад Југославије, амнестирајте злочинце над Србима, прихватите измишљена злодела и клевете као истину! Нећу.

Одреците се своје земље, вере, писма, културе, историје, идентитета; постаните бесловесна ЕУропска руља! НЕЋУ.

Сва зла која су могли да вам учине, већ су учинили. Али ни после 20 година - или двеста, или хиљаду, како се узме - не могу да вас победе. За то им је потребан ваш пристанак. Без њега, могу само да вас убију. Није да се нису трудили.

Већ сте непобеђени. Оног тренутка када им ускратите пристанак, када кажете и одлучите „нећу“, постајете и непобедиви.

Непобеђени


У славу непобеђене и непобедиве Србије
(са Никад Граница)


среда, 20. март 2013.

Надање се наше закопало, на Косово у једну гробницу

Око Соколово, бр. 65
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
„Око Соколово“ (фото: Самсон Чернов)
Пре три дана била је девета годишњица мартовског погрома на Косову (Метохију су Арнаути већ раније преименовали у „Дукађин“ а Србе сатерали у гета под стражом КФОРа). За четири дана навршиће се 14 година од почетка НАТО агресије на СРЈ. Ових дана обележава се и десет година напада Империје на Ирак, као и годишњица инвазије на Либију. Али квислинпки култ окупиране Србије занима само један датум - онај фантомски, за почетак преговора о договорима о споразуму за почетак процеса предприступних преговора ЕУропској унији. И за то „лудом радовање“ они не да продају, већ предају земљу.

То правдају манипулацијом мртвим премијером, које се с правом грози Бранко Жујовић. Ем што тај покојник није био никакав светац, као што његовим властитим речима и делима документује Марио Калик, ем што се он сам за живота одрекао свих ових „баштиника“ његовог лика и дела.

Владимир Димитријевић анализира шта су Срби научили, а шта нису, из мартовског погрома 2004. Александар Ђикић објашњава зашто је ово што дешава у Бриселу најцрња издаја. А најављени „споразум“ који су квислинзи пустили у јавност преко Blijeska, дешифрује Миодраг Новаковић. Још један одличан увид у садржај тзв. преговора нуди Зејнел Зејнели.

Бранко Жујовић се сећа проглашења „НДК“ и шта су тада радили и говорили данашњи владајући квислинзи. Једина доследност је холестерол. Такозвана политичка елита у потпуности је капитулирала, вели Леон Којен. Садашње стање подсећа Жељка Цвијановића на прославу нове 1959. код Фулгенсија Батисте (ко иоле зна историју, схватиће). О томе како квислиншки култ гледа на концепт устава пише Стефан Драгичевић; додао бих само да то није ендемска појава код Срба, већ је такав поглед уврежен на посмодерном Западу, одакле је и дошао.

На окупиране територије ових дана стиже једна борбена формација из саме Империје (досад су слали само резервни састав). Мирослав Лазански зна о коме се заиста ради, и шта им је задатак. А о природи немачко-америчке „демократије“ у НДК пише Зоран Влашковић.

На војном фронту су квислинзи (мада не и сама Србија) капитулирали већ одавно. Сад покушавају да доврше и политичку капитулацију, и једино у томе су доследни, подсећа Александар Павић.Али душмани не мирују ни на другим фронтовима. О културном рату и феномену одсрбљавања пише Владимир Кецмановић, илустративним примером Мирка Ковача. Јаша Алмули разобличава подметање антисемитизма Србима.

Из Москве ових дана стижу помешане поруке. С једне стране, изјаве Јелене Гускове наговештавају да Русија пере руке од издајничке Србије, док Јелена Пономарјова вели да је Москви итекако јасно шта се с нама дешава. Док су Срби и Руси збуњени, и Империја и њен квислиншки култ неподношљиво су сигурни у свом циљу.

Има ли краја обманама и очају, пита се Синиша Љепојевић. Има, али за то је потребно да више људи размишља као Споменко Гостић, а мање као они што им је животни циљ „у се, на се и пода се“, а врхунски домет им је да се некако уграде у некротични систем. Сви смо одговорни за Косово, подсећа Бранко Радун; где год да смо, тамо нам је судилиште.

Тек тада ће племенита идеја Саве Росић да се одреди Дан бранилаца отаџбине заиста имати смисла.

недеља, 17. март 2013.

Памтимо ли Косово?

„Сједињене америчке државе и Ослободилачка војска Косова залажу се за исте људске вредности и принципе... Борба ОВК је борба за људска права и америчке вредности.“
 - Сенатор Џозеф Либерман за Вашингтон Пост, 28. април 1999


Косовска Митровица, март 2004.
Овим речима је Либерман, тада сенатор из реда владајућих Демократа (потом чак и кандидат за подпредседника), правдао агресију НАТО и САД на СР Југославију, која је била у току. Резултат те агресије била је окупација дела територије Србије. Неких 40.000 „миротвораца“ НАТО потом је посматрало како „ослободилачка војска“ Хашима Тачија убија, пљачка, пали и истерује преко 200.000 становника Србије, док су медијски навијачи НАТО то правдали као „одмазду“.

Седамнаестога марта 2004, неких 50.000 Арнаута почело је тродневно дивљање окупираним територијама. Палили су српска села, цркве и манастире; демолирали гробља; убијали чак и стоку по оборима. Један службеник УН описао је овај погром као репризу нацистичке „Кристалне ноћи“, а један амерички адмирал је чак изговорио синтагму „етничко чишћење“.

„Смрт Србима“ полуписмено су шврљали по развалинама:


па су онда фотографисали скрнављење, за успомену:


Нико од починилаца никада није кажњен. Адмирал је ућутао, УН су се повукле, а САД и њихови сателити (тзв. „међународна заједница“) погром су наградили успостављањем „Републике Косовa“, фебруара 2008. Све савршено доследно „вредностима“ које је у априлу 1999 прокламовао сенатор Либерман.

Ево где је проблем: од октобра 2000, у Београду седи екипа која има задатак да те „вредности“ наметне Србима. Глумци се мењају - некад Ђинђић, па Чеда, па Коштуница, онда Тадић и Ивица, сада Ивица и Томица, а увек Динкић и банкстери из Г17 - али улоге у трагикомедији „ЕУропско-атлантске вредности“ остају исте: дозволи окупацију, потпиши капитулацију, направи границу, дај руку Тачију, признај „Косову“, уништи Србију.

Што нам душмани раде о глави, то разумем. Таква им је ћуд, такве су им вредности. Што им издајице међу Србима у томе помажу, од прављења алибија до одрађивања прљавих работа, ни то ме не изненађује. Није први пут.

Али што ми ћутимо, што пасивно трпимо понижења. што смо статисти у дотираној представи сопственог истребљења... то никако не могу да објасним.

субота, 16. март 2013.

Холивуд је мало нервозан

О стању америчке кинематографије много говори конкуренција за овогодишњу награду Академије филмских уметности („Оскара“). У избору за најбољи филм 2012. нашла су се чак два филма о ЦИА („Арго“ и „У мрак и по“), једна псеудо-историјска драма („Линколн“), фантазија о расизму и освети („Ђанго, раскован“), филмска адаптација музичке адаптације романа из 19. века („Јадници“), два надреална остварења („Живот Пи“ и „Звери јужне дивљине“), па чак и романтична комедија („Роман са срећним крајем“).

„Ђанго“ је феномен сам по себи, Тарантинов омаж шпагети-вестернима и старој кинематографији који свеједно дира у нажалост и даље актуелну тематику црно-белих односа. Не улазећи у моралне, етичке и естетичке дилеме „Ђанга(о чему су писали Никола Танасић и колега Вештац), изузетно је занимљиво што се Американци и данас баве расизмом и робовласништвом - иако је од његовог укидања прошло 150 година! - док истовремено Србима придикују како је 1999. (а камоли шта раније) „древна историја“ коју треба заборавити зарад „боље будућности“.

Кад смо већ код тога, Спилбергов „Линколн“ је уџбенички пример извртања историјских чињеница у служби политичке пропаганде. Не само што окосница радње у филму - Линколнов наводни труд да се усвоји уставни амандман којим се укида ропство - не одговара истини, већ се стиче утисак да је цео филм у ствари у функцији крунисања Обаме као „Линколна нашег доба“, баш као што су „Шиндлерова листа“ и „Спасавање редова Рајана“ деведесетих послужили Клинтону да Америку представи као племенитог борца против „геноцида“. Случајно или намерно, просудите сами.

Пре четири године, Кетрин Бигело је добила Оскара за „Ормарић бола“ (The Hurt Locker, 2008), филм о деминерима у Ираку, који је истовремено критиковао режим Буша млађег и правдао амерички империјализам. Није чудо, онда, да је прошле године снимила „У мрак и по“ (Zero Dark Thirty), који би могао да се сматра холивудском верзијом званичне приче о убиству Осаме бин Ладена. Филм не само да глорификује агенте ЦИА који су пронашли Бин Ладеново скровиште (па макар и десет година прекасно), него и методе мучења заробљеника које су наводно допринеле открићу.

Победник је ипак био „Арго“, прича о обмани помоћу које је ЦИА успела да извуче шест Американаца који су избегли заробљавање у амбасади у Техерану после иранске револуције 1979. Иако званични Техеран није био одушевљен „Аргом“, режисеру Бену Афлеку више су замерили Канађани и Енглези, чија је улога у целој причи умањена или погрешно представљена. Већ лоше односе Вашингтона и Техерана није поправила ни чињеница да је Оскара Афлеку уручила лично прва дама САД, Мишел Обама.

Иронија у свему томе је да је „Арго“, ма колико био реклама за ЦИА, ипак био далеко поштенији према Иранцима од већине холивудских остварења - што додуше није тежак задатак. Случајно или намерно, Афлек је сасвим коректно објаснио зашто су 1979. Иранци мрзели Америку до те мере да су своју древну цивилизацију жртвовали на олтару агресивног ислама. Сцена у базару, где стари дућанџија проклиње претходни режим који му је мучио и убио сина, указује да су се Иранци до те мере осећали понижено под шахом Резом, којег су сматрали за америчког квислинга, да им се Хомеини учинио као напредак. Био тај утисак исправан или не, из овога се може и треба извући наравоученије.

Међутим Американци за то, изгледа, нису више способни. Америка је постала земља увређених. Нема дана када неко не кука да га је увредило ово или оно. Чак су и покушај водитеља церемоније, Сета Мекфарлејна, да исмеје сопствени „непристојни хумор“ људи неспособни да схвате шалу критиковали као увредљив. Најгоре од свега је што у тој политкоректности не постоји никакав препознатљив принцип, осим оног Лењиновог „ко ће кога“ - па је тако сасвим у реду када Ђанго весело „убија белце за паре“, али је неприхватљиво кад Мекфарлејн пева којим је глумицама видео груди на филму, уз асистенцију нимало иронично названог „Геј хора Лос Анђелеса“. Не због наводног „сексизма“, већ што се тиме у ствари руга политкоректном поретку, а то је недопустиво.

Једино још Србе свако може да кињи и клевеће колико му драго, иако се ни то више финансијски не исплати. Питајте Анђелину Жоли.

(објављено са незнатним изменама у недељнику Печат, 15. марта 2013.)

среда, 13. март 2013.

На нас дићи проклету гомилу

Око Соколово, бр. 64
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
„Око Соколово“ (фото: Самсон Чернов)
Спрема ли се, можда чак на годишњицу мартовског погрома, коначна капитулација земље некада зване Србија? Из саопштења, уводника и изјава „државног дна“ могло би се тако закључити. Ено их, сва тројица, у Бриселу на поклоњењу ЕУропским господарима и њиховим „косовијанским“ штићеницима. Најгоре је што своју издају проглашавају за државништво. И ником ништа. Србија (углавном) громогласно - ћути.

Преговарачким „громадама“ које су похитале да клече у Бриселу бави се Бранко Павловић. О могућим последицама ове мисије пише и Душан Пророковић. Стварну сврху тзв. дијалога са Шиптарима објашњава Александар Павић, цитатима самих империјалиста.

Шта се још може очекивати од ове власти, и колико дуго, покушава да предвиди Жељко Цвијановић. За то време, Зоран Чворовић сагледава шири контекст капитулантске политике квислиншког култа; иза ње стоје силе које нам вековима не мисле ништа добро.

Елем, убеђене да су питање „Косовије“ скоро па решиле, те силе прелазе на следећу фазу затирања Србије: ревизију Дејтона и укидање РС. О томе пише Ненад Кецмановић, којем не промичу изјаве амбасадора Империје. И док један правац напада иде према председнику РС, други се усмерио на неимара који је извршио „реконструкцију порекла“ и тако постао проблем. О позадини хајке на Кустурицу пише Бранко Радун.

Мирослав Лазански јасно каже шта Империја намерава спрам Србије. Питање је шта намерава Србија.

Случајно или не, тек годишњице смрти Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића скоро па се поклапају. Ђинђић је мало коме ваљао док је био жив, али је после смрти квислиншки култ од њега направио идола, којем се ритуално клања сваког марта (део ритуала је и пљување по Милошевићу). О непримереном односу према оба покојника  пише Ђорђе Вукадиновић. Колега Србо сматра да је дихотомија између Ђинђића и Милошевића лажна и исконструисана кочница оздрављењу српства. Ратко Дмитровић сведочи о лицемерју наводних Ђинђићевих наследника, док Сава Стамболић, некадашњи победник у беседништву Ђинђићу у част, описује како је замало постао део жутог култа.

О успесима и грешкама и једног и другог још ће бити речи. Засад вреди имати на уму да су претензије Шиптара на српску земљу настале далеко пре Милошевићевог доласка на власт. О томе у Времену пише Милан Милошевић.

Кад смо већ код термина „Шиптар“, Зоран Ћирјаковић покушава да објасни зашто је то погрдан израз, у тексту који покушава да србомржњу сагледа кроз призму западне политичке коректности. То што у томе не успева не значи да је Ћирјаковић неспособан, већ да је призма погрешна. Језиком се бави и Драгомир Анђелковић, напомињући да се државна и друштвена капитулација индукују језичком. Употребом језика, писма, терминологије и вредносних постулата непријатеља, стижемо до ситуације да не можемо ни да артикулишемо сопствено становиште, а камоли да га одбранимо. Па онда ванредно стање постане редовна појава, како вели Миле Милошевић.

Један вид отпора против тог менталног поробљавања редовно нуди Љубиша Спасојевић, ове недеље ругалицом „Шарлатан де Фол“.

Знам да тренутно нема много ни воље ни жеље за бављењем економском филозофијом, али вреди прочитати есеј Радивоја Огњановића о видљивом и невидљивом. Није реч само о економији, већ и о људском карактеру. А онда из тога произилази спознаја како се њиме манипулише.

Каже се да свако народ има власт какву заслужује. То није сасвим тачно. Пре би требало рећи да има онакву власт какву је спреман да трпи. Питање је само докле. Нажалост, оно се већ дуго, предуго, намеће, а одговор никако да стигне.

недеља, 10. март 2013.

Гебелсов новогодишњи поклон

Новогодишњи концерт бечке филхармоније је дугогодишња традиција, не само на нашим просторима. Програм Штраусових валцера и маршева емитује се публици од неких 80 милиона људи, у 50 земаља света.

Пре пар година је неки вешти шаљивџија чак монтирао тонски запис „Марша на Дрину“ на снимак „Марша Радецки“, који се традиционално изводи на крају концерта. Тај је снимак много људи, у незнању, потегло у одбрану „Марша на Дрину“ током медијског циркуса око јануарског концерта у УН.

Али да ли сте знали да је традицију бечког новогодишњег концерта установио лично Хитлеров министар пропаганде, др. Јозеф Гебелс, и то 1939. године?

Хитлерова Немачка је анектирала (аншлус) Аустрију 11. марта 1938. Три године касније, аустријски војници и официри биће најокрутнији окупатори рашчеречене Југославије. Многи од њих ће избећи казну; козарски касапин Курт Валдхајм је чак постао генерални секретар УН.

Тек данас, 75 година касније, Аустријанци се „суочавају са прошлошћу“ - иако већ две деценије они и Немци предводе ЕУропске напоре да ту исту прошлост понове на простору још једном раскомадане Југославије, а Србима упорно натурају наводну историјску кривицу за ратове и „национализам“.

По писању лондонског Дејли Мејла, Хитлеров министар пропаганде хтео је да створи нови имиџ некадашње престонице Аустрије. Беч треба да буде град „културе, музике, оптимизма и добре забаве“, писао је Гебелс у свом дневнику. Као део те пропагандне кампање, организован је концерт филхармоније на нову годину, на којем су изведени већ помало заборављени валцери и маршеви из доба аустријске царевине.

„Нацисти су измислили новогодишњи концерт“, категоричан је Фриц Тримпи (Fritz Trümpi), један од историчара задужених за испитивање мрачне прошлости Бечке филхармоније.

Иако је вредност музике која се изводи на овим концертима неоспорива, боли чињеница да већ деценијама уживамо у Гебелсовој ујдурми, опседнути наметнутом фантазијом о civiliziranom Zapadu наспрам наводно дивљих нас.

среда, 06. март 2013.

Св'јет је овај тиран тиранину

Око Соколово, бр. 63
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
„Око Соколово“ (фото: Самсон Чернов)
Скица за седмицу у ЕУропској садашњости Србије: Хашка инквизиција ослободила је агента Перишића, како би се направила поштена; Војислав Шешељ је већ 10 година у хашкој тамници, оптужен за вербални деликт. Торис је с поносом објаснио како крши устав Србије да би поштовао устав „Косове“; нада се, ваљда, да ће и њега касније по твитеру презриво пањкати Комесар Кацин. Далеко више интегритета су показали алт-сексуални активисти, који су од Друга Јелка тражили да их више не „брани“.

У Венецуели је умро председник Уго Чавес, дугогодишњи борац против Империје.

Некадашњи службеник Министарства вера, које је укинула ДВД-назадњачка власт, сведочио је за Печат о улози Империје у подривању СПЦ и Србије. Намере и охолост Империје додатно потврђује извештај једног студента са перформанса амбасадора Кирбија на београдском Правном факултету.

Патријарх московски и све Русије Кирил ошто је иступио против позива за „помоћ“ страним завојевачима, подсећајући на „смутна времена“ из 1612. Која се данас понављају, али у Србији.

Такозвана елита и даље мисли да се издаја исплати. Друг Бота је радио све што је Империја тражила, а данас га комесарчић Кацин ниподаштава на Твитеру; добио је што је тражио, Младен Ђорђевић.

Исто важи и за Момчила Перишића, којег је хашка Инквизиција ослободила пре неки дан. Милорад Вукашиновић греши кад мисли да ће то на било који начин да помогне осталим утамниченим Србима; Инквизиција мења сопствена правила, законе и прописе готово свакодневно, како и када јој одговара. Ето Шешеља држе без пресуде већ деценију (како подсећа Владимир Димитријевић). Пре ће бити да је у праву Стефан Каргановић, који пресуду назива врхунцем „рафинираног цинизма“ трибунала. А о самом Перишићу вели да је, одлуком да постане слуга Империје, постао играчка - а играчке „не одлучују како ће бити коришћене“. Опет, наравоученије за остале који сањају о бољем животу кроз издају.

Као да је 1943, а не 2013, квислинзи предано извршавају немачка наређења, илуструје Ана Филимонова. Уместо да бране Косово и Србију, они чувају Азарбејџан (Павић-Пророковић). Журе да признају Тачистан, под изговором да само прихватају „реалност“. Али како подсећа Милан Дамјанац, некада им је „реалност“ била другачија; када су лагали, онда или сад? На све њихове положене и погажене заклетве подсећа Александар Павић.

За то време се јавност замајава причама о отровном млеку (чијем? одакле?), отрованом кукурузу (чијом кривицом?) и наводно пожељној сојиној сачми (Монсанто има соје за све...). Виђенијим Србима који својим постојањем сметају квислиншкој култури пљачке и издаје спремају пасјалуке; о примеру хајке на Кустурицу пише Димитриј Седов.

Србија све више иде не чак ни ЕУропским путем, већ османским, право у прошлост, тврди Бранко Жујовић. А Србија одбија да научи лекцију савладану западно од Дрине, на коју поводом недавног „празника“ подсећа Ненад Кецмановић.

Често, међутим, зло само себи зло чини. И међу издајницима има пословичне српске неслоге. Драгомир Анђелковић у томе види прилику, а придружује му се и колега Вештац. Охолост, глупост и поквареност непријатеља често ради за нас. Само када бисмо искористили прилике које нам се пружају.

Да бисмо те прилике препознали, међутим, морамо се ослободити слепила и заблуда, учити из сопствених и туђих грешака. На примеру Броза, о томе пише Радован Калабић.

А у једном, наизглед невезаном, приказу три књиге о Иви Андрићу, Мухарем Баздуљ наводи пишчеве речи из једног интервјуа 1934: „И док нас траје, ми ћемо у себи делити свет по томе на којој је ко страни био и чиме се заклињао 1914. године.“ Па онда, уместо закључка, вели:
„... кључне ствари у животу (а ваљда и у историји) дешавају [се] у једном тренутку, а да се све прије и послије мјери по томе гдје си и шта си био у том тренутку, на чијој си страни био. Иво Андрић је знао кад је његовом нараштају пао тај тренутак и он се цијелог живота равнао по принципу (хиљадудеветсто)четрнаесте. Величина неког нараштаја, неке генерације, а не само појединца, мјери се и по способности да се препозна тај тренутак, једини који је важан. И ту је можда трагедија садашњости, данас, док нас ваљда тек тристотињак дана дијели од једне нове четрнаесте, то што данас нема ни принципа по којем се свијет дијели, нити има страсти у заклињању. Једино чега у изобиљу има су хорде телала и чиновника спремних да се без заклињања иза пјесничких слобода и било какве метафорике уфају у призивање доласка окупаторских војски. НАТО-вих или било чијих других.“
Да ли баш нема принципа (и Принципа) и страсти, или можда нису баш свима видљиве? Баш као и оне четрнаесте...