„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 31. јануар 2013.

Чудо

Србија је, годинама већ, у свету невиђени пример експеримента наживо.

Њени становници гледају антисрпску телевизију и читају антисрпску штампу.

У њој „уметници“ снимају антисрпске филмове и приказују антисрпске представе.

Чак се и говори антисрпским језиком и пише антисрпским писмом.

Онда није ни чудо што Србија има антисрпску власт. Али јесте чудо што у њој још увек има икаквих Срба.

Можда зато од нас и страхују белосветски моћници. Јер не знам да ли би било који други народ могао да опстане при таквом загађењу душе. 

среда, 30. јануар 2013.

Бјеше гору тама притиснула

Око Соколово, бр. 58
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
„Око Соколово“ (фото: Самсон Чернов)
Пролазак првог месеца 2013. некако се и није осетио, у свету сазданом искључиво од изманипулисаних утисака, где време стоји а простор је релативан.

Само у театру апсурда каква је квислиншка Србија (жута или назадна, свеједно) се о ЕУропским „интеграцијама“ уопште не разговара - оне се сматрају безалтернативним императивом - док се још увек води расправа зашто би Велика Албанија могла да буде лоша. Следећа тачка дневног реда: измишљање топле воде.

Додуше, када је све умазано муљем, онда лов у мутном ипак представља неки вид потраге за истином, ма колико неадекватан посматрачима ван блата. Али разочарава кад неко ко је очигледно интелигентан, попут Владимира Кецмановића, пристаје на расправу у оквирима госпође Келер - уместо да јој оспори и начин изражавања, и логику, и оквир, јер су сви једнако одвратни.

Превише је фин према онима који то не заслужују и Жељко Цвијановић, када пише о лицемерној повици на Миодрага Зарковића и Печат. Али зато сам Зарковић нема длаке на језику, па одбацује лажно и кукавичко морално једначење између њега и квислиншких шовиниста.

Његов уредник Милорад Вучелић поручује жутим медијима и невладницима да нису први јаничари који су Србију походили. Само, зашто не би били и последњи?

Срђан Воларевић пише о издајничкој и капитулантској политици Малог Жутника. Александар Павић иде корак даље и назива је банално злочиначком. Александар Ђикић пише о беспризорности издаје за обећање датума, док се Горан Ђорђевић пита где је граница легитимитета власти.

Давно је та граница прегажена, али се скоро нико не усуђује да то и констатује. Јер зна се шта то значи - а како рече народни песник: „ал' се Србљи дигнут' не смједоше“.

Владимир Димитријевић хвали доследну политику ДСС према Косову. Колико год она била хвале вредна, међутим, тешко се отети утиску да је Војислав Коштуница од самог почетка „дан закаснио и динар кратак“ (или како својевремено рече Марио Калик, најлакша је накнадна памет).

За неутралност је мало касно када вам већ увелико раде о глави. Да је Србија, а не само Космет, већ под НАТО окупацијом, илуструје Борис Алексић. А да је скупштинска травестија са резолуцијом у ствари представљала демонстрацију лојалности ЕУ и НАТО, објашњава Зоран Чворовић.

Осим политичке и мање-више војне, окупација је и културна. Марко Шикуљак пише о лицемерју (анти)српских филмаџија, док Никола Танасић посматра најновији Тарантинов филм кроз призму етике слободе - да би га коментатори дочекали на нож.

Срећом, отпор постоји. Отпуштање Ратка Дмитровића да би се угодило Загребу било је губитак само за франкфуртске Вести; Дмитровић је убрзо наставио да пише - о стварним фашистима који се шепуре као борци против фашизма, и дипломатама који то нису.

Можда су неки заборавили на претње које је у нападу искрености 2007. обелоданио немачки амбасадор Андреас Цобел, али Бранко Жујовић није, па пише о цобеловштини садашњег изасланика Берлина.

Занимљиво је у блогосфери. Ива описује шта све види кад чује реч „Европа“ - да не покварим, али није реч о фантазијама ЕУропских фанатика - а Србо пише о српској опсесији политичким месијом, и пита се хоће ли моћи да га препознају када и ако се појави.

Са месец и нешто закашњења, коначно је доступан превод издвојеног мишљења судије из Замбије са процеса генералу Толимиру, на бар некаквом српском. Приска Нијамба очигледно није добила допис о стварним циљевима Хашке инквизиције, па је у свом експозеу у потпуности растурила наводе оптужнице. Слаба је то утеха генералу Толимиру, али је велика победа истине.

Да се у вишемилионској Москви окупи десет хиљада присталица Атлантске Империје, западни медији би то прогласили „догађањем народа“. А када се исто толико људи окупи у Косовској Митровици, онда су то за њих и њихове квислинге у Србији „изоловани екстремисти“ и „криминални елементи“. Чине све, дакле, како би заташкали и омаловажили отпор њиховим наводним неминовностима.

Управљачи утисцима се упињу да стварност прилагоде потребама своје идеологије, политике, похлепе и чега све не. Али колико год реалност била растегљива, и лаж и издаја ипак имају границу. И кад се та граница пређе, последице су неизбежне. Како вели Жељко Цвијановић у разговору за Фронтал, време за мирна решења све брже истиче.

уторак, 29. јануар 2013.

Величање мрака

Можда је то последица дугогодишњег испирања мозга, али чини ми се да је мало ко схватио пуне размере произведеног скандала поводом извођења „Марша на Дрину“ у УН пре две недеље. Па чак ни они који су га произвели, уз помоћ медијских саучесника, јер је њима историја почела од деведесетих.

Разлог што се прича о „геноцидној србонационалистичкој песми“ тако лако примила у западним медијима, међутим, могао би да има врло мало везе са догађајима деведесетих, а много више са једном фикс-идејом која у последње време прожима академске кругове на Западу: да су за Први светски рат криви Зли Славени.
По тој причи, да нису зли ратоборни Срби испровоцирали мирољубиву и надасве културну и цивилизирану Аустро-Угарску, и да се зли Руси нису потпуно без разлога супротставили тој истој Аустро-Угарској када је сасвим оправдано кренула да неутралише „реметилачки фактор“ на Балкану (ако ово звучи познато, то је зато што јесте), до Великог рата не би ни дошло а Belle Epoque би још трајала.

Оваквих фантазија је било и раније, али су последњих година опет постале помодне, захваљујући Нилу Фергусону и његовим истомишљеницима. Овакве „реинтерпретације“ историје све више освићу на страницама западне штампе, како се примиче стогодишњица рата.

Додуше, могло би се легитимно рећи да званична историја, написана већ у Версају 1919 - по којој су за све криви искључиво Немци - није поштена, јер потпуно занемарује жељу и вољу Британије и Француске да крену у рат. То је, дабоме, и била сврха „победничке историје“. Приметићете да се Аустро-Угарска ту много не спомиње, ваљда зато што се дотад већ распала. Тек после 2. светског рата, када су се победници и побеђени нашли у заједничком фронту против Злог Комунизма, постају популарне тезе попут оне Барбаре Такман, да је рат био малтене спонтана, природна појава, резултат тајних алијанси и погрешних процена. Нико није крив, је ли - осим Злих Славена.

„Прање биографије“ преко леђа других није непознат феномен. Чинили су то Немци деведесетих, када су сатанизацијом Срба себе ослободили да Луфтвафе опет може да бомбардује, а Бундесвер да ратује по свету. Чинили су то што хапсбуршки што Хитлерови савезници из оба светска рата, кроз краљеву и Брозову Југославију. Пошто су се сто година касније сви учесници Великог рата - осим Руса и Срба, је ли - нашли под истом заставом, оном Атлантске Империје, сасвим је логично да граде заједништво и „ваде флеке“ преко архетипских Иних.

Када је пре две године преминуо последњи хапсбуршки принц, сахрањен је као да је био прави аустроугарски цар, уз војне параде, хапсбуршке заставе и униформе. Нико се није нашао реч да каже о томе како су Хапсбурзи, католичанством мотивисаном патолошком мржњом према Србима, одвели западноевропску цивилизацију у пропаст.

Зато нимало не изненађује што британски Би-би-си средњошколце учи да су у Балканским ратовима „Срби освајали турску земљу“ и да је „моћна Србија претила Аустро-Угарској“, док Гаврила Принципа назива „српским терористом“. Па онда још поставља питања која с правом могу да се протумаче као да су Немци, Аустријанци и Турци малтене почели рат у легитимној самоодбрани од „великосрпске агресије“!

Је ли сад мало јасније како је новинар Њујорк Тајмса пре две недеље могао Церску битку да опише као „озлоглашену“ (infamous)? У причи где су за Први светски рат криви Срби и Руси, док су Немци, Турци, Аустро-Угарска, па чак Британија и Француска малтене њихове невине жртве, то не само да је могуће, већ је и логично.

И онда са тако поремећеним и у пуном смислу те речи избезумљеним светом Србија - односно оно што од ње остане кад се сви вампири „намире“ - треба да се „интегрише“? Аман!

Кажу да је сер Едвард Греј, британски министар иностраних дела, у сутон 3. августа 1914. рекао: „Светла се гасе широм Европе. За наших живота неће се поново упалити“. Скоро сто година касније, једино што се променило је да његови сународници величају мрак.

среда, 23. јануар 2013.

Умало се уже не претрже

Око Соколово, бр. 57
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
„Око Соколово“ (фото: Самсон Чернов)
Ни снег, ни мраз, ни здрав разум нису зауставили марш издаје квислиншког култа. Јесте да је споменик у Прешеву коначно уклоњен, али тако трапаво да би малтене могао „Косовијанцима“ да на пладњу сервира Велику Албанију, вели Весна Веизовић. За рушење и скрнављење српских гробова и споменика, повод им одавно није потребан. А „толерантни“ Запад им одсуством осуде даје пуну подршку.

Платформа, резолуција, бриселски договори са Тачијем и неуставно спровођење „Боркових споразума“ - за непочинства квислиншке власти доказа има напретек. И Ђорђе Вукадиновић и Жарко Јанковић дошли су на закључак да Назадњаци у ствари спроводе Ахтисаријев „план“ - исти онај који је Империја наметнула фебруара 2008. И онда то дно моралне беде, како објашњава Драгомир Анђелковић, премијер Дачић проглашава за државништво! У праву је Љубиша Спасојевић: и од жутог има црње.

Све, па и најгора издаја, правда се светим гралом ЕУропства - и то тек обећаног, у виду фантомског датума, вели Александар Павић. Квислинге који по сваку цену срљају бриселским путем Бранко Жујовић описује као „геополитичке зомбије“, несвесне да се свет већ променио, и да ЕУропство није спас, већ пропаст.

Али колективно самоубиство Срба је неопходно за победу Империје, и зато сви који јој служе имају задатак да то самоубиство представе као неминовност безалтернативну. Неколико примера нуди Бранко Павловић. Концепт да се стварност обликује путем управљања утисцима настао је управо у кулоарима Империје, а спроводи се путем послушних медија и невладника.

Рецимо, баш тих дана када је квислиншки култ усвајао резолуцију о капитулацији, а Мали Жутник нудио Косовистану место у УН, по медијима и контранету кружила је „вест“ да су неки руски стручњаци најавили прекрајање граница у Европи до 2035. Проблем је само што се радило о најобичнијој измишљотини, објашњава Никола Живковић.

Зоран Грбић пише о примеру како се историја искривљује дотираним филмовима, док Ратко Дмитровић подсећа како то чине бивши Срби. Грбић је својевремено био мета невладничког лова на вештице, док је Дмитровић недавно смењен да би се Назадњаци додворили Загребу. О том скандалу пише Владимир Димитријевић.

Други бивши Срби оклеветаше прошле седмице „Марш на Дрину“ и Уједињене нације, уз помоћ што западних, што медија у Србији (али не српских медија). Улогу ових потоњих оправдано је критиковао Жељко Цвијановић, док се клеветама бивших Срба на занимљив начин позабавила Бранка ал-Хамди - не одговарањем на њихове несувисле оптужбе, већ сведочењем о заборављеним жртвама рата у западној Босни. Не треба заборавити ни хајку на Емира Кустурицу, којег медијски каменују што бивши Срби, што они којима је амбиција то да постану, подсећа Раденко Тошић.

Цела прошла недеља, у ствари, протекла је у знаку медијског линча неистомишљеника Империје, бивших Срба и квислиншког култа. Кад је Миодраг Зарковић у Печату критиковао финансијске малверзације сепаратиста на РТВ, оговор је стигао у виду масовне хистерије невладника и жутократа. И о томе препоручујем коментар Владимира Димитријевића.

Да ове реакције нису нимало случајне или неповезане, објашњава Жељко Цвијановић: иза њих стоји панични страх од губитка медијске хетемоније, чиме би култ изгубио способност производње утисака и морао да се суочи са истинском реалношћу. А то нипошто не сме да се дозволи, јер би значило крај менталне окупације.

Ако до тог краја ускоро не дође, неће бити нимало изненађујуће када Рамуш Харадинај постане „премијер Косове“ и доведе неке своје „Србе“ да доврше посао албанизације окупиране покрајине, на шта упозорава Ана Радмиловић.

Док квислиншки култ нуди безнађе, у стварности постоји мноштво могућности не само за отпор, већ и за победу. Бранко Жујовић подсећа зашто је важно да Србија врати питање окупираних територија у УН - јер тамо може да победи, док у Бриселу не може. Драгана Трифковић вели да заиста постоји потреба да се укину „паралелне институције“ - али под тим подразумева квислиншки култ, тј. оне што служе Западу, уместо Србији.

У сваком случају, вреди имати на уму метафору Горана Златића: не може се добити утакмица у којој већина сопствене екипе игра за противника.

уторак, 22. јануар 2013.

Не лично, већ логично

Најлакше би било рећи да напад „бошњачких невладиних организација“ поводом певања „Марша на Дрину“ у УН, медијски линч Миодрага Зарковића и Печата, кукњаву војводиндијанских сепаратиста на „ћирилићни терор“ у Новом Саду и етику Биљане Србљановић повезујуе острашћена мржња према Србима. Што јесте случај, али има ту још понечег.

Прво, карактер. Сви протагонисти ових догађаја, од „Бошњачког конгреса“ до драматургиње, показују апсолутно одсуство способности да о својим ставовима дискутују на цивилизован начин. У њиховом поимању света, свако неслагање с њима је не само погрешно већ и атак на њихову личност, који захтева што већу ларму у јавности и што гласније позиве органима власти (чак и онима које су још јуче пљували) за заштиту. Притом се увек са неистомишљеницима обрачунавају не аргументацијом, већ етикетирањем и личним увредама. Они могу свакога да псују, пљују, понижавају и прогањају, али не дај Боже да неко од тих подљуди упути било какву критику (поготово чињеничну!) на њихов рачун - то очас постаје недопустиво насиље. Њихова темељна вредност је лицемерје.

Друго, време и интензитет реакција. Зашто су професионални „Бошњаци“ баш сад, и баш овако, дигли дреку на Србе (при чему су В. Јеремић и хор Viva Vox само били при руци)? Зашто Војводиндијанци урличу због натписа на аутобусима или текстова у Печату, а госпођа пљувачица параноише да свет постоји како би пљувао по њој?

Вероватно зато што им, после дуго времена, контрола над управљањем утисцима измиче из руку. Када чак и Хашка инквицизија почне да брља са бројкама, а један од судија отворено демантује целокупну оптужницу, професионалне жртве наводног геноцида осећају потребу да ескалацијом реторике сачувају привид снаге. Колико су реално моћни ови што годинама латиничењем из Новог Сада и северне покрајине истерују све српско, кад их егзистенцијално угрожава повратак два ћирилична натписа? До јуче наводно неприкосновени господари јавног медијског простора и самоименовани комесари „културе“ сада запомажу после само једног или два критичка текста у алтернативним медијима! Наизглед апсурдно, али не по њиховом погледу на свет, где и најмањи изазов установљеној догми представља личну претњу, малтене егзистенцијални ризик, и апсолутно је недопустив.

Или, како вели Жељко Цвијановић: „присуство било које друге истине поред ње било (би) равно њеном нестанку у бескрају космоса. Зато је кампања против Печата у основи кампања искључивања другачијих гласова из јавног простора“. С тим да та кампања није од јуче, него траје већ дуго - годинама, па и деценијама - али су тек однедавно гласови побуне запретили да угрозе апсолутно контролу над виртуелним светом који су горе наведени (и не само они) умислили да имају. Отуд толика жуч, толики јед, толика вриска и дрека.

Класична логика подразумева аргументе на основу чињеница, мада не искључује улогу реторике - која рачуна на емоције - у убеђивању публике у жељену тезу. Посмодерна логика је, међутим, чиста реторика. Све је емотивна манипулација, сви аргументи су ad hominem, свако неслагање повлачи најгрубљу личну дисквалификацију као начин да се заустави расправа и прогласи победа. Како неко рече: „фашиста“ је етикета коју залепите некоме када вас победи у расправи.

У њиховом свету, није битно шта се говори или ради, већ ко ради и коме. Иако се куну у осећајност, толеранцију, људска права и слободе, поборници те „логике“ сматрају да те ствари важе само за њих. Неистомишљеницима следује све од најгрубљег јавног вређања до метка у потиљак - што само и једино зависи од приступа сили који постмодернисти (ма у којој земљи постојали, и ма како се звали) имају.

Притом је један од проблема што и међу онима који пружају отпор медијско-виртуелној хегемонији србофоба постоје појединци и групе које немају ништа против да се руководе истом анти-логиком, само са другачијим предзнаком. Да туку непријатеља његовим сопственим оружјем, такорећи. Не разумеју притом да тако, постепено али сигурно, и сами постају непријатељи, заражени лажним разумом и квази-вредностима које су те људе и одвеле у посрнуће.

Јер ми се не боримо против било кога од њих лично, већ против њиховог начина размишљања, извитоперених вредности и виртуелне „реалности“ коју за свој или туђи рачун покушавају да нам наметну.

Попут вампира, њихова лаж изгара на светлости дана, изложена зрацима истине. Највећа казна за њих није ни прогон ни забрана; то би само пружило оправдање за њихову неразумну параноју. Не, њихов најгори кошмар је судбина палог мудраца Сарумана, лишеног силе, у горкој спознаји да његове речи - било слатке било отровне - више нико не жели да чује.

субота, 19. јануар 2013.

Саучесници у управљању утисцима

Основни принцип пропаганде је да више пута поновљена лаж постаје истина. Односно, да се процесом понављања ствара утисак да је изречена лаж истина. Јер, док су чињенице непромењиве, утисци нису. Отуд је пропаганда уметност управљања утисцима.

Толико примера овога може да се нађе у србофобији Запада само у протеклих двадесетак година - мада она сеже много даље у прошлост - да се на теми докторира дватрипут. Примера, нажалост, има и међу Србима: упркос непорецивим чињеницама да се звала много горе, агресију НАТО из 1999. и данас многи зову „Милосрдни анђео“.

Није спорно да је штампа у Србији (нипошто српска штампа) у служби непријатеља. На дискусију о неким професионалним стандардима, етици и вредностима не треба трошити речи. Али свеједно не би требало да жуте медије (и по квалитету и по вредносном опредељењу) оптужујемо за ствари за које објективно нису криви, кад има толико ствари за које јесу.

Повод за ово је прашина која се подигла око новогодишњег концерта који је у понедељак организовао бивши министар иностраних дела Јеремић, сада председавајући Генералне скупштине УН. Иако је програм одушевио присутне, већ следећег дана се појавило мржњом натопљено писмо професионалних „жртава геноцида“ - групе „активиста“ из САД и Канаде који тврде да представљају тамошњу „бошњачку популацију“ и да њих „Марш на Дрину“ вређа јер је „агресорска и геноцидна“ песма.

Медији у Србији (не српски медији, дакле) прво су јавили да је ово била званична реакција представника БиХ у УН, што је само по себи било бесмислено, јер су аутори писма у њему итекако идентификовани, а оно се завршава позивом мисији БиХ да их подржи. То се, колико ми је познато, није десило - што није спречило медије у Србији, али и њихове критичаре, да прихвате дезинформацију да се заиста радило о званичном протесту „Бошњака“ или чак „Босанаца“.

Испоставило се да је писмо било само потезна мина, коју је потом активирао ауторима близак новинар Ерол Авдовић, тако што је тражио извињење од портпарола генералног секретара на конференцији за штампу. И портпарол је лепо одговорио: „Жао нам је ако су се неки увредили“. Да ли то значи потврду навода из писма? Нипошто, већ само пристојно, дипломатско, жаљење што су ето тамо неки изабрали да хистеришу тим поводом. Али та чињеница није значила ама баш ништа онима који су били задужени да од ње произведу задати утисак.

Сасвим је на месту, зато, критика штампе у Србији - нипошто српске штампе - што су ову изјаву протумачили као извињење УН бесним „Бошњацима“. Али у томе нису били једини. Погледајте резултат Гугл претраге у петак увече, по источноамеричком времену, са речима "UN Serbia apology" (УН, Србија, извињење):


Истина је, рек'о Сиенен...
Нити један извештај не каже да је портпарол УН изразио жаљење што је песма погрешно схваћена. Сви, међутим, веле да се радило о правом правцатом извињењу УН, па још спорну песму називају „милитантном српском националистичком“, а неки чак и „геноцидном“! Знајући добро како функционише „информисање“ западних новинара, не бих се чудио да су већину „чињеница“ у тексту извукли управо из писма „жртава“ које им је највероватније подељено.

Проблем није што су медији у Србији објавили погрешан извештај, већ што су до бола исправно пренели пропаганду медија са Запада. По ко зна који пут, је ли. Као и то што прави милитанти - силеџијске и истини несклоне организације које стоје иза протеста - могу своје ноторне неистине тако лако да сервирају вољним „новинарима“ на Западу.

Свакако да у томе нимало не помаже издајнички и поданички однос медија и власти у Србији (ни једних ни других нипошто српских), али они нису највећи кривци за ово. Само највећа препрека да се ситуација промени.

петак, 18. јануар 2013.

Марш на Дрину

Мелодија: Станислав Бинички (1914)
Стихови: Милоје Поповић (1964)

Тихо, спуштала се летња ноћ
На Цер, на ту горду планину.
Чак и дивља звер губила је смер
Због чудног страха -
Да ће сметат' четама што крећу се без даха.

Дрини, Сави, свуда где је плач,
Тамо хита бритак, српски мач,
Само лаки бат
Нико никог зват' те ноћи неће
Док се војска пропланцима и брдима креће.

Сред тог мрака
Преко обронака
Сваког срце мори
Сваком ватра у грудима гори
Да се одмах бори.

У тој земљи гуња, опанка
Где су зоре вечно црвене
Никад бој не спи
А кад жито зри
Тад без престанка
Свуда се чује песма танка, песма од уранка.

Један рат тек што је прошао
Други је са летом дошао
Туђин је за трен
Као нека сен из мрклог мрака
Прекинуо летину и песму девојака.

Није тешко
За сељака, ђака
За правог јунака
Из весеља, кола девојака
Латит' се пушака.

Борац сваки нема пушку, не
Али носи срце планине.
Борче, држи стег
Туђин ће у бег се брзо дати
Поново ће сунце Шумадију обасјати.

Зов јунака с бојне Дрине те
Све се ори, све до даљине.
Свуда, сваки пук
Пушке, трубе звук и јуриш прави
Певала се песма рата, слободи и слави.

Пуцај, момче
Мајка ти не плака
Јер је кућа свака
Дала Церу по једног јунака
Оца, сина, брата.

На Цер, пођите са снагом свом
Знајте, ви браните род и дом
Свуд' је поклич, зов
Тај витешки ков старца, момака
То је огањ што га носе од својих предака

У бој, крените јунаци сви
Крен'те и не жал'те живот свој
Цер да чује твој, Цер нек види бој
Река Дрина - славу, храброст
И јуначку руку српског сина.

Напред борче
Брани своју земљу
Не дај, никад не дај
За њу живот увек радо предај
Али је ником не дај!

Пој, пој, Дрино, водо хладна ти
Памти приче кад су падали
Памти храбри строј
Који је пун огња, силне снаге
Протерао туђина са реке наше драге.

Пој, пој Дрино, причај роду ми
Како смо се храбро борили
Певао је строј, војево се бој крај хладне воде
Крв је текла
Крв се лила Дрином због слободе.

*Подвучене су стихови који се појављују у популарној верзији.
(Извор)

среда, 16. јануар 2013.

Зло под горим, као добро под злом

Око Соколово, бр. 56
Српски извиђач Дратугин Матић, 1912
„Око Соколово“: 1912 (фото: Самсон Чернов)

Тешко да има бољег описа за ово што сада Србијом управља, за рачун страних господара, од једне мисли из одговора Владике Данила везиру Селиму (Горски вијенац):  „У вас стење на свакоју страну, зло под горим, као добро под злом.“

Најбољи пример је недавни цирскус у Скупштин, око накарадне резолуције којим се признаје НДК, а све како би се добило обећање о обећању датума за почетак преговора о договорима за улазак у ЕУропство. Или тако некако.

А у ствари се све, како вели Жељко Цвијановић, окреће око тога ко ће од квислинга да изда више Србије како би себи купио што више времена, плена и власти. Једино што се резолуцијом брани је једна потрошена, погубна парадигма квислиншког култа.

Анализа предлога текста, коју нуди Никола Малбашки, потврђује ову процену, док усвојени текст, још гори, дешифрује Миодраг Новаковић.

Дискусија у Скупштини уништила је оно мало преосталог достојанства те институције: ред издаје, ред кафанског пљувања. Ретки часни изузеци били су обраћања Синише Ковачевића и Слободана Самарџића, који је констатовао да ЕУ тражи да Србија себи пуца у главу - и на то ова власт пристаје!

Ради се о чистој капизулацији, објашњава Владимир Кршљанин - и то само последњој у дугом низу. Није реч ни о каквом „новом патриотизму“, вели Владимир Димитријевић, већ о продаји вере за обећање вечере. Небојша Вукомановић назива понашање Малог Жутника „другосрбијанским преокретом“, а Милан Дамјанац сматра да је оваква Србија близу тачке где „више није у стању да постоји као држава“, док Бранко Павловић нуди шест слика из слободног пада квислинга у лудило.

О феномену свесног слепила оних који воде Србију и нестанак писао је Миле Милошевић. Једно од објашњења тог феномена нуди Срђан Воларевић: ради се о „злом семену Хабсбурга“.

На континуитет пројекта поробљавање Србије подсећа и Мирослав Лазански:
Случај споменика припадницима ОВК на југу Србије показује да у Србији нема закона, већ да постоји само политичка комбинаторика.... аналогија садашње ситуације са оном коју су пред Први светски рат створили Аустријанци и оном коју су 1941. године извели Хитлер и Мусолини је у томе што су имали исти циљ. Укротити Србију.

Тај споменик, као и онај Аћиф-ефендији у Новом Пазару, и даље стоји. Можда би га и порушили када би неко рекао Дачију да се ради о српској барикади, пита се само донекле у шали Љубиша Спасојевић. За то време се настављају радови на пројекту стварања „Војводиније“, подсећа Ратко Дмитровић, и тешко да ће их овакви квислинзи зауставити.

Многи се чуде како то да Запад подржава фирере из сокака, али не би требало. Погледајте ко су све „савезници“ Империје и Брисела на овим просторима - све сами следбеници некадашњег тисућугодишњег Рајха. А како рече Лазански, постоји континуитет политике. С тим да овог пута освајач преко Србије лечи сопствене комплексе, па како вели Мило Ломпар, Србија постаје „колонија кривице“ Запада.

Када би се ЕУ заиста придржавала сопствених јавно прокламованих принципа, предлог за решавање питања Косова и Метохије изгледао би сасвим другачије, објашњава Александар Павић. Или га чак не би ни било. Али исти ти који од Срба траже „трансформацију“ до самоуништења на окупираним територијама праве „Косовијанску“ војску, упозорава Ана Филимонова.

Одговор на питање зашто Русија не помаже више делимично нуди Дејан Мировић. Кад год је Москва покушала да доведе у питање Хашку инквизицију, званични Београд је то минирао хвалоспевима Хагу!

Трагање за коренима проблема може и треба да иде преко Беча, Брисела, Берлина и Вашингтона, али на крају води у Београд. До квислиншког култа без којег процес освајања не би стигао далеко, и пасивности народа који га омогућава. Има ли у Србији ко да им се супротстави? Драган Петровић сматра да има, али да то неће бити кратак процес.

Први корак је да се престане са кукањем и почне са радом, како је својевремено рекао Борис Малагурски. Други је да се солидаришемо да људима попут Дарка Власаја; Милан Јовановић пише о усуду младића који је изабрао да буде Србин, али га је квислиншки култ издао (као и све Србе) док су му „демократски“ Шиптари пребијањем затрли семе.

Издајницима већ сад можемо да кажемо „готови сте“ (као Слађан Николић), али треба нешто и да урадимо да то постане непорецива реалност. Нико није рекао да ће та борба да буде лака, или кратка. Али да је неопходна, јесте.

уторак, 15. јануар 2013.

Ево шта је револуција

Мали прилог за разумевање онога што је било, онога што јесте, и онога што ће тек да буде... (превод и обрада: Сиви Соко)

Данијел Гринфилд, 14. јануар 2013.
E. Delacroix, La Liberté guidant le peuple (Слобода води народ, 1830)
О револуцијама вреди знати неколико ствари. У њима не учествује већина, насупрот ономе што често пише у уџбеницима историје. Револуције покрећу мале групе људи, које их онда наметну свима. Ако им то не успе, пропада и револуција.

Било кад и било где, већина народа не верује властима. Сматра, оправдано, да ко год је на власти од њих краде, да их угњетава и онемогућава им да живе у миру. Али исто тако сматра да се ствари неће променити набоље. Нада је осећај који лако нестаје у колотечини свакодневице. Понекад истрчи на улицу у историјском тренутку, али потом опет оде на спавање, скупљајући прашину док поново не буде потребна.

Постоји, међутим, неколико установљених прагова револуције. Успешна побуна углавном не почиње када је репресија потпуна. Такви бунтовници немају ни мотивацију ни вештину да се супротставе савременој војној сили. Сељачку побуну најлакше је угушити лажним обећањима и бесплатним пивом; не једном се баш тако и десило током европске историје. Али са средњим сталежом то иде много теже.

Народ није најопаснији кад грицка корицу бајатог хлеба и нада се да неће умрети сутра. Кад дотле дође, друштво је већ сломљено, мада појединци можда и нису... Најопаснији су они људи који су окусили довољно слободе и благостања да су одлучни да их задрже. Такви не мисле да су њихови владари божанства, и имају довољно образовања и способности да им падне на памет јеретичка мисао како би свако могао да обавља посао краља, императора, цара или председника. Имају довољно искуства у напредовању кроз живот да схвате како место човека у друштву није предодређено, већ може и треба да се мења. По томе се разликују од кметова, и то их чини опасним.

Власт најбоље функционише када нема изазова. Церемоније јој дају мистични ауторитет. Друштвени конформитет и притисак средине заводе ред међу поданицима. Помоћу тајне полиције и доушника, режим ствара илузију свемоћне и свеприсутне силе. Повремене репресалије служе за застрашивање свакога ко би могао да помисли на побуну.

Револуција разбија све ове илузије. Тајна полиција или бежи, или покушава да угуши демонстрације палицама и пушкама, па их народ пребије. Доушник из комшилука седи пред телевизором, немоћан. А режим нема избора него да позове војску и нада се да још увек у довољној мери контролише официре, а официри војнике, да би крвави посао победе у грађанском рату могао да успе.

Војска онда постаје лакмус-тест, јер то наређење разоткрива стварну немоћ власти, која мора да рачуна на спремност официра и војника да пуцају у народ. У Русији (1991) војска није била спремна да за рачун пучиста убија цивиле; резултат је био колапс комунизма и крај СССР... Комунистичка партија Кине је успела тамо где су Совјети оманули, јер су њени тенкисти били вољни да газе демонстранте. Судбина милиона на крају је зависила од онога што одлучи сваку револуцију: колико су неки људи вољни да због свог циља убију друге.

Револуцију обично покреће амбициозни средњи сталеж, али када наступи крвопролиће, преузима је по правилу неко други: фанатици који су револуцију и инспирисали, адвокати који би да постану џелати, демагози којима за руком једино полазе тираде на улици, или психопате које се затекну у повољним околностима.

За успех револуције нису неопходни градови. Данашњи амерички град је црна рупа, која једино производи бирократију и културу. Мада не би требало потцењивати те две ствари, ако би сутрадан сви амерички градови нестали, живот би се углавном наставио као пре.

Међутим, опасно је потценити културу. Можда је ова култура коју имамо данас углавном безвредна, али је свеједно делотворна. Постоји огромна квалитативна разлика између Бетовенове „Ероике“ и кад Кејти Пери пева Обами - али за разлику од Бетовена, мало ко од данашњих уметника има довољно интегритета да поцепа насловну страну свог дела када се разочара у карактер месије*. Совјетски савез пропао је делимично и зато што је изгубио културни компас, па се Русија удавила у плими поп-ђубрета. Културна иновација ствара утисак напретка, и они који диктирају трендове изгледају као да имају одговоре за будућност. А они који то не чине, изгледају изгубљено попут Брежњева.

* Трећа симфонија првобитно била насловљена „Бонапарте“, али је после Наполеоновог крунисања за Императора, маја 1804, Бетовен у гневу поцепао насловну страницу. Симфонија је 1806. штампана под насловом: „Eroica... composta per festeggiare il sovvenire di un grand Uomo“ (Херојска, компонована у славу успомене на великог човека). - прим. прев.

Револуција може да успе и без културног замаха, али веома тешко. Култура са собом носи мирис просперитета, осећаја да је благостање надохват руке онима који га желе. А жеља за благостањем, рекосмо, покреће амбициозни и будућности окренут средњи сталеж на револуцију. За победу над културом потребна је, опет, култура. Успешне револуције своје идеје чине привлачним и прихватљивим не само путем речи, већ и кроз понашање, музику, књижевност и уметност.

Револуцију покреће делом бес, а делом јед, осећај неправде што вам живот који имате, или мислите да можете да имате, измиче. Дашак слободе који сте једном удахнули. Убеђење да живот са друге стране зида мора бити бољи. То је прича која одбацује ауторитет оних на власти из практичних али и моралних разлога.

Најбоље време за револуцију је прелазни период, када власт или попушта после периода репресије, или покушава да приграби нове овласти на које народ није навикао. У тим тренуцима транзиције револуција најбоље успева, јер власт за њих још није спремна, а неизвесност у народу ствара и храброст и очај.

Револуција је тежак подухват, док не узме маха - а онда се, у ретроспективи, чини као да је увек била неизбежна, попут свих великих догађаја. То је експлозија кинетичке енергије, рођена из потенцијалне енергије великог броја људи који нагло открију своју снагу, и просто се осећа у ваздуху. Управо тај мирис, налик на јонизацију, већина људи асоцира са слободом, са неминовним падом старог поретка и настанком новог.

Прво неколико људи почне да удара у зид. Онда, кад ударање у зид одједном постане привлачно, то чини све више и више људи, док им се на крају не придруже они сталожени који су дотад имали поверења у петиције. Зид почиње да се љуља, и онда падне.

Ето шта је револуција.

понедељак, 14. јануар 2013.

Заудара земља ЕУропством

И дабогда траг нам се затро 
кад под овом живјели марамом! 
Што ће ђаво у кршћену земљу? 
Што гојимо змију у њедрима?


Ако је после постављања границе сред Србије било још и неких илузија да ова ново-стара власт није квислиншка, него мудрим тактизирањем купује време и маневарски простор за преживљавање окупације, више не треба да их буде. Скупштинском резолуцијом о де факто признавању НДК, режим је отворио карте и уклонио све недоумице.

За њих је ЕУропство алфа и омега, безалтернативна идеја за коју су спремни целу Србију и све Србе да спале на ломачи подаништва.


Колико још Срба треба Империја (или њени сателити у „региону“) да побију, протерају, опљачкају, обесправе и понизе да бисмо схватили ко нам је непријатељ? Колико издаје је још потребно да се њени починиоци спознају као издајници?

Да је цела ствар била циркус за наивне показују и „критике“ платформе и резолуције које су упутили такви осведочени „пријатељи“ Срба попут Чедовишта и Данијела Сервера. Дабоме да је њима и то превише, али је њихово грактање било у функцији облачења издајничке резолуције у патриотску одору.

И лаику је, међутим, јасно шта у резолуцији заиста пише. А чак и да је мајсторски семантички компонована - као што није - зар ико мисли да би за то и јоту марила Империја? Колико је то споразума, повеља, аката и договора она самовољно прекршила, откад се први пут умешала у убиство Југославије? Или је можда лакше питање колико их се придржавала, јер је одговор - ниједног. Те силеџије већ више од две деценије „поретком“ сматрају само оно што желе, а све остало - па и сопствене законе - за мртво слово на папиру. Не треба да изненади што су се квислиншки култисти који владају Србијом угледали на своје господаре.

Али, иако се и даље труди, ни Империја не може више да приушти посматрање света кроз призму пустих жеља. Ни политички, ни финансијски, ни војно. Можемо ли онда ми, доведени на руб опстанка?

Мало је страним освајачима и њиховим домаћим слугама било убијање, отимачина, пљачка и понижавање Срба, жртвеног јарца за лечење пост-хладноратовских комплекса Запада, већ су одлучили да све српско обешчасте и загаде до непрепознатљивости. Толико је тога већ оскрнављено да се нико више и не бреца на срозавање Народне Скупштине на ниво кафанске туче (уз извињење пијаницама и кавгаџијама, јер су бар поштенији од скупштинског олоша).
Па кад „народни посланици“ усвоје издајнички, противуставни и понижавајући акт као најгори лопови, усред ноћи, ником ништа. Рачунају да је загађење већ прихваћено као нова нормалност, и да могу без проблема да вам се попишају на главу и онда вам кажу да пада киша.

Дали смо им сваку прилику, и више него што су заслужили, да се покажу на делу. И ево, показали су се. Сами су себе истерали на чистину, уз аплауз и похвале Друга Кацина и сличних.

Свему постоји праг, па и трпљењу неправде. Анестетисана, злостављана до избезумљености, Србија изгледа сматра да тај праг њени мучитељи још нису прешли. Мучитељи, с друге стране, мисле да прага и нема, да могу овако да се понашају унедоглед, јер би их иоле нормалан народ зауставио далеко раније.

Не знам шта је још потребно да се деси како би и једни и други схватили да најтеже лажу управо сами себе. Да Храм Светог Саве буде претворен у џамију, а споменик Карађорђу у споменик Хашиму Тачију, можда? Или ће и тада неки да слегну раменима и кажу да сила Бога не моли, а други да инсистирају како ни то није довољно да се Срби integriraju и civiliziraju, јер ето, још се усуђују да постоје, па тај „проблем“ треба што пре решити у интересу „региона“? Задовољавање таквих је унапред узалудна работа, јер је њима свака Србија превелика, а једини добар Србин онај бивши.

Није да нема никога да каже: „доста“. Али то више није довољно. Ово је сада борба на живот и смрт, за голи опстанак. Не за бољу, већ за будућност уопште. А у таквој борби не може да буде неопредељених; непријатељу се највише помаже управо нечињењем.

четвртак, 10. јануар 2013.

За и против револуције

Реплика тројанског коња, Чанаккале
Предратни политичар и одличан познавалац босанско-херцеговачких прилика, Ненад Кецмановић, има редовну колумну („Кец из рукава“) у новинама помало незграпног имена (PressRS).

Најновији есеј, насловљен „Цена мегапрестројавања“ појавио се на Бадње вече, а на Светог Стефана је освануо на Новом Стандарду, под помало несрећним насловом: „Зашто сам против револуције“.

Кажем помало несрећним, зато што се текст обраћа не публици у Србији, већ у Републици Српској - где се већ неко време шушка (верујем, основано) да Империја спрема „обојену револуцију“ зарад промене власти. Притом би им покриће била прича о људским правима, економији, бољем животу и сличним флоскулама већ виђеним са десне стране Дрине - док би стварни циљ, као и у Србији, био постављање марионетског режима који би испуњавао све налоге са стране. На српску штету, треба ли рећи.

У том контексту, аргументација др. Кецмановића има итекаквог смисла. Он полази од става Едмунда Берка (Edmund Burke) да „Ниједан поредак није тако лош колико може да буде скупа његова револуционарна промена“. Берк је ово писао поводом француске револуције из 1789, а Кецмановић покушава да илуструје то у пракси поређењем америчке, руске и кинеске реакције на догађаје два века касније (1989).

Кина је у крви угушила побуну на Тјенанмену, а потом пронашла миран начин да реформише неке аспекте свог комунистичког поретка, да би данас била економска велесила. Насупрот томе, владајућа олигархија САД је одлучила да остане на путу хладноратовског империјализма - због рачунице, вели Кецмановић, да би реформа превише коштала (њих, дабоме, не народ Америке). Тако је настала Атлантска Империја. Борис Јељцин је, међутим, одлучио да разбије СССР и Русију поведе на пут дивљег капитализма, са већ познатим погубним последицама.

Међутим, проблем је што је то само део приче. Не сме се изоставити чињеница да је Јељцин био америчка марионета. Ако је свака револуција лоша, шта онда рећи за Путинов преврат? Зар није баш промена Јељциновог „система“ - ако се тако може назвати безакоње тог времена - омогућила повратак Русије из мртвих?

Иако Путин себе не сматра револуционаром, ипак је током ових 13 година спровео низ реформи - од кроћења тајкуна надаље - које би се могле описати као револуционарне. Притом је правио синтезу најбољих елемената из царске, совјетске и пост-совјетске ере, наилазећи на неразумевање и отпор многих. Најбоље би можда било рећи да су те реформе биле контра-револуционарне, у односу не само на Јељцинову капиталистичку револуцију, већ и на ону бољшевичку из 1917. Ако је Русији требало 13 година Путина да достигне привредни ниво из 1989, зар није ред споменути да је комунистима требало много дуже да се врате у 1913?

Недостатак Беркове мисли је што у данашње време, за разлику од Берковог, постојећи поредак итекако може да буде револуционаран, заснован на насиљу и неправди, неодржив осим силом. Тако је за исправљање последица бољшевичке и Јељцинове, била потребна Путинова „тиха револуција“. Разлика је што су претходне две биле дириговане са стране, док је ова трећа била аутентично руска и родољубива. Нису све револуције исте.

Са друге стране, могло би се рећи да је баш Америка пример погубних последица континуитета. Просто речено, Хладни рат - који су САД саме отпочеле 1947 - омогућио је велику акумулацију не само новца у џеповима војно-индустријског комплекса, већ и моћи у рукама председника и државног апарата. Али пут империјализма није само учинио САД омраженим широм света, већ их је довео на руб финансијског слома, док ће последице по унутрашњи поредак тек да се манифестују.

Други проблем у аргументу др. Кецмановића је несрећно позивање на благодети некадашње Југославије, на умор од сталне борбе, и на „сувишно јуначење“. Читаоци Сокола знају моје ставове о тим питањима, али није згорег да их поновим.

У Југославији се јесте живело материјално боље него у овом колонијално-компрадорском поретку данас, али управо су Срби били за континуитет тог стања, док је „револуција“ - тј. разбијање Југославије и завођење „демократије“ и дивљег капитализма - наметнута са стране, санкцијама, бомбама, Олујом и Петим Октобром. Али све то скупа није било толико страшно колико страдање у Првом или Другом светском рату, па како нас онда није стид да нашу муку сматрамо већом?

Што се „сувишног јуначења“ тиче, пре бих рекао да је наш тренутни проблем сувишни кукавичлук, индукован управо константним звоцањем о непотребном јуначењу и бесмисленим ратовима, кад смо - наводно - могли да будемо „мудри“ попут Бугара или Хрвата, па увек на поб(иј)едничкој страни. Далеко било да приписујем др. Кецмановићу ове дефетистичке ставове, али његов текст, онако како је срочен, оставља широм отворена врата за њихово учитавање.

Решење је у контексту. Кецмановићев есеј треба да се схвати као упозорење лаковернима у РС да се, фрустрирани стварним проблемима, не упецају на причу о лаким решењима која им нуде нимало добронамерни странци. Не рече ли тројанска пророчица Касандра: „не верујте Данајцима ни кад дарове доносе“? Тројанци је нису послушали, и прихватањем данајског дара - великог дрвеног коња - постали су виновници сопствене пропасти. Данас се дрвени коњ зове демократија, али је принцип исти: револуционари мисле да руше диктатора и уводе демократију, а у ствари руше државу и на велика врата уводе квислинге и њиховог господара, Империју.

РС, дакле, има прилику да спречи улазак тројанског коња. Али шта је са Србијом, где ови што су из коња изашли већ тринаесту годину харају унутар зидина? Да их не би задесила судбина Тројанаца, Србима са источне стране Дрине је апсолутно и што пре потребан, ако не револуција или мегапрестројавање, онда бар дисконтинуитет - како са ЕУропством од Петог Октобра наовамо, тако и са србофобичним вредностима титоизма од 1943, па и са заблудом југословенства која је свему томе 1918. отворила врата.

Јер ниједан поредак, а поготово не онај наметнут са стране, није тако добар да за његово очување треба жртвовати опстанак нације.

среда, 09. јануар 2013.

Дивља памет а ћуд отрована

Око Соколово, бр. 55
Српски извиђач Дратугин Матић, 1912
„Око Соколово“: 1912 (фото: Самсон Чернов)
ЕУросрби који у име Империје управљају земљом некада званом Србија наставили су са својом ђавољом работом и док су верујући Срби славили рождество Христа и славу Републике Српске - овај пут димном завесом у виду предлога скупштинске резолуције. О анестетичарским вратоломијама Дачија и Вучија пише Милош Милојевић.

Торис се мало вајкао што су му Арнаути забранили дочек Божића на „Косови“, али по обичају није учинио ништа да им се супротстави. Забрана није била изоловани инцидент, већ део истог пројекта као и „косовијанско“ увођење виза на „интегрисаној“ граници, о чему је писао Душан Пророковић.

Како је кренуло, Шиптари ће једног дана стварно држати рампу сред Београда (за који ће вероватно да тврде да је древни илирски град Qytet e bardhë) - баш као што је покушао да упозори покрет Никад Граница. Са протеста извештава Миодраг Зарковић.

За жуте медије, дабоме, протест је био „перформанса десничара“, ако су о њему уопште и извештавали. Свака критика система, режима и политике „ЕУропства без алтернативе“ повод је за медијски линч и свеопшту хистерију. Драгана Трифковић пише о хајци на патриотизам, Жељко Цвијановић о заменама теза и изврнутом поретку Верана Матића (Б92), док Вјекослав Церовина одговара на клевете о СНП Наши поводом спискова доказаних страних плаћеника.

Још увек се чују и одјеци поводом обраћања Добрице Ћосића српских студентима у иностранству (в. Око 54). Марко Копривица осврће се на патолошку мржњу невладника према Ћосићу, док Владимир Недељковић нуди наравоученије из минулог времена. Шта хајка на Ћосића у ствари говори о карактеру самих хајкача, објашњавају Зоран Грбић и Бранко Жујовић.

Да је план Империје да Србија милом уради оно што НАТО није пошло за руком силом, објашњава Леон Којен. О косовизацији тзв. санџака пише Мирослав Свирчевић, док на „бегову чорбу“ коју су пре сто година закували Исмаил Кемал-паша, Аустрија и Енглези подсећа Александар Ђикић.

Ово је, дакле, само најновије поглавље у једном дуготрајном и непрекидном рату. Кључно оружје непријатеља је одувек било препрограмирање Срба у сопствене непријатеље. То се својевремено радило унијаћењем, како објашњава Владимир Димитријевић, а данас се ради глобализацијом.

Само, онда је проблематична иначе добронамерна теза коју износи Милорад Вукашиновић, да је за спас Срба неопходно прихватање посебности данашњих „Црногораца“. Прихватити да се они изјашњавају као анти-Срби је једно - препуштање им легитимитета на тај идентитет, нешто сасвим друго. Као уосталом и другим претендентима на српску историју, територију, језик, културу, итд.

Прослава Божића била је повод и за поглед на календарско унијаћење, о којем пише Огњен Војводић. Ту се, међутим, намеће непостављено питање: зашто Црква толерише употребу папског календара у световном животу?

У „кратком прегледу распадања“, Мирјана Бобић-Мојсиловић нуди одговор како и зашто је капитулантство постало врлина, заслужено поредећи ЕУфоричаре са спонзорушама.

Шта је решење? Борба, дабоме. Али како? Срђан Ного има неке предлоге. А Антоније Ђурић подсећа да је Србија вечна док су јој деца верна.

понедељак, 07. јануар 2013.

Христос се роди!


(Рождество Христово, детаљ фреске из манастира Студеница)

„Сваки човек је позван да на заповест Христову одговори својим делима. Увек имајте у својим мислима добробит свих људи, Отаџбине и Цркве. Свако од нас, чинећи добро, може да промени набоље свет око нас, макар у малој мери. Уједињени у томе, бићемо силни. Јер безакоње није у стању да победи љубав, као што тама не може да угаси светлост истинског живота.“

- из посланице Патријарха Московског и Све Русије Кирила, о Божићу 2012. године

недеља, 06. јануар 2013.

Бадње вече



Бадњи Вече
Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.

Игуман Стефан
Јесте ли их, ђецо, наложили,
у пријекрст ка треба метнули?

Ђаци
Наложили, ђедо, ка требује,
пресули их бијелом шеницом,
а залили црвенијем вином.

Игуман Стефан
Сад ми дајте једну чашу вина,
ма доброга, и чашу од оке,
да наздравим старац бадњацима.
Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.

Игуман Стефан (чистећи брке)
Бог да прости весела празника!
Донесите, ђецо, оне гусле,
душа ми их ваистину иште,
да пропојем; одавно нијесам.
Не прими ми, Боже, за грехоту,
овако сам старац научио.

(Дају му ђаци гусле)

Игуман Стефан (поје)
Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал' је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, -
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!

(П. П. Његош, Горски Вијенац)

среда, 02. јануар 2013.

Нико миран, а нико спокојан

Око Соколово, бр. 54
Српски извиђач Дратугин Матић, 1912
„Око Соколово“: 1912 (фото: Самсон Чернов)
Крај 2012 (како коме) послужио је као прилика за многе прегледе. Одличан пресек изјава које су обележиле протеклу годину саставили су Александар Лазић и Дејан Бараћ.

Али што се Ока Соколовог тиче, како рекоше запорошки козаци османском султану: „месец је на небу, година с Господом, дан је исти нама овде као тамо теби“. Ево, дакле, још једног прегледа значајних текстова српског контранета у протеклих седам дана.

Такозвана платформа Србије за преговоре са самопроглашеним Косовистаном - које мало има мало нема, што на енглеском што на „српском“ - и даље је била предмет анализе и разматрања. Александар Павић сматра да се ради о ноторном кршењу сваког правног принципа и најгорој самовољи. Слично размишља и Бранко Жујовић, који вели да је за њене творце, и Платформа - као и Устав - безвредно парче папира.

За то време, Жељко Цвијановић види бар трачак наде у могућем сукобу између краља Томена и двојца Господар Vucich - Мали Жутник Дачи. (Ја бих само додао да ако Томен и није суманут попут Џофрија, обојица су ипак Ланистери...)

Било како било, власт оберучке прихвата „геополитику злостављања“ (Слободан Антонић), форсира Србима усађени мазохизам (Владимир Конечни) и Србију свакодневно ЕУнијати (Драгомир Антонић), тако да обећана svijetla budućnost испада повратак у 1804 (Милан Јовановић). Није ни чудо, пише Жарко Јанковић, да овакву власт подржава квислиншки култ.

О порукама споменика у Прешеву који не само још стоји, већ га штити полиција, пише Ана Радмиловић, док Бранко Жујовић подсећа да то није једини споменик те врсте, и да овај проблем није од јуче.

Многи проблеми би могли да се реше већ сутра, пише Драган Петровић - само када би се престало са пузањем пред ЕУ.

За то време, невладници настављају свој Kulturkampf. Неспретну и тугаљиву поруку Добрице Ћосића Организацији српских студената у иностранству на нож су дочекали дежурни пљувачи. Колега Србо, међутим, вели да Ћосићев позив није сам по себи лош, али да он нема право да га упути, и објашњава зашто.

На другом фронту, у иначе нечитљивим невладничким новинама нападоше Мухарема Баздуља због есеја о Југославији. Целу ствар је прокоментарисао Владимир Кецмановић, који се са Баздуљем не слаже око југоносталгије, али га сматра достојним саговорником - за разлику од дотираних курсаџија који га нападају.

Кад смо код Југославије и историје, препоручујем наставак серије текстова Владимира Димитријевића, који документовано пише о историји папског односа према Србима, и о спрези Ватикана и Броза. На исти начин, Димитријевић и Зоран Чворовић илуструју преокрет у СПЦ, од отпора до капитулације.

Не знам како је жути НИН објавио пресуду квислинзима коју је написао Бранко Павловић. Да ли се то тамо мењају времена, или су грешком мислили да преносе научну фантастику? Тек, пресуди нема шта да се приговори - само недостатак правоснажног печата. Што лако може да се исправи кад дође време, је ли.

За крај, прочитајте сатиричне новогодишње жеље Љубише Спасојевића, и сасвим озбиљну новогодишњу поруку Владимира Путина. Па ако смем да га цитирам, са малом изменом:

„Наши лични планови нека буду неодвојиви... од топлих и племенитих осећања према својој Отаџбини.“

Нека вам је, онда, срећна 2013. А сад, да је таквом и учинимо.