„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 27. јул 2012.

Некад и сад

Са блога (Р)еволуција:

Док ће неки данас да говоре о годишњици устанка „народа БиХ и Хрватске“ (прећуткујући незгодну чињеницу да су те територије тада биле усташка НДХ), друга годишњица протиче готово стидљиво и непримећено.

Фридрих I Барбароса
Овога дана 1189. године се Стефан Немања састао са императором Светог Римског Царства, немачким царом Фридрихом Барбаросом (риђобрадим). Барбароса је водио велику крсташку војску у поход на Свету Земљу, пошто је арапски султан Саладин две године раније заузео Јерусалим. Никада није стигао - утопио се на пливању негде у данашњој Анадолији - али је при сусрету са Немањом договорио миран пролаз своје војске кроз српске земље. Извори кажу да је понудио Немањи и војни савез против Византије, што је овај одбио.

Портал „Јужне вести“ наводи и следеће:
Према историјским изворима, приликом овог сусрета Стефан Немања и српска делегација јели су користећи виљушке, док су Барбароса и његове војсковође јели рукама. Наводно због тога и сам споменик [подигнут 1989] представља виљушку.* 
Дакле, већ давне 1189. су Срби на равној нози преговарали са страним царевима и војсковођама, док данас пузе пред поклисарима са Запада и иду на поклоњења трећеразредним бирократама који и не знају с ким се састају. Некада је са Србима преговарано хоће ли и како страна војска да пређе њихову земљу; сада се та дозвола даје без ичега заузврат. Ономад су Срби одбили да ратују са Византијом (иако су се тек недавно осамосталили од византијске превласти); данас би њихови владари да ратују са Русијом, која Србима помаже, за рачун НАТО, који Србе окупира и затире.

А док су некад српске велможе биле писменије и културније за столом од Немаца, данас њихови пузећи властодршци Србима набијају на нос како су некултурни, примитивни и заостали и морају што пре да се понашају ЕУропски ако хоће да их „свет“ (тј. немачка ЕУропа и америчка Империја) прихвати као људе. Мада неће, чак ни ако постанемо сасвим попут њих.

Паметан човек се учи на туђим грешкама. Глуп на сопственим. А идиот не учи никако. Па ви сад гледајте где смо ту ми.

* Успут, не знам како је исписан тај споменик, али упоредите тај концепт са кичерајем стране фондације посвећеним цару Константину, па ћете видети колико се променило само за ове 23 године ...

уторак, 24. јул 2012.

Државна перверзија

Корисницима друштвених мрежа (Фејсбук, Твитер) добро је познат феномен прошења донација за скупе операције. Нема дана када вас не моле да помогнете малом Милану или Милици да плати немачке, аустријске итд. докторе за операцију срца, јетре, бубрега, рака...

Не сумњам нимало да те болесне деце има, нажалост, ни да многе од тих позива организују истински добронамерни људи. Али колико је сврсисходно да се они лече тако што ће то „народ позлатити“, уместо да се нађу хуманитарне болнице које би те процедуре радиле или pro bono, или по сниженим ценама? Овако, народ који копа по ђубрету, јер га је ЕУропска власт толико усрећила да нема хлеба да једе, одваја од уста како би плаћао јахте и виле белосветским лекарима. Апсурдно, зар не?

фото: Јадни Сервис Еуропске Жутије
Тим пре што се данас на РТС појавила „вест“ да је Србија постала светски центар за промену пола. И то у рубрици „Занимљивости“ уместо рецимо „Скандал“. Реч је у ствари о непрецизном и некритичком препричавању текста из Њујорк Тајмса (иначе листа који никада није рекао ружну реч о Србима - али само у алтернативној историји квислиншког култа).

У ЊТ је јутрос заиста изашао текст у коме се Србија хвали што је постала „толерантна“ према хомосексуалцима и „транс“ особама, и што операције промене пола обавља неколико медицинских центара за релативно мале паре. Наводи се да процедура, која у Америци траје неколико дана и кошта $50,000 или више, у Србији може да се обави у једном дану, а кошта багателних $10,000. И то за странце, док тај трошак држављанима Србије плаћа републички Завод за здравствено осигурање (!).

Чек' секунду... Значи, у Србији има лекара који по светским стандардима врше операције промене пола, и за то држава има пара (!), а за малог Милана и Милицу нема? Исто као што има пара за двеста хиљада абортуса годишње, али нема за помоћ мајкама. Да човеку памет стане.

Америчке новине, дабоме, причу стављају у контекст GLBTQ „права“ и „толеранције“, наводећи податке неименованих „активиста“ (тј. професионалних жртава) да је филм „Парада“ прошле године био „неочекивани хит“ и „по заради надмашио скоро све филмове у историји земље“. Можда зато што су деца организовано довођена на пројекције, о трошку државе?

О алт-сексуалцима, њиховим правима и слободама сам већ писао, па нема потребе да се понављам. Овде и није реч о њима, већ о државној перверзији, о мазохизму и самозатирању. Само у Србији имате гомилу лекара који су се посветили дисциплини промене пола, док деца умиру од рака и просе за скупе операције по свету. Само у Србији имате власт која беспоштедно пљачка народ, а онда дотира транс-сексуалне захвате. Само у Србији имате јавну (ТВ) кућу која некритички преноси репортажу иностраних новина, а притом не спомиње зашто тако се мали број доктора у свету бави тим операцијама и зашто су оне толико скупе.

Наиме, ЊТ цитира докторку Марси Бауерс (Marci Bowers), која објашњава да у Америци тренутно овакве захвате редовно ради само пет (!) хирурга. Она вели да су највеће препреке „конзервативне друштвене вредности, недостатак хируршких вештина и страх хирурга од потенцијалних катастрофалних компликација“.

Дакле, ем што је промена пола друштвено неприхватљива, ем што мало ко зна тиме да се бави, ем што они који знају неће, јер је ризик од компликација превелик па не желе да проведу пола радног времена на суду. Што ће рећи да у Србији ем има доктора који знају знање (па макар оно било корисно само једном промилу становника), ем што је правни поредак толико смешан да баш нико на суду не може да истера правду, ем што изгледа више не постоји друштво које би свему томе приговорило. Не зна се шта је од овога у већој мери поражавајуће.

Али РТС за све то скупа није брига, већ је битно што ЊТ хвали Србију као центар белосветског „транс-туризма“. Па Тајланд је светски центар малолетничке хомосексуалне проституције, али нећете чути да се власт у Бангкоку тиме дичи!

На крају текста, без икакве ироније, ЊТ цитира „Кристијана“, активисту који је изгледа био примарни извор за репортажу. Он вели: „Када сте у рату и бомбе падају с неба, сексуални идентитет вам није прва брига“. Значи, испада да су бомбе Србији донеле толеранцију. Притом се не каже чије бомбе. Зна се, ваљда.

понедељак, 23. јул 2012.

Курте и Мурте

Састављена нова влада. Иста као стара.

Прејако? Можда. А онда погледам ко у њој седи: „Од 19 чланова нове владе, седморо су били министри у претходној влади, а укупно деветоро је раније обављало посао министра“, вели Blijesak а преноси НСПМ. Промене, бре, и то радикалне!

Српски ризлинг, берба 2000, америчко паковање 
Дачић ће сада да премијерише онако како је пендречио. Кркобабић ће наставити да вас усрећује својим иновативним размишљањем. Расим Љајић је толико добро водио социјалну политику претходне владе и бринуо се за раднике, сад има да препороди трговину, телекомуникације и „информационо друштво.“ Веља Илић ће да гради дупло више од Мрке и Ђиласа заједно (ко не верује, нека ми се јави - продајем плажу у Лесковцу).

На вашу превелику срећу и радост, Динкић ће опет да контролише финансије и привреду. А Верица Калановић - која га је заменила у претходној влади, када је ради прања биографије дао оставку - биће задужена за регионални развој и локалну самоуправу. Нешто ми се чини да ни једног ни другог неће бити ни у мисленим именицама...

Од угУРСуза је ту још и Сузана Грубјешић, „потпредседник владе за европске интеграције“. Заборавили су да додају „српске дезинтеграције“, не би ваљда стало на плочицу. 

Вучић додуше јесте неупоредиви напредак у односу на ШуНАТОвца... али то не мења чињеницу да је министар одбране физички и ментално окупиране земље, без војске. 

Гледам шта је све радио овај Мркић, што треба да буде нови министар иностраних послова. Амбасадор овде, онде, шеф кабинета тамо и овамо... најбоље што се за њега може рећи је да не таласа много. Сунђер-вук је поставио еталон за слаткоречиви утисак са нултим учинком, док су његови претходници покушали да издају редефинишу као патриотизам. Нешто сумњам да ће овај Мркић да води било какву политику, већ пре да извршава директиве. Премијерове, председникове, империјалне - дође на исто. Инострани министар српских послова, дакле.

У стабилним, уређеним, правним - штоно би се рекло, „нормалним“ државама - континуитет је позитивна ствар. Нема потребе да се после сваких избора измишља топла вода. Србија, међутим, није ни уређена, ни правна, ни стабилна - па чак ни држава, стриктно говорећи. Њој није потребан континуитет, било са жутократијом, било са претходним жутооктобарским режимом - али ни са оним претходним, социјалистичко-републичким. Корени проблема иду много дубље, и само враћањем у истинску (а не фиктивну) прошлост може поново да се пронађе пут у будућност. Али то је тема за неки други пут.

Блогер Стефан Душан вели:
„Стварање ториса је најбољи показатељ да се у вазалном положају Србије после ђурђевданских избора ништа битно није изменило... Предстојећи потпуни крах демократа... неће бити велика утеха, ако генетски материјал жутих, комбинован с напредњачким мутантима, настави свој живот у другим животним формама, од којих је она која се управо помаља иза мрачне копрене српске окупационе стварности – уистину чудовишна“.
Само, то онда није толико страшно. Јер увек лакше излазили на крај са разним монструмима у отвореном сукобу, него са подлацима и преварантима у привидном миру. Отуд ваљда и толика жеља да се Торис и ново-стара влада што пре истерају на чистину.

Па ето их. Ето и вас. Шта сад?

среда, 18. јул 2012.

Куси споменик Цару Константину

Поред Тврђавског моста у Нишу прошлог месеца никао је споменик римском императору Константину. Зашто? Па Константин (Flavius Valerius Aurelius Constantinus Augustus) је рођен у месту Naissus, данашњем Нишу, а остао је запамћен као први римски владар који је примио хришћанство и оснивач нове престонице на истоку - Константинопоља.

„Тетрархија“ коју је увео император Диоклецијан 293. године почела је да се распада после његове смрти. По ко зна који пут, Рим је утонуо у грађански рат. Син цезара на западу, Константија (Constantius), Константин се тако нашао у сукобу са својим тастом Максимијаном - а након Максимијановог пораза, са својим шураком Максентијем (Maxentius). У октобру 312. године, малобројнија Константинова војска суочила се са Максентијевом - и победила.

Константин је у бој стигао под заставом дотад непознатом Римљанима, састављеном од грчких слова Х и Р (ХРистос). По предању, пред битку му се указао Христос и рекао да ће победити под тим симболом: In hoc signo vinces (на латинском). Годину дана касније, захвални Константин доноси Милански едикт, у којем проглашава толеранцију свих религија (па самим тим и хришћанства) у римској царевини.

Тај Константинов крст јесте представљен на нишком споменику - као празнина у металном стубу, на којем су угравиране године 312 и 2012. На средини стуба налази се Константинов портрет, урађен у стилу римског новца, са натписом на рубу: IN HOC SIGNO VINCES. Да је на томе остало, могло би се расправљати о уметничкој вредности скулптуре, али јој се не би могло много замерити. Нажалост, латински натпис попраћен је и „преводом“ на нешто што би требало да буде српски. Али није.


"победицес" - куса латиница са споменика Константину
Као што се из приложене слике види, наводни српски „превод“ гласи: POD OVIM ZNAKOM POBEDICES. Сасвим оправдано, на рачун овог лингвистичког абортуса одмах су стигле примедбе. Прво и пре свега, зашто натпис није на српском - тј. ћирилици? А ако је већ на латиници, што бар није на српској, са словима Ć и Š, уместо некој „кусој“?

Одговор вајара Милета Коцева на примедбе био је типично драматичан:
„Уметност не трпи празне приче... (она) је изнад свега, изнад идеологија, ускогрудог размишљања, празних позадинских порука а надасве изнад плитке свести. Она нас уздиже и изградјује, чини нас племенитијим и умно широким бићима... (она је) потпуно самостална, потпуно универзална, слободна...“
Толико, дакле, о неподношењу празне приче.

Иначе, страница на којој се појавио вајаров драматични коментар и сама одражава збуњеност савремене Србије. Адреса је на енглеском. Наслов и поднаслов такође. А онда су рубрике, садржаји и скоро све остало на српском, и то ћирилицом!

Не знам да ли вам је познат концепт „мачећег“ енглеског - хумористичне пародије на енглески лишен граматике и правописа, који је пре неколико година постао популаран на интернету. Тешко је превести о чему се ради, јер је суштина приче у разликама између говорног и писаног енглеског (проблем који српски, срећом, нема). Укратко, то је енглески каквим би га рецимо говориле мачке са смешних слика, у машти његовог кореанског творца. Човек се обогатио, десетине милиона људи сваки дан се смеје „мачећем“ енглеском, а неко је чак почео вики-пројект превода Библије на овај „језик“. (За то време Срби кукају што немају бољег превода од скоро два века старе верзије Вука и Даничића...)

Е на тај, намерно искварени енглески, подсећа ме српски написан „кусом“ латиницом. Српски са силом убаченим енглеским изразима, енглески са српским, мачећи, или овај споменички језик (који год био) - свима је заједничко што звуче рогобатно, неприродно, искривљено. За „мачећи“ се бар може рећи да је намерни производ нечијег креативног рада, па има бар неку уметнички вредност. За кусати српски - тешко.

Никаква прича о универзалности и неразумевању уметности ту не пали. Шта, вајар је геније, а ми обични мамлази нисмо у стању да схватимо његову генијалност у укидању непотребних квачица? Зар нисмо ономад сви читали Андерсенову бајку у цару који се шеткао к'о од мајке рођен, јер су га преваранти убедили да само глупи и некултурни не могу да виде његово велелепно одело?

Подршка Коцеву углавном иде линијом: зашто се толико узбуђујете, па и латиница је српско писмо - рек'о тај и тај лингвиста, пише у Политици. Аргумента ради, хајде да прихватимо и ту тезу. Али натпис на споменик није на српској латиници! Полемика која се повела око вајарове изјаве дотиче се свега и свачега, од лингвистичког (и политичког) рата латиничара и ћириличара, преко националности и патриотизма учесника, али се не дотиче суштине: да наводно српски натпис то нипошто није.

Дозволите ми да образложим ту моју тезу илустративно:
„Посто видим да вам је свеједно сто се натпис на споменику појавио кусом латиницом (па одговарате само на цирилицне примедбе), хтедох да илуструјем апсурд цинјенице да натпис на споменику вредја српски језик јер НИЈЕ написан на њему, вец на нецему несувислом и полуписменом. Мозете ли да процитате ово сто сам вам написао на „кусој“ цирилици? Или вам звуци смесно, као да је дело некога са говорном маном? Тако сам и мислио.“
На страну што су учесници у овом пројекту (иза којег иначе стоји једна фондација из Аустрије) залутали у живот - али шта им би да немаују ни трунке самопоштовања, па се обраћају urbi et orbi на неком несувислом полујезику? Знам да је у Србији данас самопонижавање уносан посао, али горе од самопонижавања је једино када се њиме баве људи превише глупи да тога буду свесни...

субота, 14. јул 2012.

Поб(иј)едници

Друг Бота, бивши Врховни Жутник, сада брани присуство на „Кроација самиту“ и руковање са змијским сабратом. Вели, то је била елементарна пристојност. Па зар није исто тако елементарно пристојно да се не газе српске заставе, не скидају српски ходочасници, и не убијају српски повратници? Није питао Тачија. Да се Друг Змија не увреди.

Што се „самита“ тиче, Бивши Бота вели да се тамо „доносе одлуке о будућности ове земље“ (извор), па свако ко му замера на одласку није сасвим нормалан (!). Чак и да је то тачно, о одлукама мислим, зар је његово место као бившег да било какве одлуке доноси? А бивши је не од 20. маја, већ одраније, кад је измислио неуставну категорију „скраћивања мандата“.

НДХ плакат
Или можда из те његове изјаве произилази да он не рачуна ни изборе, ни званичне функције, ни прописе, већ само силу и власт Империје, за чији рачун се у ствари и организовао горепоменути „самит“? Биће да је тако, јер се с тим у складу понашао све ове године „просрпског“ председниковања. Уосталом, то је и потврдио изјавама хрватским медијима.

Много тога је проблематично у свему овоме. Од бившег председника који се апсолутно ничега не стиди, преко отвореног помагања непријатељима и окупаторима сопствене земље, па до покушаја да се избезумљеном народу то све прикаже као државништво. Али је најпроблематичније ипак то што Бивши Бота иде да „одлучује о будућности Србије“ - у Хрватској.

Док је својевремено по Туђмановом задатку рушио СФРЈ, Стјепан Месић је усташким емигрантима у Аустралији рекао да Хрвати немају зашто да се извињавају било коме. Једини су они, вели, били двоструки победници 2. светског рата: 10. априла када им је Осовина „признала државност“, и после рата, када им је исто то урадио Броз, па су се „нашли за побjедничким столом“.

Бивши Бота би пошто-пото да они за тим столом и остану - а Србија да на себе преузме терет пораза (скупштинским резолуцијама, на пример). Јер, ето, иза данашње Хрватске стоје Американци, а ономад су то били Немци, па то ваљда (по њему) значи да су Немци амнестирани. Пошто сe некадашњи Титови пионири сада диве сјају Обаминих белих и Ван Ромпејових жутих звездица, значи да су и они победници. А пошто неко ипак мора да буде и поражен у том 2. светском рату, када се све то одузме и сабере, остају само „великосрби“. Ето вам „логике“ која би импресионирала чак и повијесничара Туђмана.

Тако је Бота Србима у грло нагурао скупштинску резолуцију која их (непотребно и мимо одлуке МСП) криви за наводни геноцид у Сребреници, док ни данас нема резолуције која би осудила геноцид над Србима и Јеврејима у НДХ. Зато Загреб и може да тврди да тог геноцида није ни било, па чак и оптужује Србију за „геноцид“ деведесетих.

Данас се демократске власти у Загребу куну да „никад више“ неће дозволити усташким идејама да владају Хрватском. Лако им је ово рећи, пошто за отвореним усташтвом више нема потребе; Павелићев сан је остварен 1995. „Олујом“, која се и даље слави као државни празник.

У међувремену је тешко пребројати колико пута су Срби били губитници у победи: кад су 1918. своју на једвите јаде ослобођену државу уградили у заједничку краљевину са дојучерњашњим душманима; када су је 1941. изгубили под гусеницама немачких тенкова; када су 1945. добили рат, али поново изгубили државу, пошто је „народни режим“ створио „федерацију“ у којој је српство сведено на УжаС; или 1991, када су и такву државу изгубили аустро-немачким признањем Аграма и Лајбаха. И онда повијесничари „региона“ то све представљају као неку неминовност, за коју су Срби сами криви.

А у ствари је једина српска кривица што су били и остали превише толерантни према сопственој назови-елити, и тим силним повијесничарима и поб(иј)едницима - од Друга Боте до недавних му домаћина. Да им, бива, не замере што се и поред свих њихових напора усуђују да и даље постоје.

четвртак, 12. јул 2012.

Аутономија, али стварно

(Аутономија - именица, од грчког autonomia : независност, слобода; дословно сопственост)

Кратки коментар на одлуку Уставног суда о неуставности суштинских чланова Статута Војводине: корак у правом смеру, али тек први. Мој став о том питању се није променио од 2009.

Неизводљиво? Само ако сами себе убедите да је незиводљиво. Када су Броз и његова камарила цртали границе унутар СФРЈ - у духу поделе коју су у априлу 1941. тенковима спровели нацисти и њихови савезници - нису размишљали шта је оствариво. Шта су хтели, то су покушали да ураде. Па ако прође, прође. И много им је прошло, нажалост, само зато што су успели да убеде народ да је њихова воља неминовност.

Аустро-Угарска
Нису ови данашњи Војводиндијанци никакве „комуњаре“; њихова мотивација, баш као и Брозова ономад, нема толико везе са комунизмом колико са србофобијом и носталгијом за непрежаљеном црно-жутом монархијом. Пуна су им уста прогреса, ЕУропских вредности, демократије и тако даље, а у ствари су најобичнији аустроносталгичари. Па што се онда лепо не преселе у Мађарску, Хрватску или Крањску - пардон, Словенију - ако се тако осећају? Зато што ем знају да би тамо били трећеразредни поданици, ем што хоће да од српске земље направе лични феуд, а од Срба неки нови, њима поданички народ.

Ако вам је животни циљ да постанете хортијевски коњушари, изволите па им се придружите. Али ако хоћете да останете слободни људи, онда морате да се беспоштедно борите и против њих, и против окупације остатка Србије - била она жута, црвена, црна, ових звездица или оних. Свеједно.

уторак, 10. јул 2012.

Случајна иронија

Господар прстенова (Википедија)
Чујем од познаника да се на водећој телевизији квислиншког култа ових дана приказује троделно ремек-дело Питера Џексона „Господар прстенова“. Просто не могу да поверујем. Јер, Толкинов еп (макар и у Џексоновој филмској верзији) представља антитезу свих „вредности“ квислиншког култа - од слободе, традиционалних вредности, части и поштења, до отпора тоталитаризму, оличеном у наизглед незаустављивој војној и пропагандној машинерији Мордора.

Замишљам како би „Господар прстенова“ могао да се уклопи у визију света коју квислиншки култ дели са својим господарима, и на памет ми пада једино да би приказивање филмова морало да буде попраћено следећим објашњењем, по могућности више „експертских аналитичара“:

  • Билбо Багинс је лопов и пробисвет, који је украо прстен од легитимног власника, Голума.
  • Голум је пример како би обични грађанин требало да се понаша у животу, односно да све подреди потери за „прекрасним“, личним задовољством.
  • Фродо, Сем, Мери и Пипин су опасни терористи у поседу прстена - оружја за масовно уништење.
  • Арагорн представља анахрону и превазиђену институцију монархије.
  • Леголас и Гимли су у ствари ЛГБТ особе али то неће да признају.
  • Елронд и Галадријел су себични вилењаци који не желе да поделе своје богатство са недовољно срећним орцима из Магловитих планина. Чак пружају подршку терористичкој Дружини да нападне и поруши Морију, коју су орци на једвите јаде ослободили од угњетача патуљака, уз малу помоћ Саурона.
  • Гандалф је инструмент вилењачко-чаробњачке завере против мира и благостања свих народа Средње Земље, коју нуди легитимни господар Саурон.
  • Саурон је несхваћени добронамерни миротворац, који само жели средњеземаљске интеграције и да оствари крај историје у којем би престали ратови и несугласице.
  • Саруман је реалиста који сагледава вредности мирољубиве политике Мордора. Велики је поборник индустријског развоја и биолошких истраживања, заговорник суживота људи и орка, али му раде о глави фанатични еколошки активисти.
  • Назгули су само хтели да од терориста поврате оружје за масовно уништење, али им је зли Гандалф побио невине коње, а потом ометао њихове хуманитарне прелете криминалних банди роханских јахача.
  • Теоден је сулуди џелат роханског народа, који је изабрао самоубилачку борбу против Саурона и Сарумана уместо да се с њима лепо нагоди, укине анахрону монархију, и лагодно живи у демократском режиму прогресивног Гриме Црвјезика.
  • Денетор је мудри вођа Гондора којем зли Гандалф узурпира државу и натера му синове на издају. Боромир је несхваћени херој, а Фарамир неспособни никоговић.
  • Опсада Минас Тирита је била легитимни одговор Мордора на агресију вилењачке „осовине зла“ предвођене Гандалфом, чије су оличење хобитски терористи и Дружина прстена...
И тако даље.

Зар вам управо овакве ствари већ годинама не говоре лобисти НАТО, разноразни реформатори и деформатори, регионализатори, аутономисти, деконтаминатори, либералне и остале демократе, и њима слични? Зар није цела идеологија квислиншког култа подаништво пре свега, потчињавање сили земаљској, а подругљиво омаловажавање слободе, правде, традиције и свега небеског?

Отуд сматрам да је иронично што баш та телеивизија приказује „Господара прстенова“. Али како то лепо рече сам Гандалф у једном моменту: “oft evil will shall evil mar“ (у слободном преводу, зла воља злу често мрси конце). Тако и култ у ствари несвесно помаже оне који пружају отпор овоземаљком и ововременском отеловљењу Саурона.

субота, 07. јул 2012.

Две змије

па још под којом заставом...
Ајде што је Друг Бота, дојучерашњи Врховни Жутник а још увек капо Демо(н)кратске странке, отишао у Дубровник на „Кроација самит“ у наводно приватном капацитету. Воли да иде на море, навикао ваљда у братству и јединству. Свакако је својевремено изјавио да је хтео да постане јадрански светионичар (камо среће да је!), све време свог жутовања се понашао као да води хрватску државну политику - или аустроугарску, свеједно. Буђење са Северином да и не спомињемо.

Уосталом, Друг Бота са народом у који је покушао да претвори Србе дели једну суштинску карактерну особину: ама баш ничега се не стиди. Па ни срдачног руковања са Хашимом „Змијом“ Тачијем, самозваним премијером самозване независне државе Косово (НДК).

Све и да Тачи није осуђени терориста, да његова „функција“ није директно у супротности са Уставом Србије (какав је да је), да је у име протокола било могуће прећи преко скоро једногодишње опсаде преосталих Срба на северу окупиране покрајине коју Тачи сматра својом „државом“ - нико са трунком елементарног самопоштовања, а камоли националне свести, не би могао да му пружи руку после видовданског понижавања Срба и српских симбола током ходочашћа на Газиместан. А поготово не после зверског убиства двоје Срба-повратника, које показује тачно колико „мултиетничности“ и „толеранције“ има у Тачистану, и за кога.

Значи, дојучерашњи председник Србије одлази приватно на манифестацију земље која је утемељена на геноциду и протеривању Срба са сопствене земље (а још има образа да Србе оптужи за агресију и геноцид!), и тамо се рукује и грли са првим човеком друге „државе“ засноване на убијању и прогону Срба са сопствене земље. Па се у Жутограду још нађоше и „аналитичари“ да кажу како је то сасвим нормално, пожељно чак!

Друг Бота и квислиншки култ који је годинама предводио су до те мере извитоперили, искривили и пореметили како државу тако и друштво у Срба, да скоро нико више и не помишља да њихово деловање опише правим термином: издаја.

Јер ако ово није издаја, шта онда јесте?

А ако јесте, мора бити кажњена.

уторак, 03. јул 2012.

Безакоње

„Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“ (Горски Вијенац)

(Тренутно се суочавам са логистичким изазовима последица ураганске олује, која је престоницу Империје дан после Видовдана привремено вратила у средњи век. Док се снабдевање струјом, телефонске и интернет везе не стабилизују, прилажем спремљени превод-адаптацију есеја о држави која не поштује ни сопствене законе. Био ми је занимљив, јер сам се сличном темом бавио овде и раније. Иако се односи на унутрашње послове Империје, осветљава и њено понашање према другима. А свака сличност са „поретком“ који је завео квислиншки култ је, дабоме, савршено намерна.)

Друштво без закона

Данијел Гринфилд, 23. јун 2012

Држава без закона је депресивно место за живот.

Погледајте на пример Повељу основних људских правља ЕУ, у којој се поред права на живот и имовину дефинишу десетине „права“ попут азила, заштите околине, заштите потрошача, социјалне бриге, итд. Али са једноставним додатком на крају:

„Свако ограничење права и слобода признатих овом Повељом мора да буде законито и поштује суштину тих права и слобода. Подложно принципу пропорционалности, ограничења су допуштена једино када су неопходна и истински испуњавају циљеве од општег интереса које признаје Унија, или потребу да се заштите права и слободе других.“

Што ће рећи да постоји слобода говора - али само док се не појави аргумент да ће ускраћивање те слободе некоме помоћи општем интересу Европске уније, или праву неког другог на заштиту околине или социјалну бригу. Ово је суштина безакоња: сви ти табаци прописа постоји једино зато да би на компликован начин омогућили онима на власти да своју вољу намећу свим осталима. За наметање своје воље народним масама, властима је довољно да наведу прави параграф, упакују га у нешто што личи на логику, и ето.

То је „закон“ на исти начин на који је закон када вам пљачкаш упери пиштољ у главу и тражи новац. Он има пиштољ, и према томе он је закон. За њега нема закона.

По својој природи, закон ограничава власт, ограничава појединце, институције и владе. Али у безакоњу не постоје ограничења власти, јер власт постоји зарад виших друштвених идеала. Ако ти идеали значе помагање сиромашнима, онда свака институција може да буде Робин Худ. Савршено легално, јер за њих закона нема.

У безакоњу, закон постаје функција емоција. Онај ко најгласније кука добиће шта жели, ако може да кукањем убеди довољан број људи да је у праву. Закони се доносе на основу „правичности“ која је у потпуности одраз емоција. Сви чланови таквог друштва руководе се осећањима, и доносе законе како би спречили било кога да било коме другом нанесе душевни бол - осим ако се то не чини у име спречавања наношења бола.

„Права“ постају искључиво позитивна (шта је дозвољено) и утемељена на осећањима. На негативна права (шта је забрањено) се гледа као на израз зебичности. Свако има право на хиљаде привилегија, али нико нема право да каже не. Свако је слободан да говори шта мисли, све док тиме изражава потребу за туђим, али нипошто жељу да га оставе на миру.

Саосећање је субјективна реакција на страдање других, и као такво лоша основа за законе. Уосталом, они који најбоље рекламирају своје страдање често уопште нису страдалници, док стварни страдалници углавном ћуте. Закони засновани на саосећању страдање претварају у валуту, али у њима нема правде.

Безакоње је када на власт дођу они који манипулишу саосећањем. Ту привремени бес постаје политичка стратегија. Вирални видео-снимак који изазове осуду постаје важнији  од закона. Свако копа по каљузи, и све постаје каљуга сукобљених прича, јер у том друштву свако постаје жртва и свако је истовремено каљав.

Нема закона, па тако сваки инцидент постаје политички случај, јер се закони праве на бази импровизације. Једна страна форсира тугу, друга одговара оптужбама за цинизам. Ко најбоље успе да изманипулише емоције масе, побеђује. Сваки политичар је глумац, свака расправа позориште, а свака победа прилика да се приграби још више плена.

У друштву где је саосећање важније од закона, незамислива је идеја да би требало да постоји један закон за све, а не различити аршини за страдалнике и не-страдалнике...

Државно-медијски комплекс битише унутар оквира саосећања. Вести немају никакве везе са чињеницама, али се итекако баве емоцијама. Тако је неки закон лош када штити привилегије друге стране, али добар кад штити сопствене...

Друштво које живи по закону може да има прописе који нешто значе. Али у безакоњу, пропис вреди само онда када служи сврси оних на власти. Када то није случај, онда га игноришу или гурну у страну...

Закон је по природи непристрасан. Садржи апсолутне принципе, примењиве без обзира на време и место, или убеђење и положај актера. Али у безакоњу, стварних закона нема. Постоји само сила.