„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 28. мај 2012.

Хамид-пашина кичма

Шокантни исход другог круга председничких избора довео је до праве панике међу члановима квислиншког култа. Они већ недељу дана бацају што је више могуће прашине народу у очи, причама о ЕУропском путу, међународним инвестицијама, оваквој или онаквој влади, овом или оном премијеру... Иде се чак и дотле да се намерно искривљују речи не само новоизабраног председника Николића - који је у посети Русији као приватно лице - него и руског лидера Владимира Путина. Мисле, ваљда, нико их неће ухватити у лажи.

Просто је дегутантно колико и каквих квислинга се накотило у Србији - не од 2000, него од давно пре тога. Али није невероватно. Подаништво, самопљување и служење другима деценијама су систематски форсирани као врлине, а слободољубивост и достојанство гажени сваком приликом. Чудо је како је ико нормалан опстао у том УжаС-у.

Дабоме, како би полтронство, издајство и самопорицање постали врлине - а не мане - потребно је да се они који мисле и понашају се другачије прогласе за ненормалне, сулуде, затуцане, ретроградне, итд. Управо то преумљавање, а не бомбе или санкције, најубитачније је оружје Непријатеља.

Ништавност квислиншког култа у Србији најбоље се види када се упореди са другим местима и народима које је Империја узела на зуб. На пример, Авганистаном. Преумљени Срби се жале да су „уморни“ од 8 година санкција, три месеца рата и десетак година досманлијско-жутократског силовања паметни. У Авганистану рат траје без престанка већ више од тридесет година, откад су 1979. САД подстакле муџахединску побуну против просовјетске власти. После совјетског повлачења дошло је до крвавог међусобног обрачуна џихадиста, из којег су као победници изашли Талибани. А њих је крајем 2001. са власти склонила америчка интервенција (мада тренутно контролишу већи део земље, док Америка најављује скоро повлачење). Тада су Американци за шефа авганистанске државе именовали Хамида Карзаија.

Хамид-паша од Кабула
Хамид Карзаи (фото: Америчка морнарица)
Карзаи је 2009. „изабран“ за председника на не сумњивим, већ отворено лажираним и покраденим изборима - па ником ништа. Његов ауторитет се практично не признаје изван престонице коју држи окупатор. Отуд га зовем „Хамид-паша од Кабула.“ Рекло би се, квислинг најтеже категорије, потпуно у америчком џепу.

 Међутим, баш Карзаи је својевремено (2008) одбио иницијативу да се за специјалног изасланика Империје за Авганистан именује бивши сатрап БиХ, Педи Ешдаун. А пре неки дан је забранио улазак у земљу једном америчком конгресмену, због његових изјава о Авганистану.

 Дејна Рорбахер, републиканац из Калифорније (иначе велики пријатељ „Косове“), изјавио је претходно да устав Авганистана не ваља, да је омогућио Карзаију и његовој родбини да се обогате, да је Карзаи проневерио америчке донације, и да је потребна нека врста федерације како би се направио мир између паштунске већине и осталих народа у земљи. Све то мање-више стоји, као и чињеница да су постојећи устав написали странци, да је сам Карзаи квислинг, итд. Али погледајте како је Хамид-паша одговорио:
„Демократски изабран конгресмен САД не би требало да заговара етничке поделе у Авганистану, меша се у унутрашње послове Авганистана, тражи од Авганаца да праве федерацију насупрот авганском уставу, и да се ниподаштавајуће изражава о авганском народу и осталим етничким групама у земљи.“ (Сиенен)
Амерички законодавци и чиновници годинама говоре и раде далеко горе ствари Србији и Србима. Можете ли замислити да им било ко из владе Србије ускрати гостопримство у земљи, или им се макар обрати оваквим тоном? Не? Е, то значи да квислиншки култ још увек влада, без обзира ко је председник, премијер, министар иностраних дела, итд. Док људи на власти у Србији не буду имали макар онолико кичме као Хамид-паша од Кабула, квислиншки култ ће наставити да влада, а слобода ће остати само прича.

понедељак, 21. мај 2012.

Жутник уместо жутника?

Зарадили сте пола осмеха. За цели још није време.

Радост што је пао Друг Бота је сасвим оправдана. Али не заборавите да је ботулизам остао, ништа мање опасан него што је био јуче.

Империјални медији пишу о „националисти“ Николићу. Али овај само што не пропева „Друже Бота ми ти се кунемо, да с ЕУропског пута не скренемо.“

Бота је био потрошен. Да цитирам његову омиљену фразу, учинио је све што је могао за своје иностране господаре. Можда су одлучили да толеришу крађу првог круга како би добили жуту владу, а онда сменили Боту као уступак љутитом народу. Ништа их не кошта, је ли. А на његово место онда довели новог човека, од којег би тражили да докаже своју кооперативност новим капитулацијама. Да ли је то црна фантазија или сурова стварност, сазнаћете већ за који дан.

Шта ако Србија није добила председника Николића, већ Ториса, новог Врховног Жутника? Врло брзо ће он морати да изабере. По томе шта буде чинио и како, знаћете. А онда?

Одговорност не престаје убацивањем листића у кутију. Тек тада почиње. Славите, ако морате, али нисте још заслужили. Посао није ни издалека готов. Бота је био врх леденог брега. Ваља вам топити остатак. За себе, за своју децу и унуке, за опстанак и будућност. За изневерено наслеђе славних предака. Или ако ништа друго, за инат душманима.

Идемо даље.

среда, 16. мај 2012.

Повампирена лаж

Са службеним почетком процеса генералу Ратку Младићу пред Хашком инквизицијом, у бројним западним медијима појавиле су се типичне „вести“. Младић се описује као човек одговоран (без иначе обавезног „наводно“, као да је доказано) за „убиство 8.000 голоруких мушкараца и дечака“ у Сребреници, при чему се тврди да је реч о „највећем злочину у Европи после 2. светског рата“. Није тешко закључити какву слику тако срочени извештаји хоће да створе међу својим просечно необавештеним читаоцима о генералу Младићу, Србима и сукобу у БиХ уопште.

Могао бих овде да се распишем о самом Трибуналу, произвољним законима, прописима, процедурама, стандардима доказног материјала, природи оптужница, детаљима оптужби о Сребреници, и тако даље - али нећу. Сад бих да се осврнем на само један аспект целе ове фарсе, а то је медијски линч којем је у овом случају изложен Ратко Младић, а иначе сви које западни медији по задатку сатанизују. Наиме, неколико медија је уз стандардни пакет сатанизације пренело и причу да је Младић у судници претио „жртвама“ у галерији, превлачењем прста преко грла.

Та прича у ствари потиче из јуна прошле године, када је Младић изведен пред Инквизицију на статусно саслушање. Тада је агенција Асошијетед Прес (АП) јавила - а бројне новине и телевизије које се ослањају на агенцијске вести пренеле - да је Младић превлачењем прста преко грла претио „Мајкама Сребренице“ у галерији. Међутим, пажљивим истраживањем једног читаоца установило се да је та вест најобичнија лаж:
Када Хотић, чији су рођаци страдали у Сребреници, рекла је да ју је Младић провоцирао када му је запретила.
„Рекла сам му да ће платити што ми је убио сина“, изјавила је, додавши да је онда прстом прешла преко свог грла. Младић је није могао чути, али [Хотић] каже да јој је одговорио гестом кажипрста и палца, као да је она безначајна. (подвукао С.С.)
Ово је цитат из текста АП од 3. јуна 2011, чији се оригинал налази овде. 

Дакле, не само да Младић није претио никоме, већ је било реч о гесту (који представља клање) Каде Хотић. И она то поносно признаје. А о Младићевом одговору имамо само њено тумачење.

Не заборавите да су годину дана раније, у мају 2010, тројица робијаша исламске вероисповести покушала да закољу генерала Радислава Крстића. Њега је инквизиција осудила за „саучесништво у геноциду“ у Сребреници, а да притом није доказала да се геноцид десио. Професионални новинар би то споменуо као део контекста приче о гесту којим се прети клањем. Новинари и уредници АП то нису учинили.

Дакле, агенција је првобитно објавила тачну вест о томе ко је коме претио клањем, а потом заменила тезе и иступила са причом да је Младић претио Хотићевој. Случајно? Можда, али то је врста грешке која се не поткраде ни студентима прве године журналистике. А притом се савршено уклапа у задату матрицу, по којој су Срби зликовци, па је зато и привукла велику пажњу. Не знам да ли су уредници мислили да их нико неће прозвати због очигледне лажи - али се то ипак десило.

Читалац који их је ухватио контактирао је блогерку Џулију Горин, која је у септембру послала писмо агенцији и бројним новинама које су објавиле спорни извештај. Последњег дана септембра 2011, Торонто Стар је објавио следећу корекцију:
Петак, 30. септембар 2011

„Текст од 4. јула о суђењу за ратне злочине генералу Ратку Младићу погрешно је навео да је Младић прешао прстом преко грла док је гледао у галерију за јавност. У ствари је особа са галерије упутила тај гест Младићу.“ (подвукао С.С.)
Корекција у Стару изазвала је ланчану реакцију осталих новина, па и саме агенције АП. Горин наводи цели списак и детаље целог случаја у тексту из октобра 2011; ко чита енглески, нек' изволи.

Треба ли рећи да је корекција прошла без готово икакве пажње, док је првобитна лаж да је Младић претио жени у галерији била ударна вест? Ипак, у поређењу са другим пропагандним измишљотинама - прича о „250.000“ мртвих Муслимана у БХ рату је ревидирана тек 2005, рецимо - ова лаж је сахрањена невероватно брзо. Нажалост, исто тако се рекордном брзином повампирила.

Јер ево, најновији извештаји са процеса Младићу опет садрже лаж о генераловој претњи клањем - упркос чињеници да се ради о лажном извештају од пре скоро годину дана, који је чак АП званично демантовао, и за који не постоји нити један визуелни доказ, иако се процеси пред Инквизицијом снимају и често преносе уживо.

Шта вам то говори о снази саме оптужнице, када се оптужени прво линчује у медијима, и то помоћу очигледних неистина? И замислите онда о коме, чему, и како су све лагали свих ових година, када се усуђују да овако бесрамно лажу данас.

Разум је овде рекао лаку ноћ. Спремите бели лук и глогов колац...

уторак, 15. мај 2012.

Торис

Торис
извор: Вукајлија
Црни хумор је, ето, још увек жив. Торис, дакле, јер суштинске разлике нема између Друга Боте и човека којег сам некада звао Тони (ТОмислав НИколић). Бота обећава „сигурну будућност“ гроба. Тони, некада директор гробља, већ је сахранио бившу странку и издао кума, само да би дошао на власт. Некада су наши прадедови клицали „Боље гроб, него роб!“ Данас самозване елите нуде ропство до гроба. Земљо, отвори се...

Торис је имао прилику која се ретко пружа неком политичару: да покаже да му је више стало до Србије него до себе, тако што би одбио да учествује у фарси од другог круга намештених и покрадених избора. Пао је на том испиту. Ипак воли власт више од принципа.

Проблем са Торисом није што је „националиста“ или „тврдолинијаш“ - флоскуле којим га часте српски дописници страних агенција - већ што представља лажну промену. Цела његова платформа, све његове изјаве, његови спознори и сарадници, све указује на то да он неће водити Србију ништа другачије од Боте. Односно, да неће да укине жутократију, колико да сам постане Врховни Жутник. Ако мислите да ће између њих бити неке разлике зато што Торис чини зло из користољубља а Бота наводно из убеђења, лажете сами себе. Чак бих рекао да је Торис гори, јер је на путу до власти издао и продао много више, како би могао да постане Бота.

Кад смо већ код издаје и продаје, једино добро које је произашло из ове најновије преваре је спознаја о лажном карактеру такозване националне опозиције. Тај мит је почео да пуца већ 2008, када је Дачић устоличио жутократију. Онда је Николић уништио Радикале изнутра. А ДСС све време ћути као евнух у харему.

Има и зашто. Сетите се само фебруара 2008, када је Ботин реизбор (а сад се поставља питање колико је легитимно било и то гласање) директно довео до проглашења „независне државе Косова“. Тада је ДСС имала избор да направи реконструкцију владе. Тренутак је био идеалан: ко би се усудио да им замери, кад је народ беснео због увреде и издаје? Уместо тога, одлучили су да „врате мандат“ (односно „скрате мандат“, је ли) и расписали изборе чији је резултат била жутократија. Ако су тада знали да Николићу и Дачићу није веровати, зашто то нису рекли? А ако нису знали, зашто нису пробали? Било како било „враћање мандата“ је испало само пилатовско прање руку и бекство од одговорности - што је иначе јача страна те партије већ годинама.
 
Елем, не пада снег да покрије брег. Сад су све зверке показале свој траг. И слепи виде коме је стало до власти изнад свега, а ко заиста држи до неких принципа који су већи од живота, што вели песник. Погледајте у том мору лажова, превараната, сецикеса, кољидруга и кумоубица ко је остао да брани право на достојанство и част. Има их. Знате ко су. Не морам да вам цртам.

И онда се упитајте да ли је веровати онима који са великим осмехом на лицу тврде да су избори „крадуцкани“ али свеједно легитимни, да је ова и оваква власт (ДС-СПС-УРС-ЛДП) на њеима добила толику већину, а стварна опозиција није прешла цензус. Они као да нису свесни - што је малтене незамисливо, јер није реч о глупим људима - да би то значило да народ просто призива своје уништење, јер је до те мере скренуо памећу.

Ако је то стварно тачно, онда и ја који ово пишем, и ви који ово читате, треба ваљда да си пуцамо у главу. Али није тачно, и не може да буде тачно. Па чак и да неким случајем јесте тачно, немамо право да прихватимо ту одлуку. Све док и један једини Србин поштује косовски завет, светосавље и слободу за коју су генерације дале своје животе, он не сме и не може да прихвати нестанак. И неће.

субота, 12. мај 2012.

Бој на Досову

Апсолутно је тачна констатација да је афера са крађом избора „кнежева вечера“ - и за власт, и за опозицију, па и за народ. Ако су избори заиста украдени - а доказа за то има напретек - онда је у питање доведен цели поредак, односно државно уређење. Наспрам тога смо сви „или принципијелни или никакви“, како вели Жељко Цвијановић. Нема између, нема компромиса, нема нагодбе. Или ће Србија да буде држава у којој се зна макар неки основни ред, или је баш апсолутно све фарса, и нема апсолутно никакве везе која ће марионета да управља тим жалосним протекторатом, јер туђа рука свакако вуче конце.

Чак и да није било крађе гласова - а стварно се чини да јесте - начин на који је надуван број гласача и начин на који је вођена кампања у потпуности су распршили илузију свакога иоле мислећег да у земљи Жутији постоји неки поредак. Не, у њој се рачуна само самовоља домаћих чауша иностраног господара. Тај господар, који нам систематски ради о глави, барем исправно сагледа власт као средство за остваривање политичких циљева. Чаушима је такво размишљање страно; за њих је власт сама по себи циљ.

По томе ко је повео протесте, ко ћути, а ко им се придружио и колико искрено, већ се види коме је истински стало до поретка и принципа. Сада је највећи непријатељ искушење власти. Они који марширају и возе и дижу барикаде против крадљиваца избора не смеју то да раде само како би добили скупштинску фотељу. Јер онда се протест окончава тако што им режим да ту фотељу, а они заузврат пристану на суштинску обману. Досад се то исувише често дешавало; није ни чудо онда што Жути - и њихови господари - мисле да су образ и част тако јефтини у Срба.

У пракси то значи да се не излази ни на какав „други круг“ председничких избора, јер се тиме директно признаје легитимитет првог. То је тешко искушење за свакога, а поготово за човека који је сахранио своју бишву странку и званично се одрекао свих својих некадашњих вредности само да би коначно засео у председничку фотељу.

Сада би морао да мисли о томе шта би значио његов пристанак на други круг. Ако пристане, па изгуби, онда су апсолутни победници Жути, који ће онда имати и власт и легитимитет. Ако пристане, па добије, онда је то за њега Пирова победа, јер је Жутима опет препустио легитимитет, с којим ће његово председниковање бити кратког даха. Једино ако не пристане, и тиме Жутима ускрати легитимитет, може да победи - али у том случају, морао би да сачека на фотељу до расплета државне драме.

А реч и јесте о државној, а не политичкој драми. Политичке драме се дешавају у уређеним државама, где се зна да ће поредак сутра остати исти, без обзира ко седео у којој фотељи. У Србији, међутим, се тренутно води битка око тога хоће ли државе уопште да буде. Јер жутократија је учинила све да државни поредак претвори у хаос самовоље. И све што стоји између спознаје тог хаоса и илузије да се још увек ради о некаквом поретку је папирната маска којом се покрива голотиња изборне крађе.

Цвијановић се плаши револуције. Каже: „већ смо једном рушили владара тако што смо рушили државу, и то није било добро“. Слажем се. То је, штавише, и узрок већине садашњих проблема. Али треба имати на уму да тада срушена држава даље рушена - и за време Досманлија, и за време Жутократа, док је у најбољем случају за време компромисних Коштуничиних влада поправљана само фасада, а остављени трули темељи и угљенисане греде. Мало шта је остало да се сруши. А без чишћења рушевина тешко да ишта може да се обнавља.

Можда је овај бунт против крађе избора природна реакција, толико дуго потиснута жутим тровањем, на вирус петооктобарског пуча, чија је прва манифестација такође била дрека око украдених избора. Тада се није ишло на други круг, већ на насиље и преврат - док су докази о наводној изборној крађи врло згодно изгорели у паљевини Скупштине. Далеко било да призивам насилна решења, али вреди ли разговарати и преговарати са неким ко је погазио ама баш сва правила цивилизованог понашања?

Јавно прокламовани циљ жутократије је уништење српског народа и његова трансформација у нешто друго: грађанисте, ЕУропљане, унијате, Војводиндијанце, итд. У борби против тога покушало се са свим видовима отпора, од скупштинских амандмана, грађанске непослушности, форумашења, петиција и шетњи, па све до избора. Сваки пут су Жути показали да их никакав дијалог не занима, и да ће своје идеје да спроводе док год их неко у томе успешно не спречи.

Ово више није битка против Бориса Тадића, или тајкуна, или лопова и лажова, већ против целог једног квази-поретка који је настао у октобарској превари пре скоро 12 година. Поретка који је искористио фрустрацију, бес и беду систематски распамећеног народа да се представи као спаситељ, а испоставило се да је још гори крвник од претходног. Том поретку, који је у ствари хаос, мора се стати у крај. Јер иначе ускоро неће више бити ни Србије, ни Срба.

Јесте, дакле, ово кнежева вечера нашег доба. Али стварни непријатељ, ни онда ни сада, није била ордија под шареним шаторима, већ Нечастиви и његова искушења: сујета, властољубље, и вера у царство земаљско.

четвртак, 10. мај 2012.

Шта после крађе?

Преносимо

Остоја СИМЕТИЋ: Шта после крађе?

Српски културни клуб, 09.05. 2012

Нема назад. Дара је превршила меру. Само у Новом Саду, према проценама, украдено је, тј. купљено за по две црвене, пакетиће кафе и месног нареска, више од 23.000 гласова. Шта су радили на Космету, нико не зна. Демократија губи сваки смисао, ако се овако масовно пијачари на изборима. Ако могу да некажњено купе нечије гласове, онда ми више нисмо слободни људи. Немамо право да бирамо, јер немамо новца колико криминалци и тајкуни. То не може. Не сме се допустити.

Сад се мора подвући црта. Они неће да оду. Не занима их шта ми желимо. Имају свој циљ, опстанак на власти и несметано богаћење уз неограничену моћ. Газе нас. Праве нас будалама, ругају нам се и подсмевају. Опљачкаше нас.

Увек сам био први за истеривање мака на конац. Компромис ми је незамислив ако верујем да сам у праву. Не трпим никакав ауторитет (изузев цркве). Више сам волео да губим у добром друштву, него да побеђујем у лошем. Сад кажем да томе више места нема. Крај! Покрадени смо, најодвратније, сви сем режимлија. Зато сви ми похарани у један фронт. На барикаде! Као 1996. До краја. Док не признају. Док их не отерамо.

Нема аристократије. Нема финих. Нема интелектуалаца. Сви смо војска. Револуционари. И Коштуница и Тома и Мартиновић и Обрадовић и Цвијановић и Радун и Вукадиновић и Бећковић и Глишић и Кустурица и Антонић и Дмитровић. Нико не сме да ћути. Нико не сме да остане у кући. На улицу! На митинге! На (или пред) медије! Ко се свађао, нека се помири. Ако волимо Србију, нема сујете. Нема међу нама више кривих, неправо оптужених и увређених. Сви на Бориса!

Двери крећу у четвртак 10. маја. ДСС у Новом Саду спрема кривичне пријаве. И они и сви остали, и то заједно, јуриш на зликовце! У Новом Саду су извесна лица ухапшена у току куповине гласова, чујем да су неки признали. Постоје видео и аудио записи који сведоче ову прљавштину. На ово ни тужилаштво неће смети да зажмури. Имамо своје адвокате. Ћераћемо их до судњег дана. До истраге наше, јал њихове. Јајаре и сецикесе које су нас покрале не смеју бити награђене директорским и министарским местима, већ отеране у букагије. Немамо право да ћутимо. Ко данас ћути, марш у ћошак за сва времена.

11.5. 2012
Колега Вештац додаје два специфична предлога:

1) Одустајање од другог круга председничких избора. Уколико је СНС искрен у својим, колико год биле накнадне, тврдњама да су покрадени одустаће од другог круга и позвати на бојкот. У противном, ово што сада раде је чисти трик ради прикупљања гласова и, још горе, саучесништво у крађи.

2) Бојкот конституисања скупштине. Скупштина може да се конституише само ако јој присуствује две трећине посланика. Да би се спречило њено конституисање довољно је да 84 посланика не дође, СНС и ДСС имају 94 посланика. Једини излаз из такве ситуације су нови избори.

понедељак, 7. мај 2012.

Дан после

Ако су тачни ови изборни резултати, онда не само да Свети Георгије није убио аждају, већ аждаја тренутно његово копље користи као чачкалицу. Борбе није ни било, већ су Георгија у ноћи везали мештани и лепо испоручили аждаји, да се ова не наљути што се неко, ето, усудио да јој се супротстави. Јер побогу, добро је како је, могла би аждаја месечно да тражи по двоје деце, а не само једно...

Ако су тачни. Чујем десет прича са пет различитих страна: податке о потпуно нереалним бирачким списковима, људима који су избрисани, фиктивним гласовима, кутијама печаћеним пластелином а не воском, лажираним саопштењима... Цесиду не верујем; плаћа их Империја. Уосталом, зар они нису својевремено били једна од полуга 5. октобра? А РИК контролише што власт, што фиктивна опозиција.

Али шта ако јесу тачни? Ако је толико људи стварно гласало за status quo оличен у Боти, Тонију, Ивици, Млађи и Чедовуку? Све време тврдим да квислиншки култ живи у виртуелном свету, а оно испаде да су њихове анкете стварност. Ако су ови резултати тачни.

Велика лаж лакше пролази од мале. Вероватније је да су избори потпуно лажирани него да су крадуцкани тек помало. Култу апсолутно ништа - осим себе самих - није свето; већ су показали колико им је стало до живота, породице, традиције, вере, нације, па чак и државе и народа којима пију крв и од којих, на крају крајева, живе. Зашто би поштовали концепт демократије, када су га више пута најциничније изиграли? Народна воља? Ха - па то се не сипа у трактор!

Али превише је примамљиво искушење да се посумња у резултате само зато што су нам мрски. Онда нисмо много бољи од култиста, је ли. Зато што пре мора да се сазна истина о изборима.

Да сам разочаран - јесам. Радикали, на које се годинама могло рачунати макар као опозицију ЕУропству, малтене нестадоше. Коштуница је задовољан овим резултатом, што ме не изненађује. Нема везе што пропаде земља, он је ето чиста образа. То смо већ гледали, и то не једном. Двери кажу да су прешли цензус, да Цесид и РИК лажу. Добро, али зар цензус од 5 одсто може да буде добар резултат покрета који је рачунао на стотине хиљада дотад неопредељених? Шта би?

У Француској сменише Саркозија. Ајде што овај Оланд није нешто бољи, али принцип је у питању. Уосталом, они су се своје слободе одавно одрекли. Чак су и дужнички робови у Грчкој послали поруку ЕУрократама да се неће предати. А Србија гамиже у блату и тражи још. Тужно, заиста. Ако су ови резултати тачни.

Демократија је чудна ствар. Атењанима је демократија била понос и дика, све док их није одвела у империјализам и катастрофални рат са Спартом. Онда су је пробали Римљани, само што су је звали република и покушали да буду репрезентативни, јер није било практично да свако директно гласа о свему. И то је функционисало неко време, док војска и властољубље нису учинили своје, а Рим постао империја. После Рима настаје доба краљева, који су владали добро када су поштовали Божије законе, а лоше када су на место Бога постављали себе. Тек да се зна. Римска република је обновљена тек у 18. веку, у Америци. А ево, постаје све јасније да су Американци поновили све грешке Римљана.

Дакле, демократија није никакав савршен и сам по себи пожељан облик државног уређења, већ по свему судећи краткотрајни и нестабилни феномен који пре или касније прерасте у тиранију. Нешто као у Србији, окреченој у жуто.

Постоји истина и постоји лаж. Постоје и добро и зло. О томе се не одлучује консензусом, или већином гласова, или креативним збиром мањина. Што неко рече, будућност припада онима који се појаве. Они којима је свеједно, који су изабрали нестанак, ништа се више не питају.

Мислите о томе када се данас-сутра појаве људи који неће пристати на овакво стање ствари. Којима је више стало до истине, правде и слободе него до демократије као концепта, а до Србије и Срба више него фантомских људских права и лажног грађанизма.

Копље у трње? Пре ће бити, пушку па у шуму. Били ови резултати тачни или не - свеједно.

уторак, 1. мај 2012.

Злочин и грешка

Милорад Додик на Тадићевом митингу, Нови Сад
Милорад Додик на Ботином предизборном митингу (фото: Танјуг)

Нисам изненађен што је Друг Бота свој митинг започео ЕУропском химном, или што је имао образа да каже како би без њега Србија изгледала „тешко, суморно, бесперспективно и несигурно“. А с њим је, као, срећна, весела, перспективна и безбедна? Класична замена теза, значи, од човека који мисли да jе част отирач за чизме Империје а ЕУропство сматра слободом. Ништа ново.

Новост је, међутим, што је у шпалиру Тадићевих присталица стајао и Милорад Додик, председник РС. Према извештају Танјуга, Додик је „поручио... да Тадића подржава без задршке, и размишљања, јер њих двојица деле исте вредности“:
„Уверен сам да бољег избора за Србију нема од Бориса Тадића и ДС. Подржавам га зато што Србију волим и желим да буде јака и моћна, не само што је наша матица, већ и што се под вођством Бориса Тадића осврће на РС и даје јој снагу коју треба да има“.
Пардон?

Прво, Срби у БиХ нису никаква дијаспора, већ аутохтоно становништво - па им самим тим Србија није матица, него сестра.

Друго, исте вредности? Стварно? Зар није Тадић својевремено предложио - и то баш на крсну славу РС - и на силу кроз Скупштину прогурао срамотну резолуцију о Сребреници, коју је написала Империја а чија је сврха била трансформација Срба? Зар није Тадић ишао у Сарајево и извињавао се за злочине, стварне или измишљене (што дабоме није било довољно тамошњим челницима) и тиме директно угрожавао опстанак РС? Зар је Србија под Тадићем „јака и моћна“? Зар између Србије и Српске тренутно не постоји толико драстична психолошка разлика - захваљујући понајвише психологу Тадићу - да се људи више осећају као Срби са леве стране Дрине? И тако унедоглед.

Ако Додик има исте вредности као Тадић, зашто се онда расправљао са Чедовиштем? Чак и када би неко поверовао да се духовно чедо Латинке Перовић по било чему битном разликује од Врховног Жутника, већ недељама се у квислиншким медијима прича о постизборној коалицији ДС са ЛДП-овим „Преокретом“.

Резервисана вербална подршка Врховном Жутнику у функцији тактизирања у домаћој политици је још имала неког смисла. Сврставање у жути строј у Новом Саду, међутим, прелази границу тактизирања и мудрости. Овако мазохистичка подршка отворено издајничком режиму није само злочин, већ нешто још горе: грешка.