„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 30. октобар 2011.

Око Соколово #42

Жутократија, дан 1211.

Упркос претњама, уценама, подвалама, лажима и роковима, барикаде и даље стоје. НАТО окупатори су одбили понуду српских власти да мирно снабдевају своје војнике, инсистирајући да „слободу кретања“ безусловно добију и ЕУЛЕКС и власти Тачистана. Па добро, кад већ хоће да се даве у сопственом отпаду, нека им...

Отпад је отприлике добар израз за све будалаштине које изађу из уста Друга Боте. Само праћење сваке његове глупости захтевало би посебну рубрику и двоје-троје људи да ништа сем тога не раде. Ово што је током недавне посете Немачкој налупетао треба цитирати само да би се узело као доказ до које мере он више нема никакве везе са стварношћу. Немачким новинарима је инсистирао да још увек хоће и ЕУ и Косово, да Ангела Меркел није рекла то што је рекла, да признаје легитимитет албанских интереса (!) и да је решење могуће кроз „политику помирења“, попут оне са Хрватском и БиХ! Штета што Ферал Трибјун затворен 2007, ово је душу дало за њихову рубрику Greatest Shits.

Пошто међу Србима на Косову више нема никакав ауторитет, а не сме да их нападне јер иду избори, Борат зато препушта посао свом екстремном крилу. Свесни да је жутократија угрожена, квислинзи збијају редове, па се тако братиме Вук и Чедовиште, а са њима иду Басара, Латинка, Дерета... Права правцата оргија мржње - политичка порнографија, како вели Михаило Меденица.

О Чедовишту је свашта досад већ написано (добар резиме дала је недавно Весна Веизовић), али шта се десило са Вуком Драшковићем? И данас га се многи сећају као наводног националисте, али заборављају да је пре тога био најгласнији титоиста. У свом осврту на однос квислиншког култа према Косову, Александар Ђикић између осталог цитира и једну Драшковићеву изјаву из 1990, тако радикално супротну ономе што говори данас да је неопходан одговор: када је Драшковић лагао, тада или сада? Можда се одговор налази у чињеницама које је поредао и у контекст ставио Драгомир Анђелковић, пазећи притом да не закључи нешто за шта постоје само посредни докази. Али када се тачкице споје...

Уосталом, има она народна: „не пада снег да покрије брег...“ Сад се барем види свачији траг. Реторика ове булументе која је направила каријере од србомржње, кад није на рубу памети, може да се опише само као ужасавајућа. Није реч само о менталним балванима, како каже Маринко Вучинић; требало би да је шокантно што Чедовиште о Србима на Косову говори као што је некада о Србима у Крајини говорио Туђман. Са истим циљем, вероватно.

Коме још није јасна реторика квислиншког култа, логички је разобличује Ђорђе Вукадиновић. С тим у вези треба посматрати и хајку на новинаре који су обелоданили извештај о катастрофалном стању Војске Србије, о чему пише Младен Ђорђевић. Моја теорија је да се овде не ради само о слободи штампе (јер тога у жутократији ионако нема), већ о „држ'те лопова“; управо је у интересу жутократа да се овај извештај прочује, како би њихови аргументи да се не може ратовати са „целим светом“ (тј. Империјом) имали већу тежину. Само што ни они, баш као ни Империја, нису у стању да схвате да у сукобу са Империјом најбоље успева асиметрично ратовање 4. генерације - тј. баш ове барикаде с којима НАТО окупатор никако да изађе на крај...

На основу понашања како Империје тако њених слугу у Србији, Предраг Николић закључује да је Косово постало оличење фијаска ЕУроатлантске политике. И не греши. Само што то још није постало јасно ни квислиншком култу, ни Империји. Њихово слепило је и даље јаче од истине, чак и када производ политике умиљавања џихадистима кроз подршку унитарној БиХ и „Санџаку“ запуца по америчкој амбасади у Сарајеву...

Зато се претерано не нервирам око напора да се створи војводиндијанска нација и отцепи северна покрајина. Пројекат је сасвим провидан, и не бих се чудио ако би кренуо тачно онако како описује Чедомир Антић. Колико ће далеко стићи, то ћемо видети. Успут, и ту свака зверка показује свој траг; Душан Ковачев пише како су сада на чистину изашли и Мађари и Немци.

Да су којим случајем разни претенденти на српску земљу нешто раније покушали да своје претње и захтеве остваре кроз ЕУ, ко зна шта би се десило. Али сада, када је чаролија ЕУ увелико нестала - како објашњава Слободан Антонић - шансе за успех им се из дана у дан смањују.

Мирослав Лазански пре неки дан вели да су жутократе ангажовале „Подеста групу“ да лобира за њих у америчком Конгресу. Оснивач те куће, Џон Подеста (тренутно фирму води његов брат Тони), био је Клинтонов шеф кабинета за време НАТО напада, а пре неки дан је напустио место директора „Центра за амерички напредак“ да би постао специјални саветник Хилари Клинтон. Иако нема везе са иностраном политиком. И док познаваоци америчке политике размишљају шта би то могло да значи, упитајте се какве логике има у плаћању осведочених непријатеља да наводно лобирају за Србију, иако нема тих пара на свету које ће им променити мишљење? Мислим, кад су већ тако кренули, што нису онда ангажовали „Олбрајт групу“?

С друге стране, председник РС Милорад Додик није нешто много лобирао у Америци. Само је својом посетом Вашингтону - где је остао истрајан у својим ставовима, упркос великим притисцима - Империју донекле избацио из такта. У дневнику подпредседника РС Емила Влајкија налази се следећи занимљив детаљ: „Ви овдје, а Додик у Вашингтону. Што смјерате?“ упитао га је телефоном дипломата из Брисела. Ко зна, можда је баш тако судбоносно осујећен напад на барикаде средином октобра? Будући да Империја постоји у виртуелној реалности, највећи непријатељ јој је управо сопствена машта...

Кад смо код маште, вреди споменути текст Ане Радмиловић о невладничким „културним дјелатницима“ који немају ни маште, ни креативности, ни талента - већ само мржње у изобиљу. Да цитирам закључак:
„Нису сви тако јаког желуца да пишу наручене дневнике о ратовима које нису доживели или да на силу просвећују својим игроказима пуним мржње до негледљивости, за које су они црквени средњовековни игрокази били сушта креативност. Са све концептом.“
Колико је бедан невладнички kunst постаје јасно када се упореди са, рецимо, поезијом Јована Дучића. Баш једну од његових песама цитира Владимир Димитријевић да би објаснио дуги и предуги континуитет лажи, од југославизма до жутократије.

„Мој добри роде, сви су те лагали...“ Ето вам Динкића, који се сад прави да није он 10 година суверено одређивао економску политику, ма ко био на власти. Ето вам Бората, који и данас прича причу „и Косово (Шиптарима) и ЕУропство (мало сутра)“. Ето вам Драшковића, који се кроз своју политичку каријеру толико пута толико темељно трансформисао (од архикомунисте до квазичетника, па онда у НАТОфила већег од Чеде), да је просто незамисливо да му још ико верује кад каже било шта.

На крају крајева, ето и Томе Николића, који је одлучио да више не буде радикалан него лепо „напредан“ како командује Империја; па кад каже да хоће да буде српски Де Гол, не мисли на онога који је Французе соколио на отпор, већ на онога који се одрекао Алжира, вели Љиљана Смајловић. Не знам да ли су „наприједњаци“ само нови кандидат за жути дрес, али тако се чини - а они никако то да демантују.

Постоји ли стварна алтернатива овом квислиншком култу и њиховој мржњи и штеточинству? Бошко Обрадовић каже да постоји, и то детаљно образлаже. Уосталом, колико смо пута чули да је отпор узалудан и бесмислен, а ево - барикаде и даље стоје. Империја није свемоћна. Жутократија није судбина.

Е сад, неки ће рећи да тај отпор има границе. Убиство пуковника Гадафија и тријумф Империје у Либији изгледа да је отерао у дефетизам Мирјану Бобић-Мојсиловић, на пример. Али могућа је и друга реакција, попут оне Жељка Цвијановића, који објашњава да је Гадафи био јунак, а да данас у земљи која још није постала Жутија, квислиншки култ чини све да убије и последњи траг јунаштва. Па пита: „Има ли већег циља и веће привилегије за једну генерацију од тог да спаси своје јунаке?“

Отпор култу смрти није терет, већ привилегија. Слобода је вредна борбе, сама по себи.

Барикаде и даље стоје.

субота, 22. октобар 2011.

Око Соколово #41

Жутократија, дан 1203.

Барикаде на Космету и даље стоје. Покушали су окупатори да их уклоне. Давали су рокове, тражили безусловну предају, прскали народ бибер-спрејом и сузавцем, довезли тешка оклопна возила за уклањање препрека, и - ништа. Барикаде и даље стоје. Немачки генерал Древс, командант КФОРа, изгледа да се одлучио на извиднице и препаде, уместо опште офанзиве. Али сваку барикаду којој приђу његови оклопници народ брзо појача, тако да нигде нису прошли. Мирно неће проћи, објашњава Миодраг Новаковић.

Уместо сјајне победе и свршеног чина, који је Хашим Тачи планирао да оствари још у јулу, покушај преузимања административне границе се претворио у катастрофу и за албанске иредентисте, и за КФОР/ЕУЛЕКС, и за жутократију. Берлински дневни лист Тагесшпигл чак је објавио репортажу о Косову насловљену  „У украденој земљи“. Додуше, кукавички режимски медији у Србији су то превели као „опљачканој“. Какве ли ироније, да немачки окупатори поштеније говоре о Косову од квислиншког култа...

У ствари, то сасвим приличи. Косово је огледало српске политике, у којем се тачно види право лице жутократа и невладника. Како каже Ана Радмиловић:
„небрига власти према људима са Косова показује небригу власти према целој Србији, а када једна држава толико не брине о људима, она мора да се уруши, јер без људи она не постоји.“

Ево примера. Очекивано би било да министар одбране једне државе буде спреман да ту државу брани и војном силом. Једини изузеци том правилу су Костарика (која нема војску), САД (чије министарство одбране је надлежно искључиво за агресивне ратове) и Србија. У ситуацији када је КФОР довео тенкове пред ненаоружани народ, министар Жутановац изјављује да нема смисла борити се за Косово. Али за власт има, је ли?

На обележавању годишњице немачког масовног стрељања цивила у Шумарицама, Врховни Жутник има образа да изјави како „морамо имати снаге да осудимо и оне који су у име нашег народа чинили зло другима“, али и да „Данас призивамо у сећање све погинуле у борби за слободу и осуђујемо све који су сарађивали са окупатором“! Рече - и остаде жив.

Па проблем није што Срби неће да осуде своје злочине над другима - кад и где их је стварно било, а не где их је измислила пропаганда - већ што сви други своје злочине према Србима сматрају херојством и врхунцем врлине! И он би онда с таквима да гради „мир у региону“. Преко српских леђа. Опет.

А када је реч о сарадњи са окупатором, ту Друг Бота мора да прво изврши истрагу самога себе.

За то време, најострашћенији квислиншки култисти се напросто утркују ко ће више да попљује свој народ и оправда агресоре и окупаторе. Чедовиште, Вук Драшковић, Душан Јањић и њима слични хорски певају о безнађу отпора, праведности непријтеља (бирајте којег, свеједно) и грозоти Срба што се ето усуђују да постоје. Добро вели Зејнел Зејнели, Срби су криви и када убијају и када гину; немају право да се бране, а свак други има право да их напада. Потврђује то и Јања Гаћеша: једино гарантовано право свима је да некажњено убијају Србе. И такав поредак онда фанатично заговара квислиншки култ, та „тројанска коњица“ како је назива Драган Милосављевић.

Како да објаснимо то што самозвани борци за људска права не спомињу некажњено убијање Срба које траје већ 12 и кусур година? Премлаћивање и злостављање Срба који прелазе „границу“ НДК? Случај 13 камионџија, о којем пише Иван Нинић, ухапшених и осуђених од стране НДК само зато што су Срби? Мук. Шта је то, неки троструки морал? - пита се Никола Ивановић. Или су лицемери, па их не занимају принципи људских права већ се њима користе да би оправдали непочинства својих послодаваца, или за њих Срби нису људи, па онда немају ни права. Одлучите сами шта је горе.

Е сад, ако они верују да су Срби „ружни, прљави и зли“ (да парафразирам једно невладничко пискарало), а да су они, култисти, нека виша класа (као некада у титоизму), онда то што раде није мазохизам. Јер мазохизам је уживање у самоповређивању, док они уживају у повређивању других. А то је онда садизам, је ли.

Како другачије објаснити потпуно скретање памети Светислава Басаре, ономад исповедника Друга Боте, који је свој најновији „антифашистички“ роман насловио - „Мајн Кампф“! Младен Ђорђевић то назива историјски дилетантизам, али пре ће бити да се ради о оном фројдовском лапсусу. Шта је следеће, парадирање омладине ЛДП у „лепо скројеним и неодољивим“ униформама СС? Јер, ето, њих је ипак дизајнирао цивилизирани ЕУропљанин Хуго Бос...

И док на Космету Срби бране своју државу и живе Лазарев завет, квислиншки култ се копрца и настоји да по сваку цену остане на власти. Спремни су на све, каже Драган Вучићевић. Поделили су се у четири колоне, објашњава Бранко Радун:
прву чини ДС са сателитима, другу чини Динкић и „региони“, трећу Дачић, Палма и „пензионери“ (ако се договоре о процентима) и четврту резервну Чеда Јовановић. Они тако настоје да покупе и гласове проевропски оријентисаних, и младих и старих, и заговорника и противника геј парада, и ове и оне. Они желе да „свима буду све“ само да би скупили довољно гласова да поново имају владу.
Њихове налогодавце претерано не узбуђује хоће ли култ остати на власти; већ имају варијанту како да униште сваку опозицију култистима тако што ће за последице вишегодишње пропасти оптужити опозиционаре, на пример Коштуницу и Николића - при чему је свеједно да ли је СНСстварна или фиктивна опозиција. Жељко Цвијановић назире контуре тог пакленог плана и предлаже један начин одбране. А тој одбрани итекако могу да помогну запажања Драшка Вуксановића о принципима и њиховом одсуству.

Рачуница квислиншког култа је да у народу који толико мрзе и презиру ипак има довољно људи који размишљају попут њих, па ће још једном поверовати у већ офуцану лаж која се прича још од 5. октобра, о „бољем животу“ чим дође ЕУропство, о парама што падају с неба док свак ужива у нераду и невладу. Али, како напомиње Бранко Жујовић, ево и изасланик Брисела вели да пара - нема. Народу би боље било да слуша Деда Милојка него Боту и Динкића.

Синиша Љепојевић износи занимљиву тезу да је мрцварење и понижавање Србије у ствари покушај да се из ЕУ пошаље порука како они Србе у ствари не желе. Зато се и постављају немогући и безобразни услови. Па ако Србија прихвати - сјајно, одриче се себе, претвара се у нешто што би ЕУрократе некако и могле да сваре. Рецимо, Хрватску.

Део тог жвакања и варења сигурно представљају напори да се створи војводиндијанска нација, о чему ове недеље пише Зоран Аврамовић. У ту сврху је сваки окупатор, од Аустро-Угарске до комуниста, покушавао да Косово и Метохију преда Албанцима. Ко зна, пита се Станислав Томић, можда ће у жељи да пљуну на Србе светски моћници форсирати избор „Мис Косове“ за мис универзума...

Големо је то зло. Али није непобедиво. Барикаде и даље стоје. Преумљавање се није примило. Можда се још међу Србима није појавио неко калибра Владимира Путина, али то не значи да треба посустати пред бедницима који нису видели света „даље од Будимпеште и нижеразредних канцеларија у Бриселу“ како неки дан рече Предраг Ј. Марковић. Зар да допустимо победу рђи и медиокритетима какве описује Оливера Новаковић?

Уосталом, сама Империја нам шаље поруку да је њена снага на измаку. Уместо да буде њен тријумф, закључујеМирослав Лазански, убиство пуковника Гадафија „доводи у страшну дилему све америчке савезнике, сараднике и пријатеље – јер никад не знаш када ће те они у Вашингтону отпилити. И послати ти свилен гајтан.“

субота, 15. октобар 2011.

Око Соколово #40

Данас је 1196. дан жутократије.

У лето 2008, када је ова власт формирана изборном Тадићевих ЕУропљана и коалиције окупљене око СПС, жирафопоседник из Јагодине правдао је то аргументом да се „патриотизам не сипа у трактор“. Требало је да дође економска криза, пребијање дугова, демонстрације и нереди по европских престоницама - али и циничне уцене разних ЕУропских изасланиика поводом окупираних територија Србије - да би постало јасно да се у трактор не сипа ни ЕУропство, како објашњава Ђорђе Вукадиновић. Осим ако не схватате озбиљно окрутну сатиру Остоје Симетића...

Елем, колико год да су безобразни, властодршци Империје и ЕУССР нису имбецилни. Свесни су да свом квислиншком култу у Србији морају дати макар нешто, у замену за безусловну капитулацију коју траже по питању Косова и Метохије. Баш као што су пред жуте изборе потписали мртворођени Споразум, сада су Србији великодушно одобрили „кандидатуру“. Чим призна Независну Репубљику Тачистан.

Бивши амерички дипломата Џерард Галучи, иначе оштар критичар деловања САД и ЕУ на Космету, тумачи „ситну књигу“ из Брисела као захтев за предају Косова. Стефан Драгојевић објашњава да оваква кандидатура води само у пропаст, а Жељко Цвијановић каже да је тај трагикомични гест са кандидатуром знак да између жутократије и народа више нема ни једне додирне тачке. Сад је или они, или ми.

Светлана Васовић-Мекина пореди Друга Боту са енглеским премијером Невилом Чемберленом. Мислим да то није фер према Чемберлену; он је, наиме, веровао да уступцима пред Берлином помаже својој земљи, док Бота зна да уступцима пред Берлином своју земљу уништава. Е сад, зашто се данашњи Берлин према Србима понаша попут ондашњег, питање је на које одговор предлаже Драшко Вуксановић.

Шта мотивише Империју? Онај разлог најјачег из Езопове басне, каже Желидраг Никчевић. Србима је ту намењена улога овце; ако је прихвате, нема о чему да се преговара - зна се ко ће кога вечерати. На квислиншком култу је да спроведе то овчење Срба. И ево, Београд просто призива репризу „Олује“ на Косову, каже Обрад Кесић, док Ана Радмиловић илуструје како би то могло да се деси.

Проблем је само што народ неће више да буде овца, ни жутима, ни странцима. Расте свест да се на Јарињу и Брњаку не брани само некакав север Косова, већ цело Косово - како је то добро приметила Јања Гаћеша - а с њим и држава Србија, па и Срби уопште.

Није то по вољи ни квислиншког култа, ни Империје, ни ЕУ. Зато захтевају безусловну капитулацију, јер ето барикаде нарушавају њихово људско право (!) да без сметњи окупирају српску земљу. Србима се причају приче о некаквој ЕУропској будућности, а планира им се турска - мада су и то пусти снови, каже Владимир Димитријевић.

А истина је да ни Империја, ни Брисел, ни Берлин ни Београд у ствари не разумеју о чему се овде ради. То на примеру „преговарача“ ЕУ за Космет Роберта Купера илуструје Мирослав Лазански. За то време, Србима ствари постаје све јасније: Европа се не плаћа Косовом, и тачка. Тешко да ће пасти на фингирани патриотизам Дачића и Ђиласа, каже Слободан Јанковић, јер виде да проблем није само у људима на власти, већ у целом систему. У праву је Драган Милосављевић: Србијом владају баштиници закључака Дрезденског конгреса.

Није реч само о жутократији, чеду помирења две фракције са Осме седнице, већ и о невладницима, али и квази-опозицији. Острашћена србомржња Чедовишта и аутономаштво дучеа Чанка иду руку под руку са патриотизмом на продају „напредне“ опозиције. Види се да су на истој страни када нападају претњу систему, вели Немања Недељковић. Нема везе што су са логиком на ви, па оптужују Двери да су и западни и руски плаћеници (!). Замена теза је ионако омиљена техника пропаганде на Балкану.

Жутократију, невладнике и остале следбенике квислиншког култа захватила је паника. Њихова узданица и заштитник, велика и свемоћна Империја, до те мере је збуњена и изгубљена да више нема контролу ни над својим професионалним револуционарима, који су за њен рачун жарили и палили по свету целу једну деценију. За то време, распада се и поремећени систем вредности на којем почива њихова владавина, а који се на различите начине наметао деценијама (мада никако да се у потпуности прими). После дугог тумарања Срба политичком и националном пустињом појавила се опција која нуди суштинске промене и крај пљачке под окриљем државе. Ако оствари макар само десет одсто од својих обећања, то ће бити довољно да култу стане у крај.

Значи, ово што раде култисти, Империја, Брисел, и КФОР - то није одраз њихове снаге и моћи, већ очаја пред неминовним поразом. Већ се осећа мирис слободе.

четвртак, 13. октобар 2011.

А колико кошта издаја?

Јуче је у Волстрит Журналу освануо текст са насловом „Косово је највећи српски трошак“. Препричао га је, гле изненађења, рингијеровско-режимски Блијесак, а ако вас занима оригинал, наћи ћете га овде. Аутор је извесни Горан Мијук.

ВСЖ је иначе познат по ратоборности и србомржњи (пре месец и кусур су, рецимо, објавили гостујући коментар „премијера Косове“ Хашима Тачија), тако да оваква писанија нису ни изненађење ни изузетак. Али је итекако занимљиво што је напис у ВСЖ синхронизован са појавом сајта „Колико кошта Косово?“ иза којег стоји организација под именом „Центар за практичну политику“. Баш на њих се Мијук позива да поткрепи „чињеницама" свој скуп пропагандних општих места о Србима и Србији.

Чак и летимични поглед на њихов сајт (са адресом на енглеском, и верзијама на енглеском и латиници) открива типични брлог невладника, а страница на којој се идентификују „партнери“, осим великог броја организација из Новог Пазара (?!) спомиње и осведочене „пријатеље“ Срба: британску амбасаду, Фонд отворено друштво, Центар за евроатлантске студије, Грађанске иницијативе...

Ако ћемо о новцима, како то да нико не пита: ко плаћа сав овај невлад?

Не бих се изненадио да део финансирања Це-пе-пеа долази из државне касе, тј. од пореских обвезника Србије - било директно, било преко задуживања жутократије у иностранству, које ће с каматама плаћати будуће генерације (ако се нешто по том питању не промени, је ли). Лавовски део највероватније долази из страних извора; милиони Американаца и Европљана немају посла и све више се ближе ситуацији да немају кров на главом и шта да једу, али њихове владе имају милијарде да намире коцкарске губитке банкара и финансирају невладнике широм света да по сопственим земљама (које мрзе и презиру) заводе „трансатлантске вриједности“ и жутократију. То, је ли, ни ВСЖ ни режимске новине по Србији не сматрају за проблем.

Аргумент да од Косова треба одустати јер борба за истину, правду, слободу, принципе и територију „много кошта“ је до те мере идиотски да на њега нећу трошити речи; довољно је да вас упутим на текст Жељка Цвијановића од пре неки дан, који хируршки сецира баш то питање.

Додао бих, међутим, запажање да је овакво квази-резоновање само одраз нихилизма и себичности којим одише извитоперени систем вредности невладника, жутократа и њихових иностраних господара. Да посудим израз од Оскара Вајлда, свему знају цену, али ничему не знају вредност. „У се, на се и пода се“ је њихово све и свја. Мало им је и библијских 30 сребрњака, хтели би још. И све док Србијом влада квислиншки култ, може им се.

Докле?

уторак, 11. октобар 2011.

Побуна и превара

Скупштина у пламену, 5. октобар 2000.
Слика која је дефинисала 5. октобар
У једној верзији српске историје, 5. октобар 2000. године је био тријумф народне револуције против окрутног диктатора, демократије над деспотизмом, изборне воље грађана над самовољом владајуће класе. Нажалост, аутори те верзије историје су исти они медијски манипулатори који стоје иза „просрпског“ председника Бориса Тадића и осталих перјаница „демократије“ попут Чеде Јовановића, Драгољуба Мићуновића, Соње Бисерко и небројених осталих „душебрижника“ који Србији већ ево 11 година наживо ваде душу. Бајка о 5. октобру као тријумфу демократије равна је илузији кабинета Буша Млађег да они својим делима стварају реалност, а да другима само преостаје да о њој пишу.

Народ је тог октобарског дана изашао на улице у убеђењу да се бори за слободу и правду, боље сутра и поштовање изборне воље. Уместо слободе, добио је квислиншки култ, који му товари лажни терет кривице за балканске ратове не само деведесетих већ докле год сеже историја. Заменио је доминацију једне корумпиране партије диктатуром још корумпираније и далеко прождрљивије осамнаестоглаве немани - и њених спонзора у Вашингтону и Бриселу. Живи ли ико од обичних „октобараца“ данас боље? Тешко. Али зато свако ко је током протекле деценије био близак властима сада има „легитимни иметак“, а организатори самог преврата добили су чак и сопствено острво... али о том мало касније. А што се тиче изборне воље, никада нећемо сазнати ко је добио фамозне изборе за председника СР Југославије; листићи су, гле случајности, изгорели у селективној паљевини Скупштине. Уосталом, то је постало беспредметно већ 2002, када је Зоран Ђинђић - за кога нико никад није ни гласао - уз посредовање НАТО бомбардера Хавијера Солане укинуо ту исту Југославију.

Је ли можда некоме од учесника октобарског преврата било непријатно када је видео снимке из Кијева или Тбилисија, или Либана, Киргизије и Узбекистана, на којима су се виделе песнице „Отпора“ (који, успут буди речено, убрзо утопио у владајућу ДС) а све скупа подсећало на репризу Београда? Знало се за семинаре у Мађарској и да је ДОС у ствари створила америчка влада (кроз НЕД и друге фондације). Али ето, то је био знак пријатељства и подршке демократији у Србији, после чијег доласка је све требало да се промени. А не само да се није променило, него је однос САД и ЕУ према Београду постао још гори него за време „диктатора Милошевића“. Литанија понижења и уцена предугачка је да би се наводила овде. Уосталом, сами сте их проживели, нема потребе да их препричавам.

После народних побуна у Тунису и Египту, почетком ове године, појавио се један занимљив документарни филм: Револуција као бизнис. Његови аутори су разговарали отворено не само са невладницима у Тунису, Египту, Белорусији и Украјини, већ и са Срђом Поповићем, некадашњим лидером „Отпора“ који се после петооктобарских догађаја професионално посветио револуционарном раду. Поповић се у филму отворено хвалио улогом „Отпора“ у обуци и усмеравању египатских и тунижанских невладника („активиста“). Његова организација, CANVAS, наводно је српска и издржава се од новца из Србије. Одакле? И како то да је име „српске“ организације енглеска скраћеница (Центар за примењену ненасилну акцију и стратегије)? Када се томе додају јавности доступни подаци о „улагањима“ америчких државних (али тобоже невладиних) фондација у Србију, и приче о „торбама долара“ које су пред октобарски преврат преносили агенти ДОС-а (попут Веље Илића), испада да је маса која је 5. октобра изведена на улице Београда играла по музици написаној у Вашингтону. После је тај „хит“, са све извођачима, извезен у иностранство - где год је Империја хтела да без много крви и за трошак много мањи од инвазије изведе „промену режима.“

И док је Млађан Динкић спроводио у пракси наслов своје књиге из деведесетих („Економија деструкције“), заводећи беду по Србији, Поповић и његови професионални револуционари путовали су по свету и држали предавања активистима, а све о трошку Ујка Сема. Колико је њихових полазника било истински посвећено позитивним променама у сопственим друштвима а колико се ту нашло само у жељи да и они оду у „професионалце“ и није толико битно. Резултат се зна: режими у потпуности одани Империји, општа пљачка државних добара, и стопостотна превара народа који је поверовао слатким речима америчког пропагандисте Џина Шарпа у извођењу некадашњих „Отпораша“. А њих боли брига, живе као рок-звезде. Ево су неки дан добили тропско острво од новог сатрапа Малдива (још једне задовољне муштерије)...

Елем, ових дана су се широм Америке појавили демонстранти који врше „окупацију Волстрита“. Кажу, представљају побуну 99% становништва против 1% богатих и моћних који покрадоше све што стигну. Имајући у виду обим пљачке иза које стоје банкари и шпекуланти са Волстрита (нпр. фирма Голдман Сакс, од милоште звана „џиновска вампирска лигња“ која сиса крв из свега што дохвати), тешко је рећи да немају разлога да се буне. С друге стране, посматрачи оправдано сумњају у легитимитет „незапослене омладине“ која живи од апанажа својих родитеља и у ствари не може да добије поштен посао све и да таквог има, јер за то напросто није квалификована. О чему се ради?

Пре две године је Америку потресао талас демонстрација такозване „Чајанке“ (TEA Party). Инспирисан епизодом из ране америчке историје - када су побуњеници против енглеске круне побацали чај са бродова у бостонској луци, јер су на њега морали да плате извозну царину - демонстранти су се бунили против високих пореза и неконтролисане државне потрошње председника Обаме, којег су (с правом) сматрали социјалистом. Енглеска реч за чај (tea) постала је скраћеница за „доста више пореза“ (Taxed Enough Already). Пошто у Америци, због карактеристика изборног система, постоје само две велике партије - Демократе и Републиканци - већина присталица „Чајанки“ је на парламентарним изборима у јесен 2010 гласала за Републиканце.

Дихотомија између Демократа и Републиканаца је у суштини лажна. И једна и друга странка праве се да заступају обичног човека, а у ствари раде за интересе великих донатора. Док се Републиканци праве да су конзервативни и штите породицу и имовину, Демократе се праве либерали и наводно штите сијасет „угрожених мањина“. А у ствари је све као кад гледате кечере: лажирано, договорено, инсценирано, сређено тако да се „не таласа“ и да на крају дана вуци буду сити а овце немају појма да нису на броју. И једни и други воле да ратују по иностранству, да дижу порезе на све и свашта а „својима“ деле шаком и капом. Једина разлика је ко добије паре од државе, што дође потпуно свеједно онима од којих се паре отимају кроз све веће порезе и бесомучну инфлацију. Ионако их нико ништа не пита.

Све велике корпорације су постале велике тако што су плаћале харач држави, било кроз лобирање било кроз разне програме „социјалне одговорности“, док су у замену добијале заштиту у виду субвенција и прописа који су постојећу и могућу конкуренцију гушили под планинама папирологије. Елем, и политичка и профитерска класа су се у потпуности одвојиле од народа на чијој грбачи живе. Звучи познато?

У таквој ситуацији на сцену ступа „Окупација“, која измиче једноставној квалификацији. Има ту и размажене деце која немају појма за шта се боре али знају да је револуционарна побуна у моди. Али има и обесправљених, опљачканих, преварених, на улицу избачених радника чији су шефови за пропаст фирми награђени великим бонусима... То је као велика циркуска шатра под којом се нашла папазјанија идеологија, од комуниста до слободара, од којих су неки сасвим разумни а неки потпуно суманути. Могу ли уопште око било чега да се сложе, није сасвим јасно.

Јасно је, међутим, да политичка позадина Демократа већ покушава да преузме „Окупацију“ и претвори је у своју верзију „Чајанки“. Међу демонстрантима је већ виђен демагошки филмаџија Мајкл Мур. Подршку им даје фондација Адбастерс (Adbusters), коју финансира нико други до нама добро познати „хуманиста“ Ђерђ Сорош.

Ево и званичног списка захтева демонстраната:

  1. дизање минималне плате на $20 на сат и увођење царина на робу из иностранства. 
  2. увођење државног система медицинске неге, са забраном приватних осигуравајућих друштава 
  3. гарантована примања без обзира на запослење
  4. бесплатно универзитетско образовање 
  5. убрзани процес укидања фосилних горива и прелазак на алтернативну енергију 
  6. трилион (хиљаду милијарди) долара инвестиција у путеве, мостове, итд. 
  7. трилион долара за сађење шума, обнову мочвара и затварање свих нуклеарних електрана
  8. уставни амандман којим би се гарантовала једнака расна и родна права
  9. отворене границе; свако може да живи и ради где хоће 
  10. реформа америчког изборног система по међународним стандардима 
  11. опрост свих дугова
  12. укидање свих агенција за праћење кредита 
  13. право свих радника да кад год хоће приступе синдикату. 

Посматрач упознат са основном логиком приметиће одмах шта недостаје овом списку: захтев за прекидање иностраних ратова и поврат војске у земљу, и било какав спомен војне индустрије. Нема ни захтева да се укине централна банка (тзв. Федерална резерва, или Фед) и престане са неконтролисаном примарном емисијом. Што се самог списка тиче, он је здравом разуму одавно рекао лаку ноћ. Како ће да функционише систем где се слободно крећу људи, а не роба - зар то неће учинити робу скупом, а људе јефтиним? Одакле треба да дођу све те силне паре? Која је сврха повећаног минималца ако је гарантована зарада за нерад? Зашто да се граде друмови када се укида бензин, и како да се укине бензин а да се истовремено угасе нуклеарке? Ко ће да плати докторе и професоре, како би медицина и образовање били „бесплатни“? Има ли где могућности да радник иступи из синдиката? Чак ни Кардељ није свој систем радничког самоуправљања схватио озбиљно, а ево америчка омладина (и Сорош!) хоће да га спроведу код себе.

Неспорна је чињеница да су транснационални финансијери опустошили многе земље (поготово „транзиционе“) под плаштом такозваног либералног капитализма - који са стварним капитализмом има отприлике онолико везе колико ЛДП са либерализмом, или ДС са демократијом. Док је некада термин „капиталиста“ означавао индустријалца који се обогатио тако што је инвестирао (често посуђене) паре у иновативни процес производње или иновативни производ - на пример Хенри Форд - данас је архетип капиталисте Гордон Геко, негативац из филма „Волстрит“ Оливера Стоуна (1987). Геко стиче своје огромно богатство шпекулацијама и лешинарским комадањем постојећих предузећа, иза којих остаје пустош и хиљаде радника на улици, док шачица хијена граби све што је од вредности. По теорији би инвестиционе банке и брокери на Волстриту требало да допринесу најефикаснијој расподели капитала, тако што би улагали у перспективне произвођаче. Али да би то функционисало, потребно је да ризикују губитак те инвестиције ако погрешно изаберу. Ако их од тог губитка штити држава - као што је урадио Буш 2008. а после тога Обама - онда не постоји никаква мотивација да се улаже разборито. Како год се коло среће окрене, Голдман Сакс је увек на добитку. Va banque!

Али, они који протестују против таквог стања ствари - а свако са имало мозга и срца би требало да је против - не смеју ни једне секунде да занемаре чињеницу да је и Сорош један од тих паразитских шпекуланата. Да је узалудно очекивати смисаони резултат лажираних утакмица између Демократа и Републиканаца, или државе и Волстрита. Кечери бар не крију да је све што раде представа. За то време, и „Чајанкама“ и „Окупаторима“ се смеју шпекуланти и политичари, који у ствари раде заједно и често су једни те исти људи (нпр. Клинтонов министар финансија Роберт Рубин, некада директор Голдман Сакса).

Не сумњам нимало да је веома стварно незадовољство мотивисало народ који се пре 11 година окупио пред Скупштином у Београду, или пролетос на каирском Тргу ослобођења, или ево сад на Волстриту. Али сваки пут су жеље народа биле упрегнуте у кола која је возио неко други - били то професионални револуционари, Империја, међународни мешетари или неко десети; углавном неко кога за добробит тог народа није било претерано брига.

Џорџ Лукас је почетком прошле деценије направио три веома лоша „представка“ свог серијала „Звезданих ратова“, али је у њима одлично приказао резултат завере бескрупулозног зликовца да преузме апсолутну власт, тако што је нахушкао миротрворце и патриоте да крену у рат против „фантомске опасности“, а онда се окренуо и наговорио банкаре, индустријалисте и трговце на побуну. Крајњи резултат је био да су сви страдали - а он постао Император.

Разумљиво је што међу посматрачима са наших простора има симпатија за демонстранте на Волстриту (у мери у којој се за њих уопште зна). Ем што их је ојадио тзв. либерални капитализам, ем што се неки са носталгијом сећају Кардељевог самоуправљања. Али ужасно је опасно када се реалност филтрира кроз призму жеља; управо тако функционишу Империја и њен квислиншки култ на нашим просторима. Ни у којој стварности се протест против „капитализма“ који спонзоришу шпекуланти и империјалисти не може окончати победом сиромашних и обесправљених, већ само падом у још већу беду.

Нешто попут 5. октобра.

(овај текст је 5. октобра 2011. објављен на блогу (Р)еволуција и у Новом Стандарду)

понедељак, 10. октобар 2011.

Око Соколово #39

(Напомена: Ово издање Ока касни два дана, пошто сам био на путу, без приступа интернету. Успут, ако мислите да сам превидео или пропустио неки текст, оставите ми напомену у коментарима; ни ја не стижем да прочитам све вредно спомена, ма колико се трудио...)

Субота, 8. октобар: 1189. дан жутократије

Покушај КФОР-а да бојевом муницијом сломи отпор Срба на Космету није успео. Срби су ојачали и појачали барикаде. Империја је одлучила да покуша опробаном методом обмане и издаје (познатијом као „преговори“), па је у Београд отишао енглески „посредник“. Тачистанске власти лармају, да се стекне утисак да њих било ко било шта пита.

За то време у Жутограду, квислиншки култ жутократа и невладника повлачи очајничке потезе не би ли остао на власти - а самим тим и на животу. Од оне њихове „револуције“ пре 11 година остао је само горак укус преваре. У свом покајничком сећању на 5. октобар 2000, Остоја Симетић каже да се већина народа није борила ни за ово данас, али ни за оно што је већ у року од неколико недеља урадио ДОС. Зато је Врховни Жутник у праву (мада потпуно ненамерно), кад каже да се власт у Србији више никада неће мењати на улици: време лако изманипулисаних масовки је заиста прошло.

Да га није споменула Ана Радмиловић, не бих ни знао да се у Београду одржао концерт „Волим деведесете“, који је наводно узнемирио ројеве невладника. Гледам страницу тог фестивала и ништа ми није јасно: све писано латиницом, музика је са запада (не само стилом; има много извођача из Лијепе Њихове), а међу спонзорима су Мегатренд, ТВ Пинк и жуте новине Блиц. То што су невладници нашли да се згражавају над сопственим експериментом анестетисања народа показује да су у потпуности изгубили додир са стварношћу.

Већ неколико недеља се некада водећи жути дневник (а данас само један у чопору) Данас побеснело баца на све и свашта. Истражује „руске плаћенике“ (погледајте обавезно текстове Оливера Вуловића и Драгомира Анђелковића о томе) хистерише да је само хитна капитулација Немцима начин да се сачува Косово (али зар нам не говоре већ годинама да је Косово изгубљено?!), пљује Новака Ђоковића.... Управо је напад на Ђоковића навео колегу из Ангмара да закључи како је ментално стање квислиншког култа тренутно упоредиво са оном сценом из „Пада“ (2004) коју нема ко није титловао на ЈуТјубу, када Хитлер крене да урла у бункеру. То да жутократе и невладници живе у виртуелном свету је познато већ дуго, али да су до те мере изгубили додир са стварношћу да умишљају како пола Србије мрзи Ђоковића - то је ново.

У прилог тези да су жутократе и невладници „сишли у бункер“ говори и инцидент са гласином о Нобеловој награди за Добрицу Ћосића. Сложио бих се са Аном Радмиловић: мржња према Ћосићу је одраз објективне и суштинске немоћи невладника, одсуства људског и пусте јаловости. Откуд толика омраза на Ћосића? Једно објашњење нуди Младен Ђорђевић.

Али превиђа се једна ствар: Ћосић је један од ретких комуниста који се није одрекао комунизма, али је идентификовао и критиковао србофобију која је на нашим просторима била његова кључна карактеристика. То исто је ономад урадио и Милошевић, када је кренуо да мења Устав из 1974. Отуд су Милошевић и Ћосић за фракцију комуниста која је владала Србијом до 1987. (а вратила се на власт кроз ДС) не само политички противници, већ јеретици. Зато ти исти екс-комунисти, којима сада сија звезда жутокрака, мрзе и народ - јер је малтене плебисцитарно пригрлио „Слобине“ реформе и није се самоукинуо како су га комесари учили у вечерњој школи... Али то је већ мало опширнија тема, и о њој потом.

Примера за бесловесност квислиншког култа има још. Драгољуб Мићуновић се одриче Косова у Савету Европе. Вук Драшковић папагајски понавља наводе Тачијевог варалице Алистера Кембела (односно, пропагандне секције КФОРа) да се на Јарињу НАТО у ствари бранио од Срба (!). Министар Драган ШуНАТОвац каже да „не постоји“ снимак са Јариња где НАТО окупатори пуцају на Србе. Па шта смо онда гледали на ЈуТјубу, шпанску серију?

Господари квислиншког култа показују сличне симптоме раскорака са реалношћу. Док на Србију пујдају лешинаре (како вели Драгомир Анђелковић) и финансирају „војводИндијанску“ нацију на попису (иза организације која то рекламира стоји а ко други него НЕД, подсећа Трифун Ристић), у Босни и Херцеговини инсистирају на унитарној држави, иако се томе противи преко пола становника, каже Ненад Кецмановић. За то време, указује Зејнел Зејнели, наводно непостојећи косовски преседан је Империји већ загорчао живот по питању Палестине.

Иако су Срби деведесетих оптужени за геноцид, управо је над њима извршен овај злочин, тврди Емил Влајки позивајући се на дефиницију Рафаела Лемкина: намерно, неселективно затирање једне верске или националне групе. Као примере наводи Крајину, Косово, али и колективно испирање мозга у остатку Србије.

Косову је посвећен и трећи текст Жељка Цвијановића о лажима жутократије. Приказ ове трилогије заслужује посебан осврт, али овом приликом довољно је рећи да Цвијановић објашњава како би борба за принцип (а не само територију) Косова могла да буде оно једно зрно из којег би се обновило све. Нуди, дакле, реалну алтернативу наводно „безалтернативној“ политици квислиншког култа. На истој линији размишља и Емир Кустурица, који је између осталог изјавио новинарки Политике да је „Косово нешто чега се не треба одрицати никада и ни по коју цену“.

Под Косовом се дакле подразумева више од територије северно од Ибра, више чак и од Срба који живе под окупацијом КФОРа, ЕУЛЕКСа и Тачија. То што жутократе и кад говоре о Косову мисле само на север, а Метохију проглашавају за „енклаве“ и тако препуштају Тачистану оправдану нервира Јању Гаћешу. По Уставу, цело Косово и Метохија је територија Србије; препуштање било којег дела узурпаторима је одрицање од тог принципа. Зато је идеја некакве поделе само кукавичје јаје.

Пре неколико дана је код Ораховца убијен Александар Путник, а теже рањен његов син Добрица. То је само најновији у низу напада на Србе за које нико у окупираној покрајини није одговарао. КФОР и ЕУЛЕКС (о Тачистанским „властима“ да и не говоримо) злочини над Србима не занимају; па зар није ономад командант КФОРа (а сада шеф ЕУЛЕКСа, гле случајности) изјавио да ће биолошком нестанком Срба нестати проблема на Космету?

Док Тачистанци убијају Србе, невладници протестују што контролисана штампа у Жутији о томе „нетолерантно“ пише. Као, вест да је „Албанац убио Србина“ је чисти расизам; па шта треба да се каже: „Србин натерао Косоваријанца да га случајно убије“, шта ли? О тим небулозама пише Маринко Вучинић, и завршава текст цитатом рањеног Путника: „Слобода је само сан који сањамо. Овај сан је и највећи извор снаге и истрајности српског народа на Косову и Метохији“.

Од ових речи се жутократама, Империји и Тачистанцима леди крв у жилама. Зато невладнички ударници попут Миљенка Дерете проглашавају све који сањају слободу „терористима“. После детаљне анализе Дерете и његових сабораца за Жуту Ствар, Миодраг Зарковић примећује:

„Свака генерација Срба морала је да се избори за своју слободу, а нама на том путу стоје тадићи и дерете. Што ће рећи, ипак смо много боље прошли од оних који су морали да руше турског султана и бечког цара“.

Што је истина, истина је.

недеља, 2. октобар 2011.

Око Соколово #38

У седмици између 1175. и 1182. жутовдана, Србија се нашла између Јариња и Параде.

Срби на Јарињу су са немачким окупаторима (трећи пут у сто година) као чин људскости поделили свадбарски купус. Окупатор, међутим, не зна за појам чојства. Империја је наредила да барикаде морају пасти, па су запуцали и Немци и Американци. Живом муницијом. КФОР, ЕУЛЕКС, РОСУ - све се свело на исто.

Срећом па нико није погинуо, док је ескалација ипак доживела пораз: упркос напорима окупатора, подигнуте су нове барикаде, а алтернативни путеви и даље функционишу. Мирослав Лазански каже да га све ово подсећа на Вијетнам. Само што се онда још и водило рачуна о мишљењу јавности. Данас мало ко од Американаца помишља да протестује што је без суда и пресуде убијен Анвар ал-Авлаки, имам-терориста који је дуго живео у Јемену. Као, заслужио је. Можда и јесте, али је био амерички држављанин. Ако могу њега данас, могу свакога сутра. Узалуд. Нису само Срби заборавили слободу.

Американци се стално позивају на слободу, наиме, али не би могли да кажу шта под њом подразумевају. Понеки Срби - Милан Јовановић на пример - бар имају визију земље у којој не наређује комесар Кацин, амбасадорка Ворлик, или Врховни Жутник. Где се никоме не би љубила рука, па ни А.В. Конузину, ма колико то заслужио. Јер не би било потребе да заслужи.

Бранко Жујовић подсећа на бесмисао жутократско-невладничке аргументације против руског амбасадора. Срде се што Конузин наводно крши суверенитет Србије, док баш они најпријатељскије шурују са највећим преступницима против тог суверенитета, НАТО и ЕУ. Смета им Конузин, али не смета пуцњава на Јарињу. Смета Конузин, а не сметају Цобел, Полт, Мантер, Ворлик, Кацин, Пак, Меркел, итд.

Врхунац цинизма, дабоме, представља тон и садржај протеста Чанка, Чедовишта и „парадера“ када је Први Пендрек забранио сва окупљања грађана овог викенда, па и њихово. Сад су се сетили уставних слобода и права! Они који су одавно изгубили свако право да причају о правди и моралу ...

Да, Парада је отказана. Чак су и жутократе схватиле да се више боје народа него страних господара. Не треба читати Лока да им буде јасно да без сагласности народа, макар и прећутне, ниједна власт не може опстати. А кад је и званична штампа почела да их исмејава и пореди са ликовима из стрипова (Сунђер Боб и Жалосна Сова) постало је јасно да те сагласности више нема. Слажем се са Жељком Цвијановићем: мала је то победа, али јесте најава нечег већег што долази.

Било је јасно, дабоме, да парадирање нема везе са самим алт-сексуалцима, које су самозвани невладнички заштитници најциничније злоупотребили. Намера је била да се пониженом и згаженом народу приреди демонстрација надмоћи и обележавање територије (Ђорђе Вукадиновић је у једном тренутку изнео поређење са вршењем нужде по порушеним црквама после мартовског погрома). Како је документовао Слободан Антонић, овакве параде су врло намерно изабране као средство притиска Империје - не само на Србију, већ и на друге земље.

Можемо до миле воље да се ишчуђавамо глупости Империје, која своје најоданије слуге бије до бесмисла само зато што јој се може, и мисли да из тога може да добије још. Само квислиншки култ заиста верује у теорију да Империја све може и све зна. Елем, нашавши се између чекића Империје и наковња народа, жутократија је почела да се распада. Значајније од самог отказивања Параде, подсећа Мирјана Бобић-Мојсиловић, је образложење које је дао Први Пендрек: прави црни биланс владавине жутократа, „поразни рачун нашег напредовања ка светлој будућности“.

Али ко зна, да није било Јариња и Брњака, можда би им пошло за руком да протесте против Параде поново претворе у „дивљање хулигана, хомофоба и фашиста“, макар само у фиктивном медијском свету у којем живе. Имао је право Драгослав Павков да се јуришало на погрешну ствар (алт-сексуалце), али срећом по Србију, и то је било довољно да жутократија устукне. Између барикада и Параде, вели Ана Радмиловић, све маске су пале.

Проблема и даље има прегршт. Власти и даље не чине ништа да заштите Србе на северу окупираног Косова, док су оне на југу већ одавно издали и продали (како сведочи Јања Гаћеша). За то време, премијер Цветковић постиже некакав споразум за Чанком - лидером маргиналне партије и најгласнијим сепаратистом - о некаквој војвођанској имовини, што Зорана Аврамовића с правом подсећа на споразум Цветковић-Мачек из 1939. А Соња Бисерко на страницама Рингијеровог НИН-а агитује за милитантни ислам у тзв. Санџаку, упозорава Дарко Танасковић.

У ствари, све су ово симптоми главног проблема. Прави проблем је Империја, односно могућност Вашингтона, Брисела и још неких покондирених европских престоница - које итекако живе у својој славној прошлости, па за то онда заменом теза оптужују Србе - да диктирају ситуацију на Балкану. То им у Србији омогућава жутократија, а пре ње је то радио ДОС. Тај диктат је у функцији политике „прометеизације“, о којој пише Петар Анђелковић, где су Срби схваћени као микро-Руси и намењена им је иста судбина као Русији. Та политика није од јуче, нити је резултат деведесетих, већ сеже у намерно забашурену историју. Мења јој се само носилац.

Зато Милош Гарић нуди добар савет: да престанемо да се претерано бринемо зашто нас толико моћници и њихови подрепаши мрзе, већ да гледамо своја права и своје интересе. А кад нам замере што не поштујемо „ЕУропске вриједности“, да приупитамо на шта тачно мисле. Не знају ни они.

Будући да нас Империја свакако види као Русе-јуниоре, зар савезништво са Русима не би било логичан одговор? У другом наставку своје серије о лажима и митовима жутократије, Жељко Цвијановић пише о реалним и нереалним перспективама односа са Русијом.

У међувремену, остаје проблем саме жутократије. Колико год одвратна, бедна и једино презира вредна, жутократија је ипак само последња карика у дугом ланцу подаништва и понижења. Зато није довољно само сменити постојећу гарнитуру на власти, већ је неопходна самоспознаја. Ко је све шта радио, коме и када, да се од Срба направи поданичко крдо? Оваква гадна власт може само да настане из загађеног народа, упозорава Феђа Димовић; док себи не очистимо душу, узалуд ћемо да чистимо око себе.

Данас се људи воде претежно емоцијама. Верују у оно што хоће да верују. Отуд толика подршка жутократама и невладницима, отуд апатија и дизање руку (Светомир Марјановић). Али ако хладне главе погледамо чињенице - шта су жутократе обећале, а шта су урадиле - као што то чини Игор Ивановић, питање се намеће само по себи: како и зашто још било ко може да верује овим људима? И шта то говори о њиховим следбеницима?

Истина је најјаче оружје у борби против зла. Александар Ђикић с правом пита зашто одустајемо од борбе за истину, посматрајући реакције власти и медија. Одустаје можда жутократија, жута штампа и они у народу који су дигли руке; не одустају Срби на барикадама, нити герилски медији који за свега пар минута целом свету прикажу истину, а не НАТО бајке и ЕУЛЕКС лажи.

Будућност није записана у камену. Довољно се већ променило да Лепосава од визије будућности каква би сигурно била да жутократе и Империја остану довека постане хумористична дистопија којом се исмејава данашњица. Како подсећа Ђорђе Вукадиновић: „ништа није готово док се не заврши“. Тако ни виртуелна реалност у којој живе и Империја и жутократе, пише Обрад Кесић, неће још дуго моћи да издржи удар стварности.

Нека „пси преврата“ уживају на свом острву. Како су га добили, тако ће га и изгубити. А онда ће установити да је Бог којег су се одрекли далеко, а мачете љутитих Малдиваца итекако близу...