„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 30. септембар 2011.

Камуфлирани континуитет

У свом првом тексту о великим лажима жутократа, од 23. септембра, Жељко Цвијановић се посебно осврнуо на тезу да је процес цепања српских простора, а конкретно тренутно државе Србије, плод некакве Милошевићеве политике из деведесетих.

То је, дабоме, ноторна лаж, у коју не верују ни Империја ни регионални српски непријатељи (иако се њом обилато користе). Јер све док је Милошевић крив за све, историја почиње 1989. и не постоје ни Маспок, ни НДХ, ни Хитлерова подела Југославије, ни Цветковић-Мачек, ни Дрезденски конгрес, ни аустроугарска измишљотина о „Великој Србији“. Не постоје ни Бали Комбетар, Скендербег и Ханџар дивизије, качаци, Азиз Кељменди и параћинска касарна, итд. Стварна историја антисрпског шовинизма међу Хрватима, Албанцима и босанским Муслиманима (преименованим у Бошњаке 1993.) се, дакле, сакрива фикцијом о Милошевићу као извору свег зла. Или, као што је резимирао покојни Брана Црнчевић: „Док је Слоба крив, Тачи је невин“.

Али та теза исто тако служи да камуфлира политику западних центара моћи, која датира у далеки 19. век и са Милошевићем - па чак и самим Србима - једва да има везе. Како наводи Цвијановић:

Како су САД после Првог светског рата на позицији глобалног лидера замениле Велику Британију, једнако је познато да је Вашингтон од Лондона готово преписао темељне поставке европске политике из 19. века. Дакле, држање Русије на дистанци од Европе, посебно од било каквог савеза са Немачком; затим опрезан и двосмилен однос према немачком континенталном вођству и контрола те земље најпре преко Француске, а у последњих 60 година непосредним ангажманом САД и НАТО а потом и преко бриселске бирократије; никад прекинуто фаворизовање Турске као руске препреке изласку на добро контролисани Медитеран - све су то биле константе британске политике 19. века, које је у 20. наследила америчка политка у Европи.

У таквом геостратешком контексту, до краја дефинисаном код Дизраелија половином 19. века, православна Србија са снажним историјским везама са Русијом била је толерисана само на два начина. Или као безначајна држава расцепканог националног корпуса, као на Берлинском конгресу, или као део веће (рекао бих са предумишљајем привремене) целине, у којима је српски корпус у две Југославије био слабљен утицајем осталих партнера.

После распада Југославије '90-тих година, Милошевићева СРЈ била је још увек озбиљан регионални фактор, бар за укусе англо-америчке политке. Упркос Милошевићевим грешкама - међу којима, наравно, није она да је могао да избегне распад државе и искушења којима је био изложен српски корпус - СРЈ је била кадра да задржи утицај и над српским делом Босне, да сачува какву-такву везу са Црном Гором и да макар на танкој правној нити сачува део суверенитета над Косовом. Чак и постоктобарска Србија са отетим Косовом и отцепљеном Црном Гором је сувише јак регионални фактор за укусе англо-америчке политике. Чак и марионетска сломљена Тадићева Србија је јача од мере која је, на пример, Србији одрезана на Берлинском конгресу.

Актуелни приситсци - а само будале мисле да се они завршавају на томе да Србија напусти Косово и да ће ући у ЕУ - показују да распад Србије није завршен. А, ако распад није завршен, то значи да данашња српска политика није консолидација политике из 90-тих година, него је наставак једног историјског процеса који је 90-их обновљен а који своје корене вуче скоро 150 година пре тога. Мало ко је међу нама - само најмудрији и најпараноичнији - тога био свестан одувек, неки су постали свесни распадом Југославије, други бомбардовањем Срба у Босни, трећи агресијом из 1999. године, четврти проглашењем независности Косова, пети посетом Ангеле Меркел а неки неће бити свесни никад. Међутим, ако се то има у виду, онда се неисторичност Тадићеве искључиве прозападне политке показује у пуном светлу, и она ће, ако у било ком облику настави да се води, у будућности налагати територијалну институционализацију Рашке области као тампон зоне која ће спречити везу српског корупса са Црном Гором као и потискивања Србије на јужну обалу Дунава, на чему се у Војводини више него озбиљно ради.
И ту на памет пада још један чувени Црнчевићев цитат, оно фамозно питање: „Колико Србија треба да буде мала, да не би била велика?“ Идеални одговор за непријатеље је да је уопште нема, је ли. Империја би можда стала на Шумадији, а можда не. А за квислиншки култ, све што је изван круга двојке може комотно да не постоји.

Ако вам је потребан доказ за тезу да је западни поглед на Србију условљен русофобијом из 19. века, ево вам визуелни доказ. Тражећи нешто неколико дана пре Цвијановићевог текста, наишао сам на следећу карикатуру из лондонских новина "Панч" (Punch), штампану 1876:
„Пси рата“, Панч, 1876
Енглески полицајац преко тарабе упозорава Руса - који држи „псе рата": Херцеговину, Србију, Црну Гору и Босну - док испред њега корача Турчин: „Пажљиво, другар, могло би бити незгодно ако их пустиш“.

Дакле, још далеке 1876. су Срби за Енглезе били тек руски пси рата. Посебна иронија је што су се тада Босна, Херцеговина и Црна Гора сматрале српским земљама таман колико и Србија, а данас се што Империја што њени локални квислинзи упињу свим силама да ту историјску чињеницу сакрију...

субота, 24. септембар 2011.

Око Соколово #37

Данас је 1175. дан жутократије.

Колико дуго ћемо овако да бројимо, прилично је неизвесно. После прошлонедељног наступа руске дипломатије, паралелно са неуспехом Империје да заокружи окупацију НДК у корист својих терористичких штићеника, Жутоград је обузела права паника. Одмах је почела прича о борби против корупције, са све хапшењем жртвених јараца, па сто седамдесета епизода теорије завере „Ко је убио Ђинђића“ (ако не знају, што ли онда Легија и онај Јовановић седе у затвору?), па дочек одбојкаша - све, само да Срби не саберу два и два. Узалуд. Изгледа да је народу заиста досадило да буде „вечито запањена публика те трећеразредне трагикомедије с примесама психо-хорора“, како је то описала Ана Радмиловић.

Истовремено, све се ради да се народ на Космету не само препусти на милост и немилост НАТО и албанском окупатору, већ и одсече од свако подршке из остатка Србије. Реч је, дакле, о  врло активној издаји. Кад год се упитате зашто на Јарињу, Брњаку и где већ нема више људи, шта ради та Србија - имајте на уму сведочансво Косаре Гавриловић о томе како је жута полиција, а не КФОР или ЕУЛЕКС, спречила да се косметским браниоцима придруже браћа из унутрашњости. Кад год чујете причу да су косовски Срби у ствари „организовани криминалци“, било да је прича Тачи или неки невладник, сетите се есеја Зорана Влашковића да се ради о гнусној, гебелсовској лажи.

Уопште, пре него што поверујете у било шта што до вас долази преко телевизије, новина и радија, прочитајте објашњење Ане Селић о чему жута штампа ћути, а о чему бира да галами. Погледајте видео-прилоге и писана сведочења на герилским медијима. О новинарима који би да буду не само уста власти, већ и пендрек, посебно пише Ана Радмиловић.

Јариње: купус за Немце
Неке ствари чак ни властима блиски медији не могу да прећуте; рецимо дирљиву сцену са Јариња када су Срби хранили немачке окупаторе. Попут оне слике са прошлогодишње „параде“, када је пензионер нудио хлеб оклопљеном полицајцу, и ова би требало да уђе у фото-анале српске историје.

Са друге стране, жутократија проклиње име Џулијана Асанжа и његовог Викиликса, чије објављивање украдених дипломатских депеша Империје наставља да исписује подоста другачију историју протекле две деценије од оне коју је квислиншки култ покушао да наметне. Тако Љиљана Смајловић прво открива шта Империја мисли о Србима уопште и Врховном Жутнику и квислинзима специфично, а неколико дана касније осврће се и на депеше америчке амбасаде у Холандији које се тичу инквизиције у Хагу и њеног најпознатијег сужња. Из њих је сасвим очигледно за чији рачун ради трибунал, ко га контролише и коме се подносе рапорти. Не Уједињеним нацијама, дабоме.

За то време, Никола Врзић цитира депеше које остављају снажан утисак да су многе недавне ујдурме у СПЦ у великој мери дело мешетарења Империје, а налази и потврду да активности муфтије Зукорлића имају итекако политичку позадину. И раније је о овим стварима шушкала чаршија, али сад, ево, постоје конкретни докази. Разлика је мала, али битна.

Ни од приче о ЕУропству није остало ништа. Ангела Меркел је ту немртву ствар пробола глоговим коцем још у августу, а сад када из Брисела поручују да су даљи услови предаја Космета Тачију, одржавање Параде, па онда и јатаци хашких оптуженика и тако унедоглед, поставља се питање ко је овде луд. Ко хоће да види како изгледа ЕУропска перспектива, ено му Бугара. Земља која је некад извозила поврће, сада увози паковану храну са Запада. А није имала ни рат, ни санкције...

Просто дође човеку да се упита, попут Стефана Драгичевића, да ли би било толико страшно да је Србија заиста руска колонија - како оптужује врховни невладник Чедовиште - уместо ЕУропско-империјалне каква је данас. Неки Срби већ љубе руку Александру Васиљевичу Конузину, а други сањају Путина за председника. Није им суђено: Путин ће следеће године највероватније да се врати на председничко место у Русији. Једино ако Медведев хоће посао...

Ово само напола у шали. Али чињеница је да квислиншки култ не зна више шта значи суверенитет и независност; мисле да је то нешто што извире из топова НАТО. Биљана Ђоровић објашњава како НАТО у ствари ратује против смисла, а не само држава које жели да освоји, док Бора Ђорђевић има пригодне речи за „самозване апостоле демократије“, људе који се „чуде и како сам се дрзнуо да у рату будем на страни свог народа. За њих је патриотизам нешто врло срамотно“.

А служење Империји највећа врлина, додао бих. Ево, док категорички одбијају да ратују чак и у самоодбрани, а део територије им окупира НАТО под смоквиним листом УН, Жутија шаље „миротворце“ на Кипар

Тешко је речима описати извитопереност и поквареност властољубивих индивидуа који себе данас називају културном и политичком елитом Србије - а ја овде жутократама, невладницима и квислиншким култом. Писци на иностраним апанажама зарађују на клеветању свог народа и силовању историје (један од примера наводи Александар Дунђерин). Политичари намерно поричу историјске чињенице како би одржали у животу митологију која им даје легитимитет (како илуструје Милан Јовановић). Штошта може да се закључи и из односа који властодршци имају према саветницима (Ратко Дмитровић). Али све то скупа кад се сабере није довољно да објасни сву страхоту квислиншког култа.

У помоћ притиче Жељко Цвијановић, чија анализа последње рунде жутократске демагогије у додатно расветљава и карактер самих жутократа. Шта рећи за људе који су дошли на власт обећавајући народу наду, а решили да на власти остану тако што ће му сваку наду одузети?

Посебну пажњу заслужује констатација да ово што се дешава данас није никакав плод деведесетих, већ једне политике која вуче корене из 19. века, а која је само мењала носиоца. Прво су је водили Лондон и Беч, потом Берлин, а затим Вашингтон - али је све време мета била Москва, а сметња Срби. Нека вам као илустрација послужи епизода коју наводи Радован Калабић, о одлуци кнеза Милана да се 1881. покори Аустро-Угарској.

Прочитајте бесловесно трабуњање Мортона Абрамовица и Џејмса Хупера (први је оснивач а други дугогодишњи директор озлоглашене Међународне кризне групе) па ће вам бити јасно како данашњи властодршци атлантске Империје гледају на Балкан и на Србе. Као контраст препоручујем размишљања Мирослава Лазанског о УН, лицемерју ЕУ и квислинзима који баштине општи морал од бољшевика и њихових антипода.

Занимљиве тезе о Империји, Србима, НАТО и тренутној ситуацији износи и професор Милан Брдар (аудио), у радио-емисији „Атлантис Ултра“.

И тако се поново враћамо на питање које је прошлог петка, у брлогу невладника, поставио А.В. Конузин: „Има ли овде Срба?“ Има ли их у Србији, пита Драгомир Анђелковић, окупираној физички и ментално? Има ли их који су спремни да се боре за свој опстанак, достојанство и част, пита се Весна Веизовић.

Има, дабоме. Свако ко изађе на барикаду, ко покуша да дође до барикаде макар га спречили чауши режима; свако ко пише, говори, ради да би у некој скоријој будућности дошла слобода; свако ко у срцу одбија да буде крив што је жив, коме смета жута „истина“ и не пристаје на хашку и ЕУЛЕКС „правду“; када се сви саберу, има их много. И далеко су јачи од квислиншког култа, чија се кула саздана од лажи пред нашим очима урушава. Зашто да нас боли што Борис Тадић и Чеда Јовановић неће да буду Срби, кад хоће Петер Хандке и Александар Конузин?

Зато не губите наду - не би се Империја толико трудила да натера Србе да признају „Независну државу Косова“ да је то заиста свршен чин, и да се Србија ту ништа не пита, подсећа Светлана Васовић-Мекина. Без признања, без тог непорецивог чина покоравања, све што су досад урадили им је узалуд. Све док човек сам не прихвати губитак слободе као нормалан и пожељан, нико од њега не може направити роба. Тачно је да има и надри-револуционара које Феђа Димовић описује у „Два ферала“, али то је наличје борбе, а не њено лице.

Уосталом, погледајте само колапс жуте виртуелне реалности, који је остварен путем алтернативних медија. Жутократе и Империја се понашају као да и даље живимо у свету где једино они имају митраљез, а сви остали копља и стреле. А у реалности коју упорно одбијају да признају, сада и народ има медијски еквивалент калашњикова...

понедељак, 19. септембар 2011.

На погрешној страни

(Права Страна, 15. септембра 2011.)

Прошле године је квислиншки, корумпирани режим у Србији послао 6 хиљада полицајаца у окупацију центра Београда, како би пар стотина изасланика Империје, локалних политичара, невладника и њихових иностраних гостију (укључујући и најпознатијег холандског заговорника педофилије) прошетало главним градским улицама. Један од учесника се после хвалио како је тиме Београду узето „анално девичанство“.

Народ је на „Параду поноса“ реаговао углавном презиром. Многи који су јој се противили чинили су то мирно, у црквеним литијама - које је блокирала и малтретирала полиција. Други су насрнули на полицију и симболе власти. Жутократија је са великим задовољством хапсила и судила, називала их „хулиганима“ и узимала нереде за доказ да Србија још није довољно „цивилизована“.

Али мета нереда 10.10.2010 нису били педери, већ жутократе.

За последњих двадесет година, Србија је искусила санкције и бомбе, сакаћење Империје и пљачку репресивног и издајничког режима. Тамо где се никад није гладовало, данас народ претура по ђубрету тражећи залогај. Жутократија се свакодневно руга Уставу и законима, манипулише посланичким мандатима да би створила лажну опозицију, а и сама је настала грубом манипулацијом изборних резултата. Не бори се против илегалне окупације једног дела земље, већ чак подржава етнички и верски сепаратизам у другим крајевима. За то време, систематски спречава изражавање српског идентитета, културе, традиције и вере. У таквим околностима, када је већина становништва најгрубље обесправљена, тражење неких "геј права" је просто перверзно.

Кажу, тешко је бити педер у Србији (или лезбејка, транс- или би-сексуалац, иако међу тим групама има врло мало пресека; једино их спаја што се дефинишу по алтернативној сексуалности). То је тачно. Али тешко је бити Србин у Србији. Тешко је бити било ко у Србији, ако нисте део жутократије.

У томе и јесте проблем. „ГЛБТ“ невладници - не обични алт-сексуалци, већ они који су то професионално (а плаћају их било иностране фондације било држава, тј, порески обвезници Србије) - највише су у кревету баш са жутократијом. Парада заказана за 2. октобар није у функцији никаквих и ничијих људских права, већ у функцији задобијања специјалних привилегија за професионалне алт-сексуалце и даљег јачања жутократије, а на рачун народа и државе Србије.

Како ико може да од других захтева толеранцију, а сам се понаша нетолерантно? Да би било ко био прихваћен у било коју заједницу, то мора својим понашањем да заслужи. Ако је алт-сексуалцима заиста стало до толеранције и прихваћености, онда би то најбоље постигли залагањем да жутократија престане да крши права и слободе народа Србије уопште (па тако и њих самих). Али не, они се сврставају уз жутократију, која је понајвише одговорна за тренутно стање ствари.

Ово је добро за невладнике, горе наведене професионалне алт-сексуалце; тиме обезбеђују да ће бити плаћени за борбу против проблема којем највише сами доприносе. Али шта је са обичним алт-сексуалцима, који ваљда хоће само да живе у миру са својим изабраним партнерима? Па то исто хоће и велика већина становника Србије! Али ако би се удружили у том подухвату, то би угрозило каријере невладника.

Зато жутократија и невладници користе алт-сексуалце као громобран за огорчене становнике Србије. Парада је порука гладнима, опљачканима и пониженима: „Једите колаче“. То није највећа увреда нанесена Србији у последње три године, али може да буде кап која ће да прелије чашу. Верујем да је великој већини народа јасно да алт-сексуалци нису њихов највећи непријатељ, већ само изманипулисане жртве жутократије. Свеједно, има многих који неће моћи да ћутке поднесу још једну увреду. Зато је врло вероватно да ће 2. октобра бити насиља. Иако ће оно бити против жутократије више него против алт-сексуалаца, корумпирани квислинзи ће поново да то искористе као повод за нову репресију, нове преваре и нове увреде.

Наравоученије историје је да у сукобу власти и народа на крају ипак победи народ. Мислим да је то јасно и обичним алт-сексуалцима; зато су, верујем, прошле године и одбили да имају икакве везе са парадом. Али то није довољно. Још увек допуштају да њима манипулишу невладници и политичари. Ако алт-сексуалци у Србији заиста желе да једног дана буду прихваћени, онда морају да стану на страну народа и да се боре за права свих, а не само сопствена.

субота, 17. септембар 2011.

Око Соколово #36

Жутократија, дан 1168.

Узалуд је Ботин чауш Борко признавао Косовијански печат; 40 дана пошто су локални Срби осујетили напад УЧК и КФОРа, окупатори и отимачи су кренули поново на Брњак и Јариње. Ето шта је човечанство дочекало, да највећи светски агресор тренутно држи лекције о суверенитету, а да се криминална банда (терористи, нарко-дилери, трговци органима уморених заточеника) позива на „ред и закон“. Да иронија буде још већа, операцију подршке албанским освајачима предводе Немци, притом користећи хеликоптере хрватских „миротвораца“. Жутократија не само да не реагује, већ убеђује народ да није све баш тако; скоро па каже да се, ето, немачким тенковима и хрватским зракомлатима Срби на мала врата уводе у ЕУропство, вели Александар Ђикић.

Добро је питао руски амбасадор Конузин, 15. септембра, на „безбиједносној“ конференцији жутократа и невладника: „Има ли Срба овде? Да ли вас је брига за властиту земљу?“ У тој дворани заиста није било Срба, нити било кога - осим Александра Васиљевича - коме је било стало до Србије и српских интереса. Да је питао за личне, империјалне, енглеске, немачке, или интересе неких суседних држава, неко би још и климнуо главом, бар из рефлекса. Али то што је седело у тој соби није Србија, ма колико се тако представљало. (Драган Вучичевић се пита има ли Срба у Србији. Одговор је да има. Ено их на Јарињу.)

На Конузина и Москву се одмах дигла медијска хајка, дабоме. Пуцају невладници из жуте штампе, ТВ дневника, послушничких колумни и преко радио таласа. Заборавили Пола и Цобела, Водсворта и Монтгомерија, Солану и Кацина, Пак и Браш, Бернса и Фрида... сви они могу да Србију и Србе вређају како и кад им падне на памет, али вређање Невладе и Жутних, е то је већ скандал. О свом лицемерју невладника који су организовали и водили конференцију пише Мироје Јовановић.

Огласило се и Чедовиште, протестом да Србија није руска колонија. Што је посебно цинично од некога ко се свим силама труди да од Србије направи Жутију, колонију Империје. Не, за њега је слобода - пардон, фридом - када се иде у америчку амбасаду по памет и дозволу да се оде у тоалет. И онда се чуди кад не може да напабирчи више од 5% гласова, па кука да је то зато што су Срби глупи, ружни и зли...

Народ, у међувремену, не хаје за бесловесност квислингократије, већ на сав глас хвали Конузина и његову матицу - и иде на барикаде. Да брани свој опстанак, земљу, достојанство и част, кад већ жутократија неће. Односно, кад их баш жутократија највише и напада. Мирослав Лазански је песимиста у погледу исхода ове српске „интифаде“ - или можда мора да буде, да га не би најурили из Жутитике као Феђу Димовића (због овог текста, вероватно). Јасно ми је зашто жути узурпатори најстаријег српског листа држе неколицину не-жутих аутора, али не разумем зашто ти људи пристају да буду икебана за ту узурпацију.

Осокољена подршком Империје „премијеру“ Тачију и НДК, на Србију је „зинула и ала и врана“, вели Милорад Вучелић. Муфтија Зукорлић хушка по Рашкој, у Прешеву се дигли Шиптари, а ево и с коца и конопца скупљени Војводиндијанци. Мирко Крлић пише о сулудој идеји „војвођанерских“ возова.

Али, не иду сепаратисти на северу само тим шинама. На северу Србије осванули су недавно званични документи писани неким чудним језиком, налик на онај којим се службено пише у Загребу (али који нико, ни тамо, не говори). А само који дан раније је Драшко Вуксановић радио дисекцију лијенгвистчких теорија невладничке перјанице Теофила Панчића, који инсистира на неком авнојевском праву именовања језика како би оправдао крађу и силовање српског. Па пита што ли Теофил ту бриљантну идеју не продаје својим иностраним спонзорима, да сви брже-боље проговоримо амерички...

Надреално је када Србију у „светлу будућност“ силом утерује човек прошлости. Саша Ставретовић пише о крсташком рату Драгољуба Мићуновића против српских „илузија“ попут Косова, слободе, и правде. Пре ће бити да оматорелом комесарском јахачу попова нису баш све овце на броју. Али, како закључује Ставретовић, „томе има лека“.

Годинама је жутократија (а пре ње ДОСманлук) трубила да је изручење свих оптужених са списка Хашке инквизиције императив без којег се не може у ЕУропство. И када је и последњи са списка предат инквизиторима, гле чуда, испаде да условима није крај. Шокантно, знам. Недавно је у Београду боравио Инквизитор Брамерц и тражио још. Како примећује Бранко Жујовић, „Србија је држава која покушава да поједе саму себе, уверена да ће тако добити на тежини“.

Својевремено сам поредио понашање жутократа са папуанским „теретним култом“, али све више ми се чини да сам се тиме огрешио о Папуанце. Наиме, жутократе и невладници не само да опонашају своје господаре, него свим силама раде да сопствене земље и народа потпуно нестане, како би те господаре одобровољили. Више подсећају, дакле, на неки апокалиптични култ чији је коначни циљ масовно самоубиство, него на Папуанце који су ипак само хтели да им с неба падају чуда. Меру им је одлично узео Жарко Јанковић, који њихову владавину зове „олош демократијом“ у одличном прегледу најновијег низа непочинстава.

Жутократски и невладнички нихилизам је просто запањујући. Тако режимски историчар Предраг Марковић износи историју тешких тренутака српског народа, и закључује како су за ово данас ипак криве деведесете (!). Па још каже да су Срби опстали захваљујући моћним страним спонзорима (!!), којих данас нема (!!!) - и тако проповеда безнађе замотано у равнодушност.

Нису Срби опстали захваљујући страној подршци, већ упркос њеном хроничном недостатку. Нити су за ово криве деведесете, поготово када се у низу догађаја види јасна константа која датира много одраније. Нити је истина да су се некако волшебно „изгубили принципи“ тзв. међународне заједнице у односу на нас, јер је малтене од самог почетка важио „принцип“ да Срби никад нису у праву, сурова константа у делању „пријатеља и партнера“ којима служе жутократе.

Меланхолији је склона и Ана Радмиловић, која не види ништа добро у будућности Срба који се боре за опстанак на Космету. Каже, за ово је крив и Београд, који их једном руком хушка а другом издаје. Нешто не видим то хушкање. Жутоград те Србе тамо види као извор свог косовског проблема у односу са господарима. Па би најрадије да их нестане, како би с њима нестао и проблем.

А само три дана пре, та иста Ана Радмиловић је писала како је глупо страховати, јер се све чега се народ плашио (и чиме су га плашили) већ десило. „Више објективно нема разлога за страх,“ пише она: сад стварно више нема шта да се изгуби, осим прилике да се свом битисању врати трунка достојанства. Зашто се онда буни када Срби на окупираним територијама послушају њен савет? Или је можда проблем што то не чине и у остатку Србије?

Ево и Антоније Ђурић се пита зашто Срби ћуте када им се отима душа. Умире ли то, пита се, савест човечанства? Ако мисли на тзв. цивилизовани запад, он већ одавно нема савест. Да има, не би се понашао онако лицемерно како на примеру тениског турнира у Њујорку и десете годишњице 11. септембра илуструје Миодраг Зарковић. А ни Срби не ћуте. Борба се води од блогова до барикада, у герили нашег доба. Није замро дух мајора Гавриловића или пуковника Стојановића, и свих оних генерација којима слобода и отаџбина нису били илузије, већ светиње (како подсећа Драгомир Антонић). Само што, ето, утеривачи „илузија“ мало предуго јашу Србе, па су се њихове заблуде донекле примиле и потребно је времена и труда да се од њих излечимо.

Док се квислиншки култ свим силама труди да уништи све око себе, режисер Кустурица је на падинама Златибора прво подигао село, а сад на Дрини прави град. Мрзе га због тога, али и због његове „реконструкције порекла“. Како се он само усуђује да буде Србин, а они се толико трудили да Србима то огаде!

Или, док се крдо жутократа и невладника утркује ко ће више да уруши државност Србије, председник (а раније премијер) РС Милорад Додик успева да очува српску државност са леве стране Дрине, иако против себе има наизглед далеко већу силу. У недавном разговору за Вечерње Новости, Додик је савршено мирно објаснио да жели у ЕУ „али не по сваку цену и не противно правилима која тамо важе за све“. За квислиншки култ је ово неизрецива јерес, за коју се гори на ломачи Хашке инквизиције. Додик се на то уопште не обазире.

Још један извор инспирације је недавно објављено писмо-путопис Николе Живковића пријатељу у Чиле, у којем подсећа да је Империја на измаку и тврди да је будућност у повратку у слободну отаџбину.

Срби су онолико слаби колико дозвољавају себи да поверују у лажи квислиншког култа. Санкције, бомбардовање, Б92 и невладници само су се надовезали за деценије испирања мозга и набеђивања народа да је мали, слаб, неспособан и безнадежан. Али да је заиста тако, зашто би се наводно најмоћније силе на свету толико плашиле баш тог народа, и до те мере трудиле да од њега ништа не остане?

Отуд је иступање Александра Васиљевича Конузина усред невладничког брлога, у часу најновијег немачко-албанског насртаја на последњи бастион слободе на Косову, толико погодило квислиншки култ. Како каже Жељко Цвијановић: „макар на тренутак, Србији се учинило да није сама и да није луда што не верује овим бездушним мисионарима нове вере да ће, само ако их послуша и нестане и из живота и из историје - живети у најбољем од свих светова.“

Далеко било да поричем и таквима право да верују у то што верују. Чак мислим да су у нечему у праву: наиме, свет ће заиста постати боље и срећније место ако њих не буде. Кад већ толико верују у нихилизам, нека га примене у пракси - на себи.

четвртак, 15. септембар 2011.

На барикадама

„Има ли Срба у овој дворани?“ пита Александар Васиљевич Конузин запрепаштене невладнике и жутократе. Настаје тајац. Квислинг га прекида. Амбасадор Русије напушта фарсу од скупа.

Срба заиста нема на жутократско-невладничким скуповима, где се орално онанише о интересима Империје. Сити издаје, а жедни правде и гладни слободе, они су барикадама, где бране своју земљу, свој образ и свој опстанак.

Шта год да се деси, ту битку не могу да изгубе. А жутократија и Империја не могу да је добију.

понедељак, 12. септембар 2011.

Полупразна чаша, или једна метафора менталне окупације

Док сам писао коментар на преведени текст Данијела Гринфилда од пре неки дан, наишао сам на још један његов есеј, овај пут о организацији самомрзећих Јевреја („Јевреји кажу Не“) која отворено даје за право арапским терористима. Преносим део текста, који по мени савршено описује универзалне карактеристике самомрзећих група. Немам разлога да верујем да је Гринфилд упознат са невладницима у Жутији, али његов опис им свеједно савршено пристаје.

Обратите пажњу да Гринфилд користи флоскуле типа „левице“ да опише ове групе. Ово не треба узети као осуду левице саме по себи, иако је чињеница је да су на нашим просторима групе које одговарају овом опису већином потекле од некадашње компартије, а данас се називају „либерали“, „демократе“, „прогресивни“ и томе слично. Бесловесности напретек има и на тзв. „десници“, али је нешто другачије природе. О томе је овде раније већ било речи, а биће и поново.

Елем, из текста Данијела Гринфилда „Јевреји који кажу да“, 27. августа 2011 (оригинал):

Левица убрзано метастазира у свој коначни, геноцидни облик. Њена окупација мозгова цивилизованих народа постала је болест која убија домаћина. Као када комарац прво анестетише место убода, први симптом болести је немогућност да се препозна њено постојање. А коначни симптом је изјава да проблем није комарац који сиса крв, већ што је није исисао довољно.
То је становиште комарца, израелске левице, америчке левице, левице било где. Организација попут /.../  Јевреји кажу Не, Молимо-вас-убијте-нас-јер-смо-силовали-планету-и-не-заслужујемо-да-постојимо...
Оптимиста каже да је чаша напола пуна. Песимиста вели да је напола празна. Левица каже да чаша треба да буде потпуно празна, и како вас није срамота да у њој уопште има воде. И ако у вама има ишта људског и пристојног, треба исте секунде да ту воду проспете. Ако је не проспете, криви сте. Ако је проспете, опет сте криви јер је нисте просули довољно брзо. А ако је проспете брзо, свеједно сте криви јер сте потомци људи који нису довољно брзо просули воду када су имали прилику.
Ово је ментална окупација, која само на површини има логике, а у ствари је саграђена на структури безумља. Њена сврха је да вас убеди да се убијете. Да кажете Не, или барем Можда.
Већина Јевреја неће рећи Не, али много ће их рећи Можда - пошто смо разложан народ који воли да чује обе стране аргумента, чак и када једна од тих страна инсистира да постоје савршено добри разлози да нас све побију.
Сваки уступак Не је спори пут до самоубиства. Они који кажу Можда само су обзнанили да нису вољни да се супротставе онима што кажу Не. Већ су ментално окупирани, дакле.  /.../ Одбијањем да устану, пристали су да легну и препусте се најгорем. Они што кажу и мисле Можда врло су осетљиви на оптужбе за екстремизам, и воле да нађу разуман компромис. Али разумни свеједно на крају заврше иза бодљикаве жице, чекајући смрт. И ту је разлика између разума и разложности: шта вам вреди разум ако га не користите да дођете до закључка да је узалудно бити разложан према људима који хоће да вас убију?

Па кад невладници говоре о „промени културне матрице“ и заклињу се да ће Србија ући у ЕУропство „са Србима или без њих“, помислите на ту полупразну чашу, и шта вас чека ако кажете „не“ или „можда“ сопственом опстанку.

Напомена I (13. септембар): Извлачим ово из коментара, да би се боље видело.

Јутрос је текст освануо на Новом Стандарду (хвала редакцији!), али већ видим да се људи каче на ово о „левици“, баш као и кад сам поставио цитат на енглеском.

Левица, десница, шта то уопште значи данас? То је као фашизам и демократија: свак ће инстинктивно да каже да је прво апсолутно зло (што није далеко од истине), а друго апсолутно добро (таман посла), али питајте за дефиницију оба појма? Тајац.

Нису битне етикете, већ наведена метафора. Годинама се већ воде јалове расправе ко ће најбрже да проспе воду; како чаша ипак није полупразна већ скоро сасвим празна - па ето шта смета то мало воде на дну; ко ли плаћа те што траже да се вода проспе; и томе слично. А нико да каже да ови што траже просипање, и страни и домаћи, па им није довољно шта год урадили да им удовољите, уопште немају право да то од вас траже. У томе је суштина приче.

Напомена II (14. септембар): И још нешто. То што константно нападам ове и овакве невладнике не значи да друштву нису потребни самокритичари. Али постоји огромна и веома битна разлика између самокритике и самомржње. Док самокритика сагледава проблеме у друштву са становишта принципа и вредности тог друштва, самомржња те принципе ниподаштава и гази, а води се или туђим или никаквим (тј. властољубљем и похлепом).

Самокритика је корисна, чак и неопходна (нпр. кад је покојни Патријарх рекао „будимо људи“). Самомржња је чисто зло.

„Правдом“ до власти

Прошлог сам уторка за англофонске читаоце прокоментарисао осуду генерала Момчила Перишића као још један доказ да се издаја не исплати. Један од честих читалаца, Е.А. Коста (Eugene Costa) оставио је следећи коментар, који с његовом дозволом преводим и прилажем:

У првој књизи својих Историја, Херодот спомиње сада већ заборављену причу о Дејаку (Δηιόκης), првом краљу Међана (Персијанаца). У његово време, Међани су били разједињени и живели су у општем расулу и анархији.

Потајно жељан власти, Дејак је стекао репутацију праведног судије у споровима својих саплеменика. Његова правда је била толико вредна хвале да се глас о њој прочуо прво по суседним селима, а онда и даље, и он постаде судија коме су веровали сви Међани.

Али како се број оних који су долазили да од њега траже правду повећавао, Дејак наједаред објави да не може више да ради, јер му је суђење одузимао превише времена од властитог посла, а није добијао ништа заузврат.

Жедни правде, Међани Дејака учинише краљем, саградише му велику палату и утврђени град. Он убрзо постаде владар самодржац, који је свој народ уходио и свима судио надасве окрутно.

Колико је ова прича историјски утемељена није баш сасвим сигурно, али то сада није ни битно. Две су ствари у њој занимљиве. Прво, да је у причи дељење правде описано као пут до краљевске моћу. А друго, да је Дејак од почетка за циљ имао власт, а не правду. Дакле, правда је била средство за постизање циља: самодржачке власти.

Истовремено, занимљиво је да Херодот сматра како је Дејакова правда, без обзира на мотивацију, испочетка била искрена, а тек касније окрутна и саможива.

Замислите сада модерну и перверзну варијацију приче о Дејаку — где је за постизање власти довољан само привид правде, који производе они исти медији што већ служе васпостављеном империјалном поретку и представљају кључни елемент његовог функционисања.

Рецимо да А и Б ратују. Инострана сила, Г, објави свету да ће пресудити о „правди“ у том сукобу путем „међународног кривичног суда“. Медији Г тај „суд“ онда прогласе непристрасним и објективним, иако је Г већ интервенисала на страни А против Б.

Звучи познато?

Дабоме, како би остварила илузију „правде“, Г лавовима баци не само високе званичнике Б, већ и неколико најгорих елемената А. Али на крају, приставши да им Г дели правду, не само Б већ и сви остали - па и А - постају поданици новог, изопаченог Дејака.

Шлаг на торту је што Г, експлоатишући (и потпирујући) сукоб између А и Б и утиска ради прогонећи покојег А, очекује од Б да прихвати њену „праведност“ над А, пошто им је А очигледно непријатељ и оптужени из редова А је очигледно крив.

Ово није никаква нова психологија, већ само варијација на тему „завади па владај“. Сличне варијације лицемерне психологије биле су дуго специјалност Британске империје, укључивши и наводну правду сервирану свету под апсурдном етикетом „Терета белог човека“. (White Man's Burden). Не изненађује онда да је уграђена у темеље Атлантске империје.

Једино изненађује колико дуго је потребно да се неки „терети“ приме.

субота, 10. септембар 2011.

Око Соколово #35

Жути дан 1161. по реду. Мени мало досађује да их овако бројим. Не знам како је вама.

После добијених инструкција од Фрау Меркел, Боратови чауши су брже-боље похитали да произведу неки „успех“, па су тако направили „договор“ са властима НДК да им признају печат и царину. Кажу, то је статусно неутрално - како само може да буде у земљи где властодршци, кад саберу један и један, уместо два добију ЕУропску унију.

Мироје Јовановић је урадио одличну правну анализу афере са печатом. Цела фарса је инспирисала Милана Јовановића да пише о „данима лудаје“, а Владана Вукосављевића да укаже на потребу колективног одрастања :

„Време је... да схватимо да смо као народ столећима били између чекића отоманског ропства и наковња католичког прозелитизма, те да смо се ослободивши се једног зла, наивно и потпуно предали оном другом једнако погубном које нас је у два светска рата искасапило да се вероватно никада нећемо сасвим опоравити. Потражимо одговор на питање да ли Србија може и треба да вечно стоји у предсобљу Запада и настави да болује од опасне располућености своје традиције и комплекса ниже вредности /.../ Када будемо скупили снаге да одрастемо као народ, можда ће се пут нашег препорода и спасења некако појавити. Или ћемо га сами направити.“
У међувремену, тајне америчке депеше које је објавио Викиликс скинуле су маске са политичара у Србији. О садржају депеша писали су Никола Врзић (Печат) и Љиљана СмајловићВремену, гле чуда). Никаквих више илузија нема, Србију у Жутију преводе курсисти из Брисела (како рече Мирјана Бобић-Мојсиловић), а ко се супротстави, заврши у Хагу.

Милан Дамјанац је 1. септембра напоменуо да у тој поворци послуге није било Војислава Коштунице. На огорчену реакцију читалаца што, ето, брани Коштуницу, Дамјанац одговара да га брани по објективној заслузи, те да секташење овакве врсте и омогућава да жутократија опстаје на власти. Истовремено наставља серију текстова о самомрзећим Србима испитивањем феномена невладника.

Феђа Димовић доводи у питање појам „елите“ какву форсира жута штампа, и објашњава да би истинска елита морала да заступа „прави систем вредности који афирмише знање, поштење, рад, таленат, солидарност, љубав према народу и држави“. Иако је нешто таквих остало у Србији, много их је у иностранству, где су одбили да постану јаничари Империје. И док неке друге земље могу да рачунају на јаку подршку своје дијаспоре, Славољуб Лекић објашњава зашто је то у Србији много компликованије, захваљујући понајпре властима од 1945. наовамо.

Ово што хара Србијом данас није елита, већ чопор жутократа и невладника. Међутим, иако су и једни и други на истом задатку, не слажу се увек савршено. Жутократе, бар декларативно, морају да поштују законе и прописе земље којом у име Империје владају. А кад Империја од њих захтева да те законе крше, и тако угрозе свој физички опстанак (а не само опстанак на власти), онда се жутократе мигоље као лојем намазани пацови. Сада су се и невладници окренули против њих; како и зашто, објашњава Драгољуб Анђелковић.

Како би преусмерила пажњу са своје катастрофалне, издајничке и самоубилачке политике, жутократија поново прибегава тзв. паради поноса као црвеној крпи. Већ сам се осврнуо на лицемерје професионалних педера, али њему изгледа нема краја: Небојша Бакарец коментарише најновије лупетање невладника који би опет да силује Београд отпозада, а у светлу герилског наступа Београдске филхармоније у „долини силикона“. Ратко Дмитровић доводи у питање храброст тзв. бораца за људска права, јер, каже, стварна грађанска храброст била би подршка паради Срба у Ораховачком гету. Али то не би било политички коректно... За то време, Драгослав Павков се пита како то да сто хиљада људи може да се окупи против педера, а ни пет стотина у одбрану косметских Срба.

Све ми се нешто чини да је режимска игра проваљена, и да је мислећима јасно да нису проблем мушкарци и жене „алтернативних“ сексуалних апетита, већ жутократе и невладници чија политичка перверзија не познаје границе.

У сличне пропагандне сврхе употребљена је и прича о певаљки по имену Наташа Беквалац, која је тренутно у вези са шиптарским мафијашем Ђазимом „Феликсом“ Османијем. Као, о љубави се ради, ко критикује Наташу је затуцани националиста, и томе слично. Ана Радмиловић објашњава какве ту све симболике и комплекса заиста има, што са српске што са албанске стране. Вреди прочитати и њен текст о медијском спиновању гангстерских убистава по Београду.

Шестог септембра је Хашка инквизиција осудила бившег шефа генералштаба ВЈ Момчила Перишића на 27 година робије за наводну „помоћ и подршку“ злочинима у данашњој Хрватској и БиХ. Да су оптужбе против Перишића бесмислене тврди Мирослав Лазански, наводећи у контексту понашање генералових колега Чеде Булата и Петра Стипетића. Али Перишић је у српској јавности остао познат као амерички шпијун, ухваћен на делу 2002. године, на Ибарској магистрали. Дугогодишње издајство му ништа није помогло, каже Александар Костић: „Да није тако нечасно покушао да се откупи, бар би у Србији остао запамћен као херој“. Као, на пример, Иља Аризанов, пилот и истински херој одбране од НАТО 1999, који је сахрањен у Београду 7. августа ове године после смрти од срчаног удара.

Стиче се утисак да жутократија у ствари никада није била слабија. Недвосмисленим саопштењем Ангеле Меркел да је нови услов-свих-услова (док не измисле следећи) признавање НДК, пукла је њихова политика ЕУропства. Америчке депеше откриле су пуни обим издаје. На медијски маркетинг више не могу да се ослоне, јер се народ све слабије прима на пропаганду. Сада се по први пут покреће јавна расправа историчара по питању „Косово или ЕУропство“; тужно је да о томе уопште мора и да се расправља, кад би одговор требало да буде очигледан - али и то је напредак од „безалтернативне“ жуте будућности. Остала им је још само гола сила, објашњава Жељко Цвијановић:

„Европа дакле у савременој Србији никад није била визија, она је била нека врста геополитичке нужности постоктобарске политичке класе европских клијената; затим је била алиби тој истој политичкој класи за велики нерад, предају ресурса и још већу пљачку; да би на крају постала батина за све нас који смо посумњали и одмах били били протерани са оне стране црте политичког смисла“.

Само, нека се онда сете библијског упозорења: Ко се мача лаћа, од мача и гине.

Немачки генерал Ерхард Билер отишао је са дужности команданта окупационих снага, а заменио га је такође немачки генерал, Ерхард Дрефс. Тзв. власти НДК су већ најавиле да ће 16. септембра да поново крену у завођење „реда и закона“ међу Србима; Александар Ђикић се пита како ће на то да реагује Жутија, наводећи неке индикаторе да је Врховни Жутник већ отписао Србе на северу.

Бавећи се тим истим питањем - шта хоће званични Београд, и шта намерава да уради - Мирослав Лазански завршава текст у Политици цитирајући Черчила (који је, упркос свом силном злу које је починио, овде у праву): „народ /се/ може опоравити од политичког и војног пораза, може да изађе из злочина и сиромаштва, али када једном свесно прихвати понижење, преда се и прода, после тога више нема опоравка.“

Управо на то рачуна и Империја. На то рачуна и Борат, и Тачи, и Немци, и сви остали који су се већ наситили на српски рачун - или који тек планирају да то учине. Али све ће бити да су се мало прерачунали: оптисују Србе, а у ствари су већ давно отписали сами себе.

петак, 9. септембар 2011.

Против пропадања

Интригиран коментаром колеге из Ангмара од јутрос, прочитао сам изворни текст Данијела Гринфилда и мислим да у њему има доста занимљивих теза. Прилажем превод, а енглески оригинал можете наћи овде. Препоручујем да о тексту просудите сами - мој коментар намеравам да објавим за дан-два.
 - Сиви Соко

Империје пропадају 
Данијел Гринфилд, 5. септембра 2011.

Хладни рат између економске империје Запада и социјалистичке диктатуре Истока створио је утисак да ће будућност припасти савезу који буде имао већу војску и јачу индустрију. Али у 21. веку индустрија се преселила у Кину, а армије и интерконтиненталне ракете не помажу у сукобу ниског интензитета са исламским светом.

Ово је Москва за време рамазанског Бајрама; муслимани су молитвом на улици изразили протест због недовољног броја џамија. Исте сцене могу се видети у Лондону, Паризу, Њујорку и другим градовима. Док су источна и западна империја правиле ракете, исламски свет је правио децу. Сада и Исток и Запад пате од беле куге, а прети им инвазија против које немају одбрану. Ислам је демографски на прагу да оствари доминацију у Русији и Европи, врати историју пет векова уназад, и освоји баш оно срце света око којег се водио Хладни рат. Какве везе има подела Берлина на западни и источни, када Турска има двоструко већи наталитет од Немачке? Са истим проблемом се суочавају и Москва на истоку и Лондон на западу.

И СССР и Pax Americana су покушали да придобију исламски свет новцем, оружјем и технологијом. То раде и данас, како на унутрашњем тако и на међународном плану. Америка, Русија и Европа покушавају да раздвоје „добре“ муслимане - лојалне грађане и савезнике - од „лоших“ муслимана који бомбама нападају школе и аутобусе. Тако се у руским „добрим“ џамијама проповеда џихад против Запада, док наши „добри“ муслимани убијају Русе. Муслимани су ти који играју „завади па владај“, а не ми.

Руски лидери се, попут својих европских колега, понашају као да пораст муслиманског становништва није разлог за бригу. Све док су лојални Мајци Русији, нема везе ако у Москви сутра џамије буду бројније него цркве. Али шта је Русија, него земља руског народа?

Питајте раднике на острву Руски (код Владивостока), где је забрана вотке током Бајрама довела до сукоба Руса и муслимана. Или становнике Улице Волга, који су успешно спречили изградњу џамије у свом крају. Или Данила Сисојева, руског свештеника који је критиковао Ислам, па су га убили у сопственој цркви. Само не питајте Путина и Медведева. Они и даље размишљају у оквиру империје, као некад комунисти а пре тога цареви.

Али од чега се та империја састоји? Није ваљда од нафте и гаса, картела и тајне полиције? СССР је бар имао идеологију револуционарног социјализма. Шта је Русија без Руса? Чему да руски муслимани буду лојални - није ваљда поломљеним симболима царског и совјетског доба који служе као кич-сценографија вулгарним олигарсима? Исто питање важи и за Британију и Америку, које су се одрекле сопствене културе и наслеђа зарад политичке подобности и јефтине потрошачке робе.

Може ли бити Русије без Руса, Енглеске без Енглеза, Француске без Француза? Онолико колико је Константинопољ могућ без Грка. Остаће зидине, али без народа нема нације. Нације јесу еластичне, али не безгранично. До одређене тачке је могуће примати и апсорбовати имигранте, али то је двосмерни процес. Када већина постане довољно различита од становништва које дефинише нацију, Константинопољ постаје Истанбул.

Хладни рат није у ствари био сукоб економских идеологија, већ наставак старе европске борбе за превласт. Комунизам и капитализам били су само прелив на колачу национализма. Иако су и комунизам и капизализам мртви, сукоб се наставља и данас: руска олигархија је у сукобу са европском. Борба се води око истих старих ствари - али ни једни ни други не могу да победе.

Војске и идеологија више нису кључ Европе. Хиљаду турских породиља у немачким болницама јаче је од било ког броја америчких тенкова у Берлину. Расправа о класној борби и револуцији неће надјачати зов мујезина. Нема више нових идеја: само две олигархије које се туку око остатака са стола и народ научен да данас живи на кредит, јер ће сутра да умре.

Све су идеологије излизане. Левица која доминира данашњим Западом бледа је сенка некадашњих Црвених. Политичка коректност је академска тиранија, попут библиотекарке која опомиње бучне посетиоце да ћуте. Али велике библиотеке Запада зврје празне, суочене са судбином библиотеке у Александрији, коју су муслимани спалили зато што су њене књиге садржајем вређале Куран. Библиотекари се понашају као чувари последње генерације културе, надлежни тек да уредно предају власт палитељима полица.

Кратке ратове одлучују вештина и индустрија. Дуге ратове одлучује истрајност и одлучност. Запад може да у кратком рату победи било какву комбинацију муслимана, али не може да победи у дугорочном рату ако не жели победу. Ни у Ираку, ни у Авганистану, ни у Лондону, ни у Лос Анђелесу. Нигде.

Што у Авганистану што у Лондонистану, непријатељ своје недостатке надокнађује одлучношћу. Њихова борба је дугорочна, и у њој побеђују не зато што су на било који начин бољи, већ зато што желе победу много више од нас.

Ако су кратки ратови питање вештине, дуги ратови су питање ко ће први да попусти. Губитник је страна која прва замоли за мир. А ми молимо за мир већ дуго времена, непрестано. Сваком приликом наглашавамо колико желимо мир. И свакодневно губимо.

Заборавите на хуманистичке будалаштине. Молити за мир није знак племенитости, већ знак слабости. Што сте више мирољубиви, то сте слабији. Попуштање када су важне ствари у питању не значи да сте бољи човек - већ да сте гори. И то све гори што је ствар важнија.

Пацифизам није лош, ако сте вољни да будете роб. Нити је ропство само по себи лоше ако сте пацифиста. Роб који је пацифиста могао би једног дана да буде слободан - али пацифиста који не разуме да је роб сам себе лаже о последицама сопственог моралног кукавичлука.

Мало је стварних пацифиста, било на посрнулом Истоку или на посрнулом Западу. И једни и други су вољни да бомбардују друге земље из разних разлога. Али нису вољни да бране свој национални интерес. То није пацифизам, то је морална лењост људи који су одлучили да верују у Стабилност Изнад Свега, јер је тако лакше.

Визија глобалне државе којом ће владати бирократе из Брисела, где свако има факултетску диплому, где се држава брине за све од колевке до гроба и нема ружних или непристојних идеја је културна верзија дечијег сна о огромној торти преливеној чоколадом. Нема ту никаквог морала, само жеље да се без последица задовољи прождрљивост. Грандиозна визија ове идеологије лењости је свет у којем нико ништа не ради, већ само учи како да воли себе и дотерује апстрактне скулптуре.

И то је у ствари најгоре од свега - што смо одустали. Амбиција и набој који су нас досад покретали су нестали, и сада седимо на плажи и чекамо плиму. Зато толико и причамо о апокалипси, јер чекамо њен долазак.

Као да нас је Хладни рат искушавао до изнемоглости, сада смо преслаби и преуморни да се боримо за сопствени опстанак. Једна империја је већ пала, а друга све брже пропада. А када и ње нестане, остаће само олупина цивилизације, срушени небодери, спаљене књиге и џамија на сваком ћошку.

Нисмо још изгубили, али само зато што још увек располажемо ресурсима који нам дају инерцију. То неће трајати вечно. Прави проблем није што губимо, већ што смо заборавили како да се боримо. Још горе, што смо заборавили шта борба уопште значи.

Рат који не подразумева обнову непријатеља и покушај да га преобратимо у савезника нам је постао потпуно стран, попут идеје да ратови не служе да се постигне мир, већ да се непријатељ до те мере уништи да више неће бити претња. Наши јастребови причају о некаквој „мекој моћи“ а ми климамо главама као да разумемо.

Пре свега морамо да схватимо да постојимо захваљујући људима којима је било стало до опстанка, и који су били спремни да се за то изборе. Та постојаност се негде крије у свима нама, само треба да је довољо желимо.

Заборавите на државе и империје, заставе и печате. То су само имена, симболи којима се усмерава снага народа. Оно што је важно је воља да се опстане, одлучност да се остане на својој земљи, да се рађају деца и да се тој деци пренесе наслеђе. Народ који одбија да се помери може да опстане, без обзира да ли га воде политичари који трубе о миру. Сваки сукоб је на крају личан, и своди се на то колико сваки појединац хоће и може да на најбољи начин употреби своју снагу, каква год она била, да постојано брани себе и своју земљу. Империје дођу и прођу. Народ остаје.

субота, 3. септембар 2011.

Око Соколово #34

Жутократија, дан 1154.

Онима који су имали очи да виде, уши да чују и мозгове да саберу један и један, било је јасно после посете Ангеле Меркел да је званична жутократска политика доживела потпуни крах. Пукло је ЕУропско „корито“ Врховног Жутника, вели Пјотр Искендеров. Српска политика се „пловећи ка Бриселу насукала на немачку стену“ пише Бранко Жујовић. Додаје: „Нескривена политичка лаж је легитимно средство политике ЕУ према Србији.“ Што само по себи не би било толики проблем да жутократија, преко својих медија, не убеђује народ да су те ЕУропске лажи у ствари истина.

Поред горе наведеног колажа из жутих медија (који је сакупила НСПМ), додао бих још и текст Милана Динића о томе шта је Меркелова заиста тражила од Београда, а колико безочно су жутократе о томе лагале. А за љубитеље црног хумора ту је сатира Бранимира Петковића...

Што ли се толико чудимо када се Немци понашају као 1941. или 1914? Јесу ли жутократе стварно успеле да нас натерају да заборавимо историју? Форсирање историјске амнезије има сасвим специфичну улогу у политици Запада, подсећа Зоран Чворовић. Оно што би наводни господари памћења по сваку цену да забашуре је да се свако европско уједињење завршило походом на исток. Није случајно.

Када у неко скоро будуће време Србија буде слободна, био би ред да се Викиликсу подигне споменик. Шушкало се и раније ко све, како и с ким ровари против народа и државе, али захваљујући овој организацији и њеном извору унутар САД, сада за то постоје и докази. Тако сви сада могу да виде шта су „просрпски“ политичари говорили и радили по амбасадама. Препоручујем коментаре Жељка Цвијановића и Милорада Вучелића о томе.

Процурене депеше илуструју и опсесију Империје Војиславом Коштуницом, који се и млаким отпором толико замерио Вашингтону да је лично амерички амбасадор тражио његову смену не само са власти, већ и са водеће позиције у ДСС. Признајем да ми није јасно зашто Коштуничино лично поштење толико смета Американцима. Два пута им је помогло: прво да покрију петооктобарски пуч, а потом да доведу на власт жутократију. Милан Дамјанац на основу тога - између осталог - закључује да је Коштуница ретки пример принципијелног политичара у Србији. Што јесте случај, али не мења моју констатацију од пре две године да је он потрошен. Односно, да је слаба вајда од силног потенцијала ако се тај потенцијал никада не искористи.

Коштуница је својевремено на српски превео „Федералистичке списе“, аргументе за Устав којим је створена америчка федерација. Ако он такав Американцима није добар, онда се поставља питање ко јесте, и зашто? И због чега данашњи амерички властодршци имају фобију од људи који познају њихову историју...?

Једна од карактеристика Империје коју сам раније споменуо је да око себе гради виртуелну реалност, која са стварношћу нема неке претеране везе. Миодраг Новаковић илуструје како Империја одржава ту виртуелну реалност, бар по питању Србије - тако што су јој репрезентативни узорци Срба Ласло Варга и Ненад Чанак, а експерт за српска питања нико други до комесар Јелко Кацин.

И онда, тако збуњена и самообманута, Империја инсистира да Срби забораве сопствену историју и усвоје нову, у којој 28. јун неће бити Видовдан него годишњица сукоба њујоршких педера са полицијом, каже Владимир Димитријевић. У томе рачуна на подршку ужег круга Врховног Жутника, који је уосталом и признао пројекат преумљавања народа у басаријадама.

Посебну врсту мазохизма самомрзећи Срби испољавају према Хрватској. Бранко Радун илуструје то на примеру Жељка Митровића, док Ратко Дмитровић објашњава да тај мазохизам омогућава свет у којем се злочин исплати.

Kако би схватили обим и степен злобне бесловесности жутократа и невладника, прочитајте и други део есеја Милана Дамјанца о самомрзећим Србима, текст Мироја Јовановића о демагогији Вука Драшковића, и шта Славко Живанов вели о Соњи Лихт, сивој еминенцији дипломатије Врховног Жутника.

То је она дипломатија која проглашава великим „успехом“ када се у замену за укидање Тачијеве блокаде - која је највише штетила самом Тачију и његовој самопроглашеној НДК - одустаје од блокаде робе из НДК и признаје печат на коме пише „Царина Косово“! Чак је и Азему Власију јасно да, пошто само државе имају царинске печате, ово представља још један корак ка признању НДК. Могу жутократе да тамбурају до сутра да то није тако, али ако лаже коза, не лаже рог.

Кад смо већ код обмана и самообмана, драго ми је да су Срби на северу окупираног Космета коначно начисто да КФОР није ту да штити њих од Тачија, већ да штити Тачија од Србије. Ако сам добро схватио текст Горана Вујевића...

Узалуд Врховни Жутник на римским рушевинама пропагира „регионално помирење“ (преко српских леђа, подсећа Жељко Цвијановић). Ма колико се трудио, од Косова се не може побећи (Ђ. Вукадиновић). Слажем се и са Миланом Грујићем: баш сада је време за борбу. Нема повлачења, нема предаје. Јер, како вели Драгомир Антонић:
„Ми, обични Срби, морамо да знамо да ће нас наводни пријатељи, а стварни непријатељи кињити и понижавати док год буду могли. Такође би требало да знамо да наши непријатељи нису јаки, него смо ми слаби. Раслабљени смо. Ко је слаб може да ојача. Треба мало времена, дисциплине, самопоуздања, вере, духовне снаге, образовања и поново ћемо бити јаки.“

Како? Неке савете нуди Чедомир Антић; мада се залаже за парцијалну капитулацију („разграничење“) пред Тачистаном, остатак текста је сасвим солидан. Колега Вештац од Ангмара предлаже како да се излече последице жутог испирања мозга, и како да се притом учи на туђим грешкама.

За то време, у земљи Жутији расте још једино „прекаријат“ - становништво на ивици опстанка, за које Ана Радмиловић каже да би могли да буду револуционари још колико ове јесени.

Видећемо.

петак, 2. септембар 2011.

Парадирање и патриотизам

Нисам се у прошлонедељном „Оку“ бавио тзв. парадом поноса, јер је било далеко пречих ствари. Али два сасвим идиотска текста, на које нисам видео адекватан одговор, терају ме да ипак нешто кажем.

Први је покушај Крлета, рекламног тајкуна и десне руке Врховног Жутника, да омаловажавањем Мирјане Бобић-Мојсиловић одбрани Параду као нешто најнормалније, нпр. прање зуба. Добро сте прочитали: Крле представља парадирање следбеника алтернативног животног стила (чије су основне карактеристике хедонизам и одсуство репродукције) као не само нормалну појаву, већ нешто малтене неопходно са хигијенског становишта. Не знам чиме и како он пере зубе, али очигледно му нешто није у реду са менталном хигијеном, када може да овако лупета.

Сличну „логику“ је неколико дана касније употребио Предраг Аздејковић, који је у саопштењу за јавност критиковао Двери за наводно лицемерје и лажни патриотизам. Као, Двери својим протестима против Параде терају педере да се иселе на Запад, што је „директно у супротности са циљевима Двери о повећању броја становника и борби против беле куге“. По Аздејковићу, пошто су и педери Срби, њихово „омаловажавање и вређање... /је/ у супротности са породичним вредностима“.

Ово је до те мере бесмислено, не зна човек одакле да почне. Идемо од биологије. Пошто „геј“ популација (у коју професионални активисти Аздејковићевог типа трпају педере, лезбејке, бисексуалце и транс-сексуалце, иако се те групе међусобно слажу к'о рогови у врећи) углавном симпатише истополне односе, из којих по дефиницији није могуће потомство, онда би залагање за њихов одлазак из земље заиста био добар начин борбе против беле куге, тј. пада наталитета. Али то је потпуно небитно, пошто се Двери не залажу за њихово исељавање. Можда би требало.

Пошто су на Западу „ГЛБТови“ заштићена и привилегована популација, оправдано се поставља питање зашто се они сами, сасвим добровољно, тамо не иселе? Зар им је толико лепо у земљи Жутији? Да ли из патриотизма, као што покушава да представи Аздејковић? Тешко. Да су патриоте, не би у данашњим околностима парадирали земљом.

Треба ли подсећати Аздејковића да живи од професионалне угрожености - и то добро! - у земљи где све већи број људи гладује или се налази у дужничком ропству? Земљи коју спонзори његове параде комадају и систематски затиру? Земљи којој се одриче право на језик, културу, историју, веру, нацију, па чак и само постојање? Ништа од тога му није битно. Зар се баш Аздејковић није прошле године хвалио како је узео „анално девичанство“ Београду, уз помоћ жуте полиције? Какав патриотизам!

Неко ко себе дефинише искључиво на основу сексуалних апетита не може ником другом да пребаци да је ограничених видика. Они који би да парадирају не траже једнака права - поготово не у земљи где је жутократија обесправила готово све - већ посебне привилегије. Не траже толеранцију, већ прихватање под претњом државне силе. Кад се види ко инсистира на Паради - од Кацина преко амбасада Империје и ЕУ - јасно је да она нема никакве везе са патриотизмом или људским правима, а сваке везе са омаловажавањем и вређањем Србије.

Право да то прослављају имају једино мазохисти. Који, из ко зна ког разлога, и даље ћуте.